imamo dečaka koji je pre nekoliko nedelja napunio dve godine. Već dva - tri meseca ima običaj da dira gornju usnu (resicu na sredini) prstićima, grebucka je, čupka, pa mu se ponekad usled toga stvori i mala ranica. S obzirom da smo oboje završili pedagoski fakultet, nismo skroz neupućeni u ovu problematiku i verujemo da nije vreme za paniku. Praksa obično pokazuje da su sličnim navikama sklona starija deca. Padalo nam je na pamet i da je zbog nečega nesrećan i da mu nešto nedostaje, ali realno se preslišavajući medjusobno zaključili smo da mu pažnju posvećujemo optimalno, tj. ni ne preterujemo, a nije uopšte zapostavljen. Naša, a i ocena ljudi koji budu sa njim u kontaktu je da je druželjubiv, komunikativan, muzikalan i ima dobru memoriju, pa čak i smisao za humor :) . Jednom rečju sjajan dečak. Baš zbog toga nas i čudi što ne možemo nikako da se izborimo sa ovom ružnom navikom.
U nadi da ćete nam pomoći nekim korisnim savetom, unapred Vam se zahvaljujemo svi troje!
Poštovani,
na žalost mnoštvo psiholoških teorija o razvoju dece, a pogotovo one koje su decu predstavljale kao čoveka u malom (ali bez ljudskih prava odraslog čoveka!?) dovele su do paradoksalnog ishoda gde se i brižni roditelji za svako "čudno" ponašanje deteta automatski samookrivljuju i nužno preispituju da li je dete nesrećno zanemareno ili zlostavljano. Paradoks je u tome što roditelji koji zaista unesrećuju decu retko kada imaju te dileme. Otuda, zavedeni preispitivanjem o vašem negativnom psihološkom uticaju na sopstveno dete, ispustili ste da mi napišete šta ste učinili boreći se sa ružnom navikom. Šta je ispušteno ispišteno je. Sada, prvo predlažem da dete pogleda dečji stomatolog i kako bi se isključilo da Aleksi zaista nešto smeta. Drugo kombinacija bihejvioralnih metoda (spreči-relaksiraj/nagradi-informiši) je recept "odvike" za svaku ružnu naviku. Sa dve godine dete razume "to ne... i bravo Aleksa (za alternativu)", što se odnosi na informisanje. Svako drugo pričanje je beskorisno. U sprečavanju treba biti kreativan a ne grub, ali dosledan kada god se pojavi ponašanje koje treba modifikovati. Nagrade trebaju biti momentalne kada ne radi ili nađe zamenu za čupkanje, a relaksacija se postiže uključivanjem druge prijatne aktivnosti i igrom (koja treba da uključi obe ruke). Mere negativnog potkrepljenja i kazne (grdnja, batine, stavljanje raznih preparata na prstiće, ljute paprike i sl. alternativne svaštarije se ne preporučuju).
Srdačno
Poštovanje,
radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša
Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.
Poštovani,
Imam 18 godina. Bio sam bolestan od leukemije i imao sam neke komplekse za koje je doktor rekao da su bili psihičke prirode, vezano za moj izgled, ali sad sam zadovoljan sobom. Dobar sam učenik, pa i zbog toga verovatno nemam visoko samopoštovanje. Išao sam kod psihologa u periodu od 15-17 godine i prestao sam samoinicijativno.
Da li mislite da je to dobro? Takodje moj problem je što ne mogu da pridjem devojkama. Kada vidim neku devojku u školi sa njenim društvom, mene je sramota da pridjem. Bojim se kako će reagovati ona i njene drugarice. Nisam duhovit i ne znam šta da joj kažem.
Poštovani mladi odrasli čoveče, čestitam na pobedi nad opakom bolešću kao što je leukemija. Posle takve bolesti, svi problemi bi mnogim drugim ljudima izgledaju mali zar ne? Zbog te činjenice, klanjam se takvoj snazi i pobedi, a vaš sadašnji problem ću posmatrati u svetlu vaših objektivnih psiholoških mogućnosti, koje su nesumniivo velike i mislim da za njih i nje potreban psihijatar već pomoć prijatelja. Posmatrajte, osluškujte kako to rade uspešni, pitajte prijatelje za savet i trikove kako su oni bili uspešni, napravite strategiju i rizikujte, a zatim sve ispočetka dok ne pronađete put i pravi način. Za to nisu potrebni psiholozi i psihijatri već trening i praksa. Svaki sledeći uspeh povećava samopoštovanje. Istina je i da se život ne sastoji samo od uspeh, zar ne? Srećno i srdačno
Poštovanje,
želim da Vas zamolim da me posavjetujete. Imam sina koji će uskoro da napuni 6 godina. Bistar je i dobar dječak, ali još od malena muku mučim sa njegovom "ljutnjom" ili šta je već. U nekim početnim fazama kada ne bi bilo po njegovoj volji, čupao je kosu, pa se udarao u glavu, pa vrištao, pa se tukao da bi se sada ujedao po rukama ili grizao jezik. Ja oduvijek razgovaram sa njim i pokušavam na razne načine da mu objasnim kako to nije u redu i da treba da razgovaramo ako ga nešto muči, ali sada više ne znam šta da kažem i mislim da sam nešto propustila. Pitam se šta će biti poslije i hoćemo li to prevazići, ali i kako. Ne tučem ga, ali ga kažnjavam (igrice, crtači, šetnja, kupanje u pjeni). Puno se mazimo i igramo i razgovaramo o svemu, ali on je jako ljut ako nije po njegovom, često tuče mladjeg brata kada njemu nešto nije po volji bilo šta da je u pitanju. Ali to što se tuku i mogu da riješim, ali što grize obraze, jezik i ruke ne znam kako. Da dodam da je jako aktivan, nema mira ni tren, ali se prilično teško zaigra.
Unaprijed zahvalna
Poštovana, ono što ste mi napisali ukazuje da je vaš sin naučio da čupanjem kose,udaranjem u glavu, vrištanjem, ujedanjem, prvo dobija vašu strpljivost, popustljivost i da na kraju pobedi koristeći vaš strah da se ozbiljnije ne povredi. To je naravno pretpostaka, jer mi niste napisali kako se ponaša i drugim okolnostima i okruženju, osim u kući i to prema vama i mlađem bratu. Da li ste nešto propustili i šta možete učiniti drugačije, a pogotovo šta ste dobro učinili, možete potražiti u tekstovima u odeljku Zdravlje dece i Zdravlje mladih na ovom sajtu. Svakako, potrebno je da potražite savet i d.psihijatra i ili psihologa, koji su upoznati sa metodom bihejvioralne modifikacije ponašanja deteta da biste dobili tačna upustva kako postupiti i kako ne postupiti u određenoj situaciji. Srdačno
Mom sinu koji ima 17god. neprestano su hladni i znojavi dlanovi, kao i stopala. Pre tri meseca imao je hiruršku intervenciju na palčevima nogu i rana je teško zarasla zbog pojačanog znojenja. Lekar mi je rekao da pretpostavlja da je psihosomatski problem. U malom mestu živimo i nema dečijeg psihijatra.
Kome da se obratim?
Unapred zahvalna
Poštovana, ne moraju svi problemi koji se ne mogu objasniti (ili ih jedan lekar ne može objasniti) vidljivim telesnim uzročnicima automatski proglasiti psihičkim ili genetskim problemom. Pojačano lučenje znoja na rukama i dlanovima u odnosu na druge delove kože je objašnjivo izrazito velikom gustinom znojnih žlezda u tim regijama, a posebno je vidljivo u situacijama pojačanog emocionalnog reagovanja (stresa). Niste mi napisali da je, osim što je imao hirušku intervenciju, mladić izložen individualnoj, porodičnoj ili okolinskoj trpnji, pa pre nego što nekoga proglasimo psihijatrijskim klijentom, savetujem da se obratite stručnjaku za kožne poremećaje (dermatologu), koji će proceniti kakav je pristup potreban i da li je potrebna konsultacija d.psihijatra, kojeg možete potražiti u vašem regionalnom centru, zatim Beogradu, Nišu, N.Sadu. Srdačno
Poštovani,
na žalost mnoštvo psiholoških teorija o razvoju dece, a pogotovo one koje su decu predstavljale kao čoveka u malom (ali bez ljudskih prava odraslog čoveka!?) dovele su do paradoksalnog ishoda gde se i brižni roditelji za svako "čudno" ponašanje deteta automatski samookrivljuju i nužno preispituju da li je dete nesrećno zanemareno ili zlostavljano. Paradoks je u tome što roditelji koji zaista unesrećuju decu retko kada imaju te dileme. Otuda, zavedeni preispitivanjem o vašem negativnom psihološkom uticaju na sopstveno dete, ispustili ste da mi napišete šta ste učinili boreći se sa ružnom navikom. Šta je ispušteno ispišteno je. Sada, prvo predlažem da dete pogleda dečji stomatolog i kako bi se isključilo da Aleksi zaista nešto smeta. Drugo kombinacija bihejvioralnih metoda (spreči-relaksiraj/nagradi-informiši) je recept "odvike" za svaku ružnu naviku. Sa dve godine dete razume "to ne... i bravo Aleksa (za alternativu)", što se odnosi na informisanje. Svako drugo pričanje je beskorisno. U sprečavanju treba biti kreativan a ne grub, ali dosledan kada god se pojavi ponašanje koje treba modifikovati. Nagrade trebaju biti momentalne kada ne radi ili nađe zamenu za čupkanje, a relaksacija se postiže uključivanjem druge prijatne aktivnosti i igrom (koja treba da uključi obe ruke). Mere negativnog potkrepljenja i kazne (grdnja, batine, stavljanje raznih preparata na prstiće, ljute paprike i sl. alternativne svaštarije se ne preporučuju).
Srdačno
Poštovanje,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša
Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.Imam 18 godina. Bio sam bolestan od leukemije i imao sam neke komplekse za koje je doktor rekao da su bili psihičke prirode, vezano za moj izgled, ali sad sam zadovoljan sobom. Dobar sam učenik, pa i zbog toga verovatno nemam visoko samopoštovanje. Išao sam kod psihologa u periodu od 15-17 godine i prestao sam samoinicijativno.
Da li mislite da je to dobro? Takodje moj problem je što ne mogu da pridjem devojkama. Kada vidim neku devojku u školi sa njenim društvom, mene je sramota da pridjem. Bojim se kako će reagovati ona i njene drugarice. Nisam duhovit i ne znam šta da joj kažem.
Poštovani mladi odrasli čoveče, čestitam na pobedi nad opakom bolešću kao što je leukemija. Posle takve bolesti, svi problemi bi mnogim drugim ljudima izgledaju mali zar ne? Zbog te činjenice, klanjam se takvoj snazi i pobedi, a vaš sadašnji problem ću posmatrati u svetlu vaših objektivnih psiholoških mogućnosti, koje su nesumniivo velike i mislim da za njih i nje potreban psihijatar već pomoć prijatelja. Posmatrajte, osluškujte kako to rade uspešni, pitajte prijatelje za savet i trikove kako su oni bili uspešni, napravite strategiju i rizikujte, a zatim sve ispočetka dok ne pronađete put i pravi način. Za to nisu potrebni psiholozi i psihijatri već trening i praksa. Svaki sledeći uspeh povećava samopoštovanje. Istina je i da se život ne sastoji samo od uspeh, zar ne? Srećno i srdačno
Poštovanje,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.želim da Vas zamolim da me posavjetujete. Imam sina koji će uskoro da napuni 6 godina. Bistar je i dobar dječak, ali još od malena muku mučim sa njegovom "ljutnjom" ili šta je već. U nekim početnim fazama kada ne bi bilo po njegovoj volji, čupao je kosu, pa se udarao u glavu, pa vrištao, pa se tukao da bi se sada ujedao po rukama ili grizao jezik. Ja oduvijek razgovaram sa njim i pokušavam na razne načine da mu objasnim kako to nije u redu i da treba da razgovaramo ako ga nešto muči, ali sada više ne znam šta da kažem i mislim da sam nešto propustila. Pitam se šta će biti poslije i hoćemo li to prevazići, ali i kako. Ne tučem ga, ali ga kažnjavam (igrice, crtači, šetnja, kupanje u pjeni). Puno se mazimo i igramo i razgovaramo o svemu, ali on je jako ljut ako nije po njegovom, često tuče mladjeg brata kada njemu nešto nije po volji bilo šta da je u pitanju. Ali to što se tuku i mogu da riješim, ali što grize obraze, jezik i ruke ne znam kako. Da dodam da je jako aktivan, nema mira ni tren, ali se prilično teško zaigra.
Unaprijed zahvalna
Poštovana, ono što ste mi napisali ukazuje da je vaš sin naučio da čupanjem kose,udaranjem u glavu, vrištanjem, ujedanjem, prvo dobija vašu strpljivost, popustljivost i da na kraju pobedi koristeći vaš strah da se ozbiljnije ne povredi. To je naravno pretpostaka, jer mi niste napisali kako se ponaša i drugim okolnostima i okruženju, osim u kući i to prema vama i mlađem bratu. Da li ste nešto propustili i šta možete učiniti drugačije, a pogotovo šta ste dobro učinili, možete potražiti u tekstovima u odeljku Zdravlje dece i Zdravlje mladih na ovom sajtu. Svakako, potrebno je da potražite savet i d.psihijatra i ili psihologa, koji su upoznati sa metodom bihejvioralne modifikacije ponašanja deteta da biste dobili tačna upustva kako postupiti i kako ne postupiti u određenoj situaciji. Srdačno
Mom sinu koji ima 17god. neprestano su hladni i znojavi dlanovi, kao i stopala. Pre tri meseca imao je hiruršku intervenciju na palčevima nogu i rana je teško zarasla zbog pojačanog znojenja. Lekar mi je rekao da pretpostavlja da je psihosomatski problem. U malom mestu živimo i nema dečijeg psihijatra.
Odgovoreno: 20. 12. 2008.Kome da se obratim?
Unapred zahvalna
Poštovana, ne moraju svi problemi koji se ne mogu objasniti (ili ih jedan lekar ne može objasniti) vidljivim telesnim uzročnicima automatski proglasiti psihičkim ili genetskim problemom. Pojačano lučenje znoja na rukama i dlanovima u odnosu na druge delove kože je objašnjivo izrazito velikom gustinom znojnih žlezda u tim regijama, a posebno je vidljivo u situacijama pojačanog emocionalnog reagovanja (stresa). Niste mi napisali da je, osim što je imao hirušku intervenciju, mladić izložen individualnoj, porodičnoj ili okolinskoj trpnji, pa pre nego što nekoga proglasimo psihijatrijskim klijentom, savetujem da se obratite stručnjaku za kožne poremećaje (dermatologu), koji će proceniti kakav je pristup potreban i da li je potrebna konsultacija d.psihijatra, kojeg možete potražiti u vašem regionalnom centru, zatim Beogradu, Nišu, N.Sadu. Srdačno
Prikazano 296-300 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima