Poštovani,
Imam 26 g. U zaostatku sam na medicini 4g. zbog psihijatrijskih bolesti. Tegobe su počele 2005.g kao insomnia ch. Zatim su dijagnoze bile F 32.3, F.60.3, intoxicatio polymedicamentosa acuta T42.1, Coma. To je bilo 2007.g. Nekako sam uspela da sve to prebrodim gotovo bez terapije, ili povremene terapije. Nesanica nikada nije prestajala. Trenutno imam osećaj straha da neću položiti ispit koji spremam, da neću završiti fak., osećaj stida zbog svega što mi se dogodilo i zbog toga spavam samo par sati dnevno. Imam visok prosek na fak., 9.00, treća sam godina, imam želju da to završim, ali se bojim da pijem lekove za nesanicu, jer utiču depresivno na CNS i smanjuju mi mogućnost pamćenja. Šta mi Vi savetujete?
Unapred zahvalna.
Poštovana,
dijagnoza "hronična nesanica (insomnia chr.)" je bez polisomnografije (celonoćnog snimanja), a samo na osnovu podataka koje daje pacijent, sumnjiva kategorija, jer i pored ubeđenosti osobe da čitavu noć "nije oka sklopila" to ne biva potvrđeno i u laboratorijskim uslovima. Često je hronična noćna nesanica i praćena kompezatornim dnevnim "dremkama". Povrh svega, vi ste i budući lekar a sumnjičavost prema lekovima još više povećava nesigurnost onih koji od lekara očekuju sigurnost. Neki lekovi utiču na pamćenje neki ne, ali loš san u kontinuitetu to čini mnogo više. Izbor lekova zavisi od kliničke procene lekara. Međutim, ima osoba koje par sati spavaju, ali nemaju nikakve kognitivne smetnje (vi imate recimo dobar prosek) ili psihosomatske smetnje zbog nespavanja, koje i ne trebaju da piju lekove za spavanje samo zato što svi drugi spavaju 8 sati. Vaše dijagnoze uglavnom govore da se radilo o krizi koja je se iskomplikovala pokušajem da rešenje nađete ispijajući lekove u količini u kojoj vam ih nijedan lekar siguran sam nije preporučio. To dođe kao šetnja iz krajnosti u krajnost. Ukoliko ste uplovili u mirnije životne tokove (a atko izgleda po sadržaju vašeg psima), gde je prošlost samo ružno iskustvo koga se "stidite", vereujem da ste spremni i da se okrenete budućnosti u kojoj će i Vaše ponašanje biti umerenije kao i odluke koje donoste, pogotovo o Vašem zdravlju.
Srdačno
Poštovani,
pre nekoliko meseci sam se zaposlila u osnovnoj školi i zatekla po meni, haotično stanje medju decom. Sva deca se, usled nedostatka sredstava i niskog stepena prosvećenosti, tretiraju kao da su ista iako medju njima ima dece sa niskim psihofizičkim razvojem zbog zapostavljenosti, dece koja ne znaju srpski jezik jer ga ne koriste kod kuće, itd. Izmedju ostalog, dva dečaka (dva brata) pokazuju izrazite znake ADHD-a, (za oca im se govori da je bio još gori od njih), a za šta svi tvrde da je nevaspitanje i priroda i da se tu ništa ne može. Deca su jednostavno hiperaktivna, impulsivna, svakog prekidaju a pažnju na nečemu zadržavaju najduže po 2 minuta. Sredina je zaostala (istočna Srbija), o ovom poremećaju se ništa ne zna i ne želi da se zna.
Moje pitanje je - ako pokušam sa individualnim pristupom i alternativnim načinom učenja, šta je to što nikako ne smem da uradim sa njima i čime ću ih zauvek odbiti? Ne bih želela da situaciju učinim još gorom.
Hvala unapred.
Poštovana,
ono što ne smete da uradite je usko polje delovanja a podrazumeva ponašanja u vezi sa zanemarivanjem prava deteta ili fizičkog, emocionalnog i seksualnog zlostavljanja. Verujem da ni jednu od pomenutih pseudovaspitnih metoda niste ni nameravili da primenite. Ono o čemu biste morali da vodite računa je da stvorite timsku podršku stručnih organa škole koje će stati iza vas u slučaju da se strukturisanje rada sa decom ne dopadne nekom od roditelje (a pravilo je da se najviše bune oni koji najmanje ulažu, jer dodatni zahtevi prema tretmanu dece zahtevaju i promenu kućnog reda i pravila u porodičnom okruženju). Kod dece koja su zapostavljena, potreban je dodatni rad sa pedagogom i nastavnikom srpskog jezika. Deca koja pokazuju simptome poremećaja trebaju biti upućena lekaru (jer u suprotnom učestvujete u zanemarivanju njihovih prava na lečenje). Vi možete napraviti dobre prostorno iskustvene rasporede, odnosno da vodite računa koje dete će sedeti napred, koje bliže vama, balansu odličnih i "slabih" i da započnete sa postavljanjem jasnih pravila i granica u ponašanju koja ćete dosledno da sprovodite. Srdačan pozdrav i srećno
Imamo sina 12 god. Pre 2 meseca počeo je da oseća strahove pre svega od bolesti, a onda straah od ljudi, dece i druge nedefinisane strahove. Slične strahove imao je u predškolskom uzrastu, a onda i u devetoj godini, ali su kraće trajali i nisu bili toliko izraženi. Pre mesec i po dana prestao je da ide u školu, da se druži i ne izlazi napolje. Jedan psihijatar mu je prepisao largatil i propranolol, po preporuci deč. kardiologa zbog jako povišenog pulsa, od 100-120 otkucaja. Posle par nedelja uključen mu je xanax.
Niste postavili ni jedno konkretno pitanje, pa Vam ne mogu ni odgovoriti ništa konkretno, osim što mogu da Vas posavetujem da dečaka treba da prati dečji psihijatar ili psihijatar za odrasle (ako u Vašem regionu nema dečijeg) kroz određeni period ne kraći od 4 meseca, da bi se jasno sagledalo o čemu se radi i kakvo je dejstvo primenjene terapije.
Poštovani,
već duže vreme se osećam jako usamljeno i depresivno, to stanje traje već godinama. Imam 23 godine, završavam studije, nemam zdravstvenih tegoba, ali sam jako povučena i nekomunikativna. Iako sam pokušala to da promenim prosto nije išlo. U poslednje vreme mi se čini da sve ide naopako, nijedan cilj ne uspevam da ostvarim, kao da se borim sama protiv sebe. Nemam dečka, nemam koncentraciju ni volju za učenjem, iako sam već pri samom kraju i ne znam više kako sebi da pomognem da stvari krenu na bolje.
Molim za savet.
Hvala!
Poštovana, vaše šitanje je sjajan primer za situaciju gde klijent traži pomoć, a terapeut ne zna šta je problem niti koji je uski ni širi cilj "terapije", a rešenje je moguče. Otuda je i nastala tzv. terapija orijentisana na rešavanje problema Stiva de Šazera, veoma popularna osamdesetih u Americi, jer je zasnovana na postavci rešavanja problema i onda kada terapeut ništa nezna o problemu, niti mu je to neophodno, osim ako klijent ne želi da ispriča "svoju priču" kako bi mu "bilo lakše". Prvi komentar bi bio da ste možda vi ustvari takvi i da je to vaš stil življenja. Ako je odgovor negativan, jer ste se prisetili kako ste imali i mnogo drugačijih iskustava u životu, prvo pitanje bi bilo; Pretpostavite da se jednog jutra probudite i ustanovite da se desilo čudo i da je problem rešen. Kako bi znali da je problem rešen i po čemu? Šta bi bilo drugačije? Zatim, na skali od 0 do 10 gde nula pokazuje koliko ste bili depresivni i usamljeni kada ste mi se obratili, a 10 pokazuje kako se osećate dan nakon što se desilo čudo, gde se baš sada nalazite na toj skali? Između ovog i sledećeg vašeg pisma posmatrajte, šta se dešava u vašem životu što biste želeli da se nastavi da se dešava. Ako nešto funkcioniše, nemojte da prestajete da to potkrepljujete da se to nastavi. Nastavite to da radite još više. Ako izgleda kao da ništa ne funkcionišete, izaberite da eksperimentišete, obuhvatajući nezamisliva čuda. Promena počinje sada, ne sledeće nedelje. I ne zaboravite da nam javite vaš recept za promenu. Srdačno
Imam devojčicu od 19 meseci koja škrguće zubima danju, nikada noću. Kada je opomenemo stavlja prstiće u usta.Vesela je, okružena pažnjom i ljubavlju, često ima napade besa, rezevisana je u odnosu na odrasle osobe, ali sa decom brzo uspostavlja kontakt. Teško se uspavljuje i preko dana i uveče, hoće da se igra ili kmeči. Stomatolog je pregledao i rekao da sa položajem zuba je sve u redu, ali ima početna oštećenja gledji i da je suviše rano da joj se stavljaju na zube zaštitne folije. Primetili smo da ponekad žmirka na jedno oko i pravi grimasu sa podizanjem levog ugla usana. Sve traje tri meseca unazad. Nikada nije koristila cuclu varalicu i odavno pije tečnost na šolju.
Šta da radimo? Živimo u unutrašnjosti gde nema dečijeg psihijatra.
Unapred zahvalna
Poštovani,
Odgovoreno: 11. 12. 2008.Imam 26 g. U zaostatku sam na medicini 4g. zbog psihijatrijskih bolesti. Tegobe su počele 2005.g kao insomnia ch. Zatim su dijagnoze bile F 32.3, F.60.3, intoxicatio polymedicamentosa acuta T42.1, Coma. To je bilo 2007.g. Nekako sam uspela da sve to prebrodim gotovo bez terapije, ili povremene terapije. Nesanica nikada nije prestajala. Trenutno imam osećaj straha da neću položiti ispit koji spremam, da neću završiti fak., osećaj stida zbog svega što mi se dogodilo i zbog toga spavam samo par sati dnevno. Imam visok prosek na fak., 9.00, treća sam godina, imam želju da to završim, ali se bojim da pijem lekove za nesanicu, jer utiču depresivno na CNS i smanjuju mi mogućnost pamćenja. Šta mi Vi savetujete?
Unapred zahvalna.
Poštovana,
dijagnoza "hronična nesanica (insomnia chr.)" je bez polisomnografije (celonoćnog snimanja), a samo na osnovu podataka koje daje pacijent, sumnjiva kategorija, jer i pored ubeđenosti osobe da čitavu noć "nije oka sklopila" to ne biva potvrđeno i u laboratorijskim uslovima. Često je hronična noćna nesanica i praćena kompezatornim dnevnim "dremkama". Povrh svega, vi ste i budući lekar a sumnjičavost prema lekovima još više povećava nesigurnost onih koji od lekara očekuju sigurnost. Neki lekovi utiču na pamćenje neki ne, ali loš san u kontinuitetu to čini mnogo više. Izbor lekova zavisi od kliničke procene lekara. Međutim, ima osoba koje par sati spavaju, ali nemaju nikakve kognitivne smetnje (vi imate recimo dobar prosek) ili psihosomatske smetnje zbog nespavanja, koje i ne trebaju da piju lekove za spavanje samo zato što svi drugi spavaju 8 sati. Vaše dijagnoze uglavnom govore da se radilo o krizi koja je se iskomplikovala pokušajem da rešenje nađete ispijajući lekove u količini u kojoj vam ih nijedan lekar siguran sam nije preporučio. To dođe kao šetnja iz krajnosti u krajnost. Ukoliko ste uplovili u mirnije životne tokove (a atko izgleda po sadržaju vašeg psima), gde je prošlost samo ružno iskustvo koga se "stidite", vereujem da ste spremni i da se okrenete budućnosti u kojoj će i Vaše ponašanje biti umerenije kao i odluke koje donoste, pogotovo o Vašem zdravlju.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 10. 12. 2008.pre nekoliko meseci sam se zaposlila u osnovnoj školi i zatekla po meni, haotično stanje medju decom. Sva deca se, usled nedostatka sredstava i niskog stepena prosvećenosti, tretiraju kao da su ista iako medju njima ima dece sa niskim psihofizičkim razvojem zbog zapostavljenosti, dece koja ne znaju srpski jezik jer ga ne koriste kod kuće, itd. Izmedju ostalog, dva dečaka (dva brata) pokazuju izrazite znake ADHD-a, (za oca im se govori da je bio još gori od njih), a za šta svi tvrde da je nevaspitanje i priroda i da se tu ništa ne može. Deca su jednostavno hiperaktivna, impulsivna, svakog prekidaju a pažnju na nečemu zadržavaju najduže po 2 minuta. Sredina je zaostala (istočna Srbija), o ovom poremećaju se ništa ne zna i ne želi da se zna.
Moje pitanje je - ako pokušam sa individualnim pristupom i alternativnim načinom učenja, šta je to što nikako ne smem da uradim sa njima i čime ću ih zauvek odbiti? Ne bih želela da situaciju učinim još gorom.
Hvala unapred.
Poštovana,
ono što ne smete da uradite je usko polje delovanja a podrazumeva ponašanja u vezi sa zanemarivanjem prava deteta ili fizičkog, emocionalnog i seksualnog zlostavljanja. Verujem da ni jednu od pomenutih pseudovaspitnih metoda niste ni nameravili da primenite. Ono o čemu biste morali da vodite računa je da stvorite timsku podršku stručnih organa škole koje će stati iza vas u slučaju da se strukturisanje rada sa decom ne dopadne nekom od roditelje (a pravilo je da se najviše bune oni koji najmanje ulažu, jer dodatni zahtevi prema tretmanu dece zahtevaju i promenu kućnog reda i pravila u porodičnom okruženju). Kod dece koja su zapostavljena, potreban je dodatni rad sa pedagogom i nastavnikom srpskog jezika. Deca koja pokazuju simptome poremećaja trebaju biti upućena lekaru (jer u suprotnom učestvujete u zanemarivanju njihovih prava na lečenje). Vi možete napraviti dobre prostorno iskustvene rasporede, odnosno da vodite računa koje dete će sedeti napred, koje bliže vama, balansu odličnih i "slabih" i da započnete sa postavljanjem jasnih pravila i granica u ponašanju koja ćete dosledno da sprovodite. Srdačan pozdrav i srećno
Imamo sina 12 god. Pre 2 meseca počeo je da oseća strahove pre svega od bolesti, a onda straah od ljudi, dece i druge nedefinisane strahove. Slične strahove imao je u predškolskom uzrastu, a onda i u devetoj godini, ali su kraće trajali i nisu bili toliko izraženi. Pre mesec i po dana prestao je da ide u školu, da se druži i ne izlazi napolje. Jedan psihijatar mu je prepisao largatil i propranolol, po preporuci deč. kardiologa zbog jako povišenog pulsa, od 100-120 otkucaja. Posle par nedelja uključen mu je xanax.
Odgovoreno: 10. 12. 2008.Niste postavili ni jedno konkretno pitanje, pa Vam ne mogu ni odgovoriti ništa konkretno, osim što mogu da Vas posavetujem da dečaka treba da prati dečji psihijatar ili psihijatar za odrasle (ako u Vašem regionu nema dečijeg) kroz određeni period ne kraći od 4 meseca, da bi se jasno sagledalo o čemu se radi i kakvo je dejstvo primenjene terapije.
Poštovani,
Odgovoreno: 06. 12. 2008.već duže vreme se osećam jako usamljeno i depresivno, to stanje traje već godinama. Imam 23 godine, završavam studije, nemam zdravstvenih tegoba, ali sam jako povučena i nekomunikativna. Iako sam pokušala to da promenim prosto nije išlo. U poslednje vreme mi se čini da sve ide naopako, nijedan cilj ne uspevam da ostvarim, kao da se borim sama protiv sebe. Nemam dečka, nemam koncentraciju ni volju za učenjem, iako sam već pri samom kraju i ne znam više kako sebi da pomognem da stvari krenu na bolje.
Molim za savet.
Hvala!
Poštovana, vaše šitanje je sjajan primer za situaciju gde klijent traži pomoć, a terapeut ne zna šta je problem niti koji je uski ni širi cilj "terapije", a rešenje je moguče. Otuda je i nastala tzv. terapija orijentisana na rešavanje problema Stiva de Šazera, veoma popularna osamdesetih u Americi, jer je zasnovana na postavci rešavanja problema i onda kada terapeut ništa nezna o problemu, niti mu je to neophodno, osim ako klijent ne želi da ispriča "svoju priču" kako bi mu "bilo lakše". Prvi komentar bi bio da ste možda vi ustvari takvi i da je to vaš stil življenja. Ako je odgovor negativan, jer ste se prisetili kako ste imali i mnogo drugačijih iskustava u životu, prvo pitanje bi bilo; Pretpostavite da se jednog jutra probudite i ustanovite da se desilo čudo i da je problem rešen. Kako bi znali da je problem rešen i po čemu? Šta bi bilo drugačije? Zatim, na skali od 0 do 10 gde nula pokazuje koliko ste bili depresivni i usamljeni kada ste mi se obratili, a 10 pokazuje kako se osećate dan nakon što se desilo čudo, gde se baš sada nalazite na toj skali? Između ovog i sledećeg vašeg pisma posmatrajte, šta se dešava u vašem životu što biste želeli da se nastavi da se dešava. Ako nešto funkcioniše, nemojte da prestajete da to potkrepljujete da se to nastavi. Nastavite to da radite još više. Ako izgleda kao da ništa ne funkcionišete, izaberite da eksperimentišete, obuhvatajući nezamisliva čuda. Promena počinje sada, ne sledeće nedelje. I ne zaboravite da nam javite vaš recept za promenu. Srdačno
Imam devojčicu od 19 meseci koja škrguće zubima danju, nikada noću. Kada je opomenemo stavlja prstiće u usta.Vesela je, okružena pažnjom i ljubavlju, često ima napade besa, rezevisana je u odnosu na odrasle osobe, ali sa decom brzo uspostavlja kontakt. Teško se uspavljuje i preko dana i uveče, hoće da se igra ili kmeči. Stomatolog je pregledao i rekao da sa položajem zuba je sve u redu, ali ima početna oštećenja gledji i da je suviše rano da joj se stavljaju na zube zaštitne folije. Primetili smo da ponekad žmirka na jedno oko i pravi grimasu sa podizanjem levog ugla usana. Sve traje tri meseca unazad. Nikada nije koristila cuclu varalicu i odavno pije tečnost na šolju.
Odgovoreno: 05. 12. 2008.Šta da radimo? Živimo u unutrašnjosti gde nema dečijeg psihijatra.
Unapred zahvalna
I ne treba vam dečji psihijatar pre nego što dete prvo pregleda dečji neurolog ili pedijatar. Srdačno
Prikazano 306-310 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima