Poštovani dr,
nadam se da Vam moje pitanje neće delovati glupo i da ćete mi dati Vaše mišljenje. U vreme kada sam išla u srednju školu, stalno sam izlazila i imala milion ljudi oko sebe, onda sam se od svih distancirala, nije mi to više bilo zanimljivo i sada imam jako mali broj prijatelja. Vidjam se sa ljudima na fakultetu i na treningu i to mi prija, ali na svaku pomisao da izadjem u društvu ili na neki javni dogadjaj, meni se stvara presija i najradije bih da ne traže od mene to. Zbog toga dodjem u razne neprijatne situacije, jer moram stalno nešto da objašnjavam. Medjutim, najviše me opterećuje to što ja nisam ranije bila takva i nije mi jasno zašto pri samoj pomisli da negde idem, ja dobijem želju da pobegnem. Samo da napomenem da nisam nikakav tip 'štrebera' ili nešto slično. Nadam se da sam bila precizna koliko je to moguće na ovakav način.
Hvala unapred
Poštovana,
Vaše pitanje ne može nikako izgledati glupo, neprecizno ili bilo kako, jer ja ne vidim ni jedno pitanje. Stoga, ostaje mi samo da prokomentarišem ono što ste napisali, a odnosi se na sasvim uobičajenu svakodnevicu studenta opisan na "dramatičan" način. Uobičajeno je da zbog promene životnih okolnosti (izlazak iz đačke klupe i grupe od tridesetak vršnjaka, zatim lično emocionalno i umno sazrevanje) dođe i do promene intersovanja u uspostavljanju kontakata sa vršnjacima koji se redukuju na interesovanje prema najčešće jednom emocionalnom partneru i par bliskih i poverljivih prijatelja kako bi neko ko je odgovoran student mogao da završava sve veće i veće obaveze. Ne vidim zašto je potrebno objašnjavati ukoliko Vam to ne prija, jer je Vaše (asertivno) pravo da ne dajete objašnjenja ukoliko to ne želite. Želja da se pobegne iz neke neprijatne situacije (a to se ne čini ili se mnogo "objašnjava") može biti upravo odraz neasertivnosti, odnosno nepoznavanja načina da se bez neprijatnosti odbrane sopstvena prava i da se kaže NE kada se misli NE. Na ovom sajtu, ali i na drugim pogledajte tekstove o asertivnosti.
Pozdrav
Prema raznim udžbenicima gornja granica za usvajanje kontrole sfinktera (kontrole mokrenja i defekacije) je promenljiva, ali ukoliko postoji mogućnost da se na neki problem ili poremećaj deluje preventivno, ne treba čekati da se probiju sve granice koje su veštački postavljene (statistički i dogovorom lekara na nekom sastanku). Zbog toga, savetujem da se obratite pedijatru nefrologu koji će sa svoje strane proceniti da li je problem u funkciji nekog organa koji je u sastavnom delu mokraćnih puteva ili je trening uspostavljanja kontrole mokrenja neuspešan iz nekog drugog razloga, kada je potrebno uključiti i drugog lekara, između ostalih i dečjeg psihijatra.
Poštovani,
moj sin ima 12 god. Od prije par godina, on trepće, a kada to prestane počne da šmrca. Išli smo kod više ljekara, jedni su lečili konjuktivitis, drugi čupali trepavice, treći davali kapi za nos i alergiju, dok ja nisam odlučila da tražim uput za dječ.psihologa, jer sam smatrala da su to tikovi. Doktorka je potvrdila moju predpostavku i odredila vježbe tipa upornog treptanja ili šmrcanja dok se ne zamori, sve smo odradili, rezultata nije bilo, a kada smo pošli na kontrolu nakon 15 dana, sin je veče uoči kontr, prestao da šmrca potpuno i na dan kontrole. Doktorka je zadovoljna zatvorila slučaj, ali po dolasku kući sve se nastavilo i još traje.
Molim Vas da mi predložite šta dalje, jer se plašim da će to ostati i kad odraste.
Hvala
Poštovana,
zaista ne razumem koje su to metode primenjivane (i iz kog veka), pogotovo tretman čupanja trepavica ukoliko se ne radi o zapaljenju folikula dlake trepavica. Dobro je što se terapiju uključio i dečji psiholog, ali savetujem da se obratite i dečjem psihijatru (postoji razlika koja je bitna u terapijskom delu). Važno je razgraničiti nekoliko stvari, da li je izlečen konjuktivitis i da li su alergijske reakcije u pitanju. Drugo, ukoliko je tikovi u pitanju (a radi se o jednostavnom motornom i jednostavnom vokalnom tiku koji se smenjuju) treba znati da li se oni nekada javljaju i istovremeno ili su jasno odvojeni, da li prate neko infektivno stanje (pogotovo infekcije grla i nosa) i kakvi životni događaji prethode pojavi i gubljenju tikova. Važno je i ne obeshrabriti se kada se nakon "mirnog" perioda ponovo tikovi pojave, jer je takva priroda tikova. Treće, važno je sagledati i ostale psihičke funkcije i uopšte organizaciju psihomotorike i porodičnog funkcionisanja. Dakle, jedno kompletno sagledavanje je dobar put u dobro terapijsko planiranje. Bihejvioralni tretman koji je započet je dobar način, ali bih predložio kompletiranje sagledavanja konsultacijom sa dečijim psihijatrom i nezatvaranje slučaja jer stanje koje traje par godina zaslužuje i praćenje nakon gubitka simptoma.
Srdačno
Poštovani,
prvo želim u ime svih roditelja i u svoje ime da Vam zahvalim na strpljenju u slušanju naših problema i problemčića, sve pohvale za sajt, samo tako nastavite.
Pitanje za Vas je: kako detetu od dve godine objasniti kada nešto ne sme da radi? Ona sve razume i zna ali je problem što je razmažena (za to su krivi bake i deke) i ako ja slučajno povisim ton da nešto ne sme da radi, ona to uporno radi ili jako plače, uvek kad nije po njenom, kako to da promenim?
Veliko hvala.
Poštovana,
zahvaljujem na podršci i pohvalama, sa zadovoljstvom ću ovako nastaviti i dalje. Deteu od dve godine se ne objašnjava, već pokazuje. Ono u tom uzrasti razume 200-300 reči i tek počinje da sklapa rečenice od tri reči (mada to ne čine sva deca sa dve godine). Ako tada objašnjavate, samo gubite vreme. Pokažite šta joj govorite, "to može...to NE" i fizički joj pomozite da ne čini ono što ne želite (nikako batinama, štipanjem itd, već blagim sputavanjem, skretanjem i odnošenjem bez daljih komentara). Ukoliko ne odustaje, odvedite je do drugog mesta i zainteresujte je drugim predmetom. To je potrebno uraditi onoliko puta koliko je potrebno da nauči da vaše NE znači NE, umesto možda ili DA, AKO JAKO PLAČEŠ I HISTERIŠEŠ. Kada odustane, ne propustite priliku da je jako pohvalite i nagradite zbog naučene lekcije. Ukoliko se baca na pod i "histeriše" izašite iz te prostorije i ono će krenuti za vama, jer je važnije da dobije vas nego bilo šta drugo. Naučite dete da kada kažete NE to i mislite. Možete uključiti i brojanje do 3, što često pomaže ako posle toga sledi konsekvenca. A bake i deke treba zamoliti da Vam pomognu ili da Vam barem ne odmažu u učenju deteta socijalano prihvatljivom ponašanju.
Srdačno
Poštovani,
imam problem, nadam se da ćete mi nekako pomoći. Vaspitač sam po profesiji, ima samo 5 godina staža i ovo je prvi ozbiljan problem na koji sam do sada naišla. Naime, u grupi imam devojčicu od 5 god koja ima problem sa hranom. Pošto, kako njena mama kaže, ona kod kuće ima poseban "ritual" pri svakom obroku, (ceđenje supe, pasiranje hrane, iako ima 5 god), što joj mi u vrtiću ne možemo ispunjavati. Svako jutro ona sa mamom ode do jelovnika, pročita šta tog dana ima za jelo, i ukoliko je jelo koje ona ne voli, obavezno povrati kad joj se ispred nje stavi tanjir. Problem odlazi čak i dotle da i kad kuvarica unese kolica sa hranom ona već povrati. Problem je veći što dete neće da kaže da je povratilo, u stanju je dugo tako ispovraćana da sedi, dok mi ne odreagujemo. Napominjem da dete nije ni malo povučeno (da bismo to pripisali nekom strahu, ćutljivosti, povučenosti...), već je kao i svako dete pomalo netašna. Roditelji ne žele da prihvate problem, tj. brane se time da "ne znaju zbog čega je malecka takva", uporno tvrde kako je ona stidljiva pa "ne sme da kaže da je povratila" (tome bih dodala da se letos ukakila a da nije htela da prijavi to koleginici, već najnormalnije obukla se i otišla da pere ruke). Dete vrlo dobro primećuje plašljivi glas majke i oca, koji su jako povučeni ljudi, po mom mišljenju to koristi i vrlo svesno to radi. ona, po meni, "planira" da povrati još od ujutru kad joj se pročita šta je na jelovniku. Da pomenem i to da dete ne doručkuje u vrtiću, samo ruča, a kući odlazi odmah posle spavanja, dakle ne užina. Vrtićkom psihologu se ne možemo obratiti jer je na trudničkom a nemamo zamenu.
Bila bih Vam zahvalna ukoliko biste me kao stručno lice posavetovali šta da preduzimam po ovom pitanju.
Srdačan pozdrav
Poštovana, razlozi za ovakvo ponašanje devojčice mogu biti tzv. organski i psihogeni. Organski (čulna prenadraženost, gadljivost na jela sa jačim mirisom, ukusom i veoma glatkom teksturom, problemi sa zubima, mišićima za žvakanje i gutanje, neko zapaljenje usne duplje) najverovatnije nisu u pitanju. Sa druge strane, psihogeni (lični i porodični) problem je mnogo verovatniji, ali je potrebna analaza na koji je način dete naučilo takvo ponašanje, što vi ni ja ne možemo bez više podataka. Ali pošto u ovom trenutku ne možete da očekujete pomoć vašeg psihiologa, kao ni devojčicinih roditelja, ostaje nam da teoretišemo o naučinu učenja ponašanja. Po opisu. reklo bi se da dete teže uči strahove, a lakše uči ponašanja koja se uče putem nagrade i kazne. Porodična dinamika upućuje da svojim ponašanjem dete značajno aktivira roditelje koji su opisani kao strašljivi i pasivni. U toj kombinaciji, moguće da je devojčica takvim ponašanjem naučila da dobija pažnju (to nije isto što i da skrene pažnju) i pozove roditelje i druge osobe koje se njom bave na više aktivnosti i kontakt sa njome. Ima roditelja koji umesto igre, zabave, nežnosti, otovorenog pokazivanja emocija nude hranu ili razgovaraju otovoreno i puno sa decom kada su hrana i ponašanje oko hranjenja tema, a postanu nedostupni kada su druge teme od važnosti za dete u pitanju. Otuda i neznanje "zašto je malecka takva" (kada oni čine sve što znaju da joj pomognu). Tako, način na koji se detetu pomaže postaje način da se "štetno" ponašanje zadrži. Ono što vi možete da učinite, ukolko je opisani mehanizam tačan, je da u svakom drugom trenutku osim kada je hranjenje u potanju, devojčicu primetite, pohvalite za neko dobro ponašanje, da sa njom razgovarate, a da njeno ponašanje tokom ishrane ne komentarišete, već samo da joj pomognete da se SAMA obriše. Ukoliko je na jelovniku "gadna" hrana, dozvolite joj da ne jede, ali tada obustavite svaki komunikaciju (osim elementarne) sa njom i skoncentrišite se na decu koja jedu. Tako će takvo ponašanje sve manje biti "predstava" koja uvek ima komunikativnu publiku. Ukoliko se i pored toga, ponašanje održava, potrebno je u dogovoru sa stručnim timom vrtića uputiti roditelje u razvojno savetovalište (kod dečjeg psihijatra ili psihologa) kako bi se sagledali obrasci odnosa deteta i roditelja, ali i postojanje drugih smetnji koje bi mogle da utiču na ponašanje deteta i roditelja. Srdačno
Poštovani dr,
Odgovoreno: 05. 12. 2008.nadam se da Vam moje pitanje neće delovati glupo i da ćete mi dati Vaše mišljenje. U vreme kada sam išla u srednju školu, stalno sam izlazila i imala milion ljudi oko sebe, onda sam se od svih distancirala, nije mi to više bilo zanimljivo i sada imam jako mali broj prijatelja. Vidjam se sa ljudima na fakultetu i na treningu i to mi prija, ali na svaku pomisao da izadjem u društvu ili na neki javni dogadjaj, meni se stvara presija i najradije bih da ne traže od mene to. Zbog toga dodjem u razne neprijatne situacije, jer moram stalno nešto da objašnjavam. Medjutim, najviše me opterećuje to što ja nisam ranije bila takva i nije mi jasno zašto pri samoj pomisli da negde idem, ja dobijem želju da pobegnem. Samo da napomenem da nisam nikakav tip 'štrebera' ili nešto slično. Nadam se da sam bila precizna koliko je to moguće na ovakav način.
Hvala unapred
Poštovana,
Vaše pitanje ne može nikako izgledati glupo, neprecizno ili bilo kako, jer ja ne vidim ni jedno pitanje. Stoga, ostaje mi samo da prokomentarišem ono što ste napisali, a odnosi se na sasvim uobičajenu svakodnevicu studenta opisan na "dramatičan" način. Uobičajeno je da zbog promene životnih okolnosti (izlazak iz đačke klupe i grupe od tridesetak vršnjaka, zatim lično emocionalno i umno sazrevanje) dođe i do promene intersovanja u uspostavljanju kontakata sa vršnjacima koji se redukuju na interesovanje prema najčešće jednom emocionalnom partneru i par bliskih i poverljivih prijatelja kako bi neko ko je odgovoran student mogao da završava sve veće i veće obaveze. Ne vidim zašto je potrebno objašnjavati ukoliko Vam to ne prija, jer je Vaše (asertivno) pravo da ne dajete objašnjenja ukoliko to ne želite. Želja da se pobegne iz neke neprijatne situacije (a to se ne čini ili se mnogo "objašnjava") može biti upravo odraz neasertivnosti, odnosno nepoznavanja načina da se bez neprijatnosti odbrane sopstvena prava i da se kaže NE kada se misli NE. Na ovom sajtu, ali i na drugim pogledajte tekstove o asertivnosti.
Pozdrav
Noćno mokrenje kod deteta od pet godina. Šta uraditi u ovom periodu, nije nikad prestajala sa noćnim mokrenjem?
Odgovoreno: 05. 12. 2008.Prema raznim udžbenicima gornja granica za usvajanje kontrole sfinktera (kontrole mokrenja i defekacije) je promenljiva, ali ukoliko postoji mogućnost da se na neki problem ili poremećaj deluje preventivno, ne treba čekati da se probiju sve granice koje su veštački postavljene (statistički i dogovorom lekara na nekom sastanku). Zbog toga, savetujem da se obratite pedijatru nefrologu koji će sa svoje strane proceniti da li je problem u funkciji nekog organa koji je u sastavnom delu mokraćnih puteva ili je trening uspostavljanja kontrole mokrenja neuspešan iz nekog drugog razloga, kada je potrebno uključiti i drugog lekara, između ostalih i dečjeg psihijatra.
Poštovani,
Odgovoreno: 01. 12. 2008.moj sin ima 12 god. Od prije par godina, on trepće, a kada to prestane počne da šmrca. Išli smo kod više ljekara, jedni su lečili konjuktivitis, drugi čupali trepavice, treći davali kapi za nos i alergiju, dok ja nisam odlučila da tražim uput za dječ.psihologa, jer sam smatrala da su to tikovi. Doktorka je potvrdila moju predpostavku i odredila vježbe tipa upornog treptanja ili šmrcanja dok se ne zamori, sve smo odradili, rezultata nije bilo, a kada smo pošli na kontrolu nakon 15 dana, sin je veče uoči kontr, prestao da šmrca potpuno i na dan kontrole. Doktorka je zadovoljna zatvorila slučaj, ali po dolasku kući sve se nastavilo i još traje.
Molim Vas da mi predložite šta dalje, jer se plašim da će to ostati i kad odraste.
Hvala
Poštovana,
zaista ne razumem koje su to metode primenjivane (i iz kog veka), pogotovo tretman čupanja trepavica ukoliko se ne radi o zapaljenju folikula dlake trepavica. Dobro je što se terapiju uključio i dečji psiholog, ali savetujem da se obratite i dečjem psihijatru (postoji razlika koja je bitna u terapijskom delu). Važno je razgraničiti nekoliko stvari, da li je izlečen konjuktivitis i da li su alergijske reakcije u pitanju. Drugo, ukoliko je tikovi u pitanju (a radi se o jednostavnom motornom i jednostavnom vokalnom tiku koji se smenjuju) treba znati da li se oni nekada javljaju i istovremeno ili su jasno odvojeni, da li prate neko infektivno stanje (pogotovo infekcije grla i nosa) i kakvi životni događaji prethode pojavi i gubljenju tikova. Važno je i ne obeshrabriti se kada se nakon "mirnog" perioda ponovo tikovi pojave, jer je takva priroda tikova. Treće, važno je sagledati i ostale psihičke funkcije i uopšte organizaciju psihomotorike i porodičnog funkcionisanja. Dakle, jedno kompletno sagledavanje je dobar put u dobro terapijsko planiranje. Bihejvioralni tretman koji je započet je dobar način, ali bih predložio kompletiranje sagledavanja konsultacijom sa dečijim psihijatrom i nezatvaranje slučaja jer stanje koje traje par godina zaslužuje i praćenje nakon gubitka simptoma.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 01. 12. 2008.prvo želim u ime svih roditelja i u svoje ime da Vam zahvalim na strpljenju u slušanju naših problema i problemčića, sve pohvale za sajt, samo tako nastavite.
Pitanje za Vas je: kako detetu od dve godine objasniti kada nešto ne sme da radi? Ona sve razume i zna ali je problem što je razmažena (za to su krivi bake i deke) i ako ja slučajno povisim ton da nešto ne sme da radi, ona to uporno radi ili jako plače, uvek kad nije po njenom, kako to da promenim?
Veliko hvala.
Poštovana,
zahvaljujem na podršci i pohvalama, sa zadovoljstvom ću ovako nastaviti i dalje. Deteu od dve godine se ne objašnjava, već pokazuje. Ono u tom uzrasti razume 200-300 reči i tek počinje da sklapa rečenice od tri reči (mada to ne čine sva deca sa dve godine). Ako tada objašnjavate, samo gubite vreme. Pokažite šta joj govorite, "to može...to NE" i fizički joj pomozite da ne čini ono što ne želite (nikako batinama, štipanjem itd, već blagim sputavanjem, skretanjem i odnošenjem bez daljih komentara). Ukoliko ne odustaje, odvedite je do drugog mesta i zainteresujte je drugim predmetom. To je potrebno uraditi onoliko puta koliko je potrebno da nauči da vaše NE znači NE, umesto možda ili DA, AKO JAKO PLAČEŠ I HISTERIŠEŠ. Kada odustane, ne propustite priliku da je jako pohvalite i nagradite zbog naučene lekcije. Ukoliko se baca na pod i "histeriše" izašite iz te prostorije i ono će krenuti za vama, jer je važnije da dobije vas nego bilo šta drugo. Naučite dete da kada kažete NE to i mislite. Možete uključiti i brojanje do 3, što često pomaže ako posle toga sledi konsekvenca. A bake i deke treba zamoliti da Vam pomognu ili da Vam barem ne odmažu u učenju deteta socijalano prihvatljivom ponašanju.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 29. 11. 2008.imam problem, nadam se da ćete mi nekako pomoći. Vaspitač sam po profesiji, ima samo 5 godina staža i ovo je prvi ozbiljan problem na koji sam do sada naišla. Naime, u grupi imam devojčicu od 5 god koja ima problem sa hranom. Pošto, kako njena mama kaže, ona kod kuće ima poseban "ritual" pri svakom obroku, (ceđenje supe, pasiranje hrane, iako ima 5 god), što joj mi u vrtiću ne možemo ispunjavati. Svako jutro ona sa mamom ode do jelovnika, pročita šta tog dana ima za jelo, i ukoliko je jelo koje ona ne voli, obavezno povrati kad joj se ispred nje stavi tanjir. Problem odlazi čak i dotle da i kad kuvarica unese kolica sa hranom ona već povrati. Problem je veći što dete neće da kaže da je povratilo, u stanju je dugo tako ispovraćana da sedi, dok mi ne odreagujemo. Napominjem da dete nije ni malo povučeno (da bismo to pripisali nekom strahu, ćutljivosti, povučenosti...), već je kao i svako dete pomalo netašna. Roditelji ne žele da prihvate problem, tj. brane se time da "ne znaju zbog čega je malecka takva", uporno tvrde kako je ona stidljiva pa "ne sme da kaže da je povratila" (tome bih dodala da se letos ukakila a da nije htela da prijavi to koleginici, već najnormalnije obukla se i otišla da pere ruke). Dete vrlo dobro primećuje plašljivi glas majke i oca, koji su jako povučeni ljudi, po mom mišljenju to koristi i vrlo svesno to radi. ona, po meni, "planira" da povrati još od ujutru kad joj se pročita šta je na jelovniku. Da pomenem i to da dete ne doručkuje u vrtiću, samo ruča, a kući odlazi odmah posle spavanja, dakle ne užina. Vrtićkom psihologu se ne možemo obratiti jer je na trudničkom a nemamo zamenu.
Bila bih Vam zahvalna ukoliko biste me kao stručno lice posavetovali šta da preduzimam po ovom pitanju.
Srdačan pozdrav
Poštovana, razlozi za ovakvo ponašanje devojčice mogu biti tzv. organski i psihogeni. Organski (čulna prenadraženost, gadljivost na jela sa jačim mirisom, ukusom i veoma glatkom teksturom, problemi sa zubima, mišićima za žvakanje i gutanje, neko zapaljenje usne duplje) najverovatnije nisu u pitanju. Sa druge strane, psihogeni (lični i porodični) problem je mnogo verovatniji, ali je potrebna analaza na koji je način dete naučilo takvo ponašanje, što vi ni ja ne možemo bez više podataka. Ali pošto u ovom trenutku ne možete da očekujete pomoć vašeg psihiologa, kao ni devojčicinih roditelja, ostaje nam da teoretišemo o naučinu učenja ponašanja. Po opisu. reklo bi se da dete teže uči strahove, a lakše uči ponašanja koja se uče putem nagrade i kazne. Porodična dinamika upućuje da svojim ponašanjem dete značajno aktivira roditelje koji su opisani kao strašljivi i pasivni. U toj kombinaciji, moguće da je devojčica takvim ponašanjem naučila da dobija pažnju (to nije isto što i da skrene pažnju) i pozove roditelje i druge osobe koje se njom bave na više aktivnosti i kontakt sa njome. Ima roditelja koji umesto igre, zabave, nežnosti, otovorenog pokazivanja emocija nude hranu ili razgovaraju otovoreno i puno sa decom kada su hrana i ponašanje oko hranjenja tema, a postanu nedostupni kada su druge teme od važnosti za dete u pitanju. Otuda i neznanje "zašto je malecka takva" (kada oni čine sve što znaju da joj pomognu). Tako, način na koji se detetu pomaže postaje način da se "štetno" ponašanje zadrži. Ono što vi možete da učinite, ukolko je opisani mehanizam tačan, je da u svakom drugom trenutku osim kada je hranjenje u potanju, devojčicu primetite, pohvalite za neko dobro ponašanje, da sa njom razgovarate, a da njeno ponašanje tokom ishrane ne komentarišete, već samo da joj pomognete da se SAMA obriše. Ukoliko je na jelovniku "gadna" hrana, dozvolite joj da ne jede, ali tada obustavite svaki komunikaciju (osim elementarne) sa njom i skoncentrišite se na decu koja jedu. Tako će takvo ponašanje sve manje biti "predstava" koja uvek ima komunikativnu publiku. Ukoliko se i pored toga, ponašanje održava, potrebno je u dogovoru sa stručnim timom vrtića uputiti roditelje u razvojno savetovalište (kod dečjeg psihijatra ili psihologa) kako bi se sagledali obrasci odnosa deteta i roditelja, ali i postojanje drugih smetnji koje bi mogle da utiču na ponašanje deteta i roditelja. Srdačno
Prikazano 311-315 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima