Da zakažete pregled pozovite 063 687 460

Zakažete pregled 063 687 460

Najnoviji odgovori (93360)

  1. Poštovani,
    moj sin koji ima dve i po godine počeo je da zamuckuje od septembra 2008. Prvo je to bilo par dana pa prestane ali sad već deset dana zamuckuje bez pauza. S obzirom da sam i sama zamnuckivala kao mala (išla na terapiju kod logopeda u osnovnoj školi) odvela sam ga u novembru kod logopeda. Logoped je rekao da možemo da ga pratimo mada još nikakva posebna terapija nije potrebna sem kad se setimo par vežbi za disanje. Ja više ne zamuckujem ili bolje rečeno držim odlično pod kontrolom tako da ne verujem da je imitacija u pitanju. Čitala sam da mucanje nije nasledno ali da po pravilu postoji neko u porodici ko je mucao. Živim u inostranstvu i muž mi je stranac tako da dete odrasta u multilingvalnoj sredini. Logoped kaže da dva ili tri jezika deca u malom uzrastu obično savladaju bez problema. Eto ja sam rasla samo sa jednim jezikom pa sam zamuckivala. U svakom slučaju nemoguće je da raste uz samo jedan jezik jer je takva porodična situacija. Mi se prema njemu ponašamo opušteno, ne požurujemo ga dok priča, puštamo ga da kaže šta ima. Zanima me da li Vi preporučujete nešto drugo sem disajnih vežbi i opuštenog stava prema detetu, sa puno ljubavi. Neki logopedi na internetu pričaju o nekim mašinama i kao ako se ne reaguje blagovremeno da će to postati model govora. Pa dobro ako postane ići će kod logopeda na vežbe i otkloniće se problem. Da li sam u pravu ili još nešto trebam da uradim u vezi sa mucanjem sa tako malim detetom (2 i po godine)? Hvala na odgovoru i puno uspeha u daljem radu ovog sajta koji je krajnje interesantan. Pozdrav, Ivana

    Odgovoreno: 18. 02. 2009.
    • Poštovana Ivana, mucanje na uzrastu od dve i po godine jeste najčešće prolazna pojava i prethodi skoku u napredovanju govora. Međutim, obzirm da se stanje održava od septembra, predlažem da potražite još jedno mišljenje logopeda (drugog). Deca koja rastu u bilingvalnoj i multilingvalnoj sredini savladaju jezike i gramatički ih odvoje posle četvrte godine (do tada mogu da ih mešaju i to čine), ali učenje jezika nema primarno veze sa motornom funkcijom izgovaranja reči, mada ukoliko je pritisak na govrni aparat veliki onda to može biti primarni problem (što vi negirate). Dakle, najverovatnije prolazni problem, oko koga se treba konsultovati kada se održava. Srdačno

  1. Najpre jedno veliko hvala na odgovoru i posvećenom vremenu, ali bih ja molila za još jedno mišljenje sa vaše strane. Majka sam troje dece uzrasta 12 godina, 10 godina i 8 meseci. Najstarije dete, sin, ima tikove od svoje treće godine koji su se javili u vidu treptanja okicama i niko to nije uzimao za ozbiljno, jer većina dece u tom uzrastu različito reaguje na doživljeni stres u vidu odlaska u vrtić, ostajanja na bolničkom lečenju,itd. Generalno naš problem je i krenuo odatle, tj.bolničkog lečenja, jer je dete u tom uzrastu bolovalo od astme intrarizičnog ops. tipa, pa je samim tim u više navrata bio bolnički lečen. Sve to, naravno, bez prisustva roditelja, jer navodno dete neće da saradjuje kada je roditelj sa njim, odbija hranu i ko zna kakve budalaštine su navodili kao razlog da se dete ostavi samo u bolnici. Svaki put kada bi se vratio sa takvog lečenja, on bi se bukvalno zatvorio kao školjka i nismo uspevali izvući ni jednu jedinu reč. U to vreme je krenuo da pohadja vrtić, pa je očigledno i to bio jedan oblik stresa za njega i mi smo ga ispisali sa namerom da se posvetimo njemu i mladjoj devojčici, ali tikovi nisu prestajali, već su naprotiv samo prelazili iz jednog oblika u drugi. Posetili smo psihologa, pa nam je tada rečeno da će se sve to vremenom smiriti i da je sve to samo reakcija na doživljeni stres. Tada nam se desila još veća tragedija, naime, sin i ćerkica su se igrali i sasvim slučajno me pogodili u desno oko igračkom i ja na mestu gubim vid na tom oku. Pošto je to bila otvorena povreda, sin je doživeo takav šok, da se sklupčao od straha, jer ga je ta scena prestrašila i od tog momenta tikovi su se toliko pogoršali (postali su zvučni, u vidu groktanja, glasnog udisanja i izdisanja vazduha, stenjanja i zadržavanja vazduha u plućima...}, pa su počeli da se javljaju čak i u snu i mi smo tako završili na institutu u Palmotićevoj ulici. Uradjene su sve potrebne analize, eeg je pokazao blaži oblik epilepsije, ali bez kliničke slike i kao terapija uvedena je relaksacija. Nisu mogli tačno da nam pojasne zašto su se tikovi pojavili i kako uopšte nastaju, što smo vremenom i sami shvatili, moguće je da je čak uzrok svega toga težak porodjaj, jer je na njemu ostao bez kiseonika i da je sve to što mu se izdešavalo samo pokretač svega. Relaksacija mu je pomogla manje-više, ali se tikovi nisu povukli ni jednog jedinog momenta. Napominjem da je nekada perfektno saradjivao, a nekada je imao takvu odbojnost prema svemu, pa ga iskreno nismo ni terali da radi vežbe da ne bi još više pogoršali stanje. Sada je u uzrastu kada polako ulazi u pubertet i svestan je svega što mu se dešava, pa su tikovi počeli jako da mu smetaju, pogotovo što većinu njih ne može da kontroliše i doktor je kao terapiju uveo Haloperidol. U početku su se tikovi sasvim povukli, ali su se odjednom svi vratili i mi jednostavno više ne znamo šta da preduzmemo da bi mu bilo bolje. Stalno je nečim nezadovoljan, pa je za svako svoje nezadovoljstvo počeo da krivi školu, kako smo mi navodno krivi jer on mora da uči, pa zato ima tikove ili mu je sestra kriva kada nšsto nije kako treba, a što je najveći problem počeo je da je naziva tako pogrdnim imenima, da se jednostavno zgrozimo kada čujemo tako nešto. Udara je bez nekog posebnog razloga, maltretira je, a nama preti kako će sve reći doktoru na sledećoj kontroli o našem ponašanju prema njemu, jer suprug i ja ne dozvoljavamo da nas pravi budalama i počeo je opasno da koristi svo naše, takoreći, žrtvovanje i trud, pa očekuje da skačemo na svaki njegov mig. Pokušali smo milion puta da razgovaramo sa njim, ali to jednostavno ide po pricipu da na jedno uvo udje, a na drugo izadje. Ako pokušamo da ga kaznimo onda histeriše, neće normalno da razgovara, treska vratima i na sve što mu kažemo da uradi njegov odgovor je "neću". Inače je jako pametno i načitano dete, ali se distancira po tom pitanju - ono što ga zanima u stanju je da zapamti i prouči sve do detalja, a ono što ga ne zanima neće ni da pogleda. Ja lično mislim da je on jako razmažen, jer i mladja ćerkica ima zdravsveni problem i predstoji joj teška operacija bubrega, pa ni upola se ne ponaša kao on, mada se trudimo da svo troje dece imaju jednak tretman pogotovo što suprug i ja imamo predivan odnos izmedju nas i naša deca ne znaju šta znači svadja roditelja. Ovo je sve veliki stres prvenstveno za mene pošto najveći deo dana ja provodim sa decom i počela sam da osećam uznemirenost i nervozu, jer više ne mogu da podnesem svadje sa njim. Pošto su tikovi prisutni i pored terapije Haloperidolom, da li je moguće da se terapija pojača, mada nam je doktor rekao na prošloj kontroli da mora negde postojati ventil gde će izbaciti tu negativnu energiju? Ja mislim da je to malo više negativne energije koju on ispoljava, pa bih Vas molila za savet kako da se ponašamo u takvim situacijama kojih je sve više i da li postoji mogućnost da se tikovi ikada povuku?
    Hvala najlepše.

    Odgovoreno: 18. 02. 2009.
    • Poštovana, pošto vaš sin ima lekara u Palmotićevoj, a pretpostavljam da jedan od muškaraca (dr Rudić ili dr Vidojević), predlažem da se upravo sa njim i dogovorite o pristupu svim problemima a ima ih više i moguće ih je pristupom odvojiti. Tikovi koji su po opisu kompleksni i kombinovani (motorni i glasovni, što odgovara Gil de la Tourette sindromu), nije uobičajeno da se javljaju noću pa treba treba razjasniti šta je to što se javlja noću, tako da terapija haloperidolom može imati uticaj na smanjenje tikova, ali ne i na dešavanja koja mogu imati veze sa epilepsijom. Drugi problem jeste problem privrženosati i uspostavljanja emocionalnih odnosa sa , a treći naučeno ponašanje kojim se zadovoljavaju sopstvene potrebe (a koje ste opisali kao histerisanje). Kombinacija ovih problema jeste razlog da se svako potrudi da učini sve što može da bi se zbirno trpnja umanjila (trpnja dečaka, i svih čalnova porodice). Za tikove možete i preko interneta potražiti tzv. HRT program (ključne reči: Habit Reversal Training), za problem privrženosti i ponašanja indikovani su relaksacija, trening kontrole besa i trening empatije i sl. Eventualno povećanje terapije ili uključivanje još nekog leka ćete dogovoriti sa lekarom. Srdačno

  1. Poštovani,
    Od 16. godine (a danas imam 23) sam počela sa samopovređivanjem oštrim predmetima, najčešće žiletima. Nakon 3 godine okončala sam to mučenje, smatrajući da je motiv koji me je tome vodio "da se putem spoljnog bola može anulirati unutrašnji" besmislen. No, prošle godine sam pod pritiskom problema napravila par posekotina na ruci. Mislila sam da je to bio adolescentski hir, koji sam uspešno držala pod kontrolom i ostavila u prošlosti, ali sam od poslednjeg samopovređivanja napeta i razmišljam da li treba da potražim pomoć. Saznala sam da se ljudi sa ovakvim poremećajem nazivaju "cuter-i", tj "sekači". U opisu simptoma sam prepoznala sebe i sve što me vodi ka tome da se povredim. Zrela sam i samosvesna osoba, ali imam problem da se otvorim ljudima i da verbalizujem svoje emocije, ali ih i uopšte i manifestujem. Dosta toga držim u sebi i mislim da je to razlog mog autodestruktivnog ponašanja. Moje pitanje je da li se ovakav poremećaj leči i kako?

    Odgovoreno: 14. 02. 2009.
    • Poštovana, potpuno ste u pravu da je ponekad ljudi posežu ka nanošenju fizičkog bola sebi da bi smanjili duševnu bol, jer fizički bol izaziva lučenje supstanci tzv. endorfina u mozgu, sličnih morfijumu, koje deluju stvarajući doživljaj neosetljivosti. To naješće čine veoma usamljene osobe koje su preživele niz traumatičnih iskustava, gde im samopovređivanje ustvari predstavlja neku vrstu samoterapije bez znanja i umeća da se problemi reše na mnogo prihvatljiviji i bezbedniji način ili traženjem tuđe pomoći. Očigledno je da ste sazreli i da mnogo odgovornije razmišljate o svom telu i zdravlju, pa je svakako korisno da potražte konsultaciju, pa i psihoterapijski tretman kako bi ste se oslobodili štetne navike i naučili drugačije načine izlaska na kraj sa stresom i problemima. Srdačno

  1. Poštovani doktore,
     Imam devojčicu od 6 godina, predškolski uzrast, i imamo problem - odbija da ide u školu. Naime uveče se lepo spremi za školu ranac i ono što želi da obuče za školu ali ujutru je haos! Ili ne želi da ustane iz kreveta i ako je uveče otišla na vreme na spavanje ili pak sve bude u redu dok ne ode u školu do vrata kada treba da udje, onda počinje plakanje, veže se za mene ili oca i ne želi da udje - ne daj me mamice, tatice. Kada se okrenemo i odemo a ona udje sa vaspitačicom, plakanje se završi za par minuta. Pričali smo sa vaspitačicom kaže da je društvena ali ne previše aktivna na času, ali kada je direktno nešto pita odgovara tačno i razumno. Pitala sam je zašto se ne javlja ona kaže da je sramota! Onda samo joj objašnjavali da ne treba da je sramota i da treba da se javlja i ako pogrešno odgovori da to nije strašno jer škola zato služi, da se nauči ono što se nezna. Ali šta raditi sa tim strahom, jednom je bila u grupi i vaspitačica na praksi, pored njene vaspitačice, nije htela ni da se"odlepi "od mene sve dok devojka nije izašla a ona sa vaspitačicom ušla a nakon nje i ova vaspitačica i kada su se upoznale nije bilo problema. Pričala sam sa vaspitačicom kako se slaže sa drugom decom, kaže da nema problema. Domaće zadatke piše malo uz nagovaranje kako kad nekad i na svoju inicijativu. Pozitivno se izjašnjava o svojim vršnjacima i o vaspitačici. Šta raditi, još reći ću  da imamo još jednu devojčicu od 3 godina ali ne pravimo neku razliku izmedju njih.

    Odgovoreno: 12. 02. 2009.
    • Poštovana, nije mi jasno da li vaša devojčica ide u "predškolsko" ili školu, niti mi je jasna vaša strategija "lečenja" straha. Ako je devojčica u predškolskom, a što je za njen uzrast adekvatno, onda smetnje mogu imati privremeni karakter ukoliko se smanji pritisak na njeno ponašanje. To podrazumeva da idete korak po korak i da joj prvo pomognete u savladavanju straha od odlaska bez nametanja bilo kakvih drugih zadataka koje ona treba da ispunu u predškolskom. Ona tamo treba da se pripremi i upozna sa onim što je čeka u školi a ne da se javlja, uči i piše domaće, jer možda još uvek nije spremna za to. Motorne, sposobnosti šake u tom uzrastu nisu iste kao kod sedmogodišnjeka i ako želite da detetu ogadite školu, potrebno je samo da insistirate na nečemu za šta dete nije spremno. Između šeste i sedme godine pa sve do punih osam godina deca imaju umni "skok" i treba ga prepoznati i nije u isto vreme kod svakog deteta. Sa druge strane, ukoliko devojčica ide u školu, situacija je još kritičnija jer prilagođavanje se može produžiti čak i do drugog polugođa drugog razreda, kada dete nije dovoljno umno i emocionalno spremno. Nju nije strah samo od odlaska u školu, već i od greške. Ali još uvek nije savladan prvi, a vi se uprežete da joj "izlečuite" i drugi. Jedno po jedno treba rešavati. Dok se ne ugasi prvi, ne treba se baviti drugim strahom. Dakle, ništa gore od lepih namera bez sagledavanja mogućnosti deteta i spremnosti da učini ono što mu je projektovano od ambicioznih roditelja. Strah će pobeći ako vi pomognete, ali i ostati i opstati, opet ako vi pomognete. Srdačno

  1. Poštovani,
    moja sestra je majka devojčice uzrasta od 3 godine. Devojčica je fizički napredna ali ima problem što se tile govora i ponašanja. Dete slabo priča, ima svoj jezik, koji niko ne razume, i uglavnom se koristi njime. Tim jezikom je počela da se služi od kada je dobila mladjeg brata, koji je od nje mladji 14 meseci. Do tada je sve bilo u redu, počela je i da priča i naglo prestala. Inače, ona pohadja stariju jaslenu grupu, ali deca ne žele da se druže sa njom, izbegavaju je zato što ne želi da priča, i igra se sama sa svojim igračkama. Kada se radi o grupnom radu, učestvuje aktivno, crta, ume da broji do deset, pa čak i ponavlja neke reči na engleskom koje je gledala u crtanim filmovima. Posetili su psihologa, doktor je rekao da je sve u redu i da je došlo do disharmonije izmedju funkcija, jer je dete prohodalo sa 9 meseci i kasnije ce da propriča. Medjutim, vaspitačice u vrtiću su uporne i išle su do te mere da su ubedile roditelje da se radi o jednoj vrsti autizma, što je malo čudno jer nije njihov posao da postavljaju deci dijagnoze. Postoji i problem u porodici, jer usled današnjeg života stres je nagomilan kod oba roditelja, a ujedno i otac brže priča pa je doktor psiholog rekao da je moguće i da je dete sebe identifikovalo sa ocem, i da zbog toga priča brzo i nerazumljivo. Ujedno Vas molim za savet i mišljenje, i da li je potrebno voditi dalje kod još nekog lekara?
    Unapred hvala na odgovoru.

    Odgovoreno: 07. 02. 2009.
    • Poštovana, naravno da je potrebno. Potrebno je učiniti određene dijagnostičke pretrage, a ne nagađati. Vaspitačice nisu dijagnostičari, ali mogu napraviti jasnu razliku između uobičajenog i neubičajenog razvoja deteta i treba ih poslušati. Lekari nisu Bogovi (samo što nam je to teško da priznamo), pa često postoji surevnjivost kada treba reći "ja to ne znam potražite i drugo mišljenje", ali vi ga svakako potražite.

Prikazano 241-245 od ukupno 529 pitanja