Postovana Prof.Dimitrijevic: Otac sam mal.deteta (sin star 19 meseci) rodjenog 2006. u braku iz ljubavi koji je sa puno optimizma zapoceo u Kanadi. Supruga (po obrazovanju psiholog/matematicar sa zvanjem stecenim u SAD) i ja (elektrotehnicki inzenjer/prevodilac) smo duze od 10 godina proveli u Severnoj Americi, gde smo se upoznali pocetkom 2005. i vencali nakon sestomesecne veze. Na prolece 2006. u supruginoj poodmakloj trudnoci smo se preselili u Beograd; suprugino samopouzdanje a i nas partnerski odnos su erodirali usled progresivnog gubljenja motivacije kod supruge, njene preterane vezanosti za primarnu porodicu (dete razvedenih roditelja) vracanje depresivnih epizoda nadovezanih istoriju anksioznosti, zbog koje je tretirana od 1998 sa fazama poboljsanja, nakon razlicitih tretmana od strane nekoliko psihoterapeuta koji su se smenjivali svakih par godina. Lekari koji su vodili trudnocu u Kanadi prognozirali su da bi mogla biti izuzetno rizicna ukoliko supruga ne prestane sa pusenjem i ne eliminise upo! trebu Rivotrila koji je u tom momentu koristila. Terapijske preporuke koje je dobila u Beogradu krajem 2004 podrazumevale su postepeno skidanje sa tada aktuelnog Lamictala, uz paralelan rezim uzimanja Rivotrila... Iako se u vise navrata "posvadjala s terapijom" supruga je do pocetka 2005. (kada smo se upoznali) uspela da uspostavi delikatnu ravnotezu i dozu Rvotrila svede na 2 x 1/4 tablete od 2mg dnevno. U stresnim situacijama koje su usledila a kojih je bilo napretek zbog prelomnih odluka koje je donela bez saglasnosti svojih roditelja (odustajanje od preseljenja iz doma svog oca u SAD - za Beograd, gde su je ocekivali ugovor za posao, moguce stan, i neposredna briga majke) supruga je ispoljila cestu malodusnost, koju su u prvih 6 meseci otpocinjanja naseg zajednickog zivota u Kanadi (gde sam ziveo i radio) uspevale da odagnaju drazi prvi put dozivljene potpune slobode izbora (stepen njene emotivne izgradjenosti i individuacije ostao je na nivou starijeg adolescenta uprko! s briljantnom intelektu sa izuzetnim IQom i talentom za pisanu! rec) i donosenja zajednickih izbora za buducnost, koja je otvarala sijaset mogucnosti i dobrih opcija. Vremenom je, medjutim atmosfera radosti poleta i entuzijazma pocela da naginje ka iracionalnosti, strahovanjima od neizvesnosti i potrebama da se trazi neprekidna psiholoska podrska od (supruginih) roditelja. Pojave migrena, povremene epizode blazih ili snaznijih apstinencijalnih kriza (bilo vezanih za nikotin bilo za klonazepam cije bi konzumirane kolicine enormno narasle a onda se naglo smanjivale u situacijama kada bi se demoralisala) i konacno nespremnost da zarad zdravlja deteta stavi pod kontrolu svoje lose navike - dovodile su do teskih stanja i meni novih bizarnih i zabrinjavajucih manifestacija (jednom mesecno epizoda zapadanja u autisticno stanje sa gubitkom moci govora, paralisanjem mimike edemom jezika grla i usana, paralisanjem motorike, gubljenjem misicnog tonusa, izostajanjem reakcije na spoljne stimulanse, gubljenjem svesti nalik transu, nocnoj inkontinenciji, nocn! im morama pracenjim burnim glasnim dijalogom u snu i epizodama laznog budjenja, disocijativnim amnezijama). Pretpostavljam da naslucujete dalji razvoj dogadjaja. Zabrinut za zdravlje nerodjenog deteta i obeshrabren upornim odbijanjem supruge da prihvati medicinsku pomoc (bojala se hospitalizacije, gubitka statusa u Kanadi i mogucnosti da bude lisena roditeljskog staranja) u kratkom roku sam napravio plan za preseljenje u Beograd, u kome smo od marta 2006. do aprila 2006. bezuspesno pokusavali da rekonstruisemo dom i nuklearnu porodicu. Epilog cele price je sudski proces koji je nekoliko meseci nakon supruginog uzimanja 6-struke maksimalne dozvoljene doze Rivotrila (nedokumentovan pokusaj suicida u Beogradu iz januara 2007. posle koga odbija preporuku dotadasnjeg psihoterapeuta - detoksikaciju na VMA i hospitalizaciju, kada sam na 2-3 nedelje preuzeo svu brigu o detetu dok se o suprugi starala njena majka) pokrenut protiv mene uz neistinite navode o nesuglasicama pa cak i nasilju u porodici. Njenim navodima doveden sam u veoma nezavidnu poziciju iskljucivog vinovnika za njeno krhko psihicko stanje i kolaps bracne zajednice, i proglasen za uzurpatora zajednickog stana koji je samovoljno napustila odvodeci dete u dom svoje bake. Uprkos tome sto sam dao i dajem sve od sebe da ne zapostavljujuci nas emotivni zivot, nosim pun teret kucnih obaveza (postedjena je apsolutno svih aspekata vodjenja domacinstva) staranja o detetu (i njoj) i vracanja svojoj profesiji - u ocima suprugine primarne porodice postao sam, kao svedok njene anamneze, persona non grata i potencijalni razbijac jednog brizljivo skrivanog tabua. Nadam se da cete iz ove naracije naci elemente da mi pruzite odgovor na kljucno pitanje vezano za dva domena vase ekspertize: - vidi li medicinska nauka dugorocnu psiholosku i fiziolosku zavisnost od medikamenata (Rivotril) kao dugorocni hazard po mentalnu stabilnost poslovnu sposobnost - da li su i u kojoj meri kompromitovani zivot i zdravlja deteta (prenatalno i tokom laktacije) neodgovornim odnosom prema terapijskim uputstvima vezanim za Rivotril (ucestala visestruka prekoracenja doze - kao "zamena za sedative" - bez postupnog vracanja na normalu) i do koje se mere ovaj podatak moze uzeti kao argument u postupku vestacenja za roditeljsku podobnost Unapred zahvalan, v.f.
Vase iscrpno pisno samo delom zahvata moje kompetencije kao klinickog i sudskog psihologa, a delom se odnosi na psihijatrijski, osnosno farmakoloski aspekt dejstva lekova o kome ce se kompetentno izjasniti psihijatar. Citava Vasa prica ukazuje na dosta problematican psihicki status Vase supruge, koju njeni roditelji stite u stilu klasicnog "prikrivanja porodicne sramote", sto onda na Vas moze baciti i neistinito svetlo zbog cega se osecate povredjenim i izmanipulisanim. U samom sudskom psitupku znacajno je sve sto imate od medicinske dokumentacije sto bi moglo potvrditi i argumentovati njene oscilacije vezane za zdravstveno stanje i / ili svedoke koji mogu potvrditi da su licno ucestvovali u njenom lecenju ili prisustvovali epizodama njenog neadekvatnog ponasanja. Naravno, i ona ce na isti nacin prikupljati argumente da dokaze Vasu neadekvatnost, tako da Sud treba da oceni verodostojnost i tezinu i jednih i drugih dokaza. Sve sto nije argumentovano dokazima i svodi se na rec (Vasu ili njenu) ima mnogo manju tezinu za sudski proces. Dakle, sve sto je dokazivo a tice se njenog neodgovornog odnosa i prema svom zdravlju i prema detetu i pre i nakon njegovog rodjenja, ima znacaja za odredjivanje roditeljskog prava. Ipak, u postupku konacnog dodeljivanja prava na roditeljsko staranje praksa je da se trazi psihijatrijsko-psiholosko vestacenje oba roditelja gde se aktuelno sagledava njihova licnost i moguce patoloske manifestacije jer neko ko je lecen nije po definiciji nesposoban da bude adekvatan roditelj, odnosno kategorija mentalne neuracunljivosti i stepena poslovne sposobnosti vezana je za konkretnu situaciju i period, osim za najteza psihijatrijska oboljenja (sto mislim da kod Vase supruge nije slucaj). Znaci, sudija, tuzilac ili advokat (Vas ili njen) predlozice ovakvo vestacenje, a moze se traziti psihijatrijsko-psiholosko sagledavanje i deteta, iako je tako malo, kako bi se uz sve prethodne dokaze dobila konacna procena o podobnosti i jednog i drugog roditelja i to je jedan od znacajnih momenata u procesu donosenja odluke ciju tezinu, ipak, konacno ceni sudija koji vodi postupak. Iako u Vasem obrazlozenju ima dosta argumenata koji govore u prilog njene neadekvatnosti, govoreci iz mog iskustva u sudskim vestacenjima, obe strane navedu mnostvo dokaza protiv one druge i svako ima svoj ugao gledanja pa je zato sada, uprkos Vasem detaljnom izlaganju, nemoguce proceniti koliku ce tezinu imati Vasi naspram njenih argumenata.
Pitanje broj: #2486
Postovana Prof.Dimitrijevic: Otac sam mal.deteta (sin star 19 meseci) rodjenog 2006. u braku iz ljubavi koji je sa puno optimizma zapoceo u Kanadi. Supruga (po obrazovanju psiholog/matematicar sa zvanjem stecenim u SAD) i ja (elektrotehnicki inzenjer/prevodilac) smo duze od 10 godina proveli u Severnoj Americi, gde smo se upoznali pocetkom 2005. i vencali nakon sestomesecne veze. Na prolece 2006. u supruginoj poodmakloj trudnoci smo se preselili u Beograd; suprugino samopouzdanje a i nas partnerski odnos su erodirali usled progresivnog gubljenja motivacije kod supruge, njene preterane vezanosti za primarnu porodicu (dete razvedenih roditelja) vracanje depresivnih epizoda nadovezanih istoriju anksioznosti, zbog koje je tretirana od 1998 sa fazama poboljsanja, nakon razlicitih tretmana od strane nekoliko psihoterapeuta koji su se smenjivali svakih par godina. Lekari koji su vodili trudnocu u Kanadi prognozirali su da bi mogla biti izuzetno rizicna ukoliko supruga ne prestane sa pusenjem i ne eliminise upo! trebu Rivotrila koji je u tom momentu koristila. Terapijske preporuke koje je dobila u Beogradu krajem 2004 podrazumevale su postepeno skidanje sa tada aktuelnog Lamictala, uz paralelan rezim uzimanja Rivotrila... Iako se u vise navrata "posvadjala s terapijom" supruga je do pocetka 2005. (kada smo se upoznali) uspela da uspostavi delikatnu ravnotezu i dozu Rvotrila svede na 2 x 1/4 tablete od 2mg dnevno. U stresnim situacijama koje su usledila a kojih je bilo napretek zbog prelomnih odluka koje je donela bez saglasnosti svojih roditelja (odustajanje od preseljenja iz doma svog oca u SAD - za Beograd, gde su je ocekivali ugovor za posao, moguce stan, i neposredna briga majke) supruga je ispoljila cestu malodusnost, koju su u prvih 6 meseci otpocinjanja naseg zajednickog zivota u Kanadi (gde sam ziveo i radio) uspevale da odagnaju drazi prvi put dozivljene potpune slobode izbora (stepen njene emotivne izgradjenosti i individuacije ostao je na nivou starijeg adolescenta uprko! s briljantnom intelektu sa izuzetnim IQom i talentom za pisanu! rec) i donosenja zajednickih izbora za buducnost, koja je otvarala sijaset mogucnosti i dobrih opcija. Vremenom je, medjutim atmosfera radosti poleta i entuzijazma pocela da naginje ka iracionalnosti, strahovanjima od neizvesnosti i potrebama da se trazi neprekidna psiholoska podrska od (supruginih) roditelja. Pojave migrena, povremene epizode blazih ili snaznijih apstinencijalnih kriza (bilo vezanih za nikotin bilo za klonazepam cije bi konzumirane kolicine enormno narasle a onda se naglo smanjivale u situacijama kada bi se demoralisala) i konacno nespremnost da zarad zdravlja deteta stavi pod kontrolu svoje lose navike - dovodile su do teskih stanja i meni novih bizarnih i zabrinjavajucih manifestacija (jednom mesecno epizoda zapadanja u autisticno stanje sa gubitkom moci govora, paralisanjem mimike edemom jezika grla i usana, paralisanjem motorike, gubljenjem misicnog tonusa, izostajanjem reakcije na spoljne stimulanse, gubljenjem svesti nalik transu, nocnoj inkontinenciji, nocn! im morama pracenjim burnim glasnim dijalogom u snu i epizodama laznog budjenja, disocijativnim amnezijama). Pretpostavljam da naslucujete dalji razvoj dogadjaja. Zabrinut za zdravlje nerodjenog deteta i obeshrabren upornim odbijanjem supruge da prihvati medicinsku pomoc (bojala se hospitalizacije, gubitka statusa u Kanadi i mogucnosti da bude lisena roditeljskog staranja) u kratkom roku sam napravio plan za preseljenje u Beograd, u kome smo od marta 2006. do aprila 2006. bezuspesno pokusavali da rekonstruisemo dom i nuklearnu porodicu. Epilog cele price je sudski proces koji je nekoliko meseci nakon supruginog uzimanja 6-struke maksimalne dozvoljene doze Rivotrila (nedokumentovan pokusaj suicida u Beogradu iz januara 2007. posle koga odbija preporuku dotadasnjeg psihoterapeuta - detoksikaciju na VMA i hospitalizaciju, kada sam na 2-3 nedelje preuzeo svu brigu o detetu dok se o suprugi starala njena majka) pokrenut protiv mene uz neistinite navode o nesuglasicama pa cak i nasilju u porodici. Njenim navodima doveden sam u veoma nezavidnu poziciju iskljucivog vinovnika za njeno krhko psihicko stanje i kolaps bracne zajednice, i proglasen za uzurpatora zajednickog stana koji je samovoljno napustila odvodeci dete u dom svoje bake. Uprkos tome sto sam dao i dajem sve od sebe da ne zapostavljujuci nas emotivni zivot, nosim pun teret kucnih obaveza (postedjena je apsolutno svih aspekata vodjenja domacinstva) staranja o detetu (i njoj) i vracanja svojoj profesiji - u ocima suprugine primarne porodice postao sam, kao svedok njene anamneze, persona non grata i potencijalni razbijac jednog brizljivo skrivanog tabua. Nadam se da cete iz ove naracije naci elemente da mi pruzite odgovor na kljucno pitanje vezano za dva domena vase ekspertize: - vidi li medicinska nauka dugorocnu psiholosku i fiziolosku zavisnost od medikamenata (Rivotril) kao dugorocni hazard po mentalnu stabilnost poslovnu sposobnost - da li su i u kojoj meri kompromitovani zivot i zdravlja deteta (prenatalno i tokom laktacije) neodgovornim odnosom prema terapijskim uputstvima vezanim za Rivotril (ucestala visestruka prekoracenja doze - kao "zamena za sedative" - bez postupnog vracanja na normalu) i do koje se mere ovaj podatak moze uzeti kao argument u postupku vestacenja za roditeljsku podobnost Unapred zahvalan, v.f.
Odgovoreno: 20. 01. 2008.Vase iscrpno pisno samo delom zahvata moje kompetencije kao klinickog i sudskog psihologa, a delom se odnosi na psihijatrijski, osnosno farmakoloski aspekt dejstva lekova o kome ce se kompetentno izjasniti psihijatar. Citava Vasa prica ukazuje na dosta problematican psihicki status Vase supruge, koju njeni roditelji stite u stilu klasicnog "prikrivanja porodicne sramote", sto onda na Vas moze baciti i neistinito svetlo zbog cega se osecate povredjenim i izmanipulisanim. U samom sudskom psitupku znacajno je sve sto imate od medicinske dokumentacije sto bi moglo potvrditi i argumentovati njene oscilacije vezane za zdravstveno stanje i / ili svedoke koji mogu potvrditi da su licno ucestvovali u njenom lecenju ili prisustvovali epizodama njenog neadekvatnog ponasanja. Naravno, i ona ce na isti nacin prikupljati argumente da dokaze Vasu neadekvatnost, tako da Sud treba da oceni verodostojnost i tezinu i jednih i drugih dokaza. Sve sto nije argumentovano dokazima i svodi se na rec (Vasu ili njenu) ima mnogo manju tezinu za sudski proces. Dakle, sve sto je dokazivo a tice se njenog neodgovornog odnosa i prema svom zdravlju i prema detetu i pre i nakon njegovog rodjenja, ima znacaja za odredjivanje roditeljskog prava. Ipak, u postupku konacnog dodeljivanja prava na roditeljsko staranje praksa je da se trazi psihijatrijsko-psiholosko vestacenje oba roditelja gde se aktuelno sagledava njihova licnost i moguce patoloske manifestacije jer neko ko je lecen nije po definiciji nesposoban da bude adekvatan roditelj, odnosno kategorija mentalne neuracunljivosti i stepena poslovne sposobnosti vezana je za konkretnu situaciju i period, osim za najteza psihijatrijska oboljenja (sto mislim da kod Vase supruge nije slucaj). Znaci, sudija, tuzilac ili advokat (Vas ili njen) predlozice ovakvo vestacenje, a moze se traziti psihijatrijsko-psiholosko sagledavanje i deteta, iako je tako malo, kako bi se uz sve prethodne dokaze dobila konacna procena o podobnosti i jednog i drugog roditelja i to je jedan od znacajnih momenata u procesu donosenja odluke ciju tezinu, ipak, konacno ceni sudija koji vodi postupak. Iako u Vasem obrazlozenju ima dosta argumenata koji govore u prilog njene neadekvatnosti, govoreci iz mog iskustva u sudskim vestacenjima, obe strane navedu mnostvo dokaza protiv one druge i svako ima svoj ugao gledanja pa je zato sada, uprkos Vasem detaljnom izlaganju, nemoguce proceniti koliku ce tezinu imati Vasi naspram njenih argumenata.
Pregledajte odgovore po oblastima