Poštovani doktore,
radi se o dečaku od 4 god. Ne umem definišem problem, pošto je viseslojan, ali se bojim da se svodi na to da on nije problem, vec žrtva različitog pristupa vaspitanju i životu uopšte, između mene i supruga. Mislim da se kao beba naš sin ponašao standardno, normalno se razvijao, bio je čak izarazito vesela i simpatična beba.U tom uzrastu moj suprug je bio vrlo strpljiv, taktičan i vešt sa njim i vrlo, skoro ravnopravno (nije radio) je učestvovao u odgajanju, dok sam ja bila 'paničar', često u grču ( mislim da je koren toga u vrlo stresnom porođaju koji se iskomplikovao, a i posle dva dana od rođenja je napravljena panika zbog sumnje u neko oboljenje, pa je zadržan u izolaciji, a za to vreme sam dobila mastitis itd...Ali se sve, hvala Bogu, dobro završilo). U početku smo moj suprug i ja imali slične stavove o dnevnom rasporedu, sticanju navika i sl. Situacija se promenila kad je sin imao oko godinu i po dana, kada sam primetila da suprug na previše agresivan način reaguje na dečakovu neposlušnost- 'mali' šamarčić ili samo mahanje rukom u smislu 'ne! dobićeš batine', po meni je bio pogrešan način da se dete nauči da ne sme da dira struju, prosipa hranu i sl. Na to sam odmah i počela da reagujem, u smislu da mu skrećem pažnju (ne pred detetom), da se ne slažem sa tim načinom, a kako je on tvrdoglavo nastavio sa tim, a ja zbog vaspitanja, obrazovanja, a pre svega zbog osećaja da tako ne treba da se postupa sa detetom nisam. Ubrzo smo došli u situaciju da ja, pokušavajući da balansiram između očeve agresivnosti i svojih iskustava i osećanja, bezuspešno vičem na dete i sl. Sve je kulminiralo u deteovoj 2, 3 godini kad je suprug, zbog posla ( prvog u životu) koji je započeo, počeo da neispavan i nervozan dolazi kući, što je u mnogome uticalo i na (ne)kvalitet našeg odnosa i tada su urlanje i pretnje, kažnjavanje deteta (npr. stavi ga u krevetac na 10 min) postale svakodnevne. Bilo je potpuno očigledno da ga se dete plaši, skretala sam mu pažnju na to, objašnjavala, podvlačila u kjigama (pošto njega nisam mogla da nateram da sam pročita nešto na tu temu iz literature o vaspitanju), a pritom potpuno kontraproduktivno za dete koje postalo neukrotivo, nezadovoljno, nervozno. U to vreme je dečak krenuo obdanište, međutim tada je ustanovljeno da ima upalu oba srednja uva i da slabo čuje (na moje ranije žapazanje da mi se čini da slabije, čuje suprug je odgovarao da sam paranoik), tako da smo se mesecima borili sa tim, pa je više odsustvovao, tako da je taj period adaptacije potrajao, a dete još nervoznije. Onda se pojavilo i mucanje, na šta sam odmah reagovala i posle par termina kod logopeda to se sredilo, ali ne i (kako ja mislim) uzrok toga. Suprug i dalje (napominjem da on vrlo učestvuje u bavljenju detetom- izvodi ga u park, ponekad uspavljuje, hrani i sl. konsultujemo se oko toga šta kupiti i sl, znači nije neki posmatrač) urla- ne ovo, ne ono, dobićes batine i sl.. Moji roditelji i sestra izbegavaju da dolaze kod nas, jer ne mogu da podnesu njegovu viku i sistem vaspitanja ciji principi su: doslednost (do bola, bez dlake odstupanja u odnosu na situaciju,uzrast, premor, uvažavanje detetovog mišljenja i stanja i osećanja) ,kažnjavanje, strogi dnevni red. Sve je to u redu, ali ne na taj, rigidan nacin. Dete na to reaguje tako što je neposlušno, kontrira, agresivnošću (a kako bi drugačije pokazivalo nezadovoljstvo kad mu je taj model ponuđen?), napadima besa i sl. Vaspitačice kažu da je ok, mada nam je jedna skrenula pažnju više puta da ga ne drži mesto, da ne učestvuje u zajednickim aktivnostima, da sve radi na svoju ruku i sl. Ne iznenađuje me što je individualac, polazim od sebe i ne mislim da to mogu da promenim, ako je tako. U igri u parku ja to ne primećujem- mislim da se ponasa ok, osim što ponekad pokazuje nesigurnost, u fazama, kad pokušam da mu se nađem, ali ne ponašam se previše zaštitnički. Prvih godinu dana je spavao u krevecu, a onda smo na neko vreme otišli u inostranstvo, gde ga nije imao i od tada spava sa nama, tj.sa mnom u krevetu (iako osim tih 5 meseci ima i svoj) ne insinsistram da spava sam, jer vidim da se oseća ugroženim, ali pokušavam da ga naviknem na tu ideju, što još jedan problem. Naravno i očigledno, moj suprug i ja smo iz potpuno različitih porodica- u mojoj toga nije bilo, insistiralo se na odgovornosti i obrazovanju, to se podrazumevalo i ulagalo u isto, sestra i ja smo bile, budući da smo iz manjeg grada, uživale u odrastanju sa brojnim braćama i sestrama, obe bake i deke, bilo je i puno pedagoga i vaspitača i kreativnih podsticaja u familiji, a sama sam obrazovanjem , delom, vezana za razvojnu psihologiju i pedagogiju, a suprug iz siromašne (kako on kaže- nije se imalo za sportove, knjige itd.), sa ocem alkohoričarem (model za vaspitanje) i majkom 'žrtvom' , jedva je, mada inteligentan i vredan, završio srednju školu i nema nikavo pošotvanje za autoritete i institucije (što je moja noćna mora zbog uticaja na dete, naravno, malo je kasno da ja vaspitavam 38godišnjeg čoveka). Ja to pripisujem tome da se njim niko nije bavio, on je od jaslica bio prepušten vaspitačicama i učiteljicama i ulici i ne zna za bolje. Osim svega lošeg što sam navela, on je pošten, vredan, vrlo fleksibilan i sposoban..
Štošta o uzrocima i posledicama u ovoj priči mi je jasno, ali nemam rešenje- kako da zaštitim dete i da bez obzira na sve greške, koje su, svesna sam, već učinjene, mu omogućim da izraste u koliko toliko normalnu, samopouzdanu, odgovornu i zadovoljnu osobu? Suprug i ja smo imali i krizu koja se tiče nas dvoje (prevario me je), ipak smo ostali zajedno i pokušavam(o) da popravimo šta se da popraviti zbog deteta, a i nas samih. Odbijam da se osećam kao žrtva (ne zanemarujem sebe, ali se Vama obraćam pre svega zbog deteta, a sebe se sama borim). A ne sumnjam da grešim i ja. Možda je najsrećnije rešenje da me primite ili uputite na stručnjaka kome mogu sve ovo detaljno izložiti? Ne umem da se sama izborim sa svim tim.
Hvala!
Poštovana, čestitam vam na pedantnom prikazu odnosa u vašoj porodici. U porodici porekla vašeg supruga, njegova majka je bila ¨žrtva¨, a otac alkoholičar (niste napisali i da li je bio nasilan, ali zbog modela reklo bi se da jeste). U vašoj porodici vaš suprug nije alkoholičar, ali kako ste napisali ima takvo ponašanje (izrazite oscilacije u ponašanju (kao trezan i pijan), vara, nasilan), a vi odbijate da budete ¨žrtva¨. Pošto uviđate da je u vašu porodicu prenesen porodični model koji podrazumeva postojanje žrtve, onda je logično da da to bude neko ko ne može da odbije, a to je izgleda vaš sin. Mada, ni vi ni suprug niste pobednici. Rešenje problema se može i mora potražiti, jer kada roditelji prvenstveno prate svoje emocionalne potrebe (vaš suprug da bude sve kako je on naumio, vi da održite brak u kome ste prevareni, a oboje bez autoriteta prema detetu), onda prateći svoje potrebe ne prate detetove emocionalne potrebe. Batine još samo više pogoršavaju odnose i stvaraju sliku da se u vašoj porodici krajnje loše postupa prema detetu, mada bi neko mogao reći da se ono emocionalno i fizički zlostavlja. Sa druge strane u vama, pa i u vašem suprugu, vidim prvenstveno želju da se dete dobro razvije i pravilno vaspita, ali se to nikada nije uspelo zlostavljanjem. Zbog toga ćete tu nemoć pred mužem zbog koje dete ima epitet žrtve, pretvoriti u odgovornost prema detetu i zaštititi ga drugačije. Nećete biti žrtva već odgovrna majka ukoliko podvučete crtu sa dosadašnjim načinom odgajanja i vaspitavanja deteta. Pre bilo kakvog savetovanja, lečenja razgovora sa bilo kim, loše postupanje prema detetu mora prestati. Možda posle toga i vi uvidite da ste itekako kompetentna majka. Ukoliko se i dalje budete držali pozicije nemoćne ¨ne-žrtve¨, morate potražiti pomoć lekara i psihologa, ali i od nadležnog CZSR, pa i policije da bi se zaustavilo bilo kakvo nasilno ponašanje, koje je sve samo ne pozitivno roditeljstvo.
Molim Vas za odgovor što pre!
Na koje sve načine da pomognemo našem osmogodišnjem dečaku da prevaziđe posledice silovanja. Objasnite mi šta nas sve čeka a i njega dalje kroz život obzirom da je bio žrtva jednog pedofila.
Hvala.
Poštovani, seksualno zlostavljanje, pogotovo silovanje nikako ne spada u očekivano iskustvo bilo koje osobe, a kamo li osmogodišnjeg dečaka. Takav događaj najčešće je i istovremeno i traumatsko iskustvo, a ona imaju svoje kratkorone (brzo vidljive) i dugoročne (odložene) posledice, koje osim što zavise od okolnosti samog događaja, zavise i od reakcije okoline, Reakcije dece u masovnim katastrofičnim događajima (potonuće broda, zemljotresi, otmice, teroristički napadi, vršnjačka ubitva u školama) pokazuju da su deca različito ispoljavala simptome traumatizacije i da su u najvećoj meri zavisili od crta ličnosti (osetljivosti) samog deteta, reakcije roditelja i brzine pružene psihološke i fizičke pomoći. Kod seksualnog zlostavljanja, najvažnija stvar je da se ono prekine. Zatim je potrebno da stručno lice (dečji psihijatar ili dečji klinički psiholog, još bolje ukoliko je specijalizovan i za zaštitu od zlostavljanja, a takvi lekari i psiholozi rade u Beogradu, Nišu i Novom Sadu), sagleda da li postoje simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD) koji se u ispoljavanju razlikuju od ispoljavanja kod odraslih. Istovremeno je potrebno započeti i porodično savetovanje i suportivni individualni psihijatriski tretman u sprečavanju pojave dugoročnih posledica kojih se bojite, ali koje niti su specifične, niti se nužno moraju pojaviti. Pošto se radi i o krivičnom delu, potrebno je voditi računa i o pripremi deteta za eventualno suočavanje i ispitivanje, kako ne bi došlo do retraumatizacije, odnosno snažnog podsećanja na traumu koje bi imalo slično dejstvo kao i sama trauma bez adekvatne pripreme. Srdačno
Postovani, moja sedmogodisnja devojcica je ove nedelje posla u prvi razred. Skola, knjige, predmeti i drustvo u odeljenju joj se jako svidjaju. Ali nazalost, uciteljicom nije odusevljena. Kaze da je stara (sto je cinjenica, jer je G-dja pred penzijom, ovo joj je poslednja generancija), da na njih vice, izgleda kao da je izgubila i zivce i strpljenje. Na roditeljskom sastanku je delovala izgubljeno i nervozno, prestraseno od kompjutera i elektronskog dnevnika, novog programa i novina u udzbenicima. Sa omalovazavanjem je govorila o veronauci, gradjanskom vaspitanju i engleskom jeziku i plasim se da ce svoje stavove preneti i na decu. Moja devojcica je razocarana njenim ponasanjem, ume da cita i pise, odlicno crta ali nije naisla na (verujem, s razlogom, ocekicane) pohvale a jos manje odusevljenje za dobro uradjene zadatke. Neprekidno ih kritikuje sto su na aktivni odnosno nemirni, kako ona to kaze i sticem utisak da od ucenika ocekuje da se ponasaju ne kao da su prvaci koji su u skoli tek nedelju dana vec odrasli i mnogo razumniji djaci. Ne znam kako da se prema detetu postavim i kako da joj objasnim ponasanje uciteljice. Od navrsenih godinu dana zivota isla je u vrtic i nije joj prvi put da se susretne sa autoritetom i da postuje nalozeno ali mimo svih mojih ocekivanja, ne uklapa se u komunikaciju sa uciteljicom. Napominjem da sam u razgovoru sa ostalim roditeljima naisla na slicna razmisljanja i da niko od nas nije siguran kako bi bilo najpametnije reagovati, a da se ne ugroze ni deca a ni uciteljica. Molima Vas da me posavetujete i prokomentarisete izlozeno. Unapred zahvalna...
Iako na vaše pitanje mogu odgovoriti kratko, kao dodatak napisaću i svoj lični stav o okolnostima koje ste opisali a sa kojima se susreće veliki broj mališana. Kao prvo, svoju zabrinutost roditelji mogu izneti lično učiteljici. Roditeljski sastanci su tome i namenjeni, da roditelji budu obavešteni, ali i da oni koji ih obaveštavaju dobiju povratnu informaciju. Savet roditelja ima predstavnike iz svih odeljenja i direktno je u kontaktu sa direktorom škole, a svaka škola ima svog psihologa koji je važan član stručnog tima škole i svojim sugestijama bitno može uticati formu nastave i pristup učitelja. Tako bi trebalo da funkcioniše institucija u koju ste poslali dete na obrazovanje i (do)vaspitavanje, a ne na zaplašivanje. Kako objasniti detetu? Teško. Dete se priklanja autoritetu (nosiocu moći) i biće u stalnom konfliktu jer će dva autoriteta (roditelji i učiteljica) govoriti suprotne stavove. Zato smatram da je korisno detetu objasniti, ali još korisnije reagovati prema odrasloj osobi koja unosi zabunu ili korigovati svoje stavove. Stučno, smatram da je važno šta se govori deci jer neoprezno izgovorene reči kod osetljive dece mogu provocirati strahove različitiog inteziteta koji u različitoj meri mogu i ometati njihovo funkcionisanje . Za ponašanje učiteljice koje ste opisali, mnogi će verujem reći da je štetno, naravno po decu. Sa druge strane, možda će neko reći da je i učiteljica u pravu i da su novotarije unele samo haos i raspustile decu. Polarizacija stavova je posledica pogrešnog shvatanja prava deteta i sprečavanja zlostavljanja dece. Devedesete su dovele do izvrtanja sistema vrednosti pa je novina u školstvu bila maltretiranje nastavnika. Međutim, ni povratak na stare navike apsolutne moći učitelja i nastavnika više nije moguć jer deca imaju prava da ne budu ponižavana i zaplašivana, pogotovo kada postoje mnogi drugi efikasniji pristupi. Ali od starih navika se teško odvajamo i često je potrebna pomoć, a motiv svakako treba biti dobrobit dece. Stoga, savetujem da krenete putem koji je opisan na početku. Srdačno
Postovani gospodine Stankovicu,
moj sin za mesec dana puni tri godine. On je jedno jako pametno dete, koje zna sva slova i cirilice i latinice (stampana ili pisana), brojeve, zivotinje (koje mi ne bi ni znali da ispod njihovih slika ne pise naziv), marke i modele automobila itd.
On je sve to naucio jos pre godinu dana.
Ono sto je nas problem je to sto jos uvek ne govori iako je njegova komunikacija sa nama izrazito razvijena. Pitate se kako znamo da on sve gore navedeno zna?
Na pitanje da pokaze to i to slovo ili taj i taj broj ili da okrene tatin broj mobilnog itd. on sve radi perfektno. Razlikuje boje jos sa godinu dana. Apsolutno sve razume:
uradi to, stavi ispod, stavi pored, nacrtaj krug, nacrtaj more, skreni levo ili desno itd.
Da ne duzim o tome sta sve zna, jer zna apsolutno sve, osim govora.
Pre mesec dana smo ga vodili kod logopeda prvi put.(Institut za fonetiku i patoloogiju govora, njihova dr-ka u Nisu) To je bio samo inicijalni razgovor, gde nam je postavljeno mnogo pitanja i gde je ona posmatrala dete.
Nikakvu nam dijagnozu nije rekla osim da je sigurna da dete dobro cuje, da zna vise nego deca tog uzrasta i da bi vezbe sa logopedoom pomogle.
Od tog dana, posto je on sve to shvatio ,poceo je na neki nacin da govori. Recimo da uzima slova (kockica sa slovom), da ga izgovori i recimo baci. Da izgovori odredjene brojeve, koje moze da izgovori. Da nas zove sa namerom, mama, tata, baba itd. (do tada je samo brbljao mama, tata, baba ali nije mislio na nas konkretno). Poceo je da izgovara i neke druge reci ( da napomenem da je on izgovarao po neke reci ali samo kao brbljanje), recimo sir i da misli na njega. Govori moje i tatino ime. Uzme telefon i kaze alo, itd. Pri svakoj novoizgovorenoj reci se jako raduje.
Tako da smo odlucili da sacekamo da napuni tri godine i da mu \\\"damo jos malo vremena\\\", pa ako se nista krupno ne desi krenemo na iscrpnije pretrage.
Kakav je Vas savet? Kako smo okruzeni prijateljima lekarima, dobili smo par misljenja u smislu progovorice ,samo ste vi preterali uceci ga stvarima koje nisu za njegov uzrast, okruzili ga knjigama itd. Napominjem da ga niko nije terao da nesto uci, vec on nas stalno tera da objasnjavamo, ovo ili ono, i sve je to njegovo interesovanje. Opsednut je automobilima, prosto ih obozava.
Zelela bih da napomenem, da smo mi stariji roditelji i da je on jedinac i ne
ide u obdaniste.
Zahvaljujem Vam se na strpljenju.
Moj savet je da nastavite sa viđanjem logopeda sa ciljem dalje stimulacije govora do dostizanja nivoa odgovarajućeg za uzrast. Podaci koje ste mi pružili pitanjem, dovoljno mi govore da grubo isključim uzroke koji bi mogli da leže u pozadini nedovoljno razvijenog ekspresivnog (izražajnog) govora. Sluh je očuvan, nema problema u razumevanjuu onoga što drugi govore, ne zaostaje ni u jednom drugom segmentu razvoja (naprotiv) i nema problema u socijalnim odnosima sa okolinom. Ukoliko i pored tretmana logopeda, i dalje postoji usporenje u razvoju govora, savetujem da uradite EEG snimanje u budnom stanju, a pogotovo u spavanju, ali sam siguran da će razvoj biti uspešan i ovako, a pogotovo ako dečkića motivišete da govori (i nagradite kada govori), na isti način na koji ste nagrađivali njegovu nadprosečnu sposobnost usvajanja slova i brojeva.
Suprug i ja ne mozemo imati dece i odlucili smo da usvojimo jedno.
Pre 2 dana dobili smo poziv iz jednog od Centara za socijalni rad.
Radi se od decaku od 3 godine i 8 meseci.
Nisam pomenula da smo prosli obradu nasem maticnom Centru za soc. rad i dobili podobnost za usvojitelje.
Tamo smo imali i \"skolu roditeljstava\", radionice sa psihologom. Saznali smo i o domskom sindromu i o zaostajanju dece koja zive u domovima na raznim planovima, kao i da je sve to nadoknadivo, uz ljubav, strpljanje i rad.
Ono sto smo culi, a i znali od ranije je da dete do svoje trece godine treba da primi ljubav od neke osobe,a to ne mora biti nuzno majka. Iz kratkog telefonskog razgovora sam saznala da je decak bio u domu od malena.
Mi cemo ga svakako usvojiti, ako se komisija tako odluci ( u igri je vise parova ), ali nas zanima koliko je zaista znacajna ta 3. godna za psihicki razvoj deteta i njegov kasniji razvoj i sta mozemo da ocekujemo ? Postoji li nacin da se ovaj nedostatk ljubavi i paznje bar delimicno nadoknadi ?
On u domu to nije mogao dobiti, mi bi mu pruzili svoj maksimum, jer zaista zarko zelimo dete.
Ukratko, voleli bi da cujemo Vase misljenje o ovome, ako mogu da Vas zamolim sto pre, jer vec u ponedeljak 4. 8. idemo na razgovor u Centar.
Hvala unapred
Poštovana, žao mi je što nisam uspeo da vam odgovorim do datuma koji ste naveli i nadam se da ipak odogovor ne dolazi kasno. Vaše pitanja je bilo i još uvek je tema ogromnog istraživanja koje je pokrenuto nakon pada Čaušeskovog režima u Rumuniji odakle su deca zatečena u sirotištima širom Rumunije bila prebaena u Veliku Britaniju i tamo dalje data u hraniteljske porodice i na usvajanje, ali pod budnim okom socijalnih službi i naučnika iz oblsti dečje psihijatrije i psihologije. Problemi koji se javljaju kod dece koja odrastaju u domovima za nezbrinutu decu spadaju u domene poremećaja privrženosti (\"attachment disorders\", možete potražiti na internetu) i odnose se na razvijanje sposobnosti stvaranja dubokih i čvrstihemocionalnih veza, doživljaja sigurnosti, prihvaćenosti i poverenja u kontaktu sa drugim osobama. To je toliko važna oblast u razvojnoj psihologiji da su se istraživači pitali gde je i da lil postoji granica kada ta sposobnost biva trajno narušena. Odgovor su ponudila deca iz Rumunije, čije prćenje je pokazalo da usvojenje i prekid deprivirajućeg odustva sigurne osobe pre pete godine nosi potencijalno dobru prognozu u oporavku privrženosti, dok kasnija usvajanja sve manje ublažavaju trag deprivacije stalne figure privrženosti. Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 22. 09. 2008.radi se o dečaku od 4 god. Ne umem definišem problem, pošto je viseslojan, ali se bojim da se svodi na to da on nije problem, vec žrtva različitog pristupa vaspitanju i životu uopšte, između mene i supruga. Mislim da se kao beba naš sin ponašao standardno, normalno se razvijao, bio je čak izarazito vesela i simpatična beba.U tom uzrastu moj suprug je bio vrlo strpljiv, taktičan i vešt sa njim i vrlo, skoro ravnopravno (nije radio) je učestvovao u odgajanju, dok sam ja bila 'paničar', često u grču ( mislim da je koren toga u vrlo stresnom porođaju koji se iskomplikovao, a i posle dva dana od rođenja je napravljena panika zbog sumnje u neko oboljenje, pa je zadržan u izolaciji, a za to vreme sam dobila mastitis itd...Ali se sve, hvala Bogu, dobro završilo). U početku smo moj suprug i ja imali slične stavove o dnevnom rasporedu, sticanju navika i sl. Situacija se promenila kad je sin imao oko godinu i po dana, kada sam primetila da suprug na previše agresivan način reaguje na dečakovu neposlušnost- 'mali' šamarčić ili samo mahanje rukom u smislu 'ne! dobićeš batine', po meni je bio pogrešan način da se dete nauči da ne sme da dira struju, prosipa hranu i sl. Na to sam odmah i počela da reagujem, u smislu da mu skrećem pažnju (ne pred detetom), da se ne slažem sa tim načinom, a kako je on tvrdoglavo nastavio sa tim, a ja zbog vaspitanja, obrazovanja, a pre svega zbog osećaja da tako ne treba da se postupa sa detetom nisam. Ubrzo smo došli u situaciju da ja, pokušavajući da balansiram između očeve agresivnosti i svojih iskustava i osećanja, bezuspešno vičem na dete i sl. Sve je kulminiralo u deteovoj 2, 3 godini kad je suprug, zbog posla ( prvog u životu) koji je započeo, počeo da neispavan i nervozan dolazi kući, što je u mnogome uticalo i na (ne)kvalitet našeg odnosa i tada su urlanje i pretnje, kažnjavanje deteta (npr. stavi ga u krevetac na 10 min) postale svakodnevne. Bilo je potpuno očigledno da ga se dete plaši, skretala sam mu pažnju na to, objašnjavala, podvlačila u kjigama (pošto njega nisam mogla da nateram da sam pročita nešto na tu temu iz literature o vaspitanju), a pritom potpuno kontraproduktivno za dete koje postalo neukrotivo, nezadovoljno, nervozno. U to vreme je dečak krenuo obdanište, međutim tada je ustanovljeno da ima upalu oba srednja uva i da slabo čuje (na moje ranije žapazanje da mi se čini da slabije, čuje suprug je odgovarao da sam paranoik), tako da smo se mesecima borili sa tim, pa je više odsustvovao, tako da je taj period adaptacije potrajao, a dete još nervoznije. Onda se pojavilo i mucanje, na šta sam odmah reagovala i posle par termina kod logopeda to se sredilo, ali ne i (kako ja mislim) uzrok toga. Suprug i dalje (napominjem da on vrlo učestvuje u bavljenju detetom- izvodi ga u park, ponekad uspavljuje, hrani i sl. konsultujemo se oko toga šta kupiti i sl, znači nije neki posmatrač) urla- ne ovo, ne ono, dobićes batine i sl.. Moji roditelji i sestra izbegavaju da dolaze kod nas, jer ne mogu da podnesu njegovu viku i sistem vaspitanja ciji principi su: doslednost (do bola, bez dlake odstupanja u odnosu na situaciju,uzrast, premor, uvažavanje detetovog mišljenja i stanja i osećanja) ,kažnjavanje, strogi dnevni red. Sve je to u redu, ali ne na taj, rigidan nacin. Dete na to reaguje tako što je neposlušno, kontrira, agresivnošću (a kako bi drugačije pokazivalo nezadovoljstvo kad mu je taj model ponuđen?), napadima besa i sl. Vaspitačice kažu da je ok, mada nam je jedna skrenula pažnju više puta da ga ne drži mesto, da ne učestvuje u zajednickim aktivnostima, da sve radi na svoju ruku i sl. Ne iznenađuje me što je individualac, polazim od sebe i ne mislim da to mogu da promenim, ako je tako. U igri u parku ja to ne primećujem- mislim da se ponasa ok, osim što ponekad pokazuje nesigurnost, u fazama, kad pokušam da mu se nađem, ali ne ponašam se previše zaštitnički. Prvih godinu dana je spavao u krevecu, a onda smo na neko vreme otišli u inostranstvo, gde ga nije imao i od tada spava sa nama, tj.sa mnom u krevetu (iako osim tih 5 meseci ima i svoj) ne insinsistram da spava sam, jer vidim da se oseća ugroženim, ali pokušavam da ga naviknem na tu ideju, što još jedan problem. Naravno i očigledno, moj suprug i ja smo iz potpuno različitih porodica- u mojoj toga nije bilo, insistiralo se na odgovornosti i obrazovanju, to se podrazumevalo i ulagalo u isto, sestra i ja smo bile, budući da smo iz manjeg grada, uživale u odrastanju sa brojnim braćama i sestrama, obe bake i deke, bilo je i puno pedagoga i vaspitača i kreativnih podsticaja u familiji, a sama sam obrazovanjem , delom, vezana za razvojnu psihologiju i pedagogiju, a suprug iz siromašne (kako on kaže- nije se imalo za sportove, knjige itd.), sa ocem alkohoričarem (model za vaspitanje) i majkom 'žrtvom' , jedva je, mada inteligentan i vredan, završio srednju školu i nema nikavo pošotvanje za autoritete i institucije (što je moja noćna mora zbog uticaja na dete, naravno, malo je kasno da ja vaspitavam 38godišnjeg čoveka). Ja to pripisujem tome da se njim niko nije bavio, on je od jaslica bio prepušten vaspitačicama i učiteljicama i ulici i ne zna za bolje. Osim svega lošeg što sam navela, on je pošten, vredan, vrlo fleksibilan i sposoban..
Štošta o uzrocima i posledicama u ovoj priči mi je jasno, ali nemam rešenje- kako da zaštitim dete i da bez obzira na sve greške, koje su, svesna sam, već učinjene, mu omogućim da izraste u koliko toliko normalnu, samopouzdanu, odgovornu i zadovoljnu osobu? Suprug i ja smo imali i krizu koja se tiče nas dvoje (prevario me je), ipak smo ostali zajedno i pokušavam(o) da popravimo šta se da popraviti zbog deteta, a i nas samih. Odbijam da se osećam kao žrtva (ne zanemarujem sebe, ali se Vama obraćam pre svega zbog deteta, a sebe se sama borim). A ne sumnjam da grešim i ja. Možda je najsrećnije rešenje da me primite ili uputite na stručnjaka kome mogu sve ovo detaljno izložiti? Ne umem da se sama izborim sa svim tim.
Hvala!
Poštovana, čestitam vam na pedantnom prikazu odnosa u vašoj porodici. U porodici porekla vašeg supruga, njegova majka je bila ¨žrtva¨, a otac alkoholičar (niste napisali i da li je bio nasilan, ali zbog modela reklo bi se da jeste). U vašoj porodici vaš suprug nije alkoholičar, ali kako ste napisali ima takvo ponašanje (izrazite oscilacije u ponašanju (kao trezan i pijan), vara, nasilan), a vi odbijate da budete ¨žrtva¨. Pošto uviđate da je u vašu porodicu prenesen porodični model koji podrazumeva postojanje žrtve, onda je logično da da to bude neko ko ne može da odbije, a to je izgleda vaš sin. Mada, ni vi ni suprug niste pobednici. Rešenje problema se može i mora potražiti, jer kada roditelji prvenstveno prate svoje emocionalne potrebe (vaš suprug da bude sve kako je on naumio, vi da održite brak u kome ste prevareni, a oboje bez autoriteta prema detetu), onda prateći svoje potrebe ne prate detetove emocionalne potrebe. Batine još samo više pogoršavaju odnose i stvaraju sliku da se u vašoj porodici krajnje loše postupa prema detetu, mada bi neko mogao reći da se ono emocionalno i fizički zlostavlja. Sa druge strane u vama, pa i u vašem suprugu, vidim prvenstveno želju da se dete dobro razvije i pravilno vaspita, ali se to nikada nije uspelo zlostavljanjem. Zbog toga ćete tu nemoć pred mužem zbog koje dete ima epitet žrtve, pretvoriti u odgovornost prema detetu i zaštititi ga drugačije. Nećete biti žrtva već odgovrna majka ukoliko podvučete crtu sa dosadašnjim načinom odgajanja i vaspitavanja deteta. Pre bilo kakvog savetovanja, lečenja razgovora sa bilo kim, loše postupanje prema detetu mora prestati. Možda posle toga i vi uvidite da ste itekako kompetentna majka. Ukoliko se i dalje budete držali pozicije nemoćne ¨ne-žrtve¨, morate potražiti pomoć lekara i psihologa, ali i od nadležnog CZSR, pa i policije da bi se zaustavilo bilo kakvo nasilno ponašanje, koje je sve samo ne pozitivno roditeljstvo.
Molim Vas za odgovor što pre!
Odgovoreno: 22. 09. 2008.Na koje sve načine da pomognemo našem osmogodišnjem dečaku da prevaziđe posledice silovanja. Objasnite mi šta nas sve čeka a i njega dalje kroz život obzirom da je bio žrtva jednog pedofila.
Hvala.
Poštovani, seksualno zlostavljanje, pogotovo silovanje nikako ne spada u očekivano iskustvo bilo koje osobe, a kamo li osmogodišnjeg dečaka. Takav događaj najčešće je i istovremeno i traumatsko iskustvo, a ona imaju svoje kratkorone (brzo vidljive) i dugoročne (odložene) posledice, koje osim što zavise od okolnosti samog događaja, zavise i od reakcije okoline, Reakcije dece u masovnim katastrofičnim događajima (potonuće broda, zemljotresi, otmice, teroristički napadi, vršnjačka ubitva u školama) pokazuju da su deca različito ispoljavala simptome traumatizacije i da su u najvećoj meri zavisili od crta ličnosti (osetljivosti) samog deteta, reakcije roditelja i brzine pružene psihološke i fizičke pomoći. Kod seksualnog zlostavljanja, najvažnija stvar je da se ono prekine. Zatim je potrebno da stručno lice (dečji psihijatar ili dečji klinički psiholog, još bolje ukoliko je specijalizovan i za zaštitu od zlostavljanja, a takvi lekari i psiholozi rade u Beogradu, Nišu i Novom Sadu), sagleda da li postoje simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD) koji se u ispoljavanju razlikuju od ispoljavanja kod odraslih. Istovremeno je potrebno započeti i porodično savetovanje i suportivni individualni psihijatriski tretman u sprečavanju pojave dugoročnih posledica kojih se bojite, ali koje niti su specifične, niti se nužno moraju pojaviti. Pošto se radi i o krivičnom delu, potrebno je voditi računa i o pripremi deteta za eventualno suočavanje i ispitivanje, kako ne bi došlo do retraumatizacije, odnosno snažnog podsećanja na traumu koje bi imalo slično dejstvo kao i sama trauma bez adekvatne pripreme. Srdačno
Postovani, moja sedmogodisnja devojcica je ove nedelje posla u prvi razred. Skola, knjige, predmeti i drustvo u odeljenju joj se jako svidjaju. Ali nazalost, uciteljicom nije odusevljena. Kaze da je stara (sto je cinjenica, jer je G-dja pred penzijom, ovo joj je poslednja generancija), da na njih vice, izgleda kao da je izgubila i zivce i strpljenje. Na roditeljskom sastanku je delovala izgubljeno i nervozno, prestraseno od kompjutera i elektronskog dnevnika, novog programa i novina u udzbenicima. Sa omalovazavanjem je govorila o veronauci, gradjanskom vaspitanju i engleskom jeziku i plasim se da ce svoje stavove preneti i na decu. Moja devojcica je razocarana njenim ponasanjem, ume da cita i pise, odlicno crta ali nije naisla na (verujem, s razlogom, ocekicane) pohvale a jos manje odusevljenje za dobro uradjene zadatke. Neprekidno ih kritikuje sto su na aktivni odnosno nemirni, kako ona to kaze i sticem utisak da od ucenika ocekuje da se ponasaju ne kao da su prvaci koji su u skoli tek nedelju dana vec odrasli i mnogo razumniji djaci. Ne znam kako da se prema detetu postavim i kako da joj objasnim ponasanje uciteljice. Od navrsenih godinu dana zivota isla je u vrtic i nije joj prvi put da se susretne sa autoritetom i da postuje nalozeno ali mimo svih mojih ocekivanja, ne uklapa se u komunikaciju sa uciteljicom. Napominjem da sam u razgovoru sa ostalim roditeljima naisla na slicna razmisljanja i da niko od nas nije siguran kako bi bilo najpametnije reagovati, a da se ne ugroze ni deca a ni uciteljica. Molima Vas da me posavetujete i prokomentarisete izlozeno. Unapred zahvalna...
Odgovoreno: 13. 09. 2008.Iako na vaše pitanje mogu odgovoriti kratko, kao dodatak napisaću i svoj lični stav o okolnostima koje ste opisali a sa kojima se susreće veliki broj mališana. Kao prvo, svoju zabrinutost roditelji mogu izneti lično učiteljici. Roditeljski sastanci su tome i namenjeni, da roditelji budu obavešteni, ali i da oni koji ih obaveštavaju dobiju povratnu informaciju. Savet roditelja ima predstavnike iz svih odeljenja i direktno je u kontaktu sa direktorom škole, a svaka škola ima svog psihologa koji je važan član stručnog tima škole i svojim sugestijama bitno može uticati formu nastave i pristup učitelja. Tako bi trebalo da funkcioniše institucija u koju ste poslali dete na obrazovanje i (do)vaspitavanje, a ne na zaplašivanje. Kako objasniti detetu? Teško. Dete se priklanja autoritetu (nosiocu moći) i biće u stalnom konfliktu jer će dva autoriteta (roditelji i učiteljica) govoriti suprotne stavove. Zato smatram da je korisno detetu objasniti, ali još korisnije reagovati prema odrasloj osobi koja unosi zabunu ili korigovati svoje stavove. Stučno, smatram da je važno šta se govori deci jer neoprezno izgovorene reči kod osetljive dece mogu provocirati strahove različitiog inteziteta koji u različitoj meri mogu i ometati njihovo funkcionisanje . Za ponašanje učiteljice koje ste opisali, mnogi će verujem reći da je štetno, naravno po decu. Sa druge strane, možda će neko reći da je i učiteljica u pravu i da su novotarije unele samo haos i raspustile decu. Polarizacija stavova je posledica pogrešnog shvatanja prava deteta i sprečavanja zlostavljanja dece. Devedesete su dovele do izvrtanja sistema vrednosti pa je novina u školstvu bila maltretiranje nastavnika. Međutim, ni povratak na stare navike apsolutne moći učitelja i nastavnika više nije moguć jer deca imaju prava da ne budu ponižavana i zaplašivana, pogotovo kada postoje mnogi drugi efikasniji pristupi. Ali od starih navika se teško odvajamo i često je potrebna pomoć, a motiv svakako treba biti dobrobit dece. Stoga, savetujem da krenete putem koji je opisan na početku. Srdačno
Postovani gospodine Stankovicu, moj sin za mesec dana puni tri godine. On je jedno jako pametno dete, koje zna sva slova i cirilice i latinice (stampana ili pisana), brojeve, zivotinje (koje mi ne bi ni znali da ispod njihovih slika ne pise naziv), marke i modele automobila itd. On je sve to naucio jos pre godinu dana. Ono sto je nas problem je to sto jos uvek ne govori iako je njegova komunikacija sa nama izrazito razvijena. Pitate se kako znamo da on sve gore navedeno zna? Na pitanje da pokaze to i to slovo ili taj i taj broj ili da okrene tatin broj mobilnog itd. on sve radi perfektno. Razlikuje boje jos sa godinu dana. Apsolutno sve razume: uradi to, stavi ispod, stavi pored, nacrtaj krug, nacrtaj more, skreni levo ili desno itd. Da ne duzim o tome sta sve zna, jer zna apsolutno sve, osim govora. Pre mesec dana smo ga vodili kod logopeda prvi put.(Institut za fonetiku i patoloogiju govora, njihova dr-ka u Nisu) To je bio samo inicijalni razgovor, gde nam je postavljeno mnogo pitanja i gde je ona posmatrala dete. Nikakvu nam dijagnozu nije rekla osim da je sigurna da dete dobro cuje, da zna vise nego deca tog uzrasta i da bi vezbe sa logopedoom pomogle. Od tog dana, posto je on sve to shvatio ,poceo je na neki nacin da govori. Recimo da uzima slova (kockica sa slovom), da ga izgovori i recimo baci. Da izgovori odredjene brojeve, koje moze da izgovori. Da nas zove sa namerom, mama, tata, baba itd. (do tada je samo brbljao mama, tata, baba ali nije mislio na nas konkretno). Poceo je da izgovara i neke druge reci ( da napomenem da je on izgovarao po neke reci ali samo kao brbljanje), recimo sir i da misli na njega. Govori moje i tatino ime. Uzme telefon i kaze alo, itd. Pri svakoj novoizgovorenoj reci se jako raduje. Tako da smo odlucili da sacekamo da napuni tri godine i da mu \\\"damo jos malo vremena\\\", pa ako se nista krupno ne desi krenemo na iscrpnije pretrage. Kakav je Vas savet? Kako smo okruzeni prijateljima lekarima, dobili smo par misljenja u smislu progovorice ,samo ste vi preterali uceci ga stvarima koje nisu za njegov uzrast, okruzili ga knjigama itd. Napominjem da ga niko nije terao da nesto uci, vec on nas stalno tera da objasnjavamo, ovo ili ono, i sve je to njegovo interesovanje. Opsednut je automobilima, prosto ih obozava. Zelela bih da napomenem, da smo mi stariji roditelji i da je on jedinac i ne ide u obdaniste. Zahvaljujem Vam se na strpljenju.
Odgovoreno: 13. 09. 2008.Moj savet je da nastavite sa viđanjem logopeda sa ciljem dalje stimulacije govora do dostizanja nivoa odgovarajućeg za uzrast. Podaci koje ste mi pružili pitanjem, dovoljno mi govore da grubo isključim uzroke koji bi mogli da leže u pozadini nedovoljno razvijenog ekspresivnog (izražajnog) govora. Sluh je očuvan, nema problema u razumevanjuu onoga što drugi govore, ne zaostaje ni u jednom drugom segmentu razvoja (naprotiv) i nema problema u socijalnim odnosima sa okolinom. Ukoliko i pored tretmana logopeda, i dalje postoji usporenje u razvoju govora, savetujem da uradite EEG snimanje u budnom stanju, a pogotovo u spavanju, ali sam siguran da će razvoj biti uspešan i ovako, a pogotovo ako dečkića motivišete da govori (i nagradite kada govori), na isti način na koji ste nagrađivali njegovu nadprosečnu sposobnost usvajanja slova i brojeva.
Suprug i ja ne mozemo imati dece i odlucili smo da usvojimo jedno. Pre 2 dana dobili smo poziv iz jednog od Centara za socijalni rad. Radi se od decaku od 3 godine i 8 meseci. Nisam pomenula da smo prosli obradu nasem maticnom Centru za soc. rad i dobili podobnost za usvojitelje. Tamo smo imali i \"skolu roditeljstava\", radionice sa psihologom. Saznali smo i o domskom sindromu i o zaostajanju dece koja zive u domovima na raznim planovima, kao i da je sve to nadoknadivo, uz ljubav, strpljanje i rad. Ono sto smo culi, a i znali od ranije je da dete do svoje trece godine treba da primi ljubav od neke osobe,a to ne mora biti nuzno majka. Iz kratkog telefonskog razgovora sam saznala da je decak bio u domu od malena. Mi cemo ga svakako usvojiti, ako se komisija tako odluci ( u igri je vise parova ), ali nas zanima koliko je zaista znacajna ta 3. godna za psihicki razvoj deteta i njegov kasniji razvoj i sta mozemo da ocekujemo ? Postoji li nacin da se ovaj nedostatk ljubavi i paznje bar delimicno nadoknadi ? On u domu to nije mogao dobiti, mi bi mu pruzili svoj maksimum, jer zaista zarko zelimo dete. Ukratko, voleli bi da cujemo Vase misljenje o ovome, ako mogu da Vas zamolim sto pre, jer vec u ponedeljak 4. 8. idemo na razgovor u Centar. Hvala unapred
Odgovoreno: 10. 08. 2008.Poštovana, žao mi je što nisam uspeo da vam odgovorim do datuma koji ste naveli i nadam se da ipak odogovor ne dolazi kasno. Vaše pitanja je bilo i još uvek je tema ogromnog istraživanja koje je pokrenuto nakon pada Čaušeskovog režima u Rumuniji odakle su deca zatečena u sirotištima širom Rumunije bila prebaena u Veliku Britaniju i tamo dalje data u hraniteljske porodice i na usvajanje, ali pod budnim okom socijalnih službi i naučnika iz oblsti dečje psihijatrije i psihologije. Problemi koji se javljaju kod dece koja odrastaju u domovima za nezbrinutu decu spadaju u domene poremećaja privrženosti (\"attachment disorders\", možete potražiti na internetu) i odnose se na razvijanje sposobnosti stvaranja dubokih i čvrstihemocionalnih veza, doživljaja sigurnosti, prihvaćenosti i poverenja u kontaktu sa drugim osobama. To je toliko važna oblast u razvojnoj psihologiji da su se istraživači pitali gde je i da lil postoji granica kada ta sposobnost biva trajno narušena. Odgovor su ponudila deca iz Rumunije, čije prćenje je pokazalo da usvojenje i prekid deprivirajućeg odustva sigurne osobe pre pete godine nosi potencijalno dobru prognozu u oporavku privrženosti, dok kasnija usvajanja sve manje ublažavaju trag deprivacije stalne figure privrženosti. Srdačno
Prikazano 396-400 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima