Imam 26. godina i u velikoj sam panici... Mislim da postajem impotentan. Želja za seksom mi je sve manja i u zadnjih dva meseca sve je gore i gore! Jeste da imam problema na poslu, ali mislim da ovo ne treba da se dogadja.
Molim Vas pomozite mi!!
Impotencija i pad seksualne želje su dve odvojene pojave. Prva se odnosi na sposobnost realizacije seksualnog odnosa, a druga se odnosi na ono što definiše. U vašem slučaju impotencija nije opisana vašim pismom već smanjenje seksualne želje. Seksualna želja je u obrnutoj proporciji sa nivoom psihičke napetosti, odnosno blaga napetost povećava seksualni apetit, a jaka snižava. Kada je u pitanju dovedeno socijalno i egzistencijalno "preživljavanje", seks pada u drugi plan, jer dok opasnost traje, organizam se priprema za odbranu, a seksualno angažovanje je tada rizik. To nam je nasle vrste. Zato, pokušajte da "sredite" probleme na poslu, pa onda testirajte svoju seksualnu želju. Srdačno
Poštovani,
Imamo sina od 12 godina i ćerkicu od 8. Suprug i ja smo u normalnom braku, posvećeni deci koliko god nam to dozvoljavaju dnevne obaveze, jer oboje radimo do pola 6. Svesni smo da zbog takvog radnog vremena kvalitet odnosa sa decom malo trpi, a čini nam se da se to najviše odražava na našem sinu. Zapravo, on je oduvek imao problem sa školom, još od nižih razreda - ocene su mu dosta niske spram njegove inteligencije. Ne želim da zvučim površno, ali zaista ne znam kako to drugačije da objasnim. Išli smo kod psihologa da vidimo kako da mu malo pomognemo, rečeno nam je da je izuzetno inteligentan (nismo ni sumnjali) ali da ima one faze kada se ili uključi ili potpuno isključi, nekoncentrisan je na času, prosto ne koristi svoj potencijal. Nikada nema punu informaciju o domaćem zadatku, kontrolnoj vežbi, uvek mora da proveri sa drugarima šta je ono nastavnica rekla i sl. Desi se da ne zapiše celu lekciju jer "nastavnica brzo diktira" a onda prepisuje od drugara, koji to uvek stignu da zapišu...Misleći da su viši razredi škole u kojoj je bio imali loš menadžment i nemotivisane nastavnike (i dalje to mislimo), a sledeći njegovu želju da ode iz te škole, prebacili smo ga u bolju školu u istom kraju. Čuli smo da je i puno drugih roditelja učinilo isto (znači da nismo pogrešili u proceni stare škole, a i samo dete je želelo da ode). Nova škola mu zaista prija, ima puno novih drugara, bolje se oseća, rado ide u školu, ali ocene su i dalje osrednje ka lošim. Obzirom da mi ne stižemo da radimo sa njim, a i kada stignemo to je uveče kada smo svi već iscedjeni, a dete nekoncentrisano, sve se svodi na viku. Tako smo mu pronašli devojku sa pedagoške akademije koja svakog dana radi par sati sa njim čim on dodje iz škole i ona je rekla da on odlično radi sa njom, da je krenuo na bolje, čak su mu se i ocene popravile u prvom trenutku. Posle mesec dana rada sa njom, a pred kraj polugodišta, ponovo je imao nekoliko kikseva na testovima (na kojima je generalno loš). Čak je i ona bila malo deprimirana, jer joj nikako nije jasno kako sa odličnim znanjem koje pokazuje kod kuće, ode u školu i dobije 1! Ja više nemam odgovor za njega, dobro je dete generalno, nije problematičan, poslušan je, ali ne znam šta mu se dogodi od kuće do škole! Trema od testa - kaže da nema više tremu.
Molim Vas da nas posavetujete kako 12-godišnjaka naterati da koristi ono što je već naučio kod kuće. Mi zaista ne tražimo od njega odličan uspeh, ali bismo da ne dobija više jedinice, naročito sada kada ima i pomoć u učenju svakog dana.
Hvala unapred i srećni praznici!
Roditelji
Poštovana,
već je bilo pitanja slično Vašem. Kako naterati mladića od 12 godina u pola 6 da uradi nešto što nije do pola 6 uz viku? Ne samo da ne znam odgovor na ovo pitanje, već generalno nemam odgovor kako nekoga bliskog naterati da uradi nešto što on ne želi. To ne možete ni sa životinjom, a kamo li sa razumnim bićem. Neko pametan je napisao "Konja možete naterati na pojilo, ali ga ne mođete naterati da popije vodu". Ono što možete je da motivišete. To ne podrazumeva dobijanje stvari unapred, već po zasluzi. Sa druge strane, mesec dana novog treninga i sticanja samopouzdanja je malo u odnosu na 5,5 godina neuspeha i treba biti strpljiv, ako već sami ne možete da uložite dodatni trud. Na kraju, specifične smetnje učenja (disleksija , diskalkulija i sl.), kao i poremećaj pažnje bi se mogli isključiti jer sa dečakom radi budući pedagog i sagledan je od psihologa (mada bi bilo od koristi da pregled učini i d.psihijatar), ali nije isključeno da loše navike održavanja pažnje (neutreniranost), nedostatak samopouzdanja i strepnja čine svoje u razgradnji pažnje i reprodukciji upamćenog.
Srdačno
Imam sina od 3 godine. Rodjen je sa nepuna tri kg i bio je još u porodilištu često budan, savjetovali su me da ga dojim kad god zatraži. Brzo je napredovao, ali je zato po svu noć sisao. Ja se još oporavljam od bdijenja. Problem je nastao u drugoj godini, tad je tražio 100% pažnju i kad je nije dobijao nastajali su napadi histerije ili ne znam čega. Od prije desetak dana to se ponavlja kako otvori oči - tjera mene i muža iz sobe, lupa o zid, udara se, grebe... neće da jede, kenjka, bezrazložno plače. Bojimo se da će se povrediti. Uz sve to, njegova davnašnja navika da "gnjavi" ušne školjke - uzgred i ja to radim od djetinjstva - toliko se intenzivirala da neprestano jednu ruku ima na uvetu.
Treba li dijete voditi psihologu, psihijatru?
Hvala
Vi bolje znate da li treba ili ne voditi dete psihologu ili psihijatru. Ako vas njegovo ponašanje zabrinjava uz rizik da će se povrediti, verujem da ćete potrađiti pomoć, a ako vam se žuri vi požurite, da se dete ne bi povredilo u čekanjui da vam psiholog i psihijatar kažu kako da potupate kada se detetetovo ponašanje pogorša. A ukoliko on samo imitira vas i radi ono čemu ga ućite ili u čemu ga ne odučavate, onda je jasno da ste vi (vi i vaš suprug) uveliko deo rešenja za promenu dečakovog ponašanja. U tom slučaju psiholog i psihijatar ne moraju biti neophodni, osim u proceni postojanja nekog biološkog razvojnog poremećaja. Srdačno
Poštovani dr,
imam ćerkicu od 3.5 god koja od svog 6-og meseca spava sama u sobi (prvo u krevecu posle u svom krevetu). Nikad do sad joj predspavanje ne pričamo priče (ja to kao dete nisam volela, a suprugovi jednostavno nisu imali vremena). Pošto me je doktor opšte prakse u savetovalištu izgrdio zbog toga ja sam joj jedno vreme čitala kraće pesmice (od Ršumovića, M.Antića itd) ali ona nije htela da zaspi kao što bi to radila dok joj ne pričam ništa. Kad sam prestala opet je ustalila spavanje, u 9 u krevet i već u 9 i15 ona spava.
Da li grešim i treba li, ako ništa drugo, zbog govora da joj čitam?
Unapred mnogo hvala
Poštovana,
jako se rastužim kada lekari iz sopstvenih ubeđenja ili nekog pročitanog teksta zanemare potrebe baš tog jednog pacijenta kojeg imaju pred sobom. Deset ili sto deteta iz nekog istraživanja ne predstavljaju svu decu na ovome svetu i ono što prija jednom ne može se generalizovati na sve, a pgotovo ne kada je šteta vidljiva. Spavanje je deo biološkog rima i nikakve pričice, čaša mleka, solo pevanje nemaju apsolutno nikakve veze sa smenjivanjem tog ritma koji je genetski programiran. Međutim, ti postupci (priče, mleko, kupanje, pevanje) su deo rituala uspavljivanja i uvođenja u san. Nekome trebaju nekome ne. Nekoga uspavljuju, nekoga razbuđuju. Praćenje teorije po svaku cenu je nelogično ukoliko se kosi sa potrebama vašeg deteta. Moj savet je da VAŠEM detetu priču pročitate nevezano za spavanje, da joj stimulišete razvoj govora samostalno ili kod logopeda, ali joj, za ime Boga, ne remetite ritam koji njoj prija i koji je ustalila. Što je najvažnije, gospođici ste veoma pomogli da se već uveliko osamostali (spava sama, uspavljuje se sama), na čemu vam čestitam.
Srdačno
Poštovani,
Imam ćerku od 3.5god (rođena je 2005 god) i skoro godinu dana je bila centar pažnje i u mojoj i suprugovoj familiji (ali je ŽENSKO). Nepunih 11 mes. po njenom rođenju dever je dobio SINA! To u našoj porodici nije ništa promenilo, ali u suprugovoj familiiji mnogo. Odjednom unuka postaje manje vredna (oni se trude, ali ne uspevaju to da prikriju) i dete to oseća. Postala je agresivna isključivo prema bratu! Konsultovala sam puno stručnjaka i većina mi je rekla da je to prolazna faza ljubomore! Posvetila sam joj sve svoje vreme i nekako smo to pregrmeli. Problemi ponovo počinju kad sam ja u martu rodila ćerku, a dever dobio isto ćerku u aprilu! Sa mesec dana je deverovom detetu ustanovljeno da od nečeg boluje i svakih mesec dana je u bolnicama! Sina na to nisu pripremili, a on ima 2.5 god i fali mu majka! Tako da kad god nešto ne dobije to prerasta u užas (bacanje po podu, urlanje, baca sve što dohvati) a kad mu se skrene pažnja da to nije lepo, onda neutešno zakuka za majkom i naravno sve dobije! To je primetila i moja ćerka i počela isto da se ponaša. Kad joj pričao bukvalno nas iskulira, počela je da nam odgovara (daj matori ne gnjavite itd, a ima 3.5 god), U obdaništu je sve u redu. Čak ni njihov psiholog nije prinetio ništa.
Molim Vas šta da radim! Smatram da kao majka imam najveću odgovornost!!!
Unapred hvala
Poštovana,
sve u svemu, u vašoj familiji se sve(t) vrti oko dece, odnosno porodično funkcionisanje je organizovano isključivo prema potrebama dece (to zaključujem i po činjenici da znate samo da dever boluje od "NEKE" bolesti iako mesecima ide na lečenje). "Dete fokusirane porodice" nude neograničenu ljubav i nimalo jasna i dosledna pravila ponašanja koja deca treba da usvoje, pa kada trebaju samostalno da reaguju bivaju previše zahtevna prema okolini ili nesigurna i povučena. Lično, nikada ne govorim da je ljubomora prolazna faza jer se radi samo o uslovnoj prolaznosti ukoliko se i porodična pravila menjaju, inače ukoliko porodica ne menja ljubomora i suparništvo mogu prerasti u ozbiljno narušenje relacije. Ali, ako se odrasli ponašaju odgovorno, prilagođavajući se novim životnim okolnostima (rođenje drugog deteta, rođenje familijarne "zvezde" (koje by the way najčešće apsorbuju sve što u porodici nije u redu), bolest nekog člana porodice) i u skladu sa tim formiraju nova pravila ponašanja, deci preostaje da uče da se adaptiraju i svoje ponašanje menjaju. Majka se ne nadoknađuje dobijanjem igračke već emocionalnom bliskošću sa detetom. Histerično bacanje na pod nema veze sa nedostajanjem majke, već je to naučeno ponašanje (iz uverenja starijih da plač to znači, pa u skladu sa tom pretpostavkom reaguju učeći dete da ustvari na taj način dobije utehu, igračku ili okolina zaigra po principu "on okom mi skokom". To što psiholog nije ništa primetio je još jedna od činjenica koja ide u prilog hipotezi da se dete lepo snalazi tamo gde zna kakav je "kućni red" i ko donosi pravila.
Srdačno
Imam 26. godina i u velikoj sam panici... Mislim da postajem impotentan. Želja za seksom mi je sve manja i u zadnjih dva meseca sve je gore i gore! Jeste da imam problema na poslu, ali mislim da ovo ne treba da se dogadja.
Odgovoreno: 07. 01. 2009.Molim Vas pomozite mi!!
Impotencija i pad seksualne želje su dve odvojene pojave. Prva se odnosi na sposobnost realizacije seksualnog odnosa, a druga se odnosi na ono što definiše. U vašem slučaju impotencija nije opisana vašim pismom već smanjenje seksualne želje. Seksualna želja je u obrnutoj proporciji sa nivoom psihičke napetosti, odnosno blaga napetost povećava seksualni apetit, a jaka snižava. Kada je u pitanju dovedeno socijalno i egzistencijalno "preživljavanje", seks pada u drugi plan, jer dok opasnost traje, organizam se priprema za odbranu, a seksualno angažovanje je tada rizik. To nam je nasle vrste. Zato, pokušajte da "sredite" probleme na poslu, pa onda testirajte svoju seksualnu želju. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 04. 01. 2009.Imamo sina od 12 godina i ćerkicu od 8. Suprug i ja smo u normalnom braku, posvećeni deci koliko god nam to dozvoljavaju dnevne obaveze, jer oboje radimo do pola 6. Svesni smo da zbog takvog radnog vremena kvalitet odnosa sa decom malo trpi, a čini nam se da se to najviše odražava na našem sinu. Zapravo, on je oduvek imao problem sa školom, još od nižih razreda - ocene su mu dosta niske spram njegove inteligencije. Ne želim da zvučim površno, ali zaista ne znam kako to drugačije da objasnim. Išli smo kod psihologa da vidimo kako da mu malo pomognemo, rečeno nam je da je izuzetno inteligentan (nismo ni sumnjali) ali da ima one faze kada se ili uključi ili potpuno isključi, nekoncentrisan je na času, prosto ne koristi svoj potencijal. Nikada nema punu informaciju o domaćem zadatku, kontrolnoj vežbi, uvek mora da proveri sa drugarima šta je ono nastavnica rekla i sl. Desi se da ne zapiše celu lekciju jer "nastavnica brzo diktira" a onda prepisuje od drugara, koji to uvek stignu da zapišu...Misleći da su viši razredi škole u kojoj je bio imali loš menadžment i nemotivisane nastavnike (i dalje to mislimo), a sledeći njegovu želju da ode iz te škole, prebacili smo ga u bolju školu u istom kraju. Čuli smo da je i puno drugih roditelja učinilo isto (znači da nismo pogrešili u proceni stare škole, a i samo dete je želelo da ode). Nova škola mu zaista prija, ima puno novih drugara, bolje se oseća, rado ide u školu, ali ocene su i dalje osrednje ka lošim. Obzirom da mi ne stižemo da radimo sa njim, a i kada stignemo to je uveče kada smo svi već iscedjeni, a dete nekoncentrisano, sve se svodi na viku. Tako smo mu pronašli devojku sa pedagoške akademije koja svakog dana radi par sati sa njim čim on dodje iz škole i ona je rekla da on odlično radi sa njom, da je krenuo na bolje, čak su mu se i ocene popravile u prvom trenutku. Posle mesec dana rada sa njom, a pred kraj polugodišta, ponovo je imao nekoliko kikseva na testovima (na kojima je generalno loš). Čak je i ona bila malo deprimirana, jer joj nikako nije jasno kako sa odličnim znanjem koje pokazuje kod kuće, ode u školu i dobije 1! Ja više nemam odgovor za njega, dobro je dete generalno, nije problematičan, poslušan je, ali ne znam šta mu se dogodi od kuće do škole! Trema od testa - kaže da nema više tremu.
Molim Vas da nas posavetujete kako 12-godišnjaka naterati da koristi ono što je već naučio kod kuće. Mi zaista ne tražimo od njega odličan uspeh, ali bismo da ne dobija više jedinice, naročito sada kada ima i pomoć u učenju svakog dana.
Hvala unapred i srećni praznici!
Roditelji
Poštovana,
već je bilo pitanja slično Vašem. Kako naterati mladića od 12 godina u pola 6 da uradi nešto što nije do pola 6 uz viku? Ne samo da ne znam odgovor na ovo pitanje, već generalno nemam odgovor kako nekoga bliskog naterati da uradi nešto što on ne želi. To ne možete ni sa životinjom, a kamo li sa razumnim bićem. Neko pametan je napisao "Konja možete naterati na pojilo, ali ga ne mođete naterati da popije vodu". Ono što možete je da motivišete. To ne podrazumeva dobijanje stvari unapred, već po zasluzi. Sa druge strane, mesec dana novog treninga i sticanja samopouzdanja je malo u odnosu na 5,5 godina neuspeha i treba biti strpljiv, ako već sami ne možete da uložite dodatni trud. Na kraju, specifične smetnje učenja (disleksija , diskalkulija i sl.), kao i poremećaj pažnje bi se mogli isključiti jer sa dečakom radi budući pedagog i sagledan je od psihologa (mada bi bilo od koristi da pregled učini i d.psihijatar), ali nije isključeno da loše navike održavanja pažnje (neutreniranost), nedostatak samopouzdanja i strepnja čine svoje u razgradnji pažnje i reprodukciji upamćenog.
Srdačno
Imam sina od 3 godine. Rodjen je sa nepuna tri kg i bio je još u porodilištu često budan, savjetovali su me da ga dojim kad god zatraži. Brzo je napredovao, ali je zato po svu noć sisao. Ja se još oporavljam od bdijenja. Problem je nastao u drugoj godini, tad je tražio 100% pažnju i kad je nije dobijao nastajali su napadi histerije ili ne znam čega. Od prije desetak dana to se ponavlja kako otvori oči - tjera mene i muža iz sobe, lupa o zid, udara se, grebe... neće da jede, kenjka, bezrazložno plače. Bojimo se da će se povrediti. Uz sve to, njegova davnašnja navika da "gnjavi" ušne školjke - uzgred i ja to radim od djetinjstva - toliko se intenzivirala da neprestano jednu ruku ima na uvetu.
Odgovoreno: 03. 01. 2009.Treba li dijete voditi psihologu, psihijatru?
Hvala
Vi bolje znate da li treba ili ne voditi dete psihologu ili psihijatru. Ako vas njegovo ponašanje zabrinjava uz rizik da će se povrediti, verujem da ćete potrađiti pomoć, a ako vam se žuri vi požurite, da se dete ne bi povredilo u čekanjui da vam psiholog i psihijatar kažu kako da potupate kada se detetetovo ponašanje pogorša. A ukoliko on samo imitira vas i radi ono čemu ga ućite ili u čemu ga ne odučavate, onda je jasno da ste vi (vi i vaš suprug) uveliko deo rešenja za promenu dečakovog ponašanja. U tom slučaju psiholog i psihijatar ne moraju biti neophodni, osim u proceni postojanja nekog biološkog razvojnog poremećaja. Srdačno
Poštovani dr,
Odgovoreno: 02. 01. 2009.imam ćerkicu od 3.5 god koja od svog 6-og meseca spava sama u sobi (prvo u krevecu posle u svom krevetu). Nikad do sad joj predspavanje ne pričamo priče (ja to kao dete nisam volela, a suprugovi jednostavno nisu imali vremena). Pošto me je doktor opšte prakse u savetovalištu izgrdio zbog toga ja sam joj jedno vreme čitala kraće pesmice (od Ršumovića, M.Antića itd) ali ona nije htela da zaspi kao što bi to radila dok joj ne pričam ništa. Kad sam prestala opet je ustalila spavanje, u 9 u krevet i već u 9 i15 ona spava.
Da li grešim i treba li, ako ništa drugo, zbog govora da joj čitam?
Unapred mnogo hvala
Poštovana,
jako se rastužim kada lekari iz sopstvenih ubeđenja ili nekog pročitanog teksta zanemare potrebe baš tog jednog pacijenta kojeg imaju pred sobom. Deset ili sto deteta iz nekog istraživanja ne predstavljaju svu decu na ovome svetu i ono što prija jednom ne može se generalizovati na sve, a pgotovo ne kada je šteta vidljiva. Spavanje je deo biološkog rima i nikakve pričice, čaša mleka, solo pevanje nemaju apsolutno nikakve veze sa smenjivanjem tog ritma koji je genetski programiran. Međutim, ti postupci (priče, mleko, kupanje, pevanje) su deo rituala uspavljivanja i uvođenja u san. Nekome trebaju nekome ne. Nekoga uspavljuju, nekoga razbuđuju. Praćenje teorije po svaku cenu je nelogično ukoliko se kosi sa potrebama vašeg deteta. Moj savet je da VAŠEM detetu priču pročitate nevezano za spavanje, da joj stimulišete razvoj govora samostalno ili kod logopeda, ali joj, za ime Boga, ne remetite ritam koji njoj prija i koji je ustalila. Što je najvažnije, gospođici ste veoma pomogli da se već uveliko osamostali (spava sama, uspavljuje se sama), na čemu vam čestitam.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 02. 01. 2009.Imam ćerku od 3.5god (rođena je 2005 god) i skoro godinu dana je bila centar pažnje i u mojoj i suprugovoj familiji (ali je ŽENSKO). Nepunih 11 mes. po njenom rođenju dever je dobio SINA! To u našoj porodici nije ništa promenilo, ali u suprugovoj familiiji mnogo. Odjednom unuka postaje manje vredna (oni se trude, ali ne uspevaju to da prikriju) i dete to oseća. Postala je agresivna isključivo prema bratu! Konsultovala sam puno stručnjaka i većina mi je rekla da je to prolazna faza ljubomore! Posvetila sam joj sve svoje vreme i nekako smo to pregrmeli. Problemi ponovo počinju kad sam ja u martu rodila ćerku, a dever dobio isto ćerku u aprilu! Sa mesec dana je deverovom detetu ustanovljeno da od nečeg boluje i svakih mesec dana je u bolnicama! Sina na to nisu pripremili, a on ima 2.5 god i fali mu majka! Tako da kad god nešto ne dobije to prerasta u užas (bacanje po podu, urlanje, baca sve što dohvati) a kad mu se skrene pažnja da to nije lepo, onda neutešno zakuka za majkom i naravno sve dobije! To je primetila i moja ćerka i počela isto da se ponaša. Kad joj pričao bukvalno nas iskulira, počela je da nam odgovara (daj matori ne gnjavite itd, a ima 3.5 god), U obdaništu je sve u redu. Čak ni njihov psiholog nije prinetio ništa.
Molim Vas šta da radim! Smatram da kao majka imam najveću odgovornost!!!
Unapred hvala
Poštovana,
sve u svemu, u vašoj familiji se sve(t) vrti oko dece, odnosno porodično funkcionisanje je organizovano isključivo prema potrebama dece (to zaključujem i po činjenici da znate samo da dever boluje od "NEKE" bolesti iako mesecima ide na lečenje). "Dete fokusirane porodice" nude neograničenu ljubav i nimalo jasna i dosledna pravila ponašanja koja deca treba da usvoje, pa kada trebaju samostalno da reaguju bivaju previše zahtevna prema okolini ili nesigurna i povučena. Lično, nikada ne govorim da je ljubomora prolazna faza jer se radi samo o uslovnoj prolaznosti ukoliko se i porodična pravila menjaju, inače ukoliko porodica ne menja ljubomora i suparništvo mogu prerasti u ozbiljno narušenje relacije. Ali, ako se odrasli ponašaju odgovorno, prilagođavajući se novim životnim okolnostima (rođenje drugog deteta, rođenje familijarne "zvezde" (koje by the way najčešće apsorbuju sve što u porodici nije u redu), bolest nekog člana porodice) i u skladu sa tim formiraju nova pravila ponašanja, deci preostaje da uče da se adaptiraju i svoje ponašanje menjaju. Majka se ne nadoknađuje dobijanjem igračke već emocionalnom bliskošću sa detetom. Histerično bacanje na pod nema veze sa nedostajanjem majke, već je to naučeno ponašanje (iz uverenja starijih da plač to znači, pa u skladu sa tom pretpostavkom reaguju učeći dete da ustvari na taj način dobije utehu, igračku ili okolina zaigra po principu "on okom mi skokom". To što psiholog nije ništa primetio je još jedna od činjenica koja ide u prilog hipotezi da se dete lepo snalazi tamo gde zna kakav je "kućni red" i ko donosi pravila.
Srdačno
Prikazano 281-285 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima