mislim da imam bulimiju! imam 16 god i opterecena sam kilogramima!toliko da vec mnogo puta po nedelju dana nisam jela nista,smrsala bih ali i odmah sam imala sam ogroman apetit i sve kg bih vratila! sada vise ne mogu da se obuzdam i stalno mnogo jedem!ne umijem da pomognem sebi ,a ne mogu vise ovako da nastavim! STA da radim?molim vas pomozite mi!u mom gradu ne mogu naci adekvatnu pomoc!
Teško je reći da li imaš ili nemaš bulimiju, ali svakako da si opisala ponašanje koje veoma na to podseća. Uopšte svi poremećaji ishrane imaju više zajedničkih karakteristika a jedna od njih je pridavanje preteranog značaja i sopstveno vrednovanje kroz fizički izgled i telesnu težinu. U tu svrhu hrana postaje instrument i koristi se u svrhe za koje nije namenjena, a ponašanje se održava i pored štetnog uticaja na zdravlje i moućnost pojave ozbiljnih medicinskih komplikacija. Hrana se može koristiti u smanjenju neprijatnosti i to predstavlja najvažniji način da se nauči zloupotreba hrane i održavanje problema ishrane. Kratkotrajno osećanje krivice i samoprekorevanje zbog gubitka kontrole samo dodatno pojačava nezadovoljstvo sobom koje ponovo rezultuje smirivanjem kroz ishranu. I tako u krug. Okolina, porodica, ukoliko zna šta se događa ima značajnog uticaja u nastanku i održavanju problema jer se pokazalo da bulimija nastaje u konfliktnim porodicima, što ne mora da važi za tvoju porodicu, a da bulimija nekako pomaže članovima porodice da se ne bave rešavanjem svojih problema nego bulimijom. Naravno bezuspešno. E sad, ti tražiš pomoć. Držanje dijete i pomoć ne idu zajedno. Dijeta podstiče prejedanje, jer bulimične adolescentkinje zadaju sebi striktne dijetalne zadatke koje je nemoguće ispuniti, pogotovo pod stresom ili nezadovoljstvom, kao i ti sedmodnevnim izgladnjivanjem. Dakle, nema dijete i lečenja bulimije. Potrebno je da odložiš planiranje idealne težine dok ne povratiš normalne obrasce ishrane (tri prosečna obroka dnevno). A o bulimiji potraži literaturu preko interneta. Ima dovoljno sajtova i na srpskom i na hrvatskom jeziku koji ti mogu pomoći da proceniš da li je potrebna dalja konsultacija.
Devojcica,Masa 9,5god.treci razred.Odlican uspeh u skoli.Omiljena od strane vaspitaca,ucitelja,uopste starijih.Prosle skolske godine na testu o drugarstvu nalazi se medju omiljenim drugarima.Savesana,odgovorna,vredna,zrela.U odeljenju postoji devojcica "vodja",u daljem tekstu Milica, Problem pocinje verovatno jos u prvom razredu. U drugom se komplikuje.Pokusavamo da na problem gledamo kao na prolaznu fazu ali ne ignorisemo ga,razgovaramo o tome i cinilo nam se da je Masa uspela da prevazidje problem.Problem nastaje neslaganjem,tj.potrebom Milice da dominira.Istina da su nacini kojima se devojcica po nekad sluzi izvan ocekivanja za dete tog uzrasta, ali mi kao roditelji ne zelimo da problem baziramo na Milici, jer ce u zivotu uvek biti neka Milica.Ove godine problem postaje jos veci tako sto Masina najbolja drugarica sa kojom je jako bliska jos iz vrtica,prilazi Milici i intezivno sa njom provodi vreme.Masa pocinje da se povlaci,da ne izlazi na odmore,ili igra fudbal sa decacima,mada je to po nekad i ranije radila, mislim na druzenje sa decacima.Ima osecaj da je odbacena.Na pitanje da li postoji jos neka drugarica sa kojom bi mogla da se druzi,ona odgovara da nema jer sve "lete" oko Milice.Mozda sve ovo ne bi bilo toliko znacajno da ona ne pati.Cesto je neraspolozena,placljiva,nervozna i sve vise neprijateljski raspolozena prema mladjem bratu.I ako razlozi za neslaganje sa bratom postoje,sve cesce je njeno reagovanje neprimereno situacijama sto dodatno komplikuje stvar.Pokusao sam da budem objektivan u opisivanju problema kako bih mogao da dobijem najbolji savet.Ako je potrebno da imate jos neku informaciju rado cu Vam odgovoriti na pitanje.Do tad srdacan pozdrav.
Najkorisnija dodatna informacija bi mi bila šta želite da ja učinim za vas? Zar to nije čudno da devojčica "...Odlična, omiljena od strane vaspitača, učitelja, uopšte starijih, na testu o drugarstvu nalazi se medju omiljenim drugarima, savesna, odgovorna, vredna, zrela..." bude predmet konsultacije oca sa dečjim psihijatrom? Na koju vrstu komentara ja treba da se oslonim, da je devojčica omiljena ili odbačena, zrela ili plačljiva i neprijateljski raspoložena? Koliko je zaista Milica postala Mašin problem, a koliko vaš? Jedno je sigurno, a to je da vi ne ignorišete problem. Ukoliko ne uspevate da joj pomognete, rizikujete da svojom umešanošću upravo pomažete da problem odnosa Maše i Milice postane kućni problem, jer se prenosi i na odnos Maše i brata. Često deca nađu način da sarađuju i sama reše konflikte, ali je isto tako često da roditelji reaguju na takav način da deca ne mogu da izađu na kraj sa roditeljskim rešenjima za njihove probleme nego sa samim problemom. Možda je došao trenutak da počnete da ignorišete Mašin odnos sa Milicom i posmatrate kako se to odražava na odnos sa bratom i vama.
Molim vas da nam pomognete u sledecem: treba da upoznamo sedmogodisnjeg decaka koga bi trebalo da usvojimo a do sada nismo mogli dobiti previse informacija o njemu, osim sledeceg: sa dveipo godine oduzet je od majke koja ga je zapostavljala i kojoj je on trece od osmoro dece sa pet ili sest partnera, i svu decu je bezuslovno predala na usvajanje. Otac je nepoznat. Decak je proveo 6 meseci u Zvecanskoj pa je potom smesten u seosku hraniteljsku porodicu u selu u kome postoji centar za porodicni smestaj i mnoga domacinstva se time bave, i tamo je kao jedino smesteno dete pored dvoje njihove dece evo cetiri godine. Kazu da treba da mu se usade higijenske navike, da ima enurezu, da je `lepljiv`(?), da je vrlo ziv i brz i aktivan, da je dominantan (?), da je `zapustene` inteligencije i da sjajno boksuje i igra fudbal. Da je pripreman do nedavno da ce njegova majka doci po njega, pa mu je sada receno da to vise ne vazi, nego ce doci neki cika i teta...koji ce mu biti mama i tata. D! a se on jaako leepo adaptirao na tu hraniteljsku porodicu i da ih zove majka, tata, brat, sestra i da mu se ne ide odande, da ima tamo puno zivotinja, puno druge dece, sirinu... Kod nas je to potpuno drugacije, dece druge nema na puskomet, zivotinja nema, mi zivimo u vikend zoni 35km od grada, skola je na 4km bez trotoara, sigurno ce mu biti i dosadno. Imace potpunu promenu miljea, on obozava Grand Paradu a mi inace gledamo TV samo probrano,...shvatate sta hocu da kazem. Brinu me mnoge cinjenice, izostavljam sada sve ono sto me raduje i cemu se lepom nadam, i pitam vas: na sta treba da obratimo paznju i na koji nacin. Imali smo medju prijateljima jednu neuspelu adaptaciju, i osvedocili se koliko je slaba i nikakva sistemska podrska za usvojitelje i usvojenike. Unapred hvala
Čitajući vaše pitanje čudio sam se sopstvenoj smelosti da pokušavam da odgovorim na pitanje o ponašanju dečaka koga ne samo da ja nikada nisam video, nego nisu ni oni koji mi postavljaju pitanje u vezi tog dečaka. Kao i vi, i ja se pitam šta bih trebao da imam na umu pre nego vam odgovorim? Dete koje ste opisali okusilo je sve forme zastite koju omogućava socijalni sistem. Od institucije, preko hraniteljstva, pa sve do usvojenja koje najbliže odgovara uobičajenoj porodičnoj organizaciji. Prva dva oblika zaštite nose svoje rizike za razvoj psihopatoloških i sociopatoloških ispoljavanja. Najveći rizik nosi boravak u institucijama, najmanji u usvojiteljskoj porodici. Prednost života u hraniteljskoj porodici u kakvoj živi "vaš" dečak u odnosu na život u institucijma je što ima stalne figure roditelja, manje je dece što omogućava bolju kontrolu ponašanja, manja je razlika u godinama među decom, bolja polna balansiranost (muška-ženska deca), individualna a ne grupna nega, bolja fizička nega, manja izolovanost od spoljašnjeg sveta, bolje i stalnije vršnjačke relacije. Pormena sredine boravka i startelja, svakako lakše emocionalno podnosi sedmogodišnjak nego četrnaestogodišnjak.Ono što će dečak dobiti usvojenjem mnogo veća fokusiranost na njegove individualne fiziološke, emocionalne, umne potrebe kao i na bolju kontrolu ponašanja. Ne treba da se obeshrabrite promenom koju ćete doneti dečaku, jer mu predstoji mnogo učenja novih ponašanja i pobeđivanja zapuštenosti, kako u kući tako i u školi, a kako ćemu promena prijati zavisiće i od vas. Deca idu na usvajanje da bi im usvojitelji pružili zaštitu, negu i pomogli im da se osamostale, a ne da ih zabavljaju i zapuštaju inteligenciju i higijenske navike. Predlažem da od samog starta napravite mrežu pomoći tako što ćete potražiti dečjeg psihijatra u najblžem mestu sa kojim ćete se konsultovati oko ravojnih smetnji koje dečak već pokazuje (noćno mokrenje, vrlo brz i aktivan itd.). Psihijatra ćete povezati sa nadležnim iz Centra za socijalni rad, kao i sa stručnim timom škole (učitelj, psiholog, pedagog), čime ćete mrežom pomagača u znatnoj meri Vi pomoći dečaku da se adaptira na novi, ali uobičajeni način života sedmogodišnjaka koji žive u porodici sa jednim detetom. Strpljivo i hrabro. Srećno
Postovani, moj sin ima 3,5 godine. Krenuo je u obdaniste pre tri meseci. Na pocetku je to dobro prihfatio, ali imao je 2 prekida zbog prehlade I ostao kod bake, I onda su poceli problemi. Ali razlog kome vam se obracam za pomoc je veliki strah koji oseca zadnjih mesec dana. Naime, vracajuci se sa obdanista sa mojom majkom neka deca iz susedstva su bacilli petardu. Sada ne zeli prolaziti iza zgrade, ne zeli ici do kola (parking je iza zgrade), bilo je dan dva na pocetku kad nije hteo izaci iz stana. Pokusavam razgovarajuci non stop da mu pomognem, ne nastojavam ici iza zgrade jer tada pocinje panicno plakati, ali puno, puno pricam kako je sve u redu, kako je u redu da se dete ponekad uplasi. On I u stanu ne zeli ici u deo sobe koji gleda na mestu gde se to dogodilo, a u vrticu isto je uplasen I ne zeli spavati. Najteze mu je ujutro cim ustane, placljiv je, ne zeli biti sam u sobi. Onda tokom dana je opet veseo, pricljiv. Je li nam potrebna strucna pomoc I koliko moze sve ovo da potraje. Unapred sam vam zahvalna na pomoci I oprostite na moj sprski (pamtim ga jos od skolskih dana!).
Poštovana, vaš sin i vi pokazujete znake naučenog straha. On od od jakog zvuka i svih objekata koje je povezao sa neprijatnošću, a vi od njegove strašljive reakcije, tako da on sve čini da izbegne suočavanje sa objektima koji ga podsećaju na traumatski događaj, a vi pokušavate da svoj strah umirite umirivanjem njega pričajući mu "non'stop". Njegov problem neće nestati pričom jer nije ni naučen pričanjem, već izlaganjem neprijatnosti, pa tako jedino može i nestati. Vaš strah hoće nestati informacijama (u šta se ja uzdam), jer je i naučen uverenjem da detetu treba pričati da se ne bi plašilo. Srećom deca su kreativna, pa se uz malu pomoć odlučuju da pobede strah, jer je potreba za igrom često jača od straha. Jedina prepreka može biti vaš strah koji ga dodatno senzibiliše, jer ga pokušavate umiriti pričom onda kada je potrebno da izdrži blagu neprijatnost izlaganjm. Princip je da se postepeno (po 45 minuta) izlaže doziranom strahu (sve bliže i bliže mestu koje izaziva najveći strah ), tako što ćete se igrati sa njim prvo na mestu na kome nema nikakvog straha i to tokom dana kada je inače veseo i pričljiv, a svakoga dana ćete se blago pomerati prema mestu kojeg se najviše boji. Na kraju igre ćete ga pohvaliti za druženje, ali i za pokazanu hrabrost. Naglo i kratkotrajno izlaganje neće biti od pomoći, naprotiv, još više i trajnije može učvrstiti strah, te otuda su moguće reakcije generalno povišene strašljivosti i budnosti. Srećom, kako se gasi generator straha, tako opada i nivo opšte uplašenosti i budnosti. Dakle, manje priče, a više akcije kroz igru i taktiku.
Vec godinu i po dana osecam nesnosiv umor.On se manifestuje u vidu stalnog umora,u popodnevnim casovima mi se zamracuje pogled,nisam u stanju ni da citam ni da pamtim,poremecen mi je san.Jedno vreme sam pio Zoloft i Larazepam 1mg,ali nikakvog efekta nema.To me veoma zabrinjava jer imam 22 godine,student sam i fakultet mi vec uveliko trpi zbog toga. Ako mozete,odgovorite mi na mail. Unapred zahvalan
Godinu i po dana je zaista dug period za loše psihofizičko i socijalno funkcionisanje. Zbog simptoma koje ste opisali verujem da trpe i drugi segmenti vašeg života, osim akademskog uspeha. Zbog lekova koje ste naveli, pretpostavljam da ste zatražili pomoć psihijatra koji je, opet pretpostavljam, te lekove propisao zbog depresivnog raspoloženja i sindroma hroničnog zamora koji podrazumeva opisanu slabost, zamorljivost i zabrinutost zbog smanjenja mentalnih i telesnih sposobnosti. Medjutim, nemam informaciju da li ste obavili i dodatne labratorijske analize i konsultativne preglede interniste i neurologa. Ukoliko su ti nalazi uredni, osim vidjenja sa psihijatrom, korišćenja lekova, svakako je potrebno napraviti i neke izmene u načinu življenja, da bi i efekti lekova i razgovora zaista bili delotovorni i lekoviti.
mislim da imam bulimiju! imam 16 god i opterecena sam kilogramima!toliko da vec mnogo puta po nedelju dana nisam jela nista,smrsala bih ali i odmah sam imala sam ogroman apetit i sve kg bih vratila! sada vise ne mogu da se obuzdam i stalno mnogo jedem!ne umijem da pomognem sebi ,a ne mogu vise ovako da nastavim! STA da radim?molim vas pomozite mi!u mom gradu ne mogu naci adekvatnu pomoc!
Odgovoreno: 06. 12. 2007.Teško je reći da li imaš ili nemaš bulimiju, ali svakako da si opisala ponašanje koje veoma na to podseća. Uopšte svi poremećaji ishrane imaju više zajedničkih karakteristika a jedna od njih je pridavanje preteranog značaja i sopstveno vrednovanje kroz fizički izgled i telesnu težinu. U tu svrhu hrana postaje instrument i koristi se u svrhe za koje nije namenjena, a ponašanje se održava i pored štetnog uticaja na zdravlje i moućnost pojave ozbiljnih medicinskih komplikacija. Hrana se može koristiti u smanjenju neprijatnosti i to predstavlja najvažniji način da se nauči zloupotreba hrane i održavanje problema ishrane. Kratkotrajno osećanje krivice i samoprekorevanje zbog gubitka kontrole samo dodatno pojačava nezadovoljstvo sobom koje ponovo rezultuje smirivanjem kroz ishranu. I tako u krug. Okolina, porodica, ukoliko zna šta se događa ima značajnog uticaja u nastanku i održavanju problema jer se pokazalo da bulimija nastaje u konfliktnim porodicima, što ne mora da važi za tvoju porodicu, a da bulimija nekako pomaže članovima porodice da se ne bave rešavanjem svojih problema nego bulimijom. Naravno bezuspešno. E sad, ti tražiš pomoć. Držanje dijete i pomoć ne idu zajedno. Dijeta podstiče prejedanje, jer bulimične adolescentkinje zadaju sebi striktne dijetalne zadatke koje je nemoguće ispuniti, pogotovo pod stresom ili nezadovoljstvom, kao i ti sedmodnevnim izgladnjivanjem. Dakle, nema dijete i lečenja bulimije. Potrebno je da odložiš planiranje idealne težine dok ne povratiš normalne obrasce ishrane (tri prosečna obroka dnevno). A o bulimiji potraži literaturu preko interneta. Ima dovoljno sajtova i na srpskom i na hrvatskom jeziku koji ti mogu pomoći da proceniš da li je potrebna dalja konsultacija.
Devojcica,Masa 9,5god.treci razred.Odlican uspeh u skoli.Omiljena od strane vaspitaca,ucitelja,uopste starijih.Prosle skolske godine na testu o drugarstvu nalazi se medju omiljenim drugarima.Savesana,odgovorna,vredna,zrela.U odeljenju postoji devojcica "vodja",u daljem tekstu Milica, Problem pocinje verovatno jos u prvom razredu. U drugom se komplikuje.Pokusavamo da na problem gledamo kao na prolaznu fazu ali ne ignorisemo ga,razgovaramo o tome i cinilo nam se da je Masa uspela da prevazidje problem.Problem nastaje neslaganjem,tj.potrebom Milice da dominira.Istina da su nacini kojima se devojcica po nekad sluzi izvan ocekivanja za dete tog uzrasta, ali mi kao roditelji ne zelimo da problem baziramo na Milici, jer ce u zivotu uvek biti neka Milica.Ove godine problem postaje jos veci tako sto Masina najbolja drugarica sa kojom je jako bliska jos iz vrtica,prilazi Milici i intezivno sa njom provodi vreme.Masa pocinje da se povlaci,da ne izlazi na odmore,ili igra fudbal sa decacima,mada je to po nekad i ranije radila, mislim na druzenje sa decacima.Ima osecaj da je odbacena.Na pitanje da li postoji jos neka drugarica sa kojom bi mogla da se druzi,ona odgovara da nema jer sve "lete" oko Milice.Mozda sve ovo ne bi bilo toliko znacajno da ona ne pati.Cesto je neraspolozena,placljiva,nervozna i sve vise neprijateljski raspolozena prema mladjem bratu.I ako razlozi za neslaganje sa bratom postoje,sve cesce je njeno reagovanje neprimereno situacijama sto dodatno komplikuje stvar.Pokusao sam da budem objektivan u opisivanju problema kako bih mogao da dobijem najbolji savet.Ako je potrebno da imate jos neku informaciju rado cu Vam odgovoriti na pitanje.Do tad srdacan pozdrav.
Odgovoreno: 04. 12. 2007.Najkorisnija dodatna informacija bi mi bila šta želite da ja učinim za vas? Zar to nije čudno da devojčica "...Odlična, omiljena od strane vaspitača, učitelja, uopšte starijih, na testu o drugarstvu nalazi se medju omiljenim drugarima, savesna, odgovorna, vredna, zrela..." bude predmet konsultacije oca sa dečjim psihijatrom? Na koju vrstu komentara ja treba da se oslonim, da je devojčica omiljena ili odbačena, zrela ili plačljiva i neprijateljski raspoložena? Koliko je zaista Milica postala Mašin problem, a koliko vaš? Jedno je sigurno, a to je da vi ne ignorišete problem. Ukoliko ne uspevate da joj pomognete, rizikujete da svojom umešanošću upravo pomažete da problem odnosa Maše i Milice postane kućni problem, jer se prenosi i na odnos Maše i brata. Često deca nađu način da sarađuju i sama reše konflikte, ali je isto tako često da roditelji reaguju na takav način da deca ne mogu da izađu na kraj sa roditeljskim rešenjima za njihove probleme nego sa samim problemom. Možda je došao trenutak da počnete da ignorišete Mašin odnos sa Milicom i posmatrate kako se to odražava na odnos sa bratom i vama.
Molim vas da nam pomognete u sledecem: treba da upoznamo sedmogodisnjeg decaka koga bi trebalo da usvojimo a do sada nismo mogli dobiti previse informacija o njemu, osim sledeceg: sa dveipo godine oduzet je od majke koja ga je zapostavljala i kojoj je on trece od osmoro dece sa pet ili sest partnera, i svu decu je bezuslovno predala na usvajanje. Otac je nepoznat. Decak je proveo 6 meseci u Zvecanskoj pa je potom smesten u seosku hraniteljsku porodicu u selu u kome postoji centar za porodicni smestaj i mnoga domacinstva se time bave, i tamo je kao jedino smesteno dete pored dvoje njihove dece evo cetiri godine. Kazu da treba da mu se usade higijenske navike, da ima enurezu, da je `lepljiv`(?), da je vrlo ziv i brz i aktivan, da je dominantan (?), da je `zapustene` inteligencije i da sjajno boksuje i igra fudbal. Da je pripreman do nedavno da ce njegova majka doci po njega, pa mu je sada receno da to vise ne vazi, nego ce doci neki cika i teta...koji ce mu biti mama i tata. D! a se on jaako leepo adaptirao na tu hraniteljsku porodicu i da ih zove majka, tata, brat, sestra i da mu se ne ide odande, da ima tamo puno zivotinja, puno druge dece, sirinu... Kod nas je to potpuno drugacije, dece druge nema na puskomet, zivotinja nema, mi zivimo u vikend zoni 35km od grada, skola je na 4km bez trotoara, sigurno ce mu biti i dosadno. Imace potpunu promenu miljea, on obozava Grand Paradu a mi inace gledamo TV samo probrano,...shvatate sta hocu da kazem. Brinu me mnoge cinjenice, izostavljam sada sve ono sto me raduje i cemu se lepom nadam, i pitam vas: na sta treba da obratimo paznju i na koji nacin. Imali smo medju prijateljima jednu neuspelu adaptaciju, i osvedocili se koliko je slaba i nikakva sistemska podrska za usvojitelje i usvojenike. Unapred hvala
Odgovoreno: 04. 12. 2007.Čitajući vaše pitanje čudio sam se sopstvenoj smelosti da pokušavam da odgovorim na pitanje o ponašanju dečaka koga ne samo da ja nikada nisam video, nego nisu ni oni koji mi postavljaju pitanje u vezi tog dečaka. Kao i vi, i ja se pitam šta bih trebao da imam na umu pre nego vam odgovorim? Dete koje ste opisali okusilo je sve forme zastite koju omogućava socijalni sistem. Od institucije, preko hraniteljstva, pa sve do usvojenja koje najbliže odgovara uobičajenoj porodičnoj organizaciji. Prva dva oblika zaštite nose svoje rizike za razvoj psihopatoloških i sociopatoloških ispoljavanja. Najveći rizik nosi boravak u institucijama, najmanji u usvojiteljskoj porodici. Prednost života u hraniteljskoj porodici u kakvoj živi "vaš" dečak u odnosu na život u institucijma je što ima stalne figure roditelja, manje je dece što omogućava bolju kontrolu ponašanja, manja je razlika u godinama među decom, bolja polna balansiranost (muška-ženska deca), individualna a ne grupna nega, bolja fizička nega, manja izolovanost od spoljašnjeg sveta, bolje i stalnije vršnjačke relacije. Pormena sredine boravka i startelja, svakako lakše emocionalno podnosi sedmogodišnjak nego četrnaestogodišnjak.Ono što će dečak dobiti usvojenjem mnogo veća fokusiranost na njegove individualne fiziološke, emocionalne, umne potrebe kao i na bolju kontrolu ponašanja. Ne treba da se obeshrabrite promenom koju ćete doneti dečaku, jer mu predstoji mnogo učenja novih ponašanja i pobeđivanja zapuštenosti, kako u kući tako i u školi, a kako ćemu promena prijati zavisiće i od vas. Deca idu na usvajanje da bi im usvojitelji pružili zaštitu, negu i pomogli im da se osamostale, a ne da ih zabavljaju i zapuštaju inteligenciju i higijenske navike. Predlažem da od samog starta napravite mrežu pomoći tako što ćete potražiti dečjeg psihijatra u najblžem mestu sa kojim ćete se konsultovati oko ravojnih smetnji koje dečak već pokazuje (noćno mokrenje, vrlo brz i aktivan itd.). Psihijatra ćete povezati sa nadležnim iz Centra za socijalni rad, kao i sa stručnim timom škole (učitelj, psiholog, pedagog), čime ćete mrežom pomagača u znatnoj meri Vi pomoći dečaku da se adaptira na novi, ali uobičajeni način života sedmogodišnjaka koji žive u porodici sa jednim detetom. Strpljivo i hrabro. Srećno
Postovani, moj sin ima 3,5 godine. Krenuo je u obdaniste pre tri meseci. Na pocetku je to dobro prihfatio, ali imao je 2 prekida zbog prehlade I ostao kod bake, I onda su poceli problemi. Ali razlog kome vam se obracam za pomoc je veliki strah koji oseca zadnjih mesec dana. Naime, vracajuci se sa obdanista sa mojom majkom neka deca iz susedstva su bacilli petardu. Sada ne zeli prolaziti iza zgrade, ne zeli ici do kola (parking je iza zgrade), bilo je dan dva na pocetku kad nije hteo izaci iz stana. Pokusavam razgovarajuci non stop da mu pomognem, ne nastojavam ici iza zgrade jer tada pocinje panicno plakati, ali puno, puno pricam kako je sve u redu, kako je u redu da se dete ponekad uplasi. On I u stanu ne zeli ici u deo sobe koji gleda na mestu gde se to dogodilo, a u vrticu isto je uplasen I ne zeli spavati. Najteze mu je ujutro cim ustane, placljiv je, ne zeli biti sam u sobi. Onda tokom dana je opet veseo, pricljiv. Je li nam potrebna strucna pomoc I koliko moze sve ovo da potraje. Unapred sam vam zahvalna na pomoci I oprostite na moj sprski (pamtim ga jos od skolskih dana!).
Odgovoreno: 04. 12. 2007.Poštovana, vaš sin i vi pokazujete znake naučenog straha. On od od jakog zvuka i svih objekata koje je povezao sa neprijatnošću, a vi od njegove strašljive reakcije, tako da on sve čini da izbegne suočavanje sa objektima koji ga podsećaju na traumatski događaj, a vi pokušavate da svoj strah umirite umirivanjem njega pričajući mu "non'stop". Njegov problem neće nestati pričom jer nije ni naučen pričanjem, već izlaganjem neprijatnosti, pa tako jedino može i nestati. Vaš strah hoće nestati informacijama (u šta se ja uzdam), jer je i naučen uverenjem da detetu treba pričati da se ne bi plašilo. Srećom deca su kreativna, pa se uz malu pomoć odlučuju da pobede strah, jer je potreba za igrom često jača od straha. Jedina prepreka može biti vaš strah koji ga dodatno senzibiliše, jer ga pokušavate umiriti pričom onda kada je potrebno da izdrži blagu neprijatnost izlaganjm. Princip je da se postepeno (po 45 minuta) izlaže doziranom strahu (sve bliže i bliže mestu koje izaziva najveći strah ), tako što ćete se igrati sa njim prvo na mestu na kome nema nikakvog straha i to tokom dana kada je inače veseo i pričljiv, a svakoga dana ćete se blago pomerati prema mestu kojeg se najviše boji. Na kraju igre ćete ga pohvaliti za druženje, ali i za pokazanu hrabrost. Naglo i kratkotrajno izlaganje neće biti od pomoći, naprotiv, još više i trajnije može učvrstiti strah, te otuda su moguće reakcije generalno povišene strašljivosti i budnosti. Srećom, kako se gasi generator straha, tako opada i nivo opšte uplašenosti i budnosti. Dakle, manje priče, a više akcije kroz igru i taktiku.
Vec godinu i po dana osecam nesnosiv umor.On se manifestuje u vidu stalnog umora,u popodnevnim casovima mi se zamracuje pogled,nisam u stanju ni da citam ni da pamtim,poremecen mi je san.Jedno vreme sam pio Zoloft i Larazepam 1mg,ali nikakvog efekta nema.To me veoma zabrinjava jer imam 22 godine,student sam i fakultet mi vec uveliko trpi zbog toga. Ako mozete,odgovorite mi na mail. Unapred zahvalan
Odgovoreno: 25. 11. 2007.Godinu i po dana je zaista dug period za loše psihofizičko i socijalno funkcionisanje. Zbog simptoma koje ste opisali verujem da trpe i drugi segmenti vašeg života, osim akademskog uspeha. Zbog lekova koje ste naveli, pretpostavljam da ste zatražili pomoć psihijatra koji je, opet pretpostavljam, te lekove propisao zbog depresivnog raspoloženja i sindroma hroničnog zamora koji podrazumeva opisanu slabost, zamorljivost i zabrinutost zbog smanjenja mentalnih i telesnih sposobnosti. Medjutim, nemam informaciju da li ste obavili i dodatne labratorijske analize i konsultativne preglede interniste i neurologa. Ukoliko su ti nalazi uredni, osim vidjenja sa psihijatrom, korišćenja lekova, svakako je potrebno napraviti i neke izmene u načinu življenja, da bi i efekti lekova i razgovora zaista bili delotovorni i lekoviti.
Prikazano 486-490 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima