Postovani dr. Stankovicu, Nas sin ima 11 godina i u septembru je krenuo u peti razred Osnovne skole. Do sada je bio vrlo dobar djak, ali i do sada (kod uciteljice koja je inace, veoma energicna, ambiciozna i ima visoke kriterijume) je to bilo malo na misice. Ponadali smo se da ce promenom sredine, krenuvsi u peti razred malo lakse savladavati zadatke, jer ako je imao problem u odnosu sa uciteljicom (sa kojom smo mi imali uvek srdacan odnos), tj. ako mu nije odgovarao taj ambiciozni pristup, racunali smo, u petom razredu ce mozda imati problem kod jednog, dva nastavnika, ali zaboga, ne moze imati problem sa svima. Medjutim, prica se izgleda nastavlja i on sa velikom teskocom i puno truda dobija uglavnom lose ocene (od jedinice do trojke). Isli smo kod vrsnog decijeg psihologa koja nam je rekla da je dete izvanredno inteligentno, veoma osetljivo i da imamo nekonvencionalno dete koje ide u veoma konvencionalnu skolu. On, po nama, ima jedan veliki problem - samopouzdanje. Inace, van skole nemamo nikakav ! problem u odnosu sa njim. On je zreo, duhovit, voli porodicu, ima dobar odnos sa mladjom sestrom (7 godina, upravo krenula u prvi razred), drugari ga vole, mada se po meni nedovoljno druze medjusobno. Njegov problem se najbolje ogleda u tome sto recimo, vezba, uci i sprema se za test, preslisamo ga, pristojno zna gradivo i na testu obavezno dobije jedinicu. Uzeli smo mu privatnu nastavnicu matematike, kojoj takodje nije jasno kako da kod kuce zna gradivo, a u skoli pokazuje tako lose rezultate na testovima. Izuzetno lose prolazi na testu, na usmenom, kao malo bolje. Da se razumemo - njegovo znanje nije mozda za peticu, ali sigurno nije za jedinicu ( u najvecem broju predmeta). Ne znamo vise, kako da se ponasamo u odnosu sa njim, ponekad se dok ga preslisavamo iskljuci i kada mi podviknemo, on se toliko isprepada, da ne zna i ono sto je znao. Kada ga umirujemo i govorimo mu da ce se stvari srediti, da je on dovoljno pametan, da samo treba da se malo vise ukljuci dok uci, on ! se onda opusti i prakticno, nista ne dobijemo ni kada pokusamo! da ga p odrzimo. Molimo vas da nam pomognete nekim savetom, ako je moguce - kako podici samopouzdanje jednom izuzetno inteligentom detetu koje konstantno redja lose ocene? U cemu je nasa greska? Sta bi upalilo kod njega? Inace, i muz i ja zivimo tipican zivot danasnjice, dolazimo kuci u pola 6, te mu citav dan nismo na raspolaganju. Kada dodjemo kuci, mi smo vec iscrpljeni i verovatno nemamo dovoljno strpljenja da radimo sa njim (a bez rada sa njim bi tek bio haos...). Imamo i mladje dete, koje je prosto prepusteno samo sebi jer mi stalno trazimo mehanizme da pomognemo sinu, a ona jadna sama prolazi kroz prvi razred ( i to bez po muke!). Unapred neizmerno zahvalni za svaki savet, pomalo izgubljeni roditelji!
Poštovani, predlažem da još jednom pročitate sopstveno pismo meni. Ono je fantastičan primer kako vam savetnik uopšte nije potreban, jer se u pisu opisuju proble, dileme i rešenje. Vi imate dva deteta i dva različita rešenja. Kod starijeg primenjujete ono koje ne funkcioniše. Ne savetujem da probate isto sa mlađom ćerkom jer rezultat vremenom može biti sličan kao kod sina. I ja se čudim kako ljudi često zanemaruju jednostavnu filosofiju da nijedna taktika nije uspešnija od uspešne taktike. Osećam slobodu da vam sve ovo napišem jer je decji psiholog, a vi naglašavate da je u pitanju vrsni psiholog, isključio umnu zaostalost i izmenjen razvoj (samo opisao nekonvecionalnost, ma šta to značilo). Osim inteligencije, a tu ste potpuno u pravu potrebno je i samopouzdanje, a ono se stiče prihvatanjem njegove nekovencionalnosti bez okrivljivanja što nije ono što vi želite da on bude,
Postovani, mozda sve ovo sto cu Vam izneti i nije problem, mozda se samo ja kao majka ne snalazim u celoj prici. Imam sina starog 8 godina. Veoma je osetljiv i nenormalno meni privrzen. Sa njegove nepune tri godine razvela sam se od njegovog oca zbog njegove bolesti i dijagnoze paranodina shizofrenia. Tada, a i sada smatram da je tako najbolje za dete i za mene. U medjuvremenu otac mu se lecio na klinici u Palmoticevoj i ja svim snagama guram da se taj odnos koliko toliko realizuje u sto je moguce normalnijim i korektnim odnosima. Dete vikendom odlazi kod oca i bude zadovoljan provedenim vremenom. S druge strane, neposredno nakon razvoda moj sin se fiksirao i ulogu oca zamenio mojim bratom. No, kako zivot pise romane, moj brat je morao da nas napusti i ode u inostranstvo gde je zapoceo svoj zivot. Od tada dete pati za ujakom, a kada ujak dodje postavlja kriterijume i zahteve sve u cilju da se sestric ne razmazi... hmmm meni je to malo cinicno sa strane mog brata... no... fiksirala bih se na problem. Sve ove okolnosti koje okruzuje moje dete dovode do njegovog aktivnog odbijanja da uci! i izvrsava svoje obaveze. I samoj mi nije jasno kako donosi i ove ocene. Povlaci se svaki put kada mu nesto nije dovoljno jasno, domaci zadatak je nocna mora, a s druge strane, zeli, jezivo zeli uspeh i s druge strane strah od neuspeha. Kako uliti samopouzdanje i bez vike naterati dete i ubediti ga da on moze sve to da uradi bez muke i da ce postici dobre rezultate i biti najbolji djak. S druge strane, ne dozvoljava mi da sama idem bilo gde. Ni kod drugarice, ni kod lekara, zubara... a o neutralnim izlascima da i ne govoroim. Svuda mora on sa mnom. Kako ga na najbolji nacin ubediti da je normalno da imam bar delic samo svog zivota? Unapred zahvalna
Poštovana, sve što ste mi opisali iz porodičnog života vas i deteta svakom čoveku može stvoriti dovoljno konfuzije da makar na trenutak izgubi sopstveni identitet i GRANICE u odnosima. Tako je sa odraslima, a šta onda reći za decu koja posmatraju odrasle učeći od njih gde su granice i ko donosi pravila i ko ima kakvu ulogu u njihovom životu. Nakon razvod, ženama je u proseku potrebno 2-3 godine, pogotovo ako su samohrane majke, da povrate psihološku stabilnost i redefinišu svoj život. Kod vas je to ova godina. To je i vaš brat izgleda primećivao i davao vam podršku u postavljanju granica u ponašanju deteta ("da se ne razmazi"). Medjutim, ujak nije roditelj i ne treba da ulazi u nadmetanje sa roditeljem. U pravu ste za viku. Ona ne uliva samopouzdanje, već ga oduzima. Ubedjivanje je neefikasno, ukoliko nema motivacije i iščekivanje nagrade. Olako dobijene nagrade gase motivaciju i ne uče decu da se bore za cilj. Zato napravite jasan dogovor (GRANICE), oko toga šta ko želi i kako se do toga dolazi, a kako se stvari mogu i izgubiti. Kako ubediti, pa kako ubediti? Sa osmogodišnjakom se ne ubeđuje, jer ako roditelj saopštava detetu da želi delić vremena samo za sebe onda ne treba sa detetom da raspravlja da li je to istina ili ne. Ali ako želite da se vaše dete ne ponaša kao vaš kontrolor, onda se vi potrudite najbolje što možete da nauči drugačije ponašanje. Prvo ga motivište kvalitetno provedenim zajedničkim vremenom (da vas se raželi), bez kupovine igračaka, onda mu saopštite i učinite to što želite samo za sebe, a njega onda nagradite za razumevanje kada pokaže pozeljno ponašanje.
Imam 18.god.173cm,62kg, idem 4.razred gimnazije i osjećam se mrttvoooo...Kad sam bila 8.r težila sam 85kg, dijetama sam skinula kilažu najčešće gladovanjima,a kad su roditelji skužili da gladujem i natjerivali me da jedem stvar se izmakla kontroli pa i povraćanjem...mada svi govore da super izgledam,zanimam mnoge momke,neki čak misle da moram se malo i popraviti na kilaži ja ni sada nisam zadovoljna sobom,zaškolu i učenje rijetko da imam volju i koncentraciju,jutrim se teško adaptiram bez kave se nesmijem ni usudit u školu otići.Moram napomenuti da imam nizak tlak obično 90/60 nekad zna pasti čak niže,i tad ne mogu s mjesta...Bojim se da je sve to posljedica mog nezrelog ponašanja...Popustila sam u školi,kući se stalno svađam jer mi sve smeta, preživčana sam,prekinula sam i s dečkom...ma... POMAGAjtee što da radim? Razmišljala sam da počnem trošiti neke tablete da mi podigne raspoloženje, al neznam što...ne mogu se obratiti svom doktoru nemojte! to tražiti od mene molim vas ptreban mi je bilo kakav drugi savjet... S POŠTOVANJEM; UNAPRIJED ZAHVALNA;
nemam ja moć da spašavam mlade duše. Kada bismo ovim indirektnim putem ili bilo kojim putem imali tu moć, ko bi uopšte tražio neki drugi oblik pomoći ili išao lekaru. Pomoći tebi zavisi od tvog pristanka na pomoć, a to sada izgleda nemoguće jer tražiš pomoć a ne bi da menjaš pravila u ponašanju. Ili makar doktora. Bez tvoje pomoći onome ko ti pomaže, nije logično da pomoć stigne. Otuda me čudi što odbijaš i pomisao da se javiš lekaru. Od toliko lekara da li je baš tvoj neizbežan? I ne moraš ako imaš nekoga drugog kome bi mogla da pomogneš da ti pomogne. Medjutim, tvoje eksperimentisanje hranom i izazivanje intervencije roditelja zaslužuje pomoć od edukovane osobe, jer ovo što mi pišeš liči na jedan začarani krug koji izgleda ovako: nisam zadovoljna sobom, osećam se mrtvooo -- držim dijetu -- nateraju me da jedem (ili se sama prejedeš) -- krivica, nezadovoljstvo sobom (zbog gubitka kontrole) -- držim dijetu --. Stvari može iskomplikovati i nizak pritisak koji izgleda pojačava osećaj obamrlosti i mrtvila koji bez kafe ne prolazi. To su razlozi ZA u korist konsultacije sa psihijatrom za adolescente. Razlozi PROTIV su svi ostali koje si navela jer manje više spadaju u očekivanu adolescentnu dinamiku zbivanja.
Poštovani doktore Stankoviću, Obraćam Vam se sa molbom za stručnu pomoć. Imam sina starog dve godine i 8 meseci. Interesuje me, s obzirom da sam u fazi razvoda braka, a suprug ga viđa jednom ili dva puta nedeljno tokom celog dana od izjutra do uveče, i funkcionišemo sasvim dobro što se tiče komunikacije zbog i oko deteta. Suprug je zainteresovan da dete po nekad respava kod njega , ali ja mislim da još uvek nije vreme za to, da je još mali i nije se razdvajao od mene. I kada mi je bio problem zbog čuvanja, nikada ga nisam ostavila bez mene ni kod roditelja. Moje mišljenje kao majke je da bi to tek mogli ostvariti za godinu dana, obzirom da imam ćerku stariju koja ima 14 godina, pa prema iskustvu i majčinskom osećaju. Ne želim da budem posesivna majka zato Vas molim za savet kako bi dete psiho-fizički zdravo raslo bez obzira na na našu situaciju. Unapred se zahvaljujem! S poštovanjem,
zlatno pravilo harmoničnog razvoja deteta je da onu veštinu (u smislu osamostaljivanja motornog, emocionalnog, intelektualnog) kojom dete ovlada treba podsticati da dalje usavrši. Sve ostalo je zaustavljanje ili sputavanja koje će dete vratiti na prethodnu razvojnu fazu. Drugim rečima, treba pomagati detetu da se osamostaljuje shodno njegovim sposobnostima, snagama, a ne praćenjem sopstvenog (roditeljskog) kalendara izbaždarenog knigama ili prethodnim detetom. Sa druge strane, treba voditi računa i da dete na tako malom uzrastu ima veoma ranjivu ličnost jer je zavisno umnogome od spoljašnje podrške i nege i da je osim ljubavi detetu potrebna sigurnost, jednostavnost, predvidivost i doslednost. Ti faktori treba da podstaknu roditelje (oba) da pažljivo planiraju svoje postupke prema detetu i da u detetovom životu nema dramatičnih obrta i nejasnoća. Dakle, red u vidjanju i redosledu dogadjanja (predvidljivost) je potreban i odraslima, a da ne govorim o deci, koja verbalno ne mogu izkazati nezadovoljstvo.
Postovani doktore molila vas bih za savjet moj sin ima jedanaest godina ide u peti razred.Po onome sto sam na ovom sajtu citala za hiper aktivnu djecu on u mnogo cemu lici na takvo dijete.Ima relativno slab skoro jako slab uspjeh u skoli (a izuzetno je inteligentan)nije otvoreno nasilnicki raspolozen ali u momentu reaguje skoro histericno na neke bezazlene stvari nema drugova nema interesovanja za nista a i ako projavi interes za nesto gubi ga brze nego sto ga je dobio,nista ne zavrsava do kraja i jako je konfuzan.U snu hoda i govori i nedavno je izvrsio nuzdu nocu.A svemu tome treba dodati i nistagmus na lijevom oku,strebizam i miopiju .Mi smo u stvari za svo njegovo ponasanje krivili oko medjutim bojim se da nije tako.Mi zivimo u malom gradu i nemamo neku odgovarajucu ustanovu gdje bi smo se mogli obratiti zato vas molim za savjet kako bih probala da sa njim nesto uradim sama.Pri tom mislim na postavljanje nekih normi u kuci skoli uopste u okolini jar ga vise ne mogu gle! dati kako se vuce iz sobe u sobu bezvoljan i apatican i totalno nezainteresovan za okolinu.Bar takav utisak ostavlja.Ja i suprug smo probali sve sto znamo bodrili ga ohrabrivali grdili ama bas nikave promjene nije bilo.Unaprijed zahvaljujem na savjetu
Kako ste mi napisali, izgleda da ponašanje vašeg sina deluje na vas tako da vi probate sve i svašta a neistrajete, niti imate uspeha ("jako slab uspeh, a izuzetno inteligentan (inteligentni)". Pitam se ko je usvojio čije ponašanje? Do sada ste za sve krivili oko (njegovo), i verujem da ste se u skaldu sa tim uverenjem i ponašali (pretpostavljam sa premnogo razumevanja, a malo granica), a sada se bojim da ćete možda preći na mesto u kome nije dostupna dečja psihijatrijska služba i psihološko savetovanje i nastaviti sa razumevanjem, ovogo puta sebe, jer nemate mogućnosti da pomognete. Međutim, primećujem da ste upotrebili stručne oftalmološke termine što mi daje nadu da vam je medicinska i psihološka pomoć ipak dostupna, možda u okolini. Zbog multiplih problema sa kojim se suočava vaš sin (i danju i noću), ali i članovi porodice (koji ne mogu da ga gledaju kako se vuče po kući i zbog toga traže pomoć i za njega, a verujem i sebe), predlažem da se prvo posavetujete sa školskim psihologom, a zatim i decjim psihijatrom koji će proceniti može li neko istovremno biti hiperaktivan i bezvoljan, apatičan i toitalno nezainteresovan za okolinu i da li je to ADHD ili neki drugi razvojni poremećaj ili je potreban neki drugi vid pristupa koji zahteva drugačije ponašanje drugih članova porodice, ali ovog puta bez odustajanja, konfuzije. Srdačan pozdrav
Postovani dr. Stankovicu, Nas sin ima 11 godina i u septembru je krenuo u peti razred Osnovne skole. Do sada je bio vrlo dobar djak, ali i do sada (kod uciteljice koja je inace, veoma energicna, ambiciozna i ima visoke kriterijume) je to bilo malo na misice. Ponadali smo se da ce promenom sredine, krenuvsi u peti razred malo lakse savladavati zadatke, jer ako je imao problem u odnosu sa uciteljicom (sa kojom smo mi imali uvek srdacan odnos), tj. ako mu nije odgovarao taj ambiciozni pristup, racunali smo, u petom razredu ce mozda imati problem kod jednog, dva nastavnika, ali zaboga, ne moze imati problem sa svima. Medjutim, prica se izgleda nastavlja i on sa velikom teskocom i puno truda dobija uglavnom lose ocene (od jedinice do trojke). Isli smo kod vrsnog decijeg psihologa koja nam je rekla da je dete izvanredno inteligentno, veoma osetljivo i da imamo nekonvencionalno dete koje ide u veoma konvencionalnu skolu. On, po nama, ima jedan veliki problem - samopouzdanje. Inace, van skole nemamo nikakav ! problem u odnosu sa njim. On je zreo, duhovit, voli porodicu, ima dobar odnos sa mladjom sestrom (7 godina, upravo krenula u prvi razred), drugari ga vole, mada se po meni nedovoljno druze medjusobno. Njegov problem se najbolje ogleda u tome sto recimo, vezba, uci i sprema se za test, preslisamo ga, pristojno zna gradivo i na testu obavezno dobije jedinicu. Uzeli smo mu privatnu nastavnicu matematike, kojoj takodje nije jasno kako da kod kuce zna gradivo, a u skoli pokazuje tako lose rezultate na testovima. Izuzetno lose prolazi na testu, na usmenom, kao malo bolje. Da se razumemo - njegovo znanje nije mozda za peticu, ali sigurno nije za jedinicu ( u najvecem broju predmeta). Ne znamo vise, kako da se ponasamo u odnosu sa njim, ponekad se dok ga preslisavamo iskljuci i kada mi podviknemo, on se toliko isprepada, da ne zna i ono sto je znao. Kada ga umirujemo i govorimo mu da ce se stvari srediti, da je on dovoljno pametan, da samo treba da se malo vise ukljuci dok uci, on ! se onda opusti i prakticno, nista ne dobijemo ni kada pokusamo! da ga p odrzimo. Molimo vas da nam pomognete nekim savetom, ako je moguce - kako podici samopouzdanje jednom izuzetno inteligentom detetu koje konstantno redja lose ocene? U cemu je nasa greska? Sta bi upalilo kod njega? Inace, i muz i ja zivimo tipican zivot danasnjice, dolazimo kuci u pola 6, te mu citav dan nismo na raspolaganju. Kada dodjemo kuci, mi smo vec iscrpljeni i verovatno nemamo dovoljno strpljenja da radimo sa njim (a bez rada sa njim bi tek bio haos...). Imamo i mladje dete, koje je prosto prepusteno samo sebi jer mi stalno trazimo mehanizme da pomognemo sinu, a ona jadna sama prolazi kroz prvi razred ( i to bez po muke!). Unapred neizmerno zahvalni za svaki savet, pomalo izgubljeni roditelji!
Odgovoreno: 23. 12. 2007.Poštovani, predlažem da još jednom pročitate sopstveno pismo meni. Ono je fantastičan primer kako vam savetnik uopšte nije potreban, jer se u pisu opisuju proble, dileme i rešenje. Vi imate dva deteta i dva različita rešenja. Kod starijeg primenjujete ono koje ne funkcioniše. Ne savetujem da probate isto sa mlađom ćerkom jer rezultat vremenom može biti sličan kao kod sina. I ja se čudim kako ljudi često zanemaruju jednostavnu filosofiju da nijedna taktika nije uspešnija od uspešne taktike. Osećam slobodu da vam sve ovo napišem jer je decji psiholog, a vi naglašavate da je u pitanju vrsni psiholog, isključio umnu zaostalost i izmenjen razvoj (samo opisao nekonvecionalnost, ma šta to značilo). Osim inteligencije, a tu ste potpuno u pravu potrebno je i samopouzdanje, a ono se stiče prihvatanjem njegove nekovencionalnosti bez okrivljivanja što nije ono što vi želite da on bude,
Postovani, mozda sve ovo sto cu Vam izneti i nije problem, mozda se samo ja kao majka ne snalazim u celoj prici. Imam sina starog 8 godina. Veoma je osetljiv i nenormalno meni privrzen. Sa njegove nepune tri godine razvela sam se od njegovog oca zbog njegove bolesti i dijagnoze paranodina shizofrenia. Tada, a i sada smatram da je tako najbolje za dete i za mene. U medjuvremenu otac mu se lecio na klinici u Palmoticevoj i ja svim snagama guram da se taj odnos koliko toliko realizuje u sto je moguce normalnijim i korektnim odnosima. Dete vikendom odlazi kod oca i bude zadovoljan provedenim vremenom. S druge strane, neposredno nakon razvoda moj sin se fiksirao i ulogu oca zamenio mojim bratom. No, kako zivot pise romane, moj brat je morao da nas napusti i ode u inostranstvo gde je zapoceo svoj zivot. Od tada dete pati za ujakom, a kada ujak dodje postavlja kriterijume i zahteve sve u cilju da se sestric ne razmazi... hmmm meni je to malo cinicno sa strane mog brata... no... fiksirala bih se na problem. Sve ove okolnosti koje okruzuje moje dete dovode do njegovog aktivnog odbijanja da uci! i izvrsava svoje obaveze. I samoj mi nije jasno kako donosi i ove ocene. Povlaci se svaki put kada mu nesto nije dovoljno jasno, domaci zadatak je nocna mora, a s druge strane, zeli, jezivo zeli uspeh i s druge strane strah od neuspeha. Kako uliti samopouzdanje i bez vike naterati dete i ubediti ga da on moze sve to da uradi bez muke i da ce postici dobre rezultate i biti najbolji djak. S druge strane, ne dozvoljava mi da sama idem bilo gde. Ni kod drugarice, ni kod lekara, zubara... a o neutralnim izlascima da i ne govoroim. Svuda mora on sa mnom. Kako ga na najbolji nacin ubediti da je normalno da imam bar delic samo svog zivota? Unapred zahvalna
Odgovoreno: 23. 12. 2007.Poštovana, sve što ste mi opisali iz porodičnog života vas i deteta svakom čoveku može stvoriti dovoljno konfuzije da makar na trenutak izgubi sopstveni identitet i GRANICE u odnosima. Tako je sa odraslima, a šta onda reći za decu koja posmatraju odrasle učeći od njih gde su granice i ko donosi pravila i ko ima kakvu ulogu u njihovom životu. Nakon razvod, ženama je u proseku potrebno 2-3 godine, pogotovo ako su samohrane majke, da povrate psihološku stabilnost i redefinišu svoj život. Kod vas je to ova godina. To je i vaš brat izgleda primećivao i davao vam podršku u postavljanju granica u ponašanju deteta ("da se ne razmazi"). Medjutim, ujak nije roditelj i ne treba da ulazi u nadmetanje sa roditeljem. U pravu ste za viku. Ona ne uliva samopouzdanje, već ga oduzima. Ubedjivanje je neefikasno, ukoliko nema motivacije i iščekivanje nagrade. Olako dobijene nagrade gase motivaciju i ne uče decu da se bore za cilj. Zato napravite jasan dogovor (GRANICE), oko toga šta ko želi i kako se do toga dolazi, a kako se stvari mogu i izgubiti. Kako ubediti, pa kako ubediti? Sa osmogodišnjakom se ne ubeđuje, jer ako roditelj saopštava detetu da želi delić vremena samo za sebe onda ne treba sa detetom da raspravlja da li je to istina ili ne. Ali ako želite da se vaše dete ne ponaša kao vaš kontrolor, onda se vi potrudite najbolje što možete da nauči drugačije ponašanje. Prvo ga motivište kvalitetno provedenim zajedničkim vremenom (da vas se raželi), bez kupovine igračaka, onda mu saopštite i učinite to što želite samo za sebe, a njega onda nagradite za razumevanje kada pokaže pozeljno ponašanje.
Imam 18.god.173cm,62kg, idem 4.razred gimnazije i osjećam se mrttvoooo...Kad sam bila 8.r težila sam 85kg, dijetama sam skinula kilažu najčešće gladovanjima,a kad su roditelji skužili da gladujem i natjerivali me da jedem stvar se izmakla kontroli pa i povraćanjem...mada svi govore da super izgledam,zanimam mnoge momke,neki čak misle da moram se malo i popraviti na kilaži ja ni sada nisam zadovoljna sobom,zaškolu i učenje rijetko da imam volju i koncentraciju,jutrim se teško adaptiram bez kave se nesmijem ni usudit u školu otići.Moram napomenuti da imam nizak tlak obično 90/60 nekad zna pasti čak niže,i tad ne mogu s mjesta...Bojim se da je sve to posljedica mog nezrelog ponašanja...Popustila sam u školi,kući se stalno svađam jer mi sve smeta, preživčana sam,prekinula sam i s dečkom...ma... POMAGAjtee što da radim? Razmišljala sam da počnem trošiti neke tablete da mi podigne raspoloženje, al neznam što...ne mogu se obratiti svom doktoru nemojte! to tražiti od mene molim vas ptreban mi je bilo kakav drugi savjet... S POŠTOVANJEM; UNAPRIJED ZAHVALNA;
Odgovoreno: 23. 12. 2007.nemam ja moć da spašavam mlade duše. Kada bismo ovim indirektnim putem ili bilo kojim putem imali tu moć, ko bi uopšte tražio neki drugi oblik pomoći ili išao lekaru. Pomoći tebi zavisi od tvog pristanka na pomoć, a to sada izgleda nemoguće jer tražiš pomoć a ne bi da menjaš pravila u ponašanju. Ili makar doktora. Bez tvoje pomoći onome ko ti pomaže, nije logično da pomoć stigne. Otuda me čudi što odbijaš i pomisao da se javiš lekaru. Od toliko lekara da li je baš tvoj neizbežan? I ne moraš ako imaš nekoga drugog kome bi mogla da pomogneš da ti pomogne. Medjutim, tvoje eksperimentisanje hranom i izazivanje intervencije roditelja zaslužuje pomoć od edukovane osobe, jer ovo što mi pišeš liči na jedan začarani krug koji izgleda ovako: nisam zadovoljna sobom, osećam se mrtvooo -- držim dijetu -- nateraju me da jedem (ili se sama prejedeš) -- krivica, nezadovoljstvo sobom (zbog gubitka kontrole) -- držim dijetu --. Stvari može iskomplikovati i nizak pritisak koji izgleda pojačava osećaj obamrlosti i mrtvila koji bez kafe ne prolazi. To su razlozi ZA u korist konsultacije sa psihijatrom za adolescente. Razlozi PROTIV su svi ostali koje si navela jer manje više spadaju u očekivanu adolescentnu dinamiku zbivanja.
Poštovani doktore Stankoviću, Obraćam Vam se sa molbom za stručnu pomoć. Imam sina starog dve godine i 8 meseci. Interesuje me, s obzirom da sam u fazi razvoda braka, a suprug ga viđa jednom ili dva puta nedeljno tokom celog dana od izjutra do uveče, i funkcionišemo sasvim dobro što se tiče komunikacije zbog i oko deteta. Suprug je zainteresovan da dete po nekad respava kod njega , ali ja mislim da još uvek nije vreme za to, da je još mali i nije se razdvajao od mene. I kada mi je bio problem zbog čuvanja, nikada ga nisam ostavila bez mene ni kod roditelja. Moje mišljenje kao majke je da bi to tek mogli ostvariti za godinu dana, obzirom da imam ćerku stariju koja ima 14 godina, pa prema iskustvu i majčinskom osećaju. Ne želim da budem posesivna majka zato Vas molim za savet kako bi dete psiho-fizički zdravo raslo bez obzira na na našu situaciju. Unapred se zahvaljujem! S poštovanjem,
Odgovoreno: 23. 12. 2007.zlatno pravilo harmoničnog razvoja deteta je da onu veštinu (u smislu osamostaljivanja motornog, emocionalnog, intelektualnog) kojom dete ovlada treba podsticati da dalje usavrši. Sve ostalo je zaustavljanje ili sputavanja koje će dete vratiti na prethodnu razvojnu fazu. Drugim rečima, treba pomagati detetu da se osamostaljuje shodno njegovim sposobnostima, snagama, a ne praćenjem sopstvenog (roditeljskog) kalendara izbaždarenog knigama ili prethodnim detetom. Sa druge strane, treba voditi računa i da dete na tako malom uzrastu ima veoma ranjivu ličnost jer je zavisno umnogome od spoljašnje podrške i nege i da je osim ljubavi detetu potrebna sigurnost, jednostavnost, predvidivost i doslednost. Ti faktori treba da podstaknu roditelje (oba) da pažljivo planiraju svoje postupke prema detetu i da u detetovom životu nema dramatičnih obrta i nejasnoća. Dakle, red u vidjanju i redosledu dogadjanja (predvidljivost) je potreban i odraslima, a da ne govorim o deci, koja verbalno ne mogu izkazati nezadovoljstvo.
Postovani doktore molila vas bih za savjet moj sin ima jedanaest godina ide u peti razred.Po onome sto sam na ovom sajtu citala za hiper aktivnu djecu on u mnogo cemu lici na takvo dijete.Ima relativno slab skoro jako slab uspjeh u skoli (a izuzetno je inteligentan)nije otvoreno nasilnicki raspolozen ali u momentu reaguje skoro histericno na neke bezazlene stvari nema drugova nema interesovanja za nista a i ako projavi interes za nesto gubi ga brze nego sto ga je dobio,nista ne zavrsava do kraja i jako je konfuzan.U snu hoda i govori i nedavno je izvrsio nuzdu nocu.A svemu tome treba dodati i nistagmus na lijevom oku,strebizam i miopiju .Mi smo u stvari za svo njegovo ponasanje krivili oko medjutim bojim se da nije tako.Mi zivimo u malom gradu i nemamo neku odgovarajucu ustanovu gdje bi smo se mogli obratiti zato vas molim za savjet kako bih probala da sa njim nesto uradim sama.Pri tom mislim na postavljanje nekih normi u kuci skoli uopste u okolini jar ga vise ne mogu gle! dati kako se vuce iz sobe u sobu bezvoljan i apatican i totalno nezainteresovan za okolinu.Bar takav utisak ostavlja.Ja i suprug smo probali sve sto znamo bodrili ga ohrabrivali grdili ama bas nikave promjene nije bilo.Unaprijed zahvaljujem na savjetu
Odgovoreno: 11. 12. 2007.Kako ste mi napisali, izgleda da ponašanje vašeg sina deluje na vas tako da vi probate sve i svašta a neistrajete, niti imate uspeha ("jako slab uspeh, a izuzetno inteligentan (inteligentni)". Pitam se ko je usvojio čije ponašanje? Do sada ste za sve krivili oko (njegovo), i verujem da ste se u skaldu sa tim uverenjem i ponašali (pretpostavljam sa premnogo razumevanja, a malo granica), a sada se bojim da ćete možda preći na mesto u kome nije dostupna dečja psihijatrijska služba i psihološko savetovanje i nastaviti sa razumevanjem, ovogo puta sebe, jer nemate mogućnosti da pomognete. Međutim, primećujem da ste upotrebili stručne oftalmološke termine što mi daje nadu da vam je medicinska i psihološka pomoć ipak dostupna, možda u okolini. Zbog multiplih problema sa kojim se suočava vaš sin (i danju i noću), ali i članovi porodice (koji ne mogu da ga gledaju kako se vuče po kući i zbog toga traže pomoć i za njega, a verujem i sebe), predlažem da se prvo posavetujete sa školskim psihologom, a zatim i decjim psihijatrom koji će proceniti može li neko istovremno biti hiperaktivan i bezvoljan, apatičan i toitalno nezainteresovan za okolinu i da li je to ADHD ili neki drugi razvojni poremećaj ili je potreban neki drugi vid pristupa koji zahteva drugačije ponašanje drugih članova porodice, ali ovog puta bez odustajanja, konfuzije. Srdačan pozdrav
Prikazano 481-485 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima