Poštovani doktore,
kako tumačite pojavu da ženska osoba, 26 godina, zdrava, prava, pametna, obrazovana, voljena od strane prijatelja, dečka i okoline, jednom rečju normalna i zrela osoba sisa prst - palac desne ruke konstantno od rodjenja?
Da li je to psihički problem, bolest ili šta već?
Najlepše se zahvaljujem...
Poštovana,
čuvajte se od psiholoških tumačenja jer su subjektivna i generalna, a posle nekih može vas biti sramota da pozovete roditelje. Zato i nije tako bitno kakva su tumačenja psihijatra kada je neko "zdrav i prav" i a ima ukorenjenu naviku, koja je za nekoga ružna. Bitno je šta ta navika čini za tu osobu i da li želi da je se odrekne imajući u vidu zadovoljstvo koje joj predstavlja i negativnu reakciju okoline. A gde je navika tu je i "odvika".
Srdačno
Poštovani,
Veoma nam je potrebna pomoć nekog stručnog. Nije ništa alarmantno, ali bismo želeli na vreme, upravo da ne bude kasno...
Reč je o našem starijem sinu koji ima 8 godina i ide u drugi razred. Ne znam kako bih definisala problem. Da kažem da su ocene - nije to i ne samo to. Ali kroz to se reflektuje. Verujem da većina ljudi svoje dete vidi kao nadareno, talentovano, pametno, a ostali sa strane ne bi se baš u potpunosti složili, zato ne bih želela da zvučim subjektivno, već ću pokušati da verodostojno opišem i njegove osobine i situacije i naš odnos.
Nema osobe, prijatelja, rodjaka koji za njega ne kaže da je divno dete, da sa njim može da se razgovara kao sa odraslim, da je interesanatan, zanimljivu percepciju, kulturan...... Još dok je bio u vrtiću su ga hvalile vaspitačice i veoma volele. Naučio je da piše sa 5 g, naravno samoinicijativno. U tom nekom uverenju da će sa njim sve biti lako, 'krenuli' smo u školu. U prvom razredu je bilo sitnih problema u smislu adaptiranja na promene, nove okolnosti, pojavljivanje obaveza i odgovornosti, sve u granicama očekivanog. I pored toga što nema ocenjivanja u prvom razredu, učitelj im je svakodnevno davao ocene, praktično svakog dana za ono sto su na tom času radili. Mahom su to bile petice, mada je bilo svega (za pričanje na času, zaboravljen domaći i sl.) Elem, i tada i sada svakodnevno radim sa njim, učimo, vežbamo. Ne dugo, možda sat vremena: i da uradimo domaći ako ima, da se podsetimo šta su učili i da provežbamo. Iako moram da priznam da je bilo dana kada sam (nažalost) sa manje živaca učestvovala u tome, zaista to učenje prodje u opustenoj atmosferi - stignemo i da se nasmejemo, učimo kroz smešne i zanimljive primere, naravno i ozbiljno. Sve u svemu, ne boji se učenja, ali ga, prirodno, kao i većina dece na ovom svetu, ne voli, ili tačnije da kažem mrzovoljno prilazi tome (uvek ima nešto zanimljivije da se radi, zar ne). Ali, sve sto učimo - relativno lako i brzo nauči i zna. A onda dodju prvi kontrolni zadaci i donese trojke. Zašto? Ne da nije znao, naprotiv, sve sto je uradio (ono dokle je uradio) je besprekorno. Ali do pola. Dalje, kaže, nije stigao. Pitamo šta je radio na času, kaže nije bilo dovoljno vremena. Sada dolazimo na taj vrlo izražen problem da je spor u svemu. Moj suprug se šali da nam život prodje u čekanju njega za sve i da mu se hrana već svarila u stomaku dok još jede zadnje zalogaje. On se tome smeje, zaista smo sa njim mnogo više drugovi, nego roditelji i počinjemo da brinemo da je to greška. Naravno da smo i vrlo ozbiljno pokušavali da mu na to skrenemo pažnju, da mu objasnimo da će mu to vremenom zbilja praviti probleme, davali primere... I pokušavali i pokušavali.
Da se vratim na učitelja jer Vam to, možda, može takodje značiti za stvaranje potpunije slike. Učitelj ima posebne (moderne) kriterijume i metode rada koji su mnogo blizi zapadnom školstvu, nego ovom našem. Generacije deca ga vole. Nekako je sve opušteno, u prvom razredu je bilo ako mu se tog dana ne uči, neka predje u zadnji deo učionice da se igra i da bude mirno da ne smeta ostalima, sede u polukrugu, pričaju sa njim kao sa drugarom, čak i na času, itd. On, kao i sva ostala deca, vrlo voli učitelja. Medjutim, nisam sigurna koliko mu takvi metodi pomažu da shvati da ima i neke obaveze, da postoje neka pravila kojih se ipak treba pridržavati, da se moraju raditi i neke stvari u kojima baš i ne uživaš, da život ipak nije uvek i samo igra. Nemojte pomisliti da pripisujem propuste učitelju. Ja da znam gde je problem, ne bih tražila pomoć? Elem, kada sam otišla u školu učitelj kaže da je vrlo popustio u svakom smislu: pre svega te ocene; kaže: dok on organizuje sve i svakoga kako njemu odgovara, dok kaže svakom da ćuti, namesti, odgovori, pita - naravno da nije stigao i da čas prodje. Ne može ni da stigne. Takodje je rekao da ON(dete) nikako ne sme da dozvoli da dobije manje od četvorke pa i to retko, da to nije ocena koja je za njega. Mene je ovakav stav iznenadio, jer je mnogo puta pričao da je najvažnije da pričamo sa decom, da nam se poveravaju i da steknu poverenje u nas i da će ocena biti svesni tek u četvrtom razredu. Ok. Hteo je da kaže da on može mnogo više i da on to vidi (da li sam rekla da je i u drugom razredu nastavio da ih ocenjuje skoro na dnevnoj bazi za to što rade tog dana i da je, kad je stigao da uradi sve, dobijao petice; a uglavnom mu je falilo '...da uradi još dva zadatka ili da napiše još neku rečenicu, ali nije bilo vremena, zvonilo je...') Dakle, nemamo problem sa neznanjem, već ne stizanjem. Takodje je rekao da je počeo da se ponaša neodgovorno u smilu da se šeta na času, ili udje posle zvona i čak da se svadja sa učiteljem, uvek ima on još nešto da kaže i doda. Isto tako, moram da napomenem da naročito insistiramo da ne sme da nas laže i to smo mu mnogo puta dokazali da nema razloga da se plaši. jer kad nam kaže nikad ne dobije ni batine, možda čak ni kaznu, ni ljutnju, ali svakako objasnimo zašto je to ružno i neprihvatljivo. A onda kad ga pitam kako je uradio kontrolni on vrlo veselo kaže da je uradio sve i super. Zaista ne znamo šta da mislimo - da li nas beskrupulozno laže, da li odlaže nezadovoljstvo, o čemu se radi, nemoguće da ne kapira koliko se traži, kako je moguće da kaže sve, a zna da je uradio do pola?
Ne znam, sad mi hiljadu pitanja dolazi u glavu, da li je to nevaspitanje i otkud tih elemenata, kako da mu objasnimo da mu to nije ostavljeno na izbor, da nekim stvarima mora da se pokori kao opsteprihvaćenim modelima, prosto, nešto mora. Uvek je: dobro, evo sad ću... ili: Ali..? Primetili smo da kazne nisu donele neke značajne efekte, uglavnom se rasplace trenutno i ništa. Ne postoji stvar koja bi ga pogodila na duže staze ili motivisala da se potrudi da je ne izgubi (bilo da je da ne može da gleda crtani, da mu uzmemo dvd, zabranimo napolje...). Da ne zaboravim da kažem da dok sam tako razgovarala/slušala učitelja i pitala za savet, rekao je da otvoreno moramo da mu kažemo da ne sme da donese kući manju ocenu od četvorke, ja pitala: pa zar bas tako?, on kaže, da, da evo ja ću i kaže mu to (vrlo je teško da se sve to prenese ovako na pravi način, ali napominjem da to uopšte nije zvučalo ružno, teško ili preteće, nekako je uspeo da mu to kaže tako da zvuči kao inspirativna sugestija, ali opet jasna i konkretna). Vrlo je teško da ovako pisanjem sve prenesem na pravi način i pravim tonom, zato se izvinjavam ako je konfuzno opširno.
Razmišljali smo da, možda po prvi put, budemo dosledni i da mu Deda Mraz ove godine ne donese poklon, ali opet odustajemo od toga, ne samo što nam je žao da na takvu stvar uskraćujemo, već kako da donese jednom detetu, a drugom ne? Kako sad da budemo ljuti, ipak je vreme praznika i slavlja i ide raspust..?? Možda zato što nam je ovo prvi djak, možda bude lakše sa drugim...
Ne kažem da nam u celoj stvari nisu ocene bitne, bitne su i te kako, niti da nastojimo da rešimo samo ophodjenje, ili brzinu ili pak poslušnost. Želimo sve to, ali zaista, sve je nekako isprepletano. Kako da ga navedemo da se trgne, da požuri u svemu, da ne pere zube pola sata (od toga zubi 2 min i ko zna sta jos ostalih 28) da ne vezuje pertle 10 min, jede satima, da mora da se potrudi za uspeh u školi, da je učitelj učitelj, a ne drug, da na njega ne može da viče, da mora da bude tačan, da ne može sve da ostvari što je zamislio, pa makar bilo to i da odustane od ljubljenja brata ako ovaj u tom trenutku to neće, da ne može obavezno da istera svoje, šta god.
Zaista nam je potreban savet, upustvo kako da se nosimo sa ovim i još važnije, kako to da promenimo u željenom pravcu. Potrebna nam je Vaše stučno mišljenje o razlozima i još važnije načinima za rešenje ovih problema.
Veoma smo zabrinuti.
Nama ovo izgleda kao brdo veliko.....
Hvala Vam unapred,
Snežana
Poštovana,
I meni ovo izgleda kao brdo veliko. Međutim i pored detaljnog opisa ponašanja dečaka i učitelja, meni je bio važan opis vašeg ponašanja, pogotovo deo gde pišete "Razmišljali smo da, možda po prvi put, budemo dosledni..." što je meni zazvučalo kao: razmišljali smo da, možda po prvi put, uradimo to do kraja...". Deda Mraz nije najbolje rešenje jer to ne bi bilo uskraćivanje nagrade već diskrinimacija u odnosu na drugu decu. Njegov otporan stav prema kaznama govori upravo u prilog hipotezi da ne veruje da ćete održati reč. Nije ništa novo da primenjena rešenja budu štetnija od samog problema. A nova faza (polazak u školu) zahteva prilagođavanje svih članova porodice na nove okolnosti, a ne samo školarca. To se pre svega odnosi na motivaciju za izvršavanje obaveza, drugačiji način nagrašivanja (odloženo) i oduzimanja privilegija. Pre nego potražite pomoć stručnjaka i profesionalaca, razmotrite na koji način svojim postupcima (doslednost, istrajavanje) možete da pomognete u modelovanju odgovornijeg ponašanja.
Srdačno
imam dječaka starog dve godine. Problem je nastao od nedavno kad je počeo da se skriva i kad sam ja tražeći ga pomislila da je ukraden, jer on neće da se odazove. Sakrije se i ćuti i kad vidi da ga ja tražim on se smije. Ako ga nadjem on još više u smjeh, a meni dodje da ga istučem, ali sam svjesna da se on samo igra. Pomozite mi kako da ja to prihvatim kao igru, jer mene je kao majku strah, zato što ovde na TV samo prenose kako djeca nestaju. Tako da sam sva preplašena. Od kako imam svoje djete osjecajnija sam. Dječak inače čuje normalno, ponekad se zanese u igri, pa kad ga zovnem on kao ne čuje, a ja kažem, ja imam malo pile i on potrči. Naravno ja se trudim da ga ne lažem, već smislim nešto što je u redu. Upravo ta zanesenost me pomalo brine. Primjer, vozi autić po patosu i vozi ga i nadje neki ćošak, zavuče se i ućuti. Ja ga zovnem, ćuti, e tad nastaje problem, što neznam gde je?! U kući ili dvorištu? Kako to da prevazidjem sa njim, tu zamišljenost, isključenost. Kao da voli samoću. To sam primjetila kad je imao godinu dana pa mi je sestra koja vodi njegov karton preporučila igraonicu. Promjenio se na bolje, druži se, igra u grupi, otima igračke, posmatra šta drugi rade i slično. Ali to skrivanje me brine. Ja imam i drugog dječaka koji je star godinu dana i koji opet trči uz mene i ja ne smem nigde izaći ni bilo šta uradit bez njega. Tu nekako nalazim rešenje.
Poštovana,
Razumeo sam da imate dva sina, jednog od dve i jednog od godinu dana starosti. Verujem da ste veoma srećni zbog njih, ali Vam uopšte ne zavidm na obavezama koje su Vas snašle. Ženi u Vašoj situaciji je obično potrebna i fizička pomoć i psihološka podrška i nadam se da ste to uspeli da obezbedite za sebe, jer Vi toliko toga morate da obezbedite za decu. Što se tiče igre Vašeg sina, skrivanje predstavlja razvojno očekivano ponašanje i znak je povoljnog psihološkog razloga. Drugo, niste mi naveli da je ikada učinio nešto zbog čega je sebe izložio nekoj opasnosti. Izgleda da čitavu pometnju pravi Vaš strah da ne bude ukraden, a koji je on shvatio kao signal za igru, ili ga koristi kada je potrebno nekoga da uključi u igru ili da pridobije Vašu pažnju (što je opet znak inteligencije, a ne poremećaja). Dobro postupate kada ne paničite, već ga dozivate pominjući nešto što je njemu zanimljivo. Druga taktika je da kada se umirite (vidite da se sakrio) jednostavno ne reagujete, već sačekat da se sam pojavi i tada se obradujete. Što manje reagujete na sakrivanje (osim kada se igrate sa njim) to će on ređe to raditi. Naravno, uvek možete potražiti i savet psihologa i psihijatra koji bi sagledali ponašanje deteta i saslušali Vaše mišljenje i objašnjenja.
Srdačno.
imam 27god. i lečeni sam narkoman. Već duži period - oko 2god. ne uzimam drogu. Strašno sam nervozna, ne mogu da jedem (nenormalno sam mršava), da spavam, mislim. Sasvim sam bezvoljna, apatična, nesigurna, povučena (ne mogu da budem u društvu - to čak ide do te mere da osećam strah kada sam sa ljudima). Sve to je odjednom počelo da se dešava - u septembru...da bi mi istog meseca umrla majka, što je naravno samo pogoršalo stvar. Samoinicijativno pijem lekove pred spavanje - najpre sam koristila bensedin, a sada ksalol. Nemam mogućnosti da posetim lekara, jer nemam zdravstveno osiguranje, a ionako u gradu u kom živim psihijatar nije zainteresovan za probleme narkomana - iako ja to nisam više.
Da li imate neki savet, kakav-takav...a da se ne svodi na preporuku odlaska psihijatru? Znam da je sve ovo besmisleno i da mi nećete pružiti drugi savet osim ovog koji sam navela, što je i razumljivo..ali opet...
Poštovana Nina,
Siguran sam da ima psihijatara i u Vašoj okolini koji ne veruju u besmislenu sintagmu "jednom narkom uvek narkoman". Stoga, žao mi je što Vas ne mogu u potponosti podržati u izbegavanju potpune pomoći jer ću Vam ipak predložiti da potražite psihijatra prvenstveno zbog samoinicijativnog uzimanja lekova što svakako nije preporučljivo. Tegobe koje ste pobrojali nisu tegobe narkomana već osobe sa problemom raspoloženja i volje, a koja je povrh svega u žalosti za majkom. Psihijatar i lekovi ne mogu da zamene majku, oca, partnera, prijatelje, rodbinu, komšiluk, posao, veru, što mislim da su važni oslonci u svačijem životu, ali niste mi napisali koliko su oni uključeni u Vaš život. Moj kakav-takav savet je da razmislite u kojoj meri se možete obratiti i drugim osloncima za pomoć, i da ne zanemrite njihovu moć.
Srdačn.
U porodici imamo dijete kome je sa godinu dana postavljena dijagnoza ottitis prvo akutni, pa potom i hronični, dijete nije govorilo do druge godine ništa, ima glas ali ne i riječi konkretne. Potom radjene cjevčice operisano 3 puta a poslednja op uradjena na Institutu za majku i dijete u Beogradu. Napominjem da je za vrijeme od prve do druge godine imalo stalne infekcije uha, candida, pseudomonas i stalno je curio sekret iz uha. Sada se samo po nekada javi kod prehlada ali redje i u manjoj količini. Doktori su govorili nama da dijete ne govori zato što nije čulo ništa zbog čepova u ušima. Posle zadnje op uradjena bera i sluh je dobar, ima skoro 2 godine. Od tada dijete ponovi po neku riječ, ali nepovezano i više se služi motorikom da dobije šta želi, a ponašanje krajnje histerično. Posle smo upućeni u Lipovicu sa dijagnozom autizam [iz Podgorice]. Bili smo tamo i oni su nam rekli da to dijete nema tu dijagnozu sa kojom je poslato. Sada u Podgorici idemo kod logopeda i psihologa, koji i sam kaže da to nije autizam da je dijete razmaženo. Zar svako razmaženo dijete treba da posjećuje psihologa? Opisaću Vam ponašanje djeteta i voljela bih Vaše mišljenje jer nam niko ne kaže o čemu se radi. Nalazi očni; neurološki, ct, eeg i ostalo - sve u redu. Sada ima 4g koristi vrlo malo riječi i to rijetko, plače kad nešto ne može da dobije, baca se, ujeda, samo sebi čupa kosu, na ulici udara ljude oko sebe, kad nešto hoće uzima majku za ruku i vodi je gdje hoće ili nekog drugog, ima svakodnevne navike da radi iste stvari. Gleda crtane, svraća u radnju u blizini pri prolasku pored nje - u suprotnom to je haos.
Znam da je teško reći nešto kad ne vidite dijete, ali bar neko mišljenje bi nam značilo, jer ovdje ne dobijamo nikakve odgovore o čemu se zapravo radi.
Poštovani,
Potpuno sa pravom postavljate pitanje da li svako razmaženo deteta treba da posećuje psihologa. Moj odgovor je nikako, jer psiholozi ne vaspitavaju decu, to rade prvenstveno roditelji i oni trebaju ići kod psihologa na savetovanje. Kada je Vaše dete u pitanju, niste mi napisali šta je to "ostalo" u redu, jer neznam da li je rađen psihotest i pregled 3 UZASTOPNE stolice na gljivice i patogene mikroorganizme. Ako nisu, uradite za početak to dok se paralelno savetujete sa psihologom o vaspitanju i logopedom o kućnim vežbama. Srdačno.
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 02. 01. 2009.kako tumačite pojavu da ženska osoba, 26 godina, zdrava, prava, pametna, obrazovana, voljena od strane prijatelja, dečka i okoline, jednom rečju normalna i zrela osoba sisa prst - palac desne ruke konstantno od rodjenja?
Da li je to psihički problem, bolest ili šta već?
Najlepše se zahvaljujem...
Poštovana,
čuvajte se od psiholoških tumačenja jer su subjektivna i generalna, a posle nekih može vas biti sramota da pozovete roditelje. Zato i nije tako bitno kakva su tumačenja psihijatra kada je neko "zdrav i prav" i a ima ukorenjenu naviku, koja je za nekoga ružna. Bitno je šta ta navika čini za tu osobu i da li želi da je se odrekne imajući u vidu zadovoljstvo koje joj predstavlja i negativnu reakciju okoline. A gde je navika tu je i "odvika".
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 31. 12. 2008.Veoma nam je potrebna pomoć nekog stručnog. Nije ništa alarmantno, ali bismo želeli na vreme, upravo da ne bude kasno... Reč je o našem starijem sinu koji ima 8 godina i ide u drugi razred. Ne znam kako bih definisala problem. Da kažem da su ocene - nije to i ne samo to. Ali kroz to se reflektuje. Verujem da većina ljudi svoje dete vidi kao nadareno, talentovano, pametno, a ostali sa strane ne bi se baš u potpunosti složili, zato ne bih želela da zvučim subjektivno, već ću pokušati da verodostojno opišem i njegove osobine i situacije i naš odnos. Nema osobe, prijatelja, rodjaka koji za njega ne kaže da je divno dete, da sa njim može da se razgovara kao sa odraslim, da je interesanatan, zanimljivu percepciju, kulturan...... Još dok je bio u vrtiću su ga hvalile vaspitačice i veoma volele. Naučio je da piše sa 5 g, naravno samoinicijativno. U tom nekom uverenju da će sa njim sve biti lako, 'krenuli' smo u školu. U prvom razredu je bilo sitnih problema u smislu adaptiranja na promene, nove okolnosti, pojavljivanje obaveza i odgovornosti, sve u granicama očekivanog. I pored toga što nema ocenjivanja u prvom razredu, učitelj im je svakodnevno davao ocene, praktično svakog dana za ono sto su na tom času radili. Mahom su to bile petice, mada je bilo svega (za pričanje na času, zaboravljen domaći i sl.) Elem, i tada i sada svakodnevno radim sa njim, učimo, vežbamo. Ne dugo, možda sat vremena: i da uradimo domaći ako ima, da se podsetimo šta su učili i da provežbamo. Iako moram da priznam da je bilo dana kada sam (nažalost) sa manje živaca učestvovala u tome, zaista to učenje prodje u opustenoj atmosferi - stignemo i da se nasmejemo, učimo kroz smešne i zanimljive primere, naravno i ozbiljno. Sve u svemu, ne boji se učenja, ali ga, prirodno, kao i većina dece na ovom svetu, ne voli, ili tačnije da kažem mrzovoljno prilazi tome (uvek ima nešto zanimljivije da se radi, zar ne). Ali, sve sto učimo - relativno lako i brzo nauči i zna. A onda dodju prvi kontrolni zadaci i donese trojke. Zašto? Ne da nije znao, naprotiv, sve sto je uradio (ono dokle je uradio) je besprekorno. Ali do pola. Dalje, kaže, nije stigao. Pitamo šta je radio na času, kaže nije bilo dovoljno vremena. Sada dolazimo na taj vrlo izražen problem da je spor u svemu. Moj suprug se šali da nam život prodje u čekanju njega za sve i da mu se hrana već svarila u stomaku dok još jede zadnje zalogaje. On se tome smeje, zaista smo sa njim mnogo više drugovi, nego roditelji i počinjemo da brinemo da je to greška. Naravno da smo i vrlo ozbiljno pokušavali da mu na to skrenemo pažnju, da mu objasnimo da će mu to vremenom zbilja praviti probleme, davali primere... I pokušavali i pokušavali. Da se vratim na učitelja jer Vam to, možda, može takodje značiti za stvaranje potpunije slike. Učitelj ima posebne (moderne) kriterijume i metode rada koji su mnogo blizi zapadnom školstvu, nego ovom našem. Generacije deca ga vole. Nekako je sve opušteno, u prvom razredu je bilo ako mu se tog dana ne uči, neka predje u zadnji deo učionice da se igra i da bude mirno da ne smeta ostalima, sede u polukrugu, pričaju sa njim kao sa drugarom, čak i na času, itd. On, kao i sva ostala deca, vrlo voli učitelja. Medjutim, nisam sigurna koliko mu takvi metodi pomažu da shvati da ima i neke obaveze, da postoje neka pravila kojih se ipak treba pridržavati, da se moraju raditi i neke stvari u kojima baš i ne uživaš, da život ipak nije uvek i samo igra. Nemojte pomisliti da pripisujem propuste učitelju. Ja da znam gde je problem, ne bih tražila pomoć? Elem, kada sam otišla u školu učitelj kaže da je vrlo popustio u svakom smislu: pre svega te ocene; kaže: dok on organizuje sve i svakoga kako njemu odgovara, dok kaže svakom da ćuti, namesti, odgovori, pita - naravno da nije stigao i da čas prodje. Ne može ni da stigne. Takodje je rekao da ON(dete) nikako ne sme da dozvoli da dobije manje od četvorke pa i to retko, da to nije ocena koja je za njega. Mene je ovakav stav iznenadio, jer je mnogo puta pričao da je najvažnije da pričamo sa decom, da nam se poveravaju i da steknu poverenje u nas i da će ocena biti svesni tek u četvrtom razredu. Ok. Hteo je da kaže da on može mnogo više i da on to vidi (da li sam rekla da je i u drugom razredu nastavio da ih ocenjuje skoro na dnevnoj bazi za to što rade tog dana i da je, kad je stigao da uradi sve, dobijao petice; a uglavnom mu je falilo '...da uradi još dva zadatka ili da napiše još neku rečenicu, ali nije bilo vremena, zvonilo je...') Dakle, nemamo problem sa neznanjem, već ne stizanjem. Takodje je rekao da je počeo da se ponaša neodgovorno u smilu da se šeta na času, ili udje posle zvona i čak da se svadja sa učiteljem, uvek ima on još nešto da kaže i doda. Isto tako, moram da napomenem da naročito insistiramo da ne sme da nas laže i to smo mu mnogo puta dokazali da nema razloga da se plaši. jer kad nam kaže nikad ne dobije ni batine, možda čak ni kaznu, ni ljutnju, ali svakako objasnimo zašto je to ružno i neprihvatljivo. A onda kad ga pitam kako je uradio kontrolni on vrlo veselo kaže da je uradio sve i super. Zaista ne znamo šta da mislimo - da li nas beskrupulozno laže, da li odlaže nezadovoljstvo, o čemu se radi, nemoguće da ne kapira koliko se traži, kako je moguće da kaže sve, a zna da je uradio do pola? Ne znam, sad mi hiljadu pitanja dolazi u glavu, da li je to nevaspitanje i otkud tih elemenata, kako da mu objasnimo da mu to nije ostavljeno na izbor, da nekim stvarima mora da se pokori kao opsteprihvaćenim modelima, prosto, nešto mora. Uvek je: dobro, evo sad ću... ili: Ali..? Primetili smo da kazne nisu donele neke značajne efekte, uglavnom se rasplace trenutno i ništa. Ne postoji stvar koja bi ga pogodila na duže staze ili motivisala da se potrudi da je ne izgubi (bilo da je da ne može da gleda crtani, da mu uzmemo dvd, zabranimo napolje...). Da ne zaboravim da kažem da dok sam tako razgovarala/slušala učitelja i pitala za savet, rekao je da otvoreno moramo da mu kažemo da ne sme da donese kući manju ocenu od četvorke, ja pitala: pa zar bas tako?, on kaže, da, da evo ja ću i kaže mu to (vrlo je teško da se sve to prenese ovako na pravi način, ali napominjem da to uopšte nije zvučalo ružno, teško ili preteće, nekako je uspeo da mu to kaže tako da zvuči kao inspirativna sugestija, ali opet jasna i konkretna). Vrlo je teško da ovako pisanjem sve prenesem na pravi način i pravim tonom, zato se izvinjavam ako je konfuzno opširno. Razmišljali smo da, možda po prvi put, budemo dosledni i da mu Deda Mraz ove godine ne donese poklon, ali opet odustajemo od toga, ne samo što nam je žao da na takvu stvar uskraćujemo, već kako da donese jednom detetu, a drugom ne? Kako sad da budemo ljuti, ipak je vreme praznika i slavlja i ide raspust..?? Možda zato što nam je ovo prvi djak, možda bude lakše sa drugim... Ne kažem da nam u celoj stvari nisu ocene bitne, bitne su i te kako, niti da nastojimo da rešimo samo ophodjenje, ili brzinu ili pak poslušnost. Želimo sve to, ali zaista, sve je nekako isprepletano. Kako da ga navedemo da se trgne, da požuri u svemu, da ne pere zube pola sata (od toga zubi 2 min i ko zna sta jos ostalih 28) da ne vezuje pertle 10 min, jede satima, da mora da se potrudi za uspeh u školi, da je učitelj učitelj, a ne drug, da na njega ne može da viče, da mora da bude tačan, da ne može sve da ostvari što je zamislio, pa makar bilo to i da odustane od ljubljenja brata ako ovaj u tom trenutku to neće, da ne može obavezno da istera svoje, šta god. Zaista nam je potreban savet, upustvo kako da se nosimo sa ovim i još važnije, kako to da promenimo u željenom pravcu. Potrebna nam je Vaše stučno mišljenje o razlozima i još važnije načinima za rešenje ovih problema.
Veoma smo zabrinuti. Nama ovo izgleda kao brdo veliko.....
Hvala Vam unapred,
Snežana
Poštovana,
I meni ovo izgleda kao brdo veliko. Međutim i pored detaljnog opisa ponašanja dečaka i učitelja, meni je bio važan opis vašeg ponašanja, pogotovo deo gde pišete "Razmišljali smo da, možda po prvi put, budemo dosledni..." što je meni zazvučalo kao: razmišljali smo da, možda po prvi put, uradimo to do kraja...". Deda Mraz nije najbolje rešenje jer to ne bi bilo uskraćivanje nagrade već diskrinimacija u odnosu na drugu decu. Njegov otporan stav prema kaznama govori upravo u prilog hipotezi da ne veruje da ćete održati reč. Nije ništa novo da primenjena rešenja budu štetnija od samog problema. A nova faza (polazak u školu) zahteva prilagođavanje svih članova porodice na nove okolnosti, a ne samo školarca. To se pre svega odnosi na motivaciju za izvršavanje obaveza, drugačiji način nagrašivanja (odloženo) i oduzimanja privilegija. Pre nego potražite pomoć stručnjaka i profesionalaca, razmotrite na koji način svojim postupcima (doslednost, istrajavanje) možete da pomognete u modelovanju odgovornijeg ponašanja.
Srdačno
Poštovana,
Razumeo sam da imate dva sina, jednog od dve i jednog od godinu dana starosti. Verujem da ste veoma srećni zbog njih, ali Vam uopšte ne zavidm na obavezama koje su Vas snašle. Ženi u Vašoj situaciji je obično potrebna i fizička pomoć i psihološka podrška i nadam se da ste to uspeli da obezbedite za sebe, jer Vi toliko toga morate da obezbedite za decu. Što se tiče igre Vašeg sina, skrivanje predstavlja razvojno očekivano ponašanje i znak je povoljnog psihološkog razloga. Drugo, niste mi naveli da je ikada učinio nešto zbog čega je sebe izložio nekoj opasnosti. Izgleda da čitavu pometnju pravi Vaš strah da ne bude ukraden, a koji je on shvatio kao signal za igru, ili ga koristi kada je potrebno nekoga da uključi u igru ili da pridobije Vašu pažnju (što je opet znak inteligencije, a ne poremećaja). Dobro postupate kada ne paničite, već ga dozivate pominjući nešto što je njemu zanimljivo. Druga taktika je da kada se umirite (vidite da se sakrio) jednostavno ne reagujete, već sačekat da se sam pojavi i tada se obradujete. Što manje reagujete na sakrivanje (osim kada se igrate sa njim) to će on ređe to raditi. Naravno, uvek možete potražiti i savet psihologa i psihijatra koji bi sagledali ponašanje deteta i saslušali Vaše mišljenje i objašnjenja.
Srdačno.
Da li imate neki savet, kakav-takav...a da se ne svodi na preporuku odlaska psihijatru? Znam da je sve ovo besmisleno i da mi nećete pružiti drugi savet osim ovog koji sam navela, što je i razumljivo..ali opet...
Poštovana Nina,
Siguran sam da ima psihijatara i u Vašoj okolini koji ne veruju u besmislenu sintagmu "jednom narkom uvek narkoman". Stoga, žao mi je što Vas ne mogu u potponosti podržati u izbegavanju potpune pomoći jer ću Vam ipak predložiti da potražite psihijatra prvenstveno zbog samoinicijativnog uzimanja lekova što svakako nije preporučljivo. Tegobe koje ste pobrojali nisu tegobe narkomana već osobe sa problemom raspoloženja i volje, a koja je povrh svega u žalosti za majkom. Psihijatar i lekovi ne mogu da zamene majku, oca, partnera, prijatelje, rodbinu, komšiluk, posao, veru, što mislim da su važni oslonci u svačijem životu, ali niste mi napisali koliko su oni uključeni u Vaš život. Moj kakav-takav savet je da razmislite u kojoj meri se možete obratiti i drugim osloncima za pomoć, i da ne zanemrite njihovu moć.
Srdačn.
Znam da je teško reći nešto kad ne vidite dijete, ali bar neko mišljenje bi nam značilo, jer ovdje ne dobijamo nikakve odgovore o čemu se zapravo radi.
Poštovani,
Potpuno sa pravom postavljate pitanje da li svako razmaženo deteta treba da posećuje psihologa. Moj odgovor je nikako, jer psiholozi ne vaspitavaju decu, to rade prvenstveno roditelji i oni trebaju ići kod psihologa na savetovanje. Kada je Vaše dete u pitanju, niste mi napisali šta je to "ostalo" u redu, jer neznam da li je rađen psihotest i pregled 3 UZASTOPNE stolice na gljivice i patogene mikroorganizme. Ako nisu, uradite za početak to dok se paralelno savetujete sa psihologom o vaspitanju i logopedom o kućnim vežbama. Srdačno.
Prikazano 286-290 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima