Imam 15 godina i sada bi trebalo da krenem u srednju skolu.U osnovnoj skoli sam imala dosta drugarica i drugara,ali van skole ne bas mnogo.Imam taj problem da ne dopustam ljudima da mi se priblize i nikada se necu obratiti prva nekome,ako se ta osoba prvo ne obrati meni i pokusa da ostvari neki kontakt.Inace nisam mnogo stidjiva osoba,ali ne znam kako da ovo prevazidjem i sama ostvarim neki kontakt...Posto ipak krecem u srednju skolu...
Nisi mi napisala šta želiš da ti odgovorim. Ako pretpostavim da bi pitanje moglo biti: "Kako da prevaziđem ovu svoju osobinu", moj odgovor bi bio - upornim vežbanjem. Kako si naučila ponašanje da je obratiti se prvi po nečemu opsano, neprikladno, neprihvatljivo? Odgovor ne mora biti lako uočljiv, ali se o tome možeš pitati, a pogotovo čiji su stavovi najviše uticali da ih i ti prihvatiš kao pavilo. Ali ako želiš da se oslobodiš te navike, potrebno je da hrabro počneš da vežbaš novu. Kao i svaki početak, biće teško i trapavo, ali ne moraš početi sama, ako već imaš puno drugarica u školi, koje možeš pozajmiti i van škole. Što više budeš vežbala, bićeš i sve spretnija.
> OTAC SAM 13g DJECAKA KOI IMA TIKOVE U RAZNIM OBLICIMA PRVO JE BILO
ZMIRKANJE PA JE PRESTO POSLE TOGA ZABACIVANJEM RAMENOM PA JE I TO PRESTO E
SADA DRMA GLAVOM TO JE SVE POCELO POSLE NASEG ODMORA KADA JE VIDIO PUNU
MASU TURISTA BOJECI SE DA MU SE MLADI BRAT NE IZGUBI MOJE PITANJE DALI TO
SE MOZE DOBITI OD SOKA TJ. STRESA. BILI SMO U AUSTIJI TJ.GDJE ZIVIMO KOD
DJECIJEG PSIHOLOGA .ON NAM JE REKAO DA JE TO DJECIJA RUZNA NAVIKA KOJA CE
BITI PA PROCI MEDUTIM TO TRAJE VEC 6 GOD. MOLIMO VAS ZA POMOC GDJE DA SE
OBRATIMO I IMALI LIJEKA ZA TO UNAPRIJED HVALA
Poštovani, pregled dečijeg psihologa je koristan ali ne i dovoljan pregled deteta. Potrebno je da dete pregleda dečji psihijatar da bi isključio probleme koji mogu biti nepsihološke prirode. Savetujem vam da kontaktirate dr. Leonhard Thun-Hohenstein iz Salzburga, (Christian Doppler Klinik, Tel. +43-662-4483 4511, e-mail: L.Thun-Hohenstein@salk.at) koji će vas informisati kom dečjem psihijatru možete da se obratite u gradu u kome živite. Najverovatnije se radi o hroničnom tik poremećaju, a lekar će vam dati informacije i naučiti dečaka elementima tzv. terapijskog HRT programa za tretman tikova. Srdačno
Postovani dr Stankovic, kao i sve ocajne majke, i ja sam prvo potrazila pomoc na internetu, a Vi me molim Vas uputite gde dalje.
Moj sin ima 8,5 godina. Sa svojim bioloskim ocem ne zivi od njegovih 1,5 god, razvedeni smo. Vidjaju se 2 puta nedeljno (po sat u proseku), jer otac ne moze vise vremena da provodi sa njim. Od njegove 3. god. sa nama je moj drugi suprug, sa kojim imam i devojcicu od 2 god, koji ga zaista voli kao rodjeno dete i maximalno se trudi oko njega, u svakom pogledu.
Rodjen je na vreme, kao normalna i zdrava beba. Bio je do polaska u kolektiv - vrtic (3,5 god.) veoma povucen, a onda se "preokrenuo". Postao je hiperaktivan, u pravom smislu te reci! Postao neposlusan, nemiran beskrajno, ne drzi ga mesto, nema paznju, nema koncentraciju...
Do polaska u skolu i nekako smo izdrzavali i pripisivali sve njegovoj nezrelosti. Isli smo za onom: "Sve ce to skola dovesti u red!" Od kada je posao u skolu stvari se nisu promenile. Uciteljica je imala prituzbe da je ne slusa, ustaje za vreme casa, dovikuje se sa drugarima, jurca "kao muva bez glave" po hodnicima za vreme odmora, gura drugare...Domaci zaboravlja, knjige ne pakuje sam, nije u stanju da prenese jednu obicnu poruku npr. kada je roditeljski. Ne interesuju ga film, knjige, neke normalne igre koje igraju njegovi vrsnjaci, sport...Zivi u svetu crtanog filma i njegovog omiljenog drugara i to je sve. Postaje pun nekih kompleksa: "Necu tu majicu bez rukava, debele su mi ruke!" Ili pak: "Ne zelim sandale, imam ruzme prste na nogama!" I tada nastaje histerija! Plakanje, dranje, vriska... Kod zubara postane nemoguc: dere se, svadja, histerise...
Primetili smo da i dok se igra sa drugarima (ima samo jednog drugara i jednu drugaricu), negoduje cim nije po njegovom i tada je u stanju da napusti igru i sedi kuci sam, jer nije po njegovom! Svoju mladju sestru zna grubo da udari, da joj kaze ruzne reci, da "proklinje sto se rodila", da je mrzi...Tako da smo uvek na oprezu da je ne povredi. Ona, kao i svaka mladja sestra, ga obozava! I trudili smo se da ga njen dolazak na svet sto manje ugrozi, Nismo pokazivali preteranu neznost pred njim, ali smo ga ipak ucili da mu je to sestra i da treba da je voli.
Ne dozvoljava joj da priviri u njegovu sobu, a ako to ipak uradi u stanju je da tako zaurla, da uplasi i nas!
Ne dozvoljava nikakve prozivke od drugara, odmah burno i besno reaguje i plasimo se da ce povrediti neko dete. Recimo, veceras je tako udario - gurnuo svoju drugaricu na ivicu stola, zato sto ga je nesto isprovocirala! Dete je moglo ozbiljno da se povredi, na srecu nije. Bio je istog momenta kaznjen, ali je sve to kratkog daha. Pocinju ljudi da nas izbegavaju, jer je grub i nasilan. Pocinjem da izbegavam i ja njih, jer se stidim ponasanja svoga deteta i osecam kao los roditelj!
Napomenucu, da je veliki emotivac, vezan za nas oboje (ocuha i mene). Jos uvek piski nocu u krevet (vodili smo ga na ispitivanja, nema fizioloski problem - dakle psiholoske je prirode).
Mozda sam pisala "s brda s dola", ali razumecete. Zaista sam ocajna. Mi smo zaista jedna normalna porodica, ne svadjamo se, nema grubih reci, zivimo u slozi i harmoniji. Ja imam odlican odnos sa svojim bivsim suprugom. Nikada ni tu nisu pale teske rece ili ne daj Boze tuce, pa da on ima neke traume od toga. Mazen je, pazen i voljen od svih nas. Jedino ima malo nedostatak oca, jer je on sprecen da ga vidja koliko bi zeleo, posto je nedavno zasnovao novu porodicu.
Molim Vas dajte mi savet kako da vaspitavam svoje dete? Beskrajne price u nedogled sa njim ne pomazu, kritike, kazne, ukidanja omiljenih stvari, batine ("po guzi")... Osecam da stvari polako izmicu kontroli, a ima samo 8,5 godina. Sta ce biti za koju godinu? Strepim da ga vodim u drustvo, jer ce me opet osramotiti! Mislim da mu treba strucna pomoc. Unapred mnogo hvala.
Poštovana, ne slažem se sa vama da ste pisali "s brda s dola", ali se slažem da je potrebna stručna pomoć, odnosno prvenstveno podrška u učenju socijalno prihvatljivog ponašanja. Možda vas je svo ovo vreme ometala liberalna filosofija "Sve ce to skola dovesti u red"; ali i pored velike moći škole, učiteljice su često nemoćne kada deca ispadnu iz klišea na koji su one navkle da uklope decu, pa se onda umesto discipline kod dece pojavi neobuzdano ponašanje, pred kojim se povlače očekujući od roditelja da reaguju, ali od istih onih koji su smatrali da će im dete biti dovedeno u red u školi. Dete postaje tada gospodar moći, a da to nije ni tražilo A ko jednom oseti moć, teško se nje odriče. Pitam se da li su vaši odlični i harmonični odnosi sa svima u porodici, i bivšoj i sadašnjojrezultat vaše popustljive prirode? U svakom slučaju dobro je da imate više saradnika koji vas neće saplitati a hoće podržati u postavljanju novih granica u ponašanju vašeg deteta i u osamostaljivanju, koje neće podrazumevati beskrajno pričanje koje osmogodišnjem dečaku ne pomažu ama baš nikako. Ako ga pitate šta je zapamtio od svega što kažete, videćete da obično to budu samo segmenti koji su mu privukli pažnju. Ako mu je pažnja slaba, a pričanje nezanimljivo, onda možete zamisliti šta se tek tada upamti. Dakle, najbolje kratke jednostavne poruke šta očekujete od njega i šta će se dogoditi ako to ispuni, a šta ako ne ispuni. I to i uradite. Bez preteranih nagrada i kazni. Nisam najbolje razumeo šta se mislili kada ste napisali "Nismo pokazivali preteranu neznost pred njim, ali smo ga ipak ucili da mu je to sestra i da treba da je voli...". Nežnost ne treba generalizovati u smislu mnogo-malo, uvek-nikad. Ona je potrebna i znak je bliskosti, i ne treba štedeti sa njom kada postoji potreba da se pokaže, ali je treba uskratiti kada postoje razlozi da se pokaže nezadovoljstvo. Ukoliko vas sin još uvek spava sa nekim od ukućana, potrebno je pomoći mu da se osamostali. Noćno mokrenje je često povezano sa prezaštićujućim odnosima i teškoćama u odvajanju od roditelja noću. Ovi obrasci se pojave rano u detinjstvu, ali ukoliko se ne pomogne detetu da se osamostali, onda te navike sa opstaju zajedno i sa noćnim navikama iz perioda kada je dete imalo dve ili tri godine opstaju i sa 8,5 godina.
Poštovani,
Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke
Poštovana tetka, i mene brine ova teorija. Pogotovo sam radoznao koji su to putevi opstanka ovakvih pojednostavljenih svatanja dečjeg ponašanja i psihologije. Dugo je opstajala teorija da su npr. deca sa autizmom takva kakva su jer imaju "frižider majke" i da decu teba odvajati od majki jer je to navodno za njih lekovito. Zamislite vi tu situaciju gde se roditelji suočavaju sa tako teškim problemom deteta kao što je autizam za koji postoje jasni dokazi da se radi o biološkom problemu, pa im još dodate krivicu jer su loši roditelji. Kada je reč o vašem sestriću, treba podsetiti da je postojanje refleksa sisanja kod ljudi povezano je sa opstankom i preživljavanjem. Odsustvo sisanja kod dece predstavlja ozbiljnu pretnju zdravlju deteta. Akt sisanja se povezuje sa osećanjem zadovoljstva, pa se tako ta radnja lako može naučiti kao akt koji omogućava relaksaciju i zadovoljstvo jer je povezan sa hranjenjem koje je bezuslovna draž (setite se Pavlovljevog eksperimenta). Vremenom, i kada nestane refleks sisanja i kada se dete odbije od dojke i flašice, palac može pridobiti osobine izgubljenih zadovoljstava. Kada se to dogodi, ni neki poseban stres nije potreban da bi se pokrenuo ritual koji se odvojio od početnih povoda i vremenom počinje da funkcioniše sam za sebe. Srećom, radi se o dečaku od godinu ipo dana, kada se ne može govoriti o već učvršćenoj navici, ružnom ponašanju, nevoljenom detetu. Odvikavanje ne podrazumeva mazanje palca ljutim papričicama i sl. Potrebno je biti više uz dečaka, igrati se sa njim kada pokušava da stavi prst u usta igricama koje podrazumevaju angažovanje ruke (raši-taši i sl.), pohvaljivati (radovati se, tapšati) kada odustane od stavljanja prsta u usta, uz blago sprečavanje i skretanje pažnje (vidi ovo, vidi ono). Uskraćivanje je takođe deo učenja. Svaki akt sisanja palca npr. tokom gledanja omiljenog crtanog filma se, tehnički rečeno, kažnjava uskraćivanjem gledanja dok ne izvadi prst iz usta sam ili uz vašu pomoć, uz istovremeno nagrađivanje ponovnim puštanjem filma. Za ovo je potrebna upornost, bez odustajanja na prvo negodovanje deteta koje da bi naučilo neku novu naviku, mora se odreći prethodne navike, a svako odricanje jeste bolno.
decak od pune 4 godine slabo prica kaze tata mama seka maca a kada odemo kod lekara on nece da prica odmah nista vec kad se malo oslobodi dal treba da idemo kod lekara il sta bi vi predlozili unapred hvala
Kod lekara ste bili. Zadatak lekara je da proceni koji su mogući uzroci u zastoju razvoja govora i da organizuje stimulaciju razvoja govora. Sa četiri godine deca vladaju jezikom koji su načila. Imaju bogat rečnik i skoro savršeno koriste gramatiku. Stoga, neophodno je da što pre potražite logopeda koji će raditi na stimulaciji govora vašeg sina, a lekar će pratiti i procenjivati da li je potrebno obaviti dodatne analize ili uključuti i druge vidove terapije. Srdačno
Imam 15 godina i sada bi trebalo da krenem u srednju skolu.U osnovnoj skoli sam imala dosta drugarica i drugara,ali van skole ne bas mnogo.Imam taj problem da ne dopustam ljudima da mi se priblize i nikada se necu obratiti prva nekome,ako se ta osoba prvo ne obrati meni i pokusa da ostvari neki kontakt.Inace nisam mnogo stidjiva osoba,ali ne znam kako da ovo prevazidjem i sama ostvarim neki kontakt...Posto ipak krecem u srednju skolu...
Odgovoreno: 17. 07. 2008.Nisi mi napisala šta želiš da ti odgovorim. Ako pretpostavim da bi pitanje moglo biti: "Kako da prevaziđem ovu svoju osobinu", moj odgovor bi bio - upornim vežbanjem. Kako si naučila ponašanje da je obratiti se prvi po nečemu opsano, neprikladno, neprihvatljivo? Odgovor ne mora biti lako uočljiv, ali se o tome možeš pitati, a pogotovo čiji su stavovi najviše uticali da ih i ti prihvatiš kao pavilo. Ali ako želiš da se oslobodiš te navike, potrebno je da hrabro počneš da vežbaš novu. Kao i svaki početak, biće teško i trapavo, ali ne moraš početi sama, ako već imaš puno drugarica u školi, koje možeš pozajmiti i van škole. Što više budeš vežbala, bićeš i sve spretnija.
> OTAC SAM 13g DJECAKA KOI IMA TIKOVE U RAZNIM OBLICIMA PRVO JE BILO ZMIRKANJE PA JE PRESTO POSLE TOGA ZABACIVANJEM RAMENOM PA JE I TO PRESTO E SADA DRMA GLAVOM TO JE SVE POCELO POSLE NASEG ODMORA KADA JE VIDIO PUNU MASU TURISTA BOJECI SE DA MU SE MLADI BRAT NE IZGUBI MOJE PITANJE DALI TO SE MOZE DOBITI OD SOKA TJ. STRESA. BILI SMO U AUSTIJI TJ.GDJE ZIVIMO KOD DJECIJEG PSIHOLOGA .ON NAM JE REKAO DA JE TO DJECIJA RUZNA NAVIKA KOJA CE BITI PA PROCI MEDUTIM TO TRAJE VEC 6 GOD. MOLIMO VAS ZA POMOC GDJE DA SE OBRATIMO I IMALI LIJEKA ZA TO UNAPRIJED HVALA
Odgovoreno: 14. 07. 2008.Poštovani, pregled dečijeg psihologa je koristan ali ne i dovoljan pregled deteta. Potrebno je da dete pregleda dečji psihijatar da bi isključio probleme koji mogu biti nepsihološke prirode. Savetujem vam da kontaktirate dr. Leonhard Thun-Hohenstein iz Salzburga, (Christian Doppler Klinik, Tel. +43-662-4483 4511, e-mail: L.Thun-Hohenstein@salk.at) koji će vas informisati kom dečjem psihijatru možete da se obratite u gradu u kome živite. Najverovatnije se radi o hroničnom tik poremećaju, a lekar će vam dati informacije i naučiti dečaka elementima tzv. terapijskog HRT programa za tretman tikova. Srdačno
Postovani dr Stankovic, kao i sve ocajne majke, i ja sam prvo potrazila pomoc na internetu, a Vi me molim Vas uputite gde dalje. Moj sin ima 8,5 godina. Sa svojim bioloskim ocem ne zivi od njegovih 1,5 god, razvedeni smo. Vidjaju se 2 puta nedeljno (po sat u proseku), jer otac ne moze vise vremena da provodi sa njim. Od njegove 3. god. sa nama je moj drugi suprug, sa kojim imam i devojcicu od 2 god, koji ga zaista voli kao rodjeno dete i maximalno se trudi oko njega, u svakom pogledu. Rodjen je na vreme, kao normalna i zdrava beba. Bio je do polaska u kolektiv - vrtic (3,5 god.) veoma povucen, a onda se "preokrenuo". Postao je hiperaktivan, u pravom smislu te reci! Postao neposlusan, nemiran beskrajno, ne drzi ga mesto, nema paznju, nema koncentraciju... Do polaska u skolu i nekako smo izdrzavali i pripisivali sve njegovoj nezrelosti. Isli smo za onom: "Sve ce to skola dovesti u red!" Od kada je posao u skolu stvari se nisu promenile. Uciteljica je imala prituzbe da je ne slusa, ustaje za vreme casa, dovikuje se sa drugarima, jurca "kao muva bez glave" po hodnicima za vreme odmora, gura drugare...Domaci zaboravlja, knjige ne pakuje sam, nije u stanju da prenese jednu obicnu poruku npr. kada je roditeljski. Ne interesuju ga film, knjige, neke normalne igre koje igraju njegovi vrsnjaci, sport...Zivi u svetu crtanog filma i njegovog omiljenog drugara i to je sve. Postaje pun nekih kompleksa: "Necu tu majicu bez rukava, debele su mi ruke!" Ili pak: "Ne zelim sandale, imam ruzme prste na nogama!" I tada nastaje histerija! Plakanje, dranje, vriska... Kod zubara postane nemoguc: dere se, svadja, histerise... Primetili smo da i dok se igra sa drugarima (ima samo jednog drugara i jednu drugaricu), negoduje cim nije po njegovom i tada je u stanju da napusti igru i sedi kuci sam, jer nije po njegovom! Svoju mladju sestru zna grubo da udari, da joj kaze ruzne reci, da "proklinje sto se rodila", da je mrzi...Tako da smo uvek na oprezu da je ne povredi. Ona, kao i svaka mladja sestra, ga obozava! I trudili smo se da ga njen dolazak na svet sto manje ugrozi, Nismo pokazivali preteranu neznost pred njim, ali smo ga ipak ucili da mu je to sestra i da treba da je voli. Ne dozvoljava joj da priviri u njegovu sobu, a ako to ipak uradi u stanju je da tako zaurla, da uplasi i nas! Ne dozvoljava nikakve prozivke od drugara, odmah burno i besno reaguje i plasimo se da ce povrediti neko dete. Recimo, veceras je tako udario - gurnuo svoju drugaricu na ivicu stola, zato sto ga je nesto isprovocirala! Dete je moglo ozbiljno da se povredi, na srecu nije. Bio je istog momenta kaznjen, ali je sve to kratkog daha. Pocinju ljudi da nas izbegavaju, jer je grub i nasilan. Pocinjem da izbegavam i ja njih, jer se stidim ponasanja svoga deteta i osecam kao los roditelj! Napomenucu, da je veliki emotivac, vezan za nas oboje (ocuha i mene). Jos uvek piski nocu u krevet (vodili smo ga na ispitivanja, nema fizioloski problem - dakle psiholoske je prirode). Mozda sam pisala "s brda s dola", ali razumecete. Zaista sam ocajna. Mi smo zaista jedna normalna porodica, ne svadjamo se, nema grubih reci, zivimo u slozi i harmoniji. Ja imam odlican odnos sa svojim bivsim suprugom. Nikada ni tu nisu pale teske rece ili ne daj Boze tuce, pa da on ima neke traume od toga. Mazen je, pazen i voljen od svih nas. Jedino ima malo nedostatak oca, jer je on sprecen da ga vidja koliko bi zeleo, posto je nedavno zasnovao novu porodicu. Molim Vas dajte mi savet kako da vaspitavam svoje dete? Beskrajne price u nedogled sa njim ne pomazu, kritike, kazne, ukidanja omiljenih stvari, batine ("po guzi")... Osecam da stvari polako izmicu kontroli, a ima samo 8,5 godina. Sta ce biti za koju godinu? Strepim da ga vodim u drustvo, jer ce me opet osramotiti! Mislim da mu treba strucna pomoc. Unapred mnogo hvala.
Odgovoreno: 09. 07. 2008.Poštovana, ne slažem se sa vama da ste pisali "s brda s dola", ali se slažem da je potrebna stručna pomoć, odnosno prvenstveno podrška u učenju socijalno prihvatljivog ponašanja. Možda vas je svo ovo vreme ometala liberalna filosofija "Sve ce to skola dovesti u red"; ali i pored velike moći škole, učiteljice su često nemoćne kada deca ispadnu iz klišea na koji su one navkle da uklope decu, pa se onda umesto discipline kod dece pojavi neobuzdano ponašanje, pred kojim se povlače očekujući od roditelja da reaguju, ali od istih onih koji su smatrali da će im dete biti dovedeno u red u školi. Dete postaje tada gospodar moći, a da to nije ni tražilo A ko jednom oseti moć, teško se nje odriče. Pitam se da li su vaši odlični i harmonični odnosi sa svima u porodici, i bivšoj i sadašnjojrezultat vaše popustljive prirode? U svakom slučaju dobro je da imate više saradnika koji vas neće saplitati a hoće podržati u postavljanju novih granica u ponašanju vašeg deteta i u osamostaljivanju, koje neće podrazumevati beskrajno pričanje koje osmogodišnjem dečaku ne pomažu ama baš nikako. Ako ga pitate šta je zapamtio od svega što kažete, videćete da obično to budu samo segmenti koji su mu privukli pažnju. Ako mu je pažnja slaba, a pričanje nezanimljivo, onda možete zamisliti šta se tek tada upamti. Dakle, najbolje kratke jednostavne poruke šta očekujete od njega i šta će se dogoditi ako to ispuni, a šta ako ne ispuni. I to i uradite. Bez preteranih nagrada i kazni. Nisam najbolje razumeo šta se mislili kada ste napisali "Nismo pokazivali preteranu neznost pred njim, ali smo ga ipak ucili da mu je to sestra i da treba da je voli...". Nežnost ne treba generalizovati u smislu mnogo-malo, uvek-nikad. Ona je potrebna i znak je bliskosti, i ne treba štedeti sa njom kada postoji potreba da se pokaže, ali je treba uskratiti kada postoje razlozi da se pokaže nezadovoljstvo. Ukoliko vas sin još uvek spava sa nekim od ukućana, potrebno je pomoći mu da se osamostali. Noćno mokrenje je često povezano sa prezaštićujućim odnosima i teškoćama u odvajanju od roditelja noću. Ovi obrasci se pojave rano u detinjstvu, ali ukoliko se ne pomogne detetu da se osamostali, onda te navike sa opstaju zajedno i sa noćnim navikama iz perioda kada je dete imalo dve ili tri godine opstaju i sa 8,5 godina.
Poštovani, Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke
Odgovoreno: 09. 07. 2008.Poštovana tetka, i mene brine ova teorija. Pogotovo sam radoznao koji su to putevi opstanka ovakvih pojednostavljenih svatanja dečjeg ponašanja i psihologije. Dugo je opstajala teorija da su npr. deca sa autizmom takva kakva su jer imaju "frižider majke" i da decu teba odvajati od majki jer je to navodno za njih lekovito. Zamislite vi tu situaciju gde se roditelji suočavaju sa tako teškim problemom deteta kao što je autizam za koji postoje jasni dokazi da se radi o biološkom problemu, pa im još dodate krivicu jer su loši roditelji. Kada je reč o vašem sestriću, treba podsetiti da je postojanje refleksa sisanja kod ljudi povezano je sa opstankom i preživljavanjem. Odsustvo sisanja kod dece predstavlja ozbiljnu pretnju zdravlju deteta. Akt sisanja se povezuje sa osećanjem zadovoljstva, pa se tako ta radnja lako može naučiti kao akt koji omogućava relaksaciju i zadovoljstvo jer je povezan sa hranjenjem koje je bezuslovna draž (setite se Pavlovljevog eksperimenta). Vremenom, i kada nestane refleks sisanja i kada se dete odbije od dojke i flašice, palac može pridobiti osobine izgubljenih zadovoljstava. Kada se to dogodi, ni neki poseban stres nije potreban da bi se pokrenuo ritual koji se odvojio od početnih povoda i vremenom počinje da funkcioniše sam za sebe. Srećom, radi se o dečaku od godinu ipo dana, kada se ne može govoriti o već učvršćenoj navici, ružnom ponašanju, nevoljenom detetu. Odvikavanje ne podrazumeva mazanje palca ljutim papričicama i sl. Potrebno je biti više uz dečaka, igrati se sa njim kada pokušava da stavi prst u usta igricama koje podrazumevaju angažovanje ruke (raši-taši i sl.), pohvaljivati (radovati se, tapšati) kada odustane od stavljanja prsta u usta, uz blago sprečavanje i skretanje pažnje (vidi ovo, vidi ono). Uskraćivanje je takođe deo učenja. Svaki akt sisanja palca npr. tokom gledanja omiljenog crtanog filma se, tehnički rečeno, kažnjava uskraćivanjem gledanja dok ne izvadi prst iz usta sam ili uz vašu pomoć, uz istovremeno nagrađivanje ponovnim puštanjem filma. Za ovo je potrebna upornost, bez odustajanja na prvo negodovanje deteta koje da bi naučilo neku novu naviku, mora se odreći prethodne navike, a svako odricanje jeste bolno.
decak od pune 4 godine slabo prica kaze tata mama seka maca a kada odemo kod lekara on nece da prica odmah nista vec kad se malo oslobodi dal treba da idemo kod lekara il sta bi vi predlozili unapred hvala
Odgovoreno: 07. 07. 2008.Kod lekara ste bili. Zadatak lekara je da proceni koji su mogući uzroci u zastoju razvoja govora i da organizuje stimulaciju razvoja govora. Sa četiri godine deca vladaju jezikom koji su načila. Imaju bogat rečnik i skoro savršeno koriste gramatiku. Stoga, neophodno je da što pre potražite logopeda koji će raditi na stimulaciji govora vašeg sina, a lekar će pratiti i procenjivati da li je potrebno obaviti dodatne analize ili uključuti i druge vidove terapije. Srdačno
Prikazano 421-425 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima