Imam 24 god. Završila sam fakultet u roku i dobila posao, porodica mi je normalna, imam dečka, sve u svemu sve je ok. Mada u poslednje vreme mi se dešava da imam knedlu u grlu utisak da ću se onesvestiti, lupanje srca, znojenje...bila sam kod doktora radila krvnu sliku koja je bila u redu. Doktor mi je rekao da je verovatno u pitanju nervoza, a inače uvek imam neke loše misli i uvek mislim na najgore. Dao mi je da pijem bedoxin mada se meni čini da mi ne pomaže.
Da li bih smela nešto drugo da koristim? A inače sam jako osetljiva i sve me pogadja.
Unapred hvala!
Poštovana,
mislim da pregled krvne slike nije baš jedina i najadekvatnija dijagnostička metoda utvrđivanja telesnih i psihičkih uzroka vašeg stanja, koje možda nije shvaćeno onako kako biste vi to želeli. Predlažem da zatražite pregled interniste koji bi učinio pregled EKGa i evetualno hormona tiroidne žlezde i ono što bi on procenio da je potrebno. Paralelno možete potražiti i pregled psihijatra sa kojim biste porazgovarali o lošim mislima i tipičnom "šta ako" stilu razmišljanja povezanim sa povečanom osetljivošću, napetošću i strepnjom. Psihijatar će shodno svojoj proceni sa svoje strane dati svoj predlog za terapiju, koju naravno treba uskladiti i mišljenjem interniste.
Srdačno
Poštovani doktore,
hvala Vam na brzom odgovoru. Nadam se da će se povratkom u vrtić situacija promeniti i da će se moj sin ponovo vratiti na ono staro. Izgleda da je najveći problem u meni i da ja pokušavam da sebe opravdam, jer osećam da sam kriva. Oduvek sam se trudila da budem dobra majka svojoj deci da ih mazim, stalno im pokazujem nežnost.
Znam da sam u tome uspela i ponosna sam zbog toga.
Ali ono što mnogo zameram sebi i bojim se da može da bude razlog njegovog nezadovoljstva je moja manija da budu vaspitani po nekim mojim (tek sada shvatam možda bolesnim) merilima.
Oni su dobri, poslušni i ne dobijaju batine, da ne pomislite kako ja svoju decu zlostavljam, pa da me apriori osudite.
Ali vidim u njihovim očima strah da nešto ne urade pogrešno, da me ne razočaraju.
Ja sam to shvatila možda pre jedno godinu dana i od tada se trudim da im pokažem kako ni ja nisam savršena i kako ni od njih ne tražim da budu takvi.
Istovremeno shvatam koliko malo vremena imam za njega. Stariji sin je krenuo u školu, sa njim mnogo više radim, dok se mladji nekako oduvek sam snalazio i nikada se nije bunio.
Mnogo mi je teško dok ovo pišem i svesna sam svih grešaka koje kao roditelji nesvesno napravimo.
Nadam se da me razumete.
Hvala Vam :)
Poštovana,
da sam mislio da je do Vaš problem, to bih i napisao. Ja ustvari nisam ni pominjao da postoji neki problem, već da se radi o promeni dnevne rutine zbog bolesti i da će se verovatno sve vratiti na staro, kada se i mladić vrati u uobičajni dnevni ritam i navike. Razumeo sam Vas da svesno želite da prekinete da nesvesno grešite, što mislim da je sjajan preokret i da će prijati deci. Želim vam puno svesnih uspeha.
Srdačno
Poštovani,
mama sam dva decaka od 4 i 2 godine i trenutno sam u drugom stanju.
Već par dana imam problem sa mladjim detetom koje odbija da jede . Ujutro, kada se probudi popije toplu čokoladu i posle sat vremena doručkuje, recimo za užinu da pojede neki voćni jogurt ili puding, ali kada dodje vreme ručku, bez obzira što ogladni u medjuvremenu, sedne za sto, vidi šta je u tanjiru , kaže "bljak" i to je kraj...Nikakve priče, ubedjivanje, ne pomažu. U stanju je da pije samo vodu , (jer ne želim da mu dam sokove, niti nešto što bi ga zavaralo), ne dajem mu grickalice, neće voće, odbija čak i ono što je ranije bez problema jeo. Osećam da isteruje svoj inat. Znam da dete ne možete naterati da jede, ali ne znam kako da ga ubedim, on tvrdoglavo odbija hranu.
Da li da pustim da prodje ova faza inata i pravim mu stalno samo ono što voli , (a to se sada svelo samo na suvu hranu) ili da ga pustim da gladuje (to je savet doktorke) pa kad ogladni da se nadam da će pojesi to što je za ručak?
Osećam da sam upala u vrzino kolo.. Što se više borim oko hrane to on više odbija , a ja sam očajnija.
Drugo pitanje odnosi se na starijeg sina, s kojim u principu nemam problema, ali me jako ljuti kad ga opomenem da nešto ne radi , čak i 2, 3 puta , a onda kad se okrenem on mora to sto je zamislio, iako sam zabranila, da izvede. Ako ga pitam da li je čuo o čemu sam pričala, on na fantastične načine pokusava da skrene temu i izbegne odgovor. Da li je to negde svojsveno istraživačkom duhu dece ili je stvar neke nediscipline? Kako ga naučiti da posluša? Da li on na taj način, možda, pokušava da skrene pažnju na sebe.
Hvala unapred
Poštovana,
ishrana je proces od biološke važnosti za organizam i nagon za ishranom i životom je suviše značajna kategorija da bi je Priroda prepustila učenju. Dakle, ne radi se o skretanju pažnje, ali ako već mislite da mu pažnja nedostaje, onda je pružite ne vezujući je isključivo za ishranu. Drugim rečima kada se roditelji ne bi preterano mešali u ritmove ishrane dece, odnosno samo ih pratili, deca najverovatnije ne bi imala poremećaje ishrane (osim ako ne razviju zavisnost od šećera). Deca koja su sklona poremećajima ishrane obično malo jedu od rođenja, sporo i loše sisaju, često povraćaju, kasno počinju sa uzimanjem čvrste hrane. Takav odnos dece prema hrani može imati velikog uticaja na plašljive majke koje se boje da dete neće napredovati ukoliko ne jede onoliko koliko one smatraju da treba, na nestrpljive majke, na depresivne i preterano krute majke, na majke koje su naučile da se ljubav pokazuje nuđenjem hrane. Ukoliko postoji takav nesklad između prirode deteta i ponašanje majki, najverovatnije će se razviti začarani krug koji pominjete. Na pritiske, deca odgovaraju još većim odbijanjem. Odbijanje ili probiranje hrane postaje tada centralna tema u porodici. Vi možete sami proceneti da li ovo što sam napisao ima veze sa vašom situacijom, ali važan znak je da problemi obično nestaju kada neko drugi preuzme brigu oko ishrane deteta, pa vam preporučujem da potražite pomoć supruga i roditelja, nekog dostupnog člana familije ili već osobe koje bi vam pomogla u brizi oko dece, pogotovo što se nalazite i u drugom stanju. Ne postoji dovoljno dobar recept da li nešto treba pojačati ili oslabiti, jer smatram da začarani krug treba prekinuti. Jedino na taj način se ponašanje i odnos prema hrani može promeniti, a samim tim bi se sprečilo i zarazno prenošenje takvih obrazaca i na druge oblasti ponašanja.
Srdačno
Interesuje me da li postoji povezanost porodične traumatizacije i religioznosti kod adolescenata i da li je bilo značajnijih istraživanja tog problema? U kakvom odnosu stoje te dvije pojave?
Obzirom da ste me Vašim pitanjem motivisali da uradim staističke proračune iz uzorka od 1101 adolescenta, mogu Vam reći sledeće. Prvo, između samih polova postoji statistički značajna razlika u ispoljavanju religioznosti, odnosno adolescentkinje su značajno religioznije od svojih vršnjka, ali nema razlike u stepenu traumatizacije. Drugo, unutar muškog pola, postoji značajna povezanost između strogog i surovog vaspitavanja i nižeg stepena religioznosti (ako vam nešto znači p=0.44), a unutar ženskog pola takve povezanosti nema. Da ste postavili još neka pitanja imao bih solidan materijal i da napišem rad. Naravno treba imati na umu da su ovo podaci iz moje baze, da se radi o adolescentima, a da putem interneta možete dodatno tragati i za i mišljenjima drugih istraživača.
Pozdrav
Imam 4-godišnju ćerku, ide u vrtić, tamo je dobra i poslušna. Ali, van ustanove je vrlo svadljiva, ratoborna, ne sluša ni mene, oca pomalo ponekad. Užasno je ljuta kada nije po njenom, ima i histerične ispade besa, vrišti, udara rukama i nogama. Priznajem da je kao beba bila dosta mažena, ali kako je strija, čini mi se da je sve agresivnija. Inače, stanje u porodici je zategnuto, živimo u zajednici, moj stres i nervoza, nezadovoljstvo.
Kako da spasem dete od negativnih uticaja i kako da joj pomognem da bude nasmejana i kada je sa mnom?
Prvo, savetujem da se raspitate koja je to čarobna formula koju vaspitačice primenjuju u obdaništu. Obično je odgovoran sadržan u jasnim pravilima i predvidivom i odgovornom ponašanju odraslih. Drugo, i ja bih voleo znati kao je moguće da u atmosefri porodične zategnutosti, mamine nervoze i nezadovoljstva, postojanja negativnih uticaja dete može biti nasmejano? I kada bi bilo, verovatno bi neko pomislio da je za dečjeg psihjatra jer se neadekvatno ponaša obzirom na okolnosti u kojima živi. Da bi dete bilo nasmejano, trebate je zasmejati, a da bi ste je spasili štetnih uticaja potebno je da sprečite izlaganje deteta njima. Možda ne zvuči komplikovano, ali izgleda da je to teško za vas u okolnostima u kojima i Vi živite.
Imam 24 god. Završila sam fakultet u roku i dobila posao, porodica mi je normalna, imam dečka, sve u svemu sve je ok. Mada u poslednje vreme mi se dešava da imam knedlu u grlu utisak da ću se onesvestiti, lupanje srca, znojenje...bila sam kod doktora radila krvnu sliku koja je bila u redu. Doktor mi je rekao da je verovatno u pitanju nervoza, a inače uvek imam neke loše misli i uvek mislim na najgore. Dao mi je da pijem bedoxin mada se meni čini da mi ne pomaže.
Odgovoreno: 21. 11. 2008.Da li bih smela nešto drugo da koristim? A inače sam jako osetljiva i sve me pogadja.
Unapred hvala!
Poštovana,
mislim da pregled krvne slike nije baš jedina i najadekvatnija dijagnostička metoda utvrđivanja telesnih i psihičkih uzroka vašeg stanja, koje možda nije shvaćeno onako kako biste vi to želeli. Predlažem da zatražite pregled interniste koji bi učinio pregled EKGa i evetualno hormona tiroidne žlezde i ono što bi on procenio da je potrebno. Paralelno možete potražiti i pregled psihijatra sa kojim biste porazgovarali o lošim mislima i tipičnom "šta ako" stilu razmišljanja povezanim sa povečanom osetljivošću, napetošću i strepnjom. Psihijatar će shodno svojoj proceni sa svoje strane dati svoj predlog za terapiju, koju naravno treba uskladiti i mišljenjem interniste.
Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 21. 11. 2008.hvala Vam na brzom odgovoru. Nadam se da će se povratkom u vrtić situacija promeniti i da će se moj sin ponovo vratiti na ono staro. Izgleda da je najveći problem u meni i da ja pokušavam da sebe opravdam, jer osećam da sam kriva. Oduvek sam se trudila da budem dobra majka svojoj deci da ih mazim, stalno im pokazujem nežnost. Znam da sam u tome uspela i ponosna sam zbog toga. Ali ono što mnogo zameram sebi i bojim se da može da bude razlog njegovog nezadovoljstva je moja manija da budu vaspitani po nekim mojim (tek sada shvatam možda bolesnim) merilima. Oni su dobri, poslušni i ne dobijaju batine, da ne pomislite kako ja svoju decu zlostavljam, pa da me apriori osudite. Ali vidim u njihovim očima strah da nešto ne urade pogrešno, da me ne razočaraju. Ja sam to shvatila možda pre jedno godinu dana i od tada se trudim da im pokažem kako ni ja nisam savršena i kako ni od njih ne tražim da budu takvi. Istovremeno shvatam koliko malo vremena imam za njega. Stariji sin je krenuo u školu, sa njim mnogo više radim, dok se mladji nekako oduvek sam snalazio i nikada se nije bunio. Mnogo mi je teško dok ovo pišem i svesna sam svih grešaka koje kao roditelji nesvesno napravimo. Nadam se da me razumete.
Hvala Vam :)
Poštovana,
da sam mislio da je do Vaš problem, to bih i napisao. Ja ustvari nisam ni pominjao da postoji neki problem, već da se radi o promeni dnevne rutine zbog bolesti i da će se verovatno sve vratiti na staro, kada se i mladić vrati u uobičajni dnevni ritam i navike. Razumeo sam Vas da svesno želite da prekinete da nesvesno grešite, što mislim da je sjajan preokret i da će prijati deci. Želim vam puno svesnih uspeha.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 11. 2008.mama sam dva decaka od 4 i 2 godine i trenutno sam u drugom stanju. Već par dana imam problem sa mladjim detetom koje odbija da jede . Ujutro, kada se probudi popije toplu čokoladu i posle sat vremena doručkuje, recimo za užinu da pojede neki voćni jogurt ili puding, ali kada dodje vreme ručku, bez obzira što ogladni u medjuvremenu, sedne za sto, vidi šta je u tanjiru , kaže "bljak" i to je kraj...Nikakve priče, ubedjivanje, ne pomažu. U stanju je da pije samo vodu , (jer ne želim da mu dam sokove, niti nešto što bi ga zavaralo), ne dajem mu grickalice, neće voće, odbija čak i ono što je ranije bez problema jeo. Osećam da isteruje svoj inat. Znam da dete ne možete naterati da jede, ali ne znam kako da ga ubedim, on tvrdoglavo odbija hranu.
Da li da pustim da prodje ova faza inata i pravim mu stalno samo ono što voli , (a to se sada svelo samo na suvu hranu) ili da ga pustim da gladuje (to je savet doktorke) pa kad ogladni da se nadam da će pojesi to što je za ručak? Osećam da sam upala u vrzino kolo.. Što se više borim oko hrane to on više odbija , a ja sam očajnija.
Drugo pitanje odnosi se na starijeg sina, s kojim u principu nemam problema, ali me jako ljuti kad ga opomenem da nešto ne radi , čak i 2, 3 puta , a onda kad se okrenem on mora to sto je zamislio, iako sam zabranila, da izvede. Ako ga pitam da li je čuo o čemu sam pričala, on na fantastične načine pokusava da skrene temu i izbegne odgovor. Da li je to negde svojsveno istraživačkom duhu dece ili je stvar neke nediscipline? Kako ga naučiti da posluša? Da li on na taj način, možda, pokušava da skrene pažnju na sebe.
Hvala unapred
Poštovana,
ishrana je proces od biološke važnosti za organizam i nagon za ishranom i životom je suviše značajna kategorija da bi je Priroda prepustila učenju. Dakle, ne radi se o skretanju pažnje, ali ako već mislite da mu pažnja nedostaje, onda je pružite ne vezujući je isključivo za ishranu. Drugim rečima kada se roditelji ne bi preterano mešali u ritmove ishrane dece, odnosno samo ih pratili, deca najverovatnije ne bi imala poremećaje ishrane (osim ako ne razviju zavisnost od šećera). Deca koja su sklona poremećajima ishrane obično malo jedu od rođenja, sporo i loše sisaju, često povraćaju, kasno počinju sa uzimanjem čvrste hrane. Takav odnos dece prema hrani može imati velikog uticaja na plašljive majke koje se boje da dete neće napredovati ukoliko ne jede onoliko koliko one smatraju da treba, na nestrpljive majke, na depresivne i preterano krute majke, na majke koje su naučile da se ljubav pokazuje nuđenjem hrane. Ukoliko postoji takav nesklad između prirode deteta i ponašanje majki, najverovatnije će se razviti začarani krug koji pominjete. Na pritiske, deca odgovaraju još većim odbijanjem. Odbijanje ili probiranje hrane postaje tada centralna tema u porodici. Vi možete sami proceneti da li ovo što sam napisao ima veze sa vašom situacijom, ali važan znak je da problemi obično nestaju kada neko drugi preuzme brigu oko ishrane deteta, pa vam preporučujem da potražite pomoć supruga i roditelja, nekog dostupnog člana familije ili već osobe koje bi vam pomogla u brizi oko dece, pogotovo što se nalazite i u drugom stanju. Ne postoji dovoljno dobar recept da li nešto treba pojačati ili oslabiti, jer smatram da začarani krug treba prekinuti. Jedino na taj način se ponašanje i odnos prema hrani može promeniti, a samim tim bi se sprečilo i zarazno prenošenje takvih obrazaca i na druge oblasti ponašanja.
Srdačno
Interesuje me da li postoji povezanost porodične traumatizacije i religioznosti kod adolescenata i da li je bilo značajnijih istraživanja tog problema? U kakvom odnosu stoje te dvije pojave?
Odgovoreno: 20. 11. 2008.Obzirom da ste me Vašim pitanjem motivisali da uradim staističke proračune iz uzorka od 1101 adolescenta, mogu Vam reći sledeće. Prvo, između samih polova postoji statistički značajna razlika u ispoljavanju religioznosti, odnosno adolescentkinje su značajno religioznije od svojih vršnjka, ali nema razlike u stepenu traumatizacije. Drugo, unutar muškog pola, postoji značajna povezanost između strogog i surovog vaspitavanja i nižeg stepena religioznosti (ako vam nešto znači p=0.44), a unutar ženskog pola takve povezanosti nema. Da ste postavili još neka pitanja imao bih solidan materijal i da napišem rad. Naravno treba imati na umu da su ovo podaci iz moje baze, da se radi o adolescentima, a da putem interneta možete dodatno tragati i za i mišljenjima drugih istraživača.
Pozdrav
Imam 4-godišnju ćerku, ide u vrtić, tamo je dobra i poslušna. Ali, van ustanove je vrlo svadljiva, ratoborna, ne sluša ni mene, oca pomalo ponekad. Užasno je ljuta kada nije po njenom, ima i histerične ispade besa, vrišti, udara rukama i nogama. Priznajem da je kao beba bila dosta mažena, ali kako je strija, čini mi se da je sve agresivnija. Inače, stanje u porodici je zategnuto, živimo u zajednici, moj stres i nervoza, nezadovoljstvo.
Odgovoreno: 19. 11. 2008.Kako da spasem dete od negativnih uticaja i kako da joj pomognem da bude nasmejana i kada je sa mnom?
Prvo, savetujem da se raspitate koja je to čarobna formula koju vaspitačice primenjuju u obdaništu. Obično je odgovoran sadržan u jasnim pravilima i predvidivom i odgovornom ponašanju odraslih. Drugo, i ja bih voleo znati kao je moguće da u atmosefri porodične zategnutosti, mamine nervoze i nezadovoljstva, postojanja negativnih uticaja dete može biti nasmejano? I kada bi bilo, verovatno bi neko pomislio da je za dečjeg psihjatra jer se neadekvatno ponaša obzirom na okolnosti u kojima živi. Da bi dete bilo nasmejano, trebate je zasmejati, a da bi ste je spasili štetnih uticaja potebno je da sprečite izlaganje deteta njima. Možda ne zvuči komplikovano, ali izgleda da je to teško za vas u okolnostima u kojima i Vi živite.
Prikazano 321-325 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima