Poštovana, razlika između autizma i disfazije je i kvalitativna i kvantitativana i po pitanju govora i ponašanja. Klinička slika, lečenje i prognoza su različiti. Međutim, dijagnozu je potrebno da postavi lekar, a ne logoped. Na Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora radi dr Milijana Selaković čije stručno mišljenje veoma uvažavam, stoga i njene terapijske preporuke. Takođe, pregled deteta se može obaviti na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, dr Nenad Rudić u Dnevnoj bolnici za decu se posebno bavi decom sa pomenutim razvojnim porermećajima. Na Klinici za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u dr Subotića 6, roditelji se mogu obratiti prof.dr Aneti Lakić. Srdačno

Poštovana, iz vašeg pisma naslućujem da živite sami sa decom, a ukoliko nije tako, stičem utisak da ste porodično tako organizovani. Tata se nigde ne pominje. Ponašanje koje ste ukratko opisali ne spada u duševne (psihijatrijske) poremećaje, već se može posmatrati naučenim ponašanjem. Uslovi u kojima se ono uči mogu biti podstaknuti unutrašnjim karakteristikama (postojanje poremećaja pažnje i hiperaktivnosti ("mnogo zna, nema vremena...", ne može da se svrti), a još češće kompleksnim uticajima od spolja. Niste napisali kako kažnjavate neprimereno ponašanje. Kombinaciju grickaja noktiju, besomučno češanje, bunjenje, gunđanje često viđam kod dece koja su izložena čestim zabranama i zahtevima za kontrolom kretanja, koji se nedosledno održavaju, a konsekvensce se sprovode nasumično. Zabrane trebaju biti odmorene, da imaju cilj da dete nečemu nauče a ne da kazne. Ukoliko se i kažnjava, to treba više da bude uskraćivanje koje će motivisati dete da promeni ponašanje, a ne da mu se nanese patnja. Sa druge strane, ukoliko se detetu zabrane i kazne uvedu, u njima treba biti dosledan. Nedosledost čini detetu više štete, od strogogo sprovođenje. Prvo, dete ne nauči šta sme, a šta ne. Drugo, ne uči da postoje granice i da NE postoji. Treće, stvara se kod deteta konflikt lojalnosti prema roditelju koji brani i onom koji dozvoljava. Na kraju, roditelj koji je nedosledan gubi autoritet, koji je neophodan da bi se dete učilo, a ne plašilo i čudno ponašalo. Posebno je osetljivo pitanje pomoći oko mlađeg brata, gde me zabrinjava vaš stav da može da pomogne ko želi, ali da vi ne insistirate. Tu može ležati i razlog promenljivosti emocija u vezi njega, koje inače nisu učvršćene. Detetu treba jasno staviti do znanja šta može i treba da vam pomogne, a koje stvari deca ne rade sa drugom decom (npr. deca ne nose decu, deca ne guraju mališane itd.). Polazak u školu je sigurno period kada se u život deteta uvode nova i čvršća pravila, kao i novi zahtevi. Vaša porodica sa školarcem i malim detetom će biti pred novim iskušenjima koja možete prevazići ulaganjem dodatnog truda ali i traženjem pomoći od drugih članova porodice, familije, komšilukai i stručnih osoba. Samo hrabro

U pravu ste da se u poslednje vreme KOD NAS govori o ADHD (poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću). Za decu sa ovim poremećajem važi opis da su to ona deca sa kojom ne želite da se druži vaše dete. Poremećaj je u svetu odavno poznat, a kod nas se poslednjih godinu dana značajno češće prepoznaje jer se pojavio lek na našem tržisštu, a sa njim i marketing. Inače, deca su u ranije imala ovaj problem. Hiperkinetski poremećaj je najčešće uočljiv od ranog detinjstva (često roditelji kažu da je dete još u stomaku bilo veoma aktivno, ili da čim je prohodalo da je odmah počelo i da trči). Na žalost, još češće se hiperkinetski poremećaj ne dijagnostikuje pre polaska u školu, što zbog neprepoznavanja poremećaja, što zbog minimiziranja i nalaženja različitih opravdanja za neobuzdano, impulsivno, nepromišljeno i dezorganizovano ponašanje deteta. Ukoliko se hiperkinetski poremećaj ne leči ili detetu ne pomogne, školovanje postaje noćna mora i za dete i za roditelje. Dete procenjeno kao prosečno ili nadprosečno inteligentno ima loš uspeh, beži sa časova, prekida školovanje, postaje neraspoloženo, utučeno i često sklono zloupotrebi psihoaktivnih suptanci i izazivanju nezgoda u socijalnim interakcijama, pre svega zbog nepažnje, a ne zbog namere da drugima napakosti. Dakle, poremećaj ima početak u ranom detinjstvu i tokom razvoja menja svoje lice, pri čemu tokom detinjstva pored impulsivnosti kod dečaka dominira velika pokretljivost, a kod devojčica pričljivost, dok u adolescenciji u oba pola dominira poremećaj pažnje i često poremećaj raspoloženja. Svakako, za detaljniji opis kliničke slike, toka, prognoze i terapije moćete čitati i na sajtu STETOSKOP, ali i na drugim specijalizovanim web stranicama. Srdačno

Neuobičajenosti u ponašanju ne znače i automatski postojanje nekakvog poremećaja. Roditeljska zabrinutost je obično vezana za poremećaj  identiteta i poremećaj seksualne orijentacije. Međutim, još je uobičajenije da  roditelji ne primećuju kada je je dete postalo pubertetlija, a kada adolescent. To može stvoriti konfuziju u odnosu sa detetom.  Neki roditelji idu tako daleko da imaju  uverenje da ukoliko im se detet druži sa devojčicama ima sigurne veze sa homoseksualnošću, bez obzira što im se sinovi generalno loše snalaze u druženju sa dečacima. Zanemaruje se jedna velika nelogičnost, a to je da homoseksualnost pretpostavlja privlačenje i prilaženje osob istoga pola, a ne bežanje od njih. Sa druge strane, iz iskustva znam da deca sa nekim telesnim problemom (npr. sferocitoza u njegovom slučaju), bivaju generalno prezaštićena pa često ne razviju sposobnosti socijalnih interakcija kao i njihovi vršnjaci jer su obično bili isključeni iz grupnih interakcija koje su mogle da dovedu do pogoršanja bolesti (objektivno ili po proceni roditelja), te otuda i nešto izraženije kašnjenje u sticanju samostalnosti (otuda možda i njegov komentar da jedva čeka da mu izvade slezinu pa da se smiri. Rekao bih da je mislio u stvari da se roditelji smire). U tim slučajevima, osamostaljivanje i podrška u tome doprinosi boljoj adaptaciji u vršnjačkim odnosima, a i boljim odnosima sa roditeljima. Predlažem da porazgovarate sa školskim psihologom ili dečjim psihijatrom u vašem gradu o tome šta je za mladića njegovog uzrasta očekivano ponašanje, a šta je očekivano ponašanje roditelja. Sferocitoza tome nije apsolutna prepreka, a što treba provieriti sa pedijatrom hematologom.

Neurofidbek nije procedura indikovana u tretmanu buntovnog ponašanja, pogotovo ako se ono ispoljava selektivno, u kućnom okruženju. Dakle, zaboravite neurofidbek, a predalažem da počnete sa pregovorima o poštovanju kućnog reda (kao i poštovanju školskog reda i pravila), kao i konsekvecama kršenja istog. Naravno, treba imati na umu da poštovanje pravila i ličnosti podrazumeva da oni koji traže poštovanje se ponašanju na način kojim se to poštovanje zadobija. Srdačno