Postovani, imam cerku od 20 meseci.Ona je jedno strasno veselo i pricljivo dete,obozava da ide u vrtic.Okruzena je velikom paznjom.Do pre neki dan dete je spavalo preko noci po 12 sati i nikad nije bilo nekog iznenadnog budjenja.U zadnih 5 dana pocela je nemirno da spava,sanja ruzne snove,trazi da je pomazim i smiri se.A nocas se tako preplaseno probudila da sat vremena nisam mogla da je smirim da ponovo zaspi.Da li to nesto sto ima objasnjenje kod dece?Nista ruzno nema da vidi u nasem okruzenju,nema svadja,stresnih situacija
Poštovana, nema dokaza da deca sa 20 meseci imaju snove kakve imaju odrasli, niti ima dokaza da uopšte imaju snove. Iako tokom spavanja postoji električna aktivnost mozga (tzv.ponto-genikulo-okcipitalni predvodnik REM faze spavanja) karakteristčne za pojavu snova, smatra se da sintetske funkcije kore mozga nemaju sposobnost da kreiraju vizuelni doživljaj u kontinuitetu, niti tako malo dete ima sposobnost da se toga seti (što ometa istraživanja u oblasti izučavanja spavanja). Dakle, u tom uzrastu se pre radi o vegetativnoj (emocionalnoj) "buri", koje se javljaju tokom druge, Non-REM faze spavanja (kada najčešće nema snova ni kod odraslih). Dramatični oblici, praćeni vrištanjem, ustajanjem iz kreveta i borbenim pokretima se retko pojavljaju i najčešće su hronološki povezani sa uzbudljivim dnevnim događanjiama. Ti tzv. noćni strahovi, često se javljaju i porodično. Obično je neko od roditelja u detinjstvu imao slična dešavanja tokom spavanja (najčešće noćni strahovi i mesečarenje). Retko, ali nije isključeno, neuobičajena noćna dešavanja tokom spavanja dece imaju veze sa poremećajem električne aktivnosti rada mozga, pa je potrebno, nakon procene lekara, uraditi i EEG snimanje. Ono što ste vi opisali, najverovatnije se može posmatrati kao PROLAZNO razvojno stanje koje treba propratiti konsultativnim pregledom kod dečjeg neurologa ukoliko se opisano ponašanje deteta tokom noći održava ili pogoršava. Do tada, NEMOJTE JE BUDITI kada se ono pojavi , niti pokušavajte da se obraćate detetu (pitanja šta se dogodilo nisu potrebna, jer dete i nezna šta se dogodilo), samo je priglite i pokušajte je umiriti blagim maženjem i vratiti je ponovo u krevet.
molim vas ako je ikako moguce da mi ovim putem odgovorite na jedno moje pitanje.imam sincica od 16 meseci koji na svaki negativan odgovor ...npr nediraj to..ostavi to..bezi odatle...itd.ili mu nesto neodgovara.manifestuje udaranjem glavom o krevetac ,zid ,frizider, patos ili se ujeda za prste.da li je to normalno u njegovom uzrastu i ako nije kome da se obratim.zaista sam uplasena i molim vas da mi pomognete.unapred zahvalna majka.
U sagledavanju ponašanja deteta, dobar princip je sagledati 4 komponente. A) šta prethodi određenom ponašanju deteta (koje ponašanje okoline, najčešće roditelja) B) opis nepoželjnog ponašanja deteta C) rekacija roditelja i D) šta je prekinulo nepoželjno ponačanje. Na iznenađenje mnogih, pre svih roditelja, često se dešava da su emocionalne rekacije dece upravo isprovocirane nepažljivim ponašanjem roditelja. Kao da roditelji očekuju da dete intuitivno ZNA(?) šta treba i sme da radi, a da su oni tu da ga nauče šta NE SME da radi, pa tako zaboravljaju da ukažu detetu šta SME da radi i da se sa njim i poigraju i oduševljeno mu pokažu da to sme i da to DOBRO radi. Tako deca imaju skučen izbor reakcija i što je najgore ispadne da šta god urade to ne valja, jer im se retko govori da nešto treba, valja i da je dobro. Ukoliko dete živi i u proširenoj porodici, gde važne osobe daju različite poruke (majka jednu, tata drugu, baka i deka treću, ili jedni druge poništavaju), zbunjenost dece može biti značajna, a reakcije protesta sličene opisanim. Starija deca čak imaju i mogućnost da voljno izaberu između dva zla, da budu "nevaljala" ali da roditelji obrate pažnju na njih, što je uvek bolje nego da budu usamljena i depresivna. Ovim odgovorom, nisam pokušavao da direktno ukažem na mogući problem u relaciji vas sa vašim detetom, već na neke od uticaja koji se često previde, a još češće su prisutni u porodicama. Moj savet je da probate da sinčiću više ne govorite šta ne treba, već šta treba, a da kad čini ono što ne treba, samo kratko kažete "(ime deteta) ne to..." i da ga fizički blagim pokretima odvojite od te aktivnosti, predložite mu neku interesantniju ("vidi ovo, gde je ono, ajdemo tamo..itd.") i pohvalite ga za drugačiji izbor (maženjem, tapšanjem itd.). Ponavljanje će ga svakako naučiti da ste odlučni da ga naučite šta se sme a šta ne sme na način koji mu neće izazivati loše raspoloženje.
Postovani dr Stankovic, imam decaka od 15 meseci,sve je krenulo oko 6.meseca,poceo je da se budi svakih sat vremena,tokom noci,dok ga ne stavim na grudi ne moze da se umiri.Ne verujem da se radi o gladi jer lepo jede,jos uvek ga dojim i cini mi se da grudi dozivljava kao cuclu varalicu.Ne zeli da prihvati flasicu niti bilo koje mleko. Znam da nije jedino dete koje ima ovakav ritam,ali problem je u tome sto sam ja zbog umora i nespavanja dobila bolove u rukama,nogama,celom telu (radila sam sva moguca ispitivanja i svi rezultati su dobri). Pomozite mi nekim savetom,znam da je vreme da prestanem da ga dojim,ali jednostavno nemam srca slusati ga kako place. Iskreno hvala.
Poštovana, bilo je još pitanja sličnih vašem, pri čemu sam dao veoma iscrpan odgovor, te vas molim da u odeljku "odgovori na pitanja" - dečja psihijatrija, stranica 5 pogledate pitanje "neispavane mame". Srdačan pozdrav
Postovani Gosp. Stankovicu, Sestra mi je umrla od raka 8 augusta ove godine, iza sebe ostavila je 2 sina od 12 i 9 godina kao i cerkicu od 3 godine. Moje pitanje glasi. Sta reci deci a posebno maloj devojcici, jer decaci malo vise su svesni i razumeju da im je majka umrla ( mada za mladeg sina milsim da ni on nije bas toliko/potpuno svestan sta se desilo, mozda je to normalno za decaka od 9 godina !!!) Znaci devojcica od tada trazi majku, ja joj kazem da ja majka u bolnici i da ce se vratiti ( ne znam da li je ovo pravilno, zato vam i pisem kako biste me savetovali). Jos nesto, posle nepuna 3 meseca muz moje preminule sestre se ozenio, i jednog dana djevojcica mi rece da njen otac joj je rekao za njenu macehu da joj je ona majka i rekao joj je da je njena (rodena) majka umrla. Da li je ovo skodljivo za dete ili je bolje suoqiti je sa realnoscu?! ( Nikako se ne slazem da se kaze detetu da joj je maceha majka, jer niko nikad ne moze da joj ipsere mozak i da je natera da zaboravi svoju majku, jer je to nemoguce, to znam iako nisam psihijatar!!) Unapred vam se zahvaljujem na odgovoru, veoma mi je vazna. Sa Postovanjem, Zabrinuta Tetka
Saučešće pre svega! Gubitak jednog roditelja je jedan od najznačajnijih razvojnih događaja u sa kojim se dete može suočiti. Taj događaj nikada ne može ostaviti mali uticaj ukoliko je dete živelo sa roditeljem. Međutim, uticaj i reakcije se razlikuju zavisno od uzrasta deteta, umne razvijenosati, prethodne privrženosti deteta tom roditelju i značaja gubitka za porodicu, kao i od načina na koji je došlo do gubitka roditelja (iznenadan, neočekivan, užasavajući ili u sklopu prolongirane bolesti, očekivano, bez fizičke traumatizacije). Prema istrađivanjima, čak 1,5 -4% dece u zapadnim zemljama izgubi roditelja tokom detinjstva. Zbog ratova kod nas je taj procenat i veći. Što je mlađi uzrast deteta, smrt roditelja (majke prvenstveno) ima veći biološki uticaj (na telesnom nivou se mogu očekivati reakcije deteta), dok što je deteta starije reakcije tuge imaju postaju sliče onima kao i kod odraslih. Činjenica da je vaša sestra umrla od hronične iscrpljujuće bolesti, da smrt nije bila iznenadna i neočekivana, to umanjuje šanse za pojavu patoloških reakcija žalosti (krivica, preokupiranost mislima o smrti i beznadežnosti, preimetnim smanjenjem interesovanja, pokretljivosti i funkcionalnost do pojave iluzija i halucinacija), iako deca nikada ne mogu biti dovoljno propremljena za smrt roditelja. Kod mlađe dece reakcije žalovanja obično bivaju iskazane kroz poremećaj telesnih funkcija i one mogu biti zakasnele zbog limitirane mogućnosti shvatanja, prećutkivanja istine, odsustva drstičnih promena u njihovim životima (prisustvo baka, tetki, drugog roditelja, koji pokušavaju da umanje prazninu nastalu gubitkom majke). Tako, deca na mlađem uzrastu prvo osete konsekvence smanjenja kvaliteta brige o njima, pre nego žalost zbog gubitka roditelja. Ukoliko je razvoj inteligencije normalan, deca imaju sposobnost da sa 5 godina razumeju koncept smrti i razliku "biti živ" i "biti mrtav". Deca mlađa od 5 godina generalno to nisu u stanju ni verbalno ni crtežom. Vaša sestričina zato i dalje traži i pita gde joj je mama i pored očevog pokušaja da je suoči sa surovom realnošću. Može se čak desiti da vam kaže da idete u bolnicu da bi videla mamu. U različitim stručnim knjigama i časopisima možete naći različita tumačenja i preprouke šta činiti i šta reći deci i pomoći im da započnu normalan proces žalovanja koji je bitan za njihov normalan razvoj.Deca sa 3 godine su sposobna da prepoznaju osećanje tuge i istraživanja su pokazala da ukoliko je ta sposobnost izražena deca kasnije imaju manje šansi da ispolje neki psihijatrijski poremećaj (najčešće hipohondijazu ili psihosomatski poremećaj). Iako smrt roditelja nosi rizik za razvoj mentalnih problema, kod najvećeg broja dece se to ne desi, niti saopštavanje i sučoavanje dece sa bolnom istinom zahteva kasniji psihijatrijski tretman, pogotovo kada unutar familije postoji podrška i razumevanje za ispoljavanje tuge zbog gubitka!! Šta reći i učiniti? Možda je bolje pitanje šta ne činiti i ne govoriti. 1) Ne sprečavati započinjanje žalovanja (ne sakrivati istinu od deteta, ne izbegavati razgovor o mrtvom roditelju, ne izbegavati mesta koja bi detet podsetila na mrtvog roditelja). Decu ne treba prisiljavati da idu na sahranu ili važne obeležnice, ali to svakako ne treba izbegavati 2) pomoći detetu da razume razliku između biti živ i biti mrtav (ne govoriti detetu da je mama na nebu, u bolnici, da je zaspala, jer će dete očekivati da se mama vrati i da ponovo budu zajedno, što dete remeti i emocionalno i suprotno je sa zdravom logikom. 3) pomoći ocu (čak i psihološkim savetovanjem) da pomogne deci da razumeju šta se dogodilo sa mamom i pomoći i njemu (kroz sprovođenje rituala obeležavanja smrti) da podeli žalost sa drugima (donošenje odluke za ponovnim sklapanjem braka se može posmatrati kao pokušaj samozaštite od preplavljivanja tugom i zaštita dece od gubitka majke zbog čega svoju novu ženu i predstavlja kao "novu" mamu). Ovo jeste pogrešno jer u oba slučaja ometa NORMALAN proces žalovanja, pogotovo kod dece, jer ometanje ili sprečavanje pre može dovesti do poremećaja (straho od bolesti, smrti, razvoj psihosomatskih smetnji). kao i hendikepiranja u učenju kako žaliti i odžaliti gubitak. 4) Deci, pogotovo mlađoj treba ukazati da nisu ona kriva zbog toga što se dogodilo (deca imaju konkretno i "egocentrino" mišljenje i sve događaje dovode u vezu sa sobom), kako bi se izbeglo da uz žaljenje deca osećaju krivicu i ličnu odgovornost. Naravno, o procesi prolaska kroz teške gubitke i žaljenja može se mnogo toga reći, stoga ne oklevajte da iznesete svoje dileme i pitanja, kao i da u mestu stanovanja potražite savetodavnu pomoć stručnjaka. Srdačan pozdrav
Moj stariji sin je ove godine jos gori.Napravio je toliko izostanaka da se nalazi pred iskljuce- njem iz skole.Ocene -skoro sve jedinice.Sada je odlucio da se ispise i da nastavi vanredno.Inace moram da dodam da imamo problem sa ocem koji je leceni alkoholicar koji ponovo pije,svadja se sa sinom i samnom ,nekoliko puta ga je cak i tukao, a nedavno ga je izbacio iz kuce.Suprug mi zamera sto ga ne podrzavam u njegovim "vaspitnim meto- dama".Sin je prespavao kod moje majke i sutradan se vratio kuci i od tada njih dvojica ne komuni-ciraju.
Poštovana "očajna mama u totalnom haosu". Stvar je hitna. Atmosfera u porodici gde otac pije i bije, a majka je u depresiji nije atmosfera gde bi se treći član porodice osećao sigurnim, zaštićenim, prihvaćenim i podržanim. Naprotiv, mnogi bi odatle potražili izlaz. Kako deca ne mogu da biraju gde će se roditi i ko će im biti roditelji, prinuđena su i da uče kako da se ponašaju od onih koje svakodnevno posmatraju. Često jedan roditelj biva razočaran kada dete ispolji njegove ili negativne osibine drugog roditelja. Na žalost, mnogo česšće se dešava da dete i iskombinuje najupadljivija ponašanja oba roditelja. Neko bi čak mogao da spekuliše da je njegovo ponašanje izraz uvažavanja roditelja, jer se ne ponaša mnogo različitije od njih. Čak deca umeju da prenaglase ponašanje roditelja u svom ponašanju. Stoga je za njih zbunjujuće što se roditelji zbog toga ljute. Stoga, ukoliko želite da se ponašanje deteta promeni, potrebno je da se promene ponašanja onih na koje se dete ugleda. Ukoliko je suprug lečen od alkoholizma, a bolest se ponovo pojavila, to je prioritet. Bolestan član ima prednost nad onim koji to još uvek nisu. Očajanje, haos, alkoholiyam muža i briga oko školovanja sina koji su Vas uzeli pod svoje imaju takođe prioritet nad izostancima i vandrednim školovanjem sina. Veoma sam radoznao da saznam kako će vaš sin reagovati kada iz kuće nestanu alkoholizam, nasilje, očajanje i haos i kako će to uticati na njegove odluke i ponašanje prema obaveyama u kući i školi. Srdačan pozdrav
Postovani, imam cerku od 20 meseci.Ona je jedno strasno veselo i pricljivo dete,obozava da ide u vrtic.Okruzena je velikom paznjom.Do pre neki dan dete je spavalo preko noci po 12 sati i nikad nije bilo nekog iznenadnog budjenja.U zadnih 5 dana pocela je nemirno da spava,sanja ruzne snove,trazi da je pomazim i smiri se.A nocas se tako preplaseno probudila da sat vremena nisam mogla da je smirim da ponovo zaspi.Da li to nesto sto ima objasnjenje kod dece?Nista ruzno nema da vidi u nasem okruzenju,nema svadja,stresnih situacija
Odgovoreno: 15. 01. 2008.Poštovana, nema dokaza da deca sa 20 meseci imaju snove kakve imaju odrasli, niti ima dokaza da uopšte imaju snove. Iako tokom spavanja postoji električna aktivnost mozga (tzv.ponto-genikulo-okcipitalni predvodnik REM faze spavanja) karakteristčne za pojavu snova, smatra se da sintetske funkcije kore mozga nemaju sposobnost da kreiraju vizuelni doživljaj u kontinuitetu, niti tako malo dete ima sposobnost da se toga seti (što ometa istraživanja u oblasti izučavanja spavanja). Dakle, u tom uzrastu se pre radi o vegetativnoj (emocionalnoj) "buri", koje se javljaju tokom druge, Non-REM faze spavanja (kada najčešće nema snova ni kod odraslih). Dramatični oblici, praćeni vrištanjem, ustajanjem iz kreveta i borbenim pokretima se retko pojavljaju i najčešće su hronološki povezani sa uzbudljivim dnevnim događanjiama. Ti tzv. noćni strahovi, često se javljaju i porodično. Obično je neko od roditelja u detinjstvu imao slična dešavanja tokom spavanja (najčešće noćni strahovi i mesečarenje). Retko, ali nije isključeno, neuobičajena noćna dešavanja tokom spavanja dece imaju veze sa poremećajem električne aktivnosti rada mozga, pa je potrebno, nakon procene lekara, uraditi i EEG snimanje. Ono što ste vi opisali, najverovatnije se može posmatrati kao PROLAZNO razvojno stanje koje treba propratiti konsultativnim pregledom kod dečjeg neurologa ukoliko se opisano ponašanje deteta tokom noći održava ili pogoršava. Do tada, NEMOJTE JE BUDITI kada se ono pojavi , niti pokušavajte da se obraćate detetu (pitanja šta se dogodilo nisu potrebna, jer dete i nezna šta se dogodilo), samo je priglite i pokušajte je umiriti blagim maženjem i vratiti je ponovo u krevet.
molim vas ako je ikako moguce da mi ovim putem odgovorite na jedno moje pitanje.imam sincica od 16 meseci koji na svaki negativan odgovor ...npr nediraj to..ostavi to..bezi odatle...itd.ili mu nesto neodgovara.manifestuje udaranjem glavom o krevetac ,zid ,frizider, patos ili se ujeda za prste.da li je to normalno u njegovom uzrastu i ako nije kome da se obratim.zaista sam uplasena i molim vas da mi pomognete.unapred zahvalna majka.
Odgovoreno: 15. 01. 2008.U sagledavanju ponašanja deteta, dobar princip je sagledati 4 komponente. A) šta prethodi određenom ponašanju deteta (koje ponašanje okoline, najčešće roditelja) B) opis nepoželjnog ponašanja deteta C) rekacija roditelja i D) šta je prekinulo nepoželjno ponačanje. Na iznenađenje mnogih, pre svih roditelja, često se dešava da su emocionalne rekacije dece upravo isprovocirane nepažljivim ponašanjem roditelja. Kao da roditelji očekuju da dete intuitivno ZNA(?) šta treba i sme da radi, a da su oni tu da ga nauče šta NE SME da radi, pa tako zaboravljaju da ukažu detetu šta SME da radi i da se sa njim i poigraju i oduševljeno mu pokažu da to sme i da to DOBRO radi. Tako deca imaju skučen izbor reakcija i što je najgore ispadne da šta god urade to ne valja, jer im se retko govori da nešto treba, valja i da je dobro. Ukoliko dete živi i u proširenoj porodici, gde važne osobe daju različite poruke (majka jednu, tata drugu, baka i deka treću, ili jedni druge poništavaju), zbunjenost dece može biti značajna, a reakcije protesta sličene opisanim. Starija deca čak imaju i mogućnost da voljno izaberu između dva zla, da budu "nevaljala" ali da roditelji obrate pažnju na njih, što je uvek bolje nego da budu usamljena i depresivna. Ovim odgovorom, nisam pokušavao da direktno ukažem na mogući problem u relaciji vas sa vašim detetom, već na neke od uticaja koji se često previde, a još češće su prisutni u porodicama. Moj savet je da probate da sinčiću više ne govorite šta ne treba, već šta treba, a da kad čini ono što ne treba, samo kratko kažete "(ime deteta) ne to..." i da ga fizički blagim pokretima odvojite od te aktivnosti, predložite mu neku interesantniju ("vidi ovo, gde je ono, ajdemo tamo..itd.") i pohvalite ga za drugačiji izbor (maženjem, tapšanjem itd.). Ponavljanje će ga svakako naučiti da ste odlučni da ga naučite šta se sme a šta ne sme na način koji mu neće izazivati loše raspoloženje.
Postovani dr Stankovic, imam decaka od 15 meseci,sve je krenulo oko 6.meseca,poceo je da se budi svakih sat vremena,tokom noci,dok ga ne stavim na grudi ne moze da se umiri.Ne verujem da se radi o gladi jer lepo jede,jos uvek ga dojim i cini mi se da grudi dozivljava kao cuclu varalicu.Ne zeli da prihvati flasicu niti bilo koje mleko. Znam da nije jedino dete koje ima ovakav ritam,ali problem je u tome sto sam ja zbog umora i nespavanja dobila bolove u rukama,nogama,celom telu (radila sam sva moguca ispitivanja i svi rezultati su dobri). Pomozite mi nekim savetom,znam da je vreme da prestanem da ga dojim,ali jednostavno nemam srca slusati ga kako place. Iskreno hvala.
Odgovoreno: 08. 01. 2008.Poštovana, bilo je još pitanja sličnih vašem, pri čemu sam dao veoma iscrpan odgovor, te vas molim da u odeljku "odgovori na pitanja" - dečja psihijatrija, stranica 5 pogledate pitanje "neispavane mame". Srdačan pozdrav
Postovani Gosp. Stankovicu, Sestra mi je umrla od raka 8 augusta ove godine, iza sebe ostavila je 2 sina od 12 i 9 godina kao i cerkicu od 3 godine. Moje pitanje glasi. Sta reci deci a posebno maloj devojcici, jer decaci malo vise su svesni i razumeju da im je majka umrla ( mada za mladeg sina milsim da ni on nije bas toliko/potpuno svestan sta se desilo, mozda je to normalno za decaka od 9 godina !!!) Znaci devojcica od tada trazi majku, ja joj kazem da ja majka u bolnici i da ce se vratiti ( ne znam da li je ovo pravilno, zato vam i pisem kako biste me savetovali). Jos nesto, posle nepuna 3 meseca muz moje preminule sestre se ozenio, i jednog dana djevojcica mi rece da njen otac joj je rekao za njenu macehu da joj je ona majka i rekao joj je da je njena (rodena) majka umrla. Da li je ovo skodljivo za dete ili je bolje suoqiti je sa realnoscu?! ( Nikako se ne slazem da se kaze detetu da joj je maceha majka, jer niko nikad ne moze da joj ipsere mozak i da je natera da zaboravi svoju majku, jer je to nemoguce, to znam iako nisam psihijatar!!) Unapred vam se zahvaljujem na odgovoru, veoma mi je vazna. Sa Postovanjem, Zabrinuta Tetka
Odgovoreno: 03. 01. 2008.Saučešće pre svega! Gubitak jednog roditelja je jedan od najznačajnijih razvojnih događaja u sa kojim se dete može suočiti. Taj događaj nikada ne može ostaviti mali uticaj ukoliko je dete živelo sa roditeljem. Međutim, uticaj i reakcije se razlikuju zavisno od uzrasta deteta, umne razvijenosati, prethodne privrženosti deteta tom roditelju i značaja gubitka za porodicu, kao i od načina na koji je došlo do gubitka roditelja (iznenadan, neočekivan, užasavajući ili u sklopu prolongirane bolesti, očekivano, bez fizičke traumatizacije). Prema istrađivanjima, čak 1,5 -4% dece u zapadnim zemljama izgubi roditelja tokom detinjstva. Zbog ratova kod nas je taj procenat i veći. Što je mlađi uzrast deteta, smrt roditelja (majke prvenstveno) ima veći biološki uticaj (na telesnom nivou se mogu očekivati reakcije deteta), dok što je deteta starije reakcije tuge imaju postaju sliče onima kao i kod odraslih. Činjenica da je vaša sestra umrla od hronične iscrpljujuće bolesti, da smrt nije bila iznenadna i neočekivana, to umanjuje šanse za pojavu patoloških reakcija žalosti (krivica, preokupiranost mislima o smrti i beznadežnosti, preimetnim smanjenjem interesovanja, pokretljivosti i funkcionalnost do pojave iluzija i halucinacija), iako deca nikada ne mogu biti dovoljno propremljena za smrt roditelja. Kod mlađe dece reakcije žalovanja obično bivaju iskazane kroz poremećaj telesnih funkcija i one mogu biti zakasnele zbog limitirane mogućnosti shvatanja, prećutkivanja istine, odsustva drstičnih promena u njihovim životima (prisustvo baka, tetki, drugog roditelja, koji pokušavaju da umanje prazninu nastalu gubitkom majke). Tako, deca na mlađem uzrastu prvo osete konsekvence smanjenja kvaliteta brige o njima, pre nego žalost zbog gubitka roditelja. Ukoliko je razvoj inteligencije normalan, deca imaju sposobnost da sa 5 godina razumeju koncept smrti i razliku "biti živ" i "biti mrtav". Deca mlađa od 5 godina generalno to nisu u stanju ni verbalno ni crtežom. Vaša sestričina zato i dalje traži i pita gde joj je mama i pored očevog pokušaja da je suoči sa surovom realnošću. Može se čak desiti da vam kaže da idete u bolnicu da bi videla mamu. U različitim stručnim knjigama i časopisima možete naći različita tumačenja i preprouke šta činiti i šta reći deci i pomoći im da započnu normalan proces žalovanja koji je bitan za njihov normalan razvoj.Deca sa 3 godine su sposobna da prepoznaju osećanje tuge i istraživanja su pokazala da ukoliko je ta sposobnost izražena deca kasnije imaju manje šansi da ispolje neki psihijatrijski poremećaj (najčešće hipohondijazu ili psihosomatski poremećaj). Iako smrt roditelja nosi rizik za razvoj mentalnih problema, kod najvećeg broja dece se to ne desi, niti saopštavanje i sučoavanje dece sa bolnom istinom zahteva kasniji psihijatrijski tretman, pogotovo kada unutar familije postoji podrška i razumevanje za ispoljavanje tuge zbog gubitka!! Šta reći i učiniti? Možda je bolje pitanje šta ne činiti i ne govoriti. 1) Ne sprečavati započinjanje žalovanja (ne sakrivati istinu od deteta, ne izbegavati razgovor o mrtvom roditelju, ne izbegavati mesta koja bi detet podsetila na mrtvog roditelja). Decu ne treba prisiljavati da idu na sahranu ili važne obeležnice, ali to svakako ne treba izbegavati 2) pomoći detetu da razume razliku između biti živ i biti mrtav (ne govoriti detetu da je mama na nebu, u bolnici, da je zaspala, jer će dete očekivati da se mama vrati i da ponovo budu zajedno, što dete remeti i emocionalno i suprotno je sa zdravom logikom. 3) pomoći ocu (čak i psihološkim savetovanjem) da pomogne deci da razumeju šta se dogodilo sa mamom i pomoći i njemu (kroz sprovođenje rituala obeležavanja smrti) da podeli žalost sa drugima (donošenje odluke za ponovnim sklapanjem braka se može posmatrati kao pokušaj samozaštite od preplavljivanja tugom i zaštita dece od gubitka majke zbog čega svoju novu ženu i predstavlja kao "novu" mamu). Ovo jeste pogrešno jer u oba slučaja ometa NORMALAN proces žalovanja, pogotovo kod dece, jer ometanje ili sprečavanje pre može dovesti do poremećaja (straho od bolesti, smrti, razvoj psihosomatskih smetnji). kao i hendikepiranja u učenju kako žaliti i odžaliti gubitak. 4) Deci, pogotovo mlađoj treba ukazati da nisu ona kriva zbog toga što se dogodilo (deca imaju konkretno i "egocentrino" mišljenje i sve događaje dovode u vezu sa sobom), kako bi se izbeglo da uz žaljenje deca osećaju krivicu i ličnu odgovornost. Naravno, o procesi prolaska kroz teške gubitke i žaljenja može se mnogo toga reći, stoga ne oklevajte da iznesete svoje dileme i pitanja, kao i da u mestu stanovanja potražite savetodavnu pomoć stručnjaka. Srdačan pozdrav
Moj stariji sin je ove godine jos gori.Napravio je toliko izostanaka da se nalazi pred iskljuce- njem iz skole.Ocene -skoro sve jedinice.Sada je odlucio da se ispise i da nastavi vanredno.Inace moram da dodam da imamo problem sa ocem koji je leceni alkoholicar koji ponovo pije,svadja se sa sinom i samnom ,nekoliko puta ga je cak i tukao, a nedavno ga je izbacio iz kuce.Suprug mi zamera sto ga ne podrzavam u njegovim "vaspitnim meto- dama".Sin je prespavao kod moje majke i sutradan se vratio kuci i od tada njih dvojica ne komuni-ciraju.
Odgovoreno: 28. 12. 2007.Poštovana "očajna mama u totalnom haosu". Stvar je hitna. Atmosfera u porodici gde otac pije i bije, a majka je u depresiji nije atmosfera gde bi se treći član porodice osećao sigurnim, zaštićenim, prihvaćenim i podržanim. Naprotiv, mnogi bi odatle potražili izlaz. Kako deca ne mogu da biraju gde će se roditi i ko će im biti roditelji, prinuđena su i da uče kako da se ponašaju od onih koje svakodnevno posmatraju. Često jedan roditelj biva razočaran kada dete ispolji njegove ili negativne osibine drugog roditelja. Na žalost, mnogo česšće se dešava da dete i iskombinuje najupadljivija ponašanja oba roditelja. Neko bi čak mogao da spekuliše da je njegovo ponašanje izraz uvažavanja roditelja, jer se ne ponaša mnogo različitije od njih. Čak deca umeju da prenaglase ponašanje roditelja u svom ponašanju. Stoga je za njih zbunjujuće što se roditelji zbog toga ljute. Stoga, ukoliko želite da se ponašanje deteta promeni, potrebno je da se promene ponašanja onih na koje se dete ugleda. Ukoliko je suprug lečen od alkoholizma, a bolest se ponovo pojavila, to je prioritet. Bolestan član ima prednost nad onim koji to još uvek nisu. Očajanje, haos, alkoholiyam muža i briga oko školovanja sina koji su Vas uzeli pod svoje imaju takođe prioritet nad izostancima i vandrednim školovanjem sina. Veoma sam radoznao da saznam kako će vaš sin reagovati kada iz kuće nestanu alkoholizam, nasilje, očajanje i haos i kako će to uticati na njegove odluke i ponašanje prema obaveyama u kući i školi. Srdačan pozdrav
Prikazano 476-480 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima