Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana

Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i  radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se  nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo  da prokockamo svoju vezu.   Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da  je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo  obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku.  Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim  fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i  izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz  nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni  (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu  retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,).   Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog  obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac  zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada  različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja  (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov  nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno  verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je  mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom  prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a  kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj  uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno  radi...  Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se  osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim  rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”…  Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična  nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da  reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo).   Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u  svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava  porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana  sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada  sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća  vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»...   Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da  čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke  koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni  seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno  prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga  voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena.  Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju,  postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su  mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i  zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim  delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i  unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam  i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od  ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne).  Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao  izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu  slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam  koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi  bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži...  Smatrala sam da sam ja napredn!  a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa.   Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek  volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili  samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu  da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz  doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako.  Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam  poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki  telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene,  ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno  paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu  sliku o sebi, koju ima u tudjim očima.  Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi  kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu.  Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih  par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam  grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i  da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga  konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu  čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se  čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne  menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi  samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove  veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali  nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja  zapostavila našu vezu d!  aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom  predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao  naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam  da nisam samo ja kriva.   Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve  ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako  ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima),  a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko.   Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su  doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju  divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se  ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma,  droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za  24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili  uvredljivu reč u svadji.   Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem  dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići?   Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam  saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!