Poštovani doktore,
pre pet meseci sam napunio 17 godina i nisam bio zadovoljan svojim izgledom što je rezultiralo niskim samopoštovanjem. Tada sam odlučio da ću se promeniti i postao sam zadovoljan svojim izgledom, ali ne znam da li mi se bitnije povećalo samopostovanje. Kada mi se neka devojka dopada, meni je teško da pridjem, odnosno uopšte ne pridjem.
Srdačan pozdrav.
Poštovani,
pošto mi nisi postavio pitanje, ne znam šta bih korisno mogao da ti napišem, ali ti u svakom slučaju čestitam na odlučnosti da nešto promeniš u korist sopstvenog samopoštovanja.
Srdačan pozdrav i tebi
Poštovani doktore,
možda sam bila previše sebična u nekom trenutku i nisam primetila šta se sa mojim detetom dešava,
ali poslednjih desetak dana ne mogu ni da jedem, ni da spavam koliko se brinem.
U stvari, primetila sam ja, ali mene niko ne želi da sasluša,
jer svi misle da ja preterujem i bez razloga izmišljam raznorazne situacije kako bih skrenula pažnju na sebe. Naime, moj mladji sin je napunio pet godina pre 3 meseca. Dete zdravo, pravo ne previše bolesno, dete kao i svako drugo.
Možda malo više razmažen (i moji i roditelji mog supruga su po malo za to krivi) ali ništa toliko strašno i ništa što se otrglo kontroli.
Ide u vrtić već godinu dana, to mu veoma teško pada, naročito spavanje.
Vaspitačice se nikada nisu žalile na njega, lepo ručka, sluša ih i igra se sa ostalom decom (malo više sa devojčicama, ali ništa zabrinjavajuće)
Poslednjih mesec-mesec i po dana dete se skroz promenilo. Povukao se u sebe, preokupacija su mu crtani filmovi,
u stanju je da po ceo dan ne izadje iz sobe da nas vidi ili se pomazi sa nama što je ranije mnogo voleo.
Sada i kada ga pozovemo da dodje malo kod nas ili mi sednemo pored njega da se igramo, on se odmah ljuti,
slaže neku tužnu facu i moli nas da ga ostavimo da nastavi da gleda
crtaće.
Ranije se uvek zaleti kada dodjem s posla, zagrli me i poljubi, sada dok ga ne pozovem da izadje iz sobe on se i ne seti da se javi.
Nije to slučaj samo sa mnom, tako se ponaša prema svima, jednostavno kao da je ljut na sve nas.
Bojim se da nije možda ljubomora u pitanju, jer ipak nas stariji sin dobija mnogo više od njega.
Stvarno sam u šoku poslednjih dana, pokušavala sam da to stanje dovedem u vezu sa Varičelom koju je preležao pre jedno četiri nedelje,
ne znam da li to uopšte i može da ima bilo kakve veze sa tim.
Danas sam ga vodila kod pedijatra, radila mu i krvnu sliku koja je u principu u redu, sem malo lošijeg rezultata hemoglobina.
Doktorka mi je preporučila da ga odvedem kod dečijeg psihijatra da čujemo i njegovo mišljenje, delovala je zabrinuto, ali mi ništa nije rekla.
Iskreno se nadam da je ovo samo jedna prolazna faza i da će sa mojim sinom biti sve ok.
Unapred Vam hvala na odgovoru.
Poštovana,
posmatrajući hronologiju događaja i izmenu ponašanja, verujem da ste Vi u pravu dovodeći izmenu ponašanja sa bolovanjem od Varičele, ali u kontekstu promene životnih okolnosti (izostanak iz vrtića, kućna "izolacija", pasivnost, zabavljanje crtaćima itd.). Vraćanju u uobičajenim dnevnim aktivnostima verujem da će uticati ponovo i na ponovno vraćanje uobičajenom ponašanju. Srdačno
Poštovani,
imam sina 5 god. i ćerku 8 god. Sin se često igra sa lutkama, a u vrtiću se više igra sa devojčicama, nego sa dečacima.U poslednje vreme počeo je da oblači ženine suknje i cipele. Mi smo to ignorisali, pravili se kao da ne vidimo, ali više ne možemo da izdržimo..
Šta da radimo?
Apsolutno ništa, jer dečak ne pokazuje nikakav razvojni problem, ali ne mogu reći da ne naslućujem dva problematična uverenja kod vas. Prvi, strah o poremećaja identiteta (po principu "nešto mi je mnogo ženstven", na šta se kalemi strah od kasnijeg homoseksualizma), kao i insistiranje na striktnom odvajanju polnih odevnih karakteristika (po principu ("plavo za muško, roze za žensko"), dovode do čudnih roditeljskih ponašanja, koje suprotno očekivanom, obično izazovu učvršćivanje ponašanja koja im nisu poželjna kod njihove dece. Ono što trebate da uradite je da detetu omogućite da se bezbedno igra i istražuje, u šta ne spada obuvanje maminih cipela, pogotovo ne ako imaju štiklu. Sve ostalo (što spada u domen dečije radoznalosti i igre) detetu omogućava da što više obogaćuje svoje iskustvo.
Dete ima 3,5 godina već godinu dana vodimo kod logopeda, sporo napredujenije autističan, ali nam predlažu dijetu tolerantnim namirnicama.
Da li da se držimo djete? Kada bi mogao da sustine vršnjake u govoru?
Dokazano je da se kod najmanje 15% autistične dece (lično mislim da se radi o znatno većem procentu) radi o autističnom sindromu (postojanju autističnog ponašanja zbog nekog drugog poremećaja kog je moguće otkriti) a ne o pravom autizmu (kome još uvek ne znamo pravi uzrok). Kako stvari stoje, kod određenog broja dece sa autizmom treba prvenstveno lečiti creva. Zbog te činjenice važno je boriti se za svako autistično dete svim raspoložovim medicinskim dijagnostičkim i terapijskim instrumentima. Lično, veoma se zalažem da deca budu dobro klinički i dijagnostički sagledana (kandidijaza creva, crevna dizbioza, glutenska i kazeinska intoksikacija, alergije na hranu, dizbalans teških metala i itd.). Ukoliko se ovim analizama otkrije (a najčešće se otkrije) šta konkretno detetu ometa senzornu i uopšte kognitivnu i socijalnu integraciju, a samim tim i socijalizaciju, razvoj komunikacije i smanjnje stereotipnih, ponavljajućih, skučenih i neuobičajnih aktivnosti, onda se i lečenjem može postići rezultat. Dakle, predlažem da se dete ne uvodi na dijetu "na slepo", već da se sagleda od strane lekara dečjeg psihijatra (ukoliko ste bliže Beogradu možete se javiti dr Milijani Selaković na Klinici za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora), a ako ste bliže Nišu možete se javiti i meni. Nakon započinjanja adekvatne dijetetske i suplementarne terapije, svakako da je paralelno potrebno i uključiti dete u logopedski i defektološki tretman, ali i i tu treba znati da najbolje rezultate množete očekivati tek nakon detoksikacionog perioda (3-6 meseci), kao i da dete treba da bude uključeno u rad sa specijalizovanim stručnjakom koji zna principe rada primenjene bihejvioralne analize (ABA metod). Ima još mnogo toga, ali ćete više infeormacija svakako dobiti od stručnjaka kojima se obratite. Srdačno
Poštovani doktore,
već 7 mjeseci se liječim od neuroze praćene paničnim strahom u večernjim satima. Od lijekova koristim seroxat i xanax i idem na psihoterapiju. Kada se stanje popravilo smanjila sam terapiju, ali se ponovo javila depresija i sad je terapija pojačana. Postala sam nesigurna i namam povjerenje u sebe, čak i kad se stanje popravi bojim se da smanjim lijekove da me ne bi iznenadila ponovna panika. Imam 28 godina i stabilnu vezu, planiram udaju i djecu. Moj partner ne zna za moje probleme i ja želim što prije da prevaziđem situaciju i prekinem sa lijekovima, ali kako? Mislim da sam postala zavisna. Inače, normalno funkcionišem na poslu, ali lično vrijeme po podne koje provodim sama mi je prazno, umorna sam i pospana od lijekova, a ako ih ne uzmem, bojim se napada.
Kako da to što prije prevaziđem? Plašim se zavisnosti od antidepresiva i kako da prestanem sa tim, a da se riješim straha i vratim vjeru u sebe?
Dobro sprovedena psihoterapijska procedura kognitivno bihejvioralnim pristupom (individualno) ili sistemsko porodičnom terapijom (sa partnerom) su se pokazale veoma efikasnom u terapiji anksioznih stanja i depresivnosti sa povoljnim rezultatima tokom 20 seansi. Ako ste vi išli na psihoterapiju tokom poslednjih 7 meseci makar jednom nedeljno onda ste mogli imati oko 28 seansi, što je više nego dovoljno da svoje emocionalno stanje značajno popravite odnosno da vi kontrolišete anksioznost a ne ona vas. To isto važi i za lekove u koje izgleda više verujete nego u sebe, iako njihovo dejstvo ipak u mnogome zavisi od vas. Dakle i anksioznost i lekovi i lekar se oslanjaju na vas i dok im vi ostavljate prostor na oni vode vas, a ne vi njih, verujem da ćete se propitivata gde se izgubilo poverenje u sebe. Možda možete početi od popunjavanja praznog popodneva, jer ako nemate potrebu za odmorom posle posla, preporučujem da napravite spisak stvari koje želite da uradite, a niste do sada, i raspored šta ćete i koje aktivnosti uraditi u toku sledeće dve nedelje u toku popodneva. Preteći napad panike se veoma lako kontroliše jer je povezan sa disanjem i dokazano je da ako samo zatvorite usta i dišete isključivo na nos, ne možete razviti paničan napad. Tu je još mnogo mogućih intervencija sa kojima se možete naoružati protiv napada panike, a vezani su za kontrolu disanja. Dakle, predlažem da nešto promenite, način života, način lečenja ili lekara, ili možda sve zajedno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 19. 11. 2008.pre pet meseci sam napunio 17 godina i nisam bio zadovoljan svojim izgledom što je rezultiralo niskim samopoštovanjem. Tada sam odlučio da ću se promeniti i postao sam zadovoljan svojim izgledom, ali ne znam da li mi se bitnije povećalo samopostovanje. Kada mi se neka devojka dopada, meni je teško da pridjem, odnosno uopšte ne pridjem.
Srdačan pozdrav.
Poštovani,
pošto mi nisi postavio pitanje, ne znam šta bih korisno mogao da ti napišem, ali ti u svakom slučaju čestitam na odlučnosti da nešto promeniš u korist sopstvenog samopoštovanja.
Srdačan pozdrav i tebi
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 19. 11. 2008.možda sam bila previše sebična u nekom trenutku i nisam primetila šta se sa mojim detetom dešava, ali poslednjih desetak dana ne mogu ni da jedem, ni da spavam koliko se brinem. U stvari, primetila sam ja, ali mene niko ne želi da sasluša, jer svi misle da ja preterujem i bez razloga izmišljam raznorazne situacije kako bih skrenula pažnju na sebe. Naime, moj mladji sin je napunio pet godina pre 3 meseca. Dete zdravo, pravo ne previše bolesno, dete kao i svako drugo. Možda malo više razmažen (i moji i roditelji mog supruga su po malo za to krivi) ali ništa toliko strašno i ništa što se otrglo kontroli. Ide u vrtić već godinu dana, to mu veoma teško pada, naročito spavanje. Vaspitačice se nikada nisu žalile na njega, lepo ručka, sluša ih i igra se sa ostalom decom (malo više sa devojčicama, ali ništa zabrinjavajuće) Poslednjih mesec-mesec i po dana dete se skroz promenilo. Povukao se u sebe, preokupacija su mu crtani filmovi, u stanju je da po ceo dan ne izadje iz sobe da nas vidi ili se pomazi sa nama što je ranije mnogo voleo. Sada i kada ga pozovemo da dodje malo kod nas ili mi sednemo pored njega da se igramo, on se odmah ljuti, slaže neku tužnu facu i moli nas da ga ostavimo da nastavi da gleda crtaće. Ranije se uvek zaleti kada dodjem s posla, zagrli me i poljubi, sada dok ga ne pozovem da izadje iz sobe on se i ne seti da se javi. Nije to slučaj samo sa mnom, tako se ponaša prema svima, jednostavno kao da je ljut na sve nas. Bojim se da nije možda ljubomora u pitanju, jer ipak nas stariji sin dobija mnogo više od njega. Stvarno sam u šoku poslednjih dana, pokušavala sam da to stanje dovedem u vezu sa Varičelom koju je preležao pre jedno četiri nedelje, ne znam da li to uopšte i može da ima bilo kakve veze sa tim. Danas sam ga vodila kod pedijatra, radila mu i krvnu sliku koja je u principu u redu, sem malo lošijeg rezultata hemoglobina. Doktorka mi je preporučila da ga odvedem kod dečijeg psihijatra da čujemo i njegovo mišljenje, delovala je zabrinuto, ali mi ništa nije rekla. Iskreno se nadam da je ovo samo jedna prolazna faza i da će sa mojim sinom biti sve ok.
Unapred Vam hvala na odgovoru.
Poštovana,
posmatrajući hronologiju događaja i izmenu ponašanja, verujem da ste Vi u pravu dovodeći izmenu ponašanja sa bolovanjem od Varičele, ali u kontekstu promene životnih okolnosti (izostanak iz vrtića, kućna "izolacija", pasivnost, zabavljanje crtaćima itd.). Vraćanju u uobičajenim dnevnim aktivnostima verujem da će uticati ponovo i na ponovno vraćanje uobičajenom ponašanju. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 15. 11. 2008.imam sina 5 god. i ćerku 8 god. Sin se često igra sa lutkama, a u vrtiću se više igra sa devojčicama, nego sa dečacima.U poslednje vreme počeo je da oblači ženine suknje i cipele. Mi smo to ignorisali, pravili se kao da ne vidimo, ali više ne možemo da izdržimo..
Šta da radimo?
Apsolutno ništa, jer dečak ne pokazuje nikakav razvojni problem, ali ne mogu reći da ne naslućujem dva problematična uverenja kod vas. Prvi, strah o poremećaja identiteta (po principu "nešto mi je mnogo ženstven", na šta se kalemi strah od kasnijeg homoseksualizma), kao i insistiranje na striktnom odvajanju polnih odevnih karakteristika (po principu ("plavo za muško, roze za žensko"), dovode do čudnih roditeljskih ponašanja, koje suprotno očekivanom, obično izazovu učvršćivanje ponašanja koja im nisu poželjna kod njihove dece. Ono što trebate da uradite je da detetu omogućite da se bezbedno igra i istražuje, u šta ne spada obuvanje maminih cipela, pogotovo ne ako imaju štiklu. Sve ostalo (što spada u domen dečije radoznalosti i igre) detetu omogućava da što više obogaćuje svoje iskustvo.
Dete ima 3,5 godina već godinu dana vodimo kod logopeda, sporo napredujenije autističan, ali nam predlažu dijetu tolerantnim namirnicama.
Odgovoreno: 15. 11. 2008.Da li da se držimo djete? Kada bi mogao da sustine vršnjake u govoru?
Dokazano je da se kod najmanje 15% autistične dece (lično mislim da se radi o znatno većem procentu) radi o autističnom sindromu (postojanju autističnog ponašanja zbog nekog drugog poremećaja kog je moguće otkriti) a ne o pravom autizmu (kome još uvek ne znamo pravi uzrok). Kako stvari stoje, kod određenog broja dece sa autizmom treba prvenstveno lečiti creva. Zbog te činjenice važno je boriti se za svako autistično dete svim raspoložovim medicinskim dijagnostičkim i terapijskim instrumentima. Lično, veoma se zalažem da deca budu dobro klinički i dijagnostički sagledana (kandidijaza creva, crevna dizbioza, glutenska i kazeinska intoksikacija, alergije na hranu, dizbalans teških metala i itd.). Ukoliko se ovim analizama otkrije (a najčešće se otkrije) šta konkretno detetu ometa senzornu i uopšte kognitivnu i socijalnu integraciju, a samim tim i socijalizaciju, razvoj komunikacije i smanjnje stereotipnih, ponavljajućih, skučenih i neuobičajnih aktivnosti, onda se i lečenjem može postići rezultat. Dakle, predlažem da se dete ne uvodi na dijetu "na slepo", već da se sagleda od strane lekara dečjeg psihijatra (ukoliko ste bliže Beogradu možete se javiti dr Milijani Selaković na Klinici za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora), a ako ste bliže Nišu možete se javiti i meni. Nakon započinjanja adekvatne dijetetske i suplementarne terapije, svakako da je paralelno potrebno i uključiti dete u logopedski i defektološki tretman, ali i i tu treba znati da najbolje rezultate množete očekivati tek nakon detoksikacionog perioda (3-6 meseci), kao i da dete treba da bude uključeno u rad sa specijalizovanim stručnjakom koji zna principe rada primenjene bihejvioralne analize (ABA metod). Ima još mnogo toga, ali ćete više infeormacija svakako dobiti od stručnjaka kojima se obratite. Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 14. 11. 2008.već 7 mjeseci se liječim od neuroze praćene paničnim strahom u večernjim satima. Od lijekova koristim seroxat i xanax i idem na psihoterapiju. Kada se stanje popravilo smanjila sam terapiju, ali se ponovo javila depresija i sad je terapija pojačana. Postala sam nesigurna i namam povjerenje u sebe, čak i kad se stanje popravi bojim se da smanjim lijekove da me ne bi iznenadila ponovna panika. Imam 28 godina i stabilnu vezu, planiram udaju i djecu. Moj partner ne zna za moje probleme i ja želim što prije da prevaziđem situaciju i prekinem sa lijekovima, ali kako? Mislim da sam postala zavisna. Inače, normalno funkcionišem na poslu, ali lično vrijeme po podne koje provodim sama mi je prazno, umorna sam i pospana od lijekova, a ako ih ne uzmem, bojim se napada.
Kako da to što prije prevaziđem? Plašim se zavisnosti od antidepresiva i kako da prestanem sa tim, a da se riješim straha i vratim vjeru u sebe?
Dobro sprovedena psihoterapijska procedura kognitivno bihejvioralnim pristupom (individualno) ili sistemsko porodičnom terapijom (sa partnerom) su se pokazale veoma efikasnom u terapiji anksioznih stanja i depresivnosti sa povoljnim rezultatima tokom 20 seansi. Ako ste vi išli na psihoterapiju tokom poslednjih 7 meseci makar jednom nedeljno onda ste mogli imati oko 28 seansi, što je više nego dovoljno da svoje emocionalno stanje značajno popravite odnosno da vi kontrolišete anksioznost a ne ona vas. To isto važi i za lekove u koje izgleda više verujete nego u sebe, iako njihovo dejstvo ipak u mnogome zavisi od vas. Dakle i anksioznost i lekovi i lekar se oslanjaju na vas i dok im vi ostavljate prostor na oni vode vas, a ne vi njih, verujem da ćete se propitivata gde se izgubilo poverenje u sebe. Možda možete početi od popunjavanja praznog popodneva, jer ako nemate potrebu za odmorom posle posla, preporučujem da napravite spisak stvari koje želite da uradite, a niste do sada, i raspored šta ćete i koje aktivnosti uraditi u toku sledeće dve nedelje u toku popodneva. Preteći napad panike se veoma lako kontroliše jer je povezan sa disanjem i dokazano je da ako samo zatvorite usta i dišete isključivo na nos, ne možete razviti paničan napad. Tu je još mnogo mogućih intervencija sa kojima se možete naoružati protiv napada panike, a vezani su za kontrolu disanja. Dakle, predlažem da nešto promenite, način života, način lečenja ili lekara, ili možda sve zajedno
Prikazano 326-330 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima