Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Pozdrav, poštovani doktore! Imam 15 godina,Ja sam skeptična ličnost a pri tome perfekcionista,volim da planiram svoju budućnost i radim sve samo što je korisno za mene :odličan sam đak bavim se sportom a prventveno vodim računa o zdravlju(hrani i piću)hranim se u skladu sa svojom krvnom grupom uzimam sve vitamine ,kalcij,magnezijum...Moj je cilj ustvari biti potpuno zdrav to na prvom mjestu,a zatim uspješan,ta moja skeptičnost ima jednu dobru stranu a to je da nikad neću uraditi ništa što bi za mene bilo imalo opasno,a njena loša strana je upravo razlog zbog kojeg sam se vama obratio za pomoć, naime mene zabrinjavaju razne stvari koje me mogu ugroziti,prvenstveno mislim na zdravlje strepim da ne dobijem neku bolest iako nema šanse ni 0.0001% da obolim a toga postajem tek svjestan kad me uhvati strah za nekom drugom bolešću.Dat ću vam jedan primer:Čujem za neku bolest i odmah to povezujem samnom: npr. sjećam se kad sam bio mali čuo sam da se može dobiti rak ako se zguli mladež i ja to odmah povezujem samnom, znao sam svako malo provjeravati da li su mi svi mladeži na mjustu....,Sada sam najviše ugrožen kako god nešta sasznam ja se prepanem na primer kada sam čuo da ako se proguta dlaka od psa, ako je zaražen ehinokokusom može se čovjek inficirati i onada je to vrlo teško stanje vrši se operacija a čovjek može i da umre.Kada sam to sazno ja sam danima crpio informacije sa interneta da bi se uvjerio da je za to mala šansa, ali i kada sam se uvjerio da to imaju psi isključivo na selima koji jedu meso (živo) od stoke koja mora pritom biti zaražena ,tek,sam se tad malo smirio ali i dalje perem ruke kad god hoću jesti nešto, primer uzeti žvaku, jel razmišljam ko je sve mogao dirati pare a da je na ruci imao jajašce ehinokokusa i tako ga prenjet na moje ruke,tako isto primer za sidu kada sam to saznao prepao sam se i ako sam sve o tome naučio, a prepao sam se jer sam razmišljao da li je cura sa kojom sam se ljubio imala u ustima krvi a ja ranicu pa mi mogla prenje sidu.(IAKO JE ONA MOŽE IMATI SAMO 0,01%),to su sve gluposti kojim se ja opterećujem i koje me prođu kad mi dođe novi problem i tada su mi te stvari jako smješne i pitam se kako je to mene uopšte moglo opterećivati.Ali mene ne opterećuju samo bolesti već i druge stvari ,a što se tiče bolesti opterećuju me samo one koje mogu biti smrtonosne i či se simptomi javljaju dosta kasnije od oboljevanja.(znači moram dosta čekati da bi saznao......)Mene opterećuju stvari samo koje mi mogu život ugroziti na primer čujem za proročanstvo Nostradamusa za 3 svjetski rat i ja se time opterećujem sve dok ne pronadjem dovoljno dokaza da se to neće obistiniti ili dok mi ne dodje novi problem i pod uticajem njega zaboravim ovaj.Ali bojim se i ljudi koji mi zaprjete a dobro znam da mi ništa ne bi učinili. Ja se tješim da je to samo pubertet . Danas sam čuo za bolest hipohondriju i pročitao sam da je to isključivo za one koji se opterećuju bolestima, a ja se opterećujem svime što mi može ŽIVOT ugroziti(samo život) I od muve pravim medvjeda sa bujnom maštom. Ja sam svjestan da moja opterećenja nemaju osnove ni 1 % šanse i da se ne trebam opterećivati ali se ipak opterećujem.Ja bi vas zamolio za pomoć da mi kažete šta mi je činiti čuo sam da se poslije hipohondrije mogu dobiti :paranoja,shizofrenija,a ja sam se posebno prepao paranoidne shizofrenije jer sam slušao na televiziju koliko je to opasno.Možete mi reći kolike su mi šanse da obolim od takve nekakve psihičke bolesti i kakve bi preventne mjere trebao napraviti da do toga ne dodje. ŽELIM SE RJEŠITI OVOG BEZVEZNOG OPTEREĆIVANJA I OSJEĆAM NEKU MOĆ DA SAM KONAČNO NA PUTU DA NADJEM RJEŠENJE I PREVENTNO REAGUJEM ZA BUDUĆNOST I MOLIM VAS DA MI POMOGNETE. HWALA PUNO !!!

Postovani doktore, imam 17 god i problem koji je mozda drugima besmislen ali mene jako muci. Naime moj otac je jako strog ii dok svi iz mog drustva imaju foru za izlazak i do dva ili tri ujutru ja mogu da ostanem u gradu najkasnije do pola dvanest. Prakticno to znaci da uopste ne mogu da izadjem jer svi lokali i svi moji drugovi izalze onda kada ja trebam da se vratim kuci. nebrojeno puta sam razgovarala i razgovarala s njim, ali na kraju bi razgovor zavrsila porazena i placuci, jer on nikako da pristane. Svesna sam da je napolju opasno u to vreme i da nije zdravo za moj organizam, ali ja zelim da bar ponekad izadjem sa drustvom makar do 1. od toliko nerviranja, uzaludnih razgovora i osecaja izolovanosti u drustvu sva se stresem i suze mi odmah polaze na oci cim neko bar malo pocne da razgovara na tu temu. Nerviraju me tudja pitanja zasto ne izlazim i sto svakome trebam da objasnjavam. Osecam da me svi cudno gledaju zbog toga i da me zale sto ne podnosim. Zbog toga sam se jako povukla u sebe i jako sam nesigurna, cutljiva. Cini mi se da je svima dosadno u mom drustvu. Vise zivim u masti nego u realnosti i to me izludjuje. Inace sam vukovac i osnovnoj skoli i sada u srednjoj i stvarno se trudim da pkazem da sam primerna i zrela osoba ali nista ne pomaze i cesto zelim da odustanem od svega i od zivota.. hvala unapred na bilo kakvoj vrsti pomoci

Postovani dr Stankovic, kao i sve ocajne majke, i ja sam prvo potrazila pomoc na internetu, a Vi me molim Vas uputite gde dalje. Moj sin ima 8,5 godina. Sa svojim bioloskim ocem ne zivi od njegovih 1,5 god, razvedeni smo. Vidjaju se 2 puta nedeljno (po sat u proseku), jer otac ne moze vise vremena da provodi sa njim. Od njegove 3. god. sa nama je moj drugi suprug, sa kojim imam i devojcicu od 2 god, koji ga zaista voli kao rodjeno dete i maximalno se trudi oko njega, u svakom pogledu. Rodjen je na vreme, kao normalna i zdrava beba. Bio je do polaska u kolektiv - vrtic (3,5 god.) veoma povucen, a onda se "preokrenuo". Postao je hiperaktivan, u pravom smislu te reci! Postao neposlusan, nemiran beskrajno, ne drzi ga mesto, nema paznju, nema koncentraciju... Do polaska u skolu i nekako smo izdrzavali i pripisivali sve njegovoj nezrelosti. Isli smo za onom: "Sve ce to skola dovesti u red!" Od kada je posao u skolu stvari se nisu promenile. Uciteljica je imala prituzbe da je ne slusa, ustaje za vreme casa, dovikuje se sa drugarima, jurca "kao muva bez glave" po hodnicima za vreme odmora, gura drugare...Domaci zaboravlja, knjige ne pakuje sam, nije u stanju da prenese jednu obicnu poruku npr. kada je roditeljski. Ne interesuju ga film, knjige, neke normalne igre koje igraju njegovi vrsnjaci, sport...Zivi u svetu crtanog filma i njegovog omiljenog drugara i to je sve. Postaje pun nekih kompleksa: "Necu tu majicu bez rukava, debele su mi ruke!" Ili pak: "Ne zelim sandale, imam ruzme prste na nogama!" I tada nastaje histerija! Plakanje, dranje, vriska... Kod zubara postane nemoguc: dere se, svadja, histerise... Primetili smo da i dok se igra sa drugarima (ima samo jednog drugara i jednu drugaricu), negoduje cim nije po njegovom i tada je u stanju da napusti igru i sedi kuci sam, jer nije po njegovom! Svoju mladju sestru zna grubo da udari, da joj kaze ruzne reci, da "proklinje sto se rodila", da je mrzi...Tako da smo uvek na oprezu da je ne povredi. Ona, kao i svaka mladja sestra, ga obozava! I trudili smo se da ga njen dolazak na svet sto manje ugrozi, Nismo pokazivali preteranu neznost pred njim, ali smo ga ipak ucili da mu je to sestra i da treba da je voli. Ne dozvoljava joj da priviri u njegovu sobu, a ako to ipak uradi u stanju je da tako zaurla, da uplasi i nas! Ne dozvoljava nikakve prozivke od drugara, odmah burno i besno reaguje i plasimo se da ce povrediti neko dete. Recimo, veceras je tako udario - gurnuo svoju drugaricu na ivicu stola, zato sto ga je nesto isprovocirala! Dete je moglo ozbiljno da se povredi, na srecu nije. Bio je istog momenta kaznjen, ali je sve to kratkog daha. Pocinju ljudi da nas izbegavaju, jer je grub i nasilan. Pocinjem da izbegavam i ja njih, jer se stidim ponasanja svoga deteta i osecam kao los roditelj! Napomenucu, da je veliki emotivac, vezan za nas oboje (ocuha i mene). Jos uvek piski nocu u krevet (vodili smo ga na ispitivanja, nema fizioloski problem - dakle psiholoske je prirode). Mozda sam pisala "s brda s dola", ali razumecete. Zaista sam ocajna. Mi smo zaista jedna normalna porodica, ne svadjamo se, nema grubih reci, zivimo u slozi i harmoniji. Ja imam odlican odnos sa svojim bivsim suprugom. Nikada ni tu nisu pale teske rece ili ne daj Boze tuce, pa da on ima neke traume od toga. Mazen je, pazen i voljen od svih nas. Jedino ima malo nedostatak oca, jer je on sprecen da ga vidja koliko bi zeleo, posto je nedavno zasnovao novu porodicu. Molim Vas dajte mi savet kako da vaspitavam svoje dete? Beskrajne price u nedogled sa njim ne pomazu, kritike, kazne, ukidanja omiljenih stvari, batine ("po guzi")... Osecam da stvari polako izmicu kontroli, a ima samo 8,5 godina. Sta ce biti za koju godinu? Strepim da ga vodim u drustvo, jer ce me opet osramotiti! Mislim da mu treba strucna pomoc. Unapred mnogo hvala.

Dobar vam dan. Naime imam sina koji je ove godine prvi put otisao na ekskurziju na kojoj mu nije bilo bas lepo . Ima 9 god. Kaze da je tamo bio sam , da nije mogao da dugo zaspi i da je uvece plakao. To se nastavilo i po njegovom povratku . Kaze da zeli da spavamo sa njim , da se boji mraka i da je ponekad tuzan iako je do tada spavao sam u svom krevetu. Preko dana kaze da mu je sve ok. no kada se vreme spavanja priblizi on pocinje da bude tuzan, tj.da se seti ekskurzije i kako je tamo on jedini plakao i da mu je zbog toga krivo.Inace on je dete koje voli da je dobar u svemu, tj.tesko podnosi kada gubi. To vec traje 2,5 nedelje te vas pitam dali bi se trebao obratiti nekom decijem psihologu ili je to normalna pojava za dete njegovog uzrasta . Hvala

Poštovani, Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke

Postovani, dok sam pisala ovo pitanje nesto mi se desilo sa racunarom i nije prihvao lozinke pa cu Vam se obratiti ponovo uz izvinjenje ako dobijete vise istih pitanja. Imam sina od 11 godina i velikih problema. Ona je pametan decak i odlican ucenik. Ono sto me brine jeste njegova agresivnost, odbojnost koju oseca prema meni i dozivljava me kao nekog ko ga mrzi. Cak mi cesto kaze kako on mene mrzi. Osecam da sam toliko postala nemocna da uticem na svoje dete a imam utisak da on to zloupotrebljava. Suprug ga kad mi kaze tako nesto on ga istuce a onda je jos gore jer dete oseca jos gori prezir prema meni jer ga tata tuce zbog mene i ja sam kriva za njegove batine, sto i jeste tako. Govori mi cesto ruzne reci kao da ne shvata da to ne treba raditi. Tesko uci u smislu da mu je sve tesko da radi, zaboravlja domace zadatke, kada se potuce u skoli i uciteljica mu kaze da ima smanjenu ocenu iz vladanja na njega to ne utice. Ja i suprug imamo neskladan brak, ali se u poslednje vreme toliko trudimo da sve bude u redu i spustimo loptu, da sa njim razgovoarmao svakog dana da mu objasnimo da mora da postuje roditelje i da ne sme da se ponasa tako drsko ni prema roditeljima ni prema drugarima. On cesto kaze kako mi njega ne postujemo i to sto smo roditelji nismo bogovi i da i mi njega treba da slusamo. On stalno shvata kako je samo on ugrozen da je on uvek krivac. Pruzili smo mu sve sto je pozeleo, on mi je jedino dete, kada dobije nesto bude srecan, ali posle isto nastavlja. Kada ne mozemo da mu izadjemo u susret tu je galama, negodovanje,svađa. par puta je rekao kako ce da ode od kuce, vodila sam ga kod psihologa, pedagoga, oni kazu da je pametno veoma pametno dete ali njemu ni kazna ni batine i pohala nista ne znace. kada dobije po guzi kaze da to njega nista ne boli i da mu batine nista ne znace. Nemoguce je razgovarati sa njim u pojedinim momentima. Mnogo se plasim jer sve manje znam da izađem na kraj sa nim a krede i pubertet. Stalno govori kako ga smaram, kada ga ostavim na miru on ne odnosi domace, kada dobije munuse kaze nece vise i tako sve u krug. Nece da cita ni lektiru ni knjige njemu je sve opterecenje a ja ne mogu da pustim svoje dete da bude ravnodusno prema svemu, s tim da je on veliki emotivac i buntovnik. trenira ajkido stalno ga vodim na treninge, kada imam slobodnog vremena posle posla hocu da provedem snjim na najbolji nacin njemu sve nesto ne odgovoara. Suprug mu je dao uslov da cita dva sata i za ta dva sata ima jedan sat igrica na racunaru, on naravno nije pristao na to i nije igrao igrice ceo mesec, u fazonu bas me briga, a isto tako je i bio nervozan zbog istih. Ne moze da se uklopi u drustvo stalno ima podrugivanja, kao ima vise i tesko podnosi nepravdu, stalno hoce da nesto isteruje, tu je na mene ja sam kasno shvatila da je to uzaluzdna bitka i zelim njemu da to ukazem, jer je mnogo nervozan i mnogo energije trosi na to. Ja sam dete roditelja koji imaju nesrećan brak, otac nam nikad nije posvećivao paznju, skitao, imao drug ezene, stalno sam gledala svađe svojih roditelja, majku kako pati i postaje u braku zbog nas jer nema gde da ode i do danas se to nije promenilo, ali ja sam bila uz svojumajku i da budem dobro dete, odrekla sam se detinjstva i mladosti zbog njihovihjh problema trudec se da budem most i da se ne tuku, svađaju i sl. sada mi se proslost nastavlja a trudila sam se da budem sve ono sto moji roditelji nisu bili prema meni. Naravno po suprugu sam ja kriva za sve, zivimo u zajednici i iskreno ni ja nemam gde. sada zivim zbog svog sina i hocu da ga izvedem na pravi put, s tim da moj suprug insistira da je on formirana licnost i da je kasno, a ja to necu da prihvatim, ja se menjam sa 35 godina i stalno se trudim da se prilagodim drugima, izgubila sam sebe samo svoj zivot ne zivim. Molim vas da mi pomognete i date savet sta da radim, postoji li literarura koju mogu da procitam da mi pomogne da bolje shvatim svoje greske, da mogu da prepoznam sta ga muci i dam mu pravi savet, da primenim nesto sto ce uticati, jer sve sto sam do sada probala dalo je smao privremene rezultate. Unapred zahvalna zabrinuta majka

postovani, Imam sina od 11 godina i imam velikih problema. On je pametan decak i odlican ucenik. Ono sto me brine to je njegova agresivnost, odbojnost koju oseca prema meni i dozivljava me kao nekog ko ga mrzi. Cak mi i kaze da me mrzi. Osecam da sam toliko postala nemocna da uticem na svoje dete a on to imam utisak koristi. Suprug ga kad mi kaze tako nesto istuce i onda je sve gore. Govori mi cesto ruzne reci kao da ne shata da to ne treba da radi. Tesko uci u smislu da mu je sve tesko da radi, zaboravlja domace zadatke, kada se potuče u skoli i učiteljica mu kaže da ima smanjenu ocenu iz vladanja na njega to ne utice. Ja i suprug imamo neskladan brak, ali se u poslednje vreme toliko trudimo da sve bude u redu i spustimo loptu, da sa njim razgovaramo svakog dana da mu objasnimo da mora da roditelje postuje i da ne sme da se ponasa tako drsko ni prema roditeljima ni prema drugarima. On to shvata da je samo on ugrozen da je on uvek krivac. Pruzili smo mu sve što je pozeleo, kada dobije nesto bude srecan, ali posle isto nastavlja. Kada nemozemo da mu izađemo u susret tu je galama, negodovanje, svađa. Par puta je rekao kako će da ode od kuce, vodila sam ga kod psihologa, pedagoga, oni kazu da je veoma pametno dete ali njemu ni kazna ni pohvala nista ne znače. Kada dobije po guzi kaze da to njega ne boli i da mu batine ništa ne znace. Nemoguce je razgovarati sa njim u pojedinim momentima. Mnogo se plasim jer sve manje znam da izađem na kraj sa njim a krece i pubertet. Stalno kaze kako ga smaram, kada ga ostavim on ne odnosi domace, kada dobije minuse kaze nece vise i tako sve u krug. Nece da cita ni lektiru ni knjige sve mu je opterecenje a ja ne mogu da pustim svoje dete da bude ravnodusno prema svemu. Trenira ajkido, vodim ga stalno na treninge. stalno mu smeta drustvo koje je puno zajedanja, podrugivnja, ko ima vise i tesko podnosi nepravdu, stalno hoce nesto da istera, tu je na mene ja sam kasno shvatila da to nicemu ne vodi, i hocu njemu na vreme da ukazem da je to uzaludna bitka. Ja sam dete roditelja koji imaju nesrecan brak, otac nam nikad nije posvecivao paznju, stalno sam gledala svađe svojih roditelja, majku kako pati i ostaje u braku zbog nas i nema gde i danas se to nije promenilo, ali ja sam se trudila da budem uz svoju majku i da budem dobro dete, odrekla sam se i detinjstva i mladosti zbog njihovih problema trudeci se da budem most da se ne tuku,svađaju i sl. Sada mi se proslost nastavlja a trudila sam se da budem sve ono što moji roditelji nisu bili prema meni. Naravno po suprugu sam ja kriva za sve, zivimo u zajednici i iskreno ni ja nemam gde. Sada zivim zbog deteta i hocu da ga izvedem na pravi put, s tim da moj suprug stalno insistira na tome da je on vec formorana licnost i da je kasno, ja to necu da prihvatim, ja se menjam i sa 35 godina i stalno se trudim da se prilagodim drugima izgubila sam i sebe, samo svoj zivot ne zivim. Molim vas da mi pomognete i date savet sta da radim, postoji li literatura koju mogu da procitam da mi pomogne da bolje shvatim svoje greske, da mogu da prepoznam sta ga muci i dam mu pravi savet, da primenim nesto sto ce uticati, jer sve sto sam do sada probala dalo je samo privremene rezeltate. Unapred zahvlana. Zabrinuta majka.

Poštovani doktore, Imam problem sa svojim starijim sinom, kom je 9 godina. Naime, prije par godina kod njega se pojavila enkopreza. To ne mogu povezati sa nekom konkretnom stresnom situacijom, možda rođenje mlađeg brata ili operacija fimoze koja je možda bila za njega stresna. Inače je dijete koje je donekle zatvoreno, ali u suštini komunikativno i veselo. Razmišljala sam da odem do psihologa, kako bismo taj problem nekako riješili, ali se bojim da mu to ne stvori dodatni kompleks. Sve se nadam da će to sam regulisati, jer ne vjerujem da se radi o organskom poremećaju. Šta biste mi vi savjetovali? Unaprijed hvala.

Postovani dr Stankovicu, molim Vas da mi kazete nesto o lecenju sizofrenije kod dece sa mentalnom retardacijom. Naime, radi se kceri moje sestre, koja ima 16 godina i pre par meseci kod nje su se pojavili prvi simptomi sizofrenije (utvrdjena dijagnoza): nesanica, halucinacije, razgovor sa raznim licnostima, zamena licnosti kao i dupliranje osoba iz okruzenja (i sebe same). Ona je dobila terapiju od koje su ovi simptomi delimicno nestali ali je njeno psiho-fizicko stanje krajnje zabrinjavajuce: otezano hoda, ne komunicira, samo sedi i posmatra u jednu tacku, bez ikakve inicijative... Strasno nam je da tako nesto prihvatimo, jer je ona bez obzira na svoju mentalnu zaostalost (ostala je na nivou razvoja 4-5-godisnjeg deteta) bila vrlo zivahna, druzeljubiva, igrala rado videoigrice, komunicirala sa okolinom... Molim Vas da mi odgovorite da li su ovo ocekivane i prolazne nuspojave pri uzimanju antipsihotika ili se mozda radi o losem reagovanju organizma na dati lek i da li je mozda neophodna promena terapije? Unapred zahvalna tetka

mojot sin ima 13 godini.pred 2 meseci imase jaki bolki vo zeludnikot na saat vreme primase infuzijii.bolkata i ponatamu traese. posle se otkri deka ima helio bakterija vo zeludnikot. ja prima trojnata terapija i prodolzuva uste 1 mesec da pie lanzul.bolka veke nema sto ponatamu.no najmnogu me zagrizuva rezultatite od krvta vrednostite na amino fosfazata se mnogu zgolemenii.sto vsusnost oznacuvaat tie i sto da napravam ponatamu.poz.od makedonija.OLI

postovani Dr Stankovicu, Nas Marko od 2 godine i 8 meseci nas mnogo zabrinjava sa svojim ponasanjem. Cekamo da napuni 3 godine da bi mu operisali sva tri krajnika i imao je usne upale jos od svoje 1.godine, kao mali imao je kolik i trajalo je cela tri meseca zatim su mu zubi izbijali i tako da je plakao stalno otkako se rodio...stalno je imao bolove. Sad se ponasa kao hiper aktivno dete bar tako nas doktor kaze..kao kod ostalih roditelja sto su napisali isto tako se baca,agresivno se ponasa, udara mene i supruga ..ali najvise me plasi sto on toliko sebe povredjuje u glavu. nocu se sa vristanjem probudi,spava i place i tako da to traje oko 30 min i onda kad stvar se ne smiruje mi ga spakujemo i odvezemo u hitnu ali kad stignemo do hitne on se smiri dali od lekova za bolove sto mu damo . vristi i toliko upotrebljava snagu da se izmigolji iz narucja i da padne sa kreveta. da ga ne drzimo pao bi i udarao bi glavom od zid. Pitanje je kako da ga ignorisemo u takvom stanju posto ste napisali da treba sve sto nevalja ignorisati? Kako da znam da je to samo sila njegova ili dete ima stvarno neke bolove.Dali je moguce da mu kutnjaci izlaze jer grize svoje prstice i mene za obraz? To se desilo nocas a sutra ujutro smo ga vodili kod lekara i krv mu je u redu, osim sto su mu usi i grlo malo crveni i doktor kaze da to nemoze toliko da ga boli sto bi opravdalo takvo ponasanje. ponekad se uplasim takve njegove reakcije da placem po ceo dan...naravno kad je dete odsutno da me ne vidi. Inace sa drugom decom kad se igra uvek trazi mene da prisustvujem ako neko dete ne radi onako kako on zeli. I onda se opet baca i udara glavom od pod. Mi inace zivimo u Norveskoj i nas Marko treba da krene u vrtic od avgusta sto nas zabrinjava kako ce sve proteci. Procitala sam svu vasu teoriju i opet nevidm sta da radim. Dali mozete da mi date neki odgovor malo jasniji....leti idemo na odmor u Vranje sto nije daleko od Nisa i volela bi da nase dete pregleda doktor kao vi a ne norvezanin koji nisu poznati kao dobri strucnjaci.Nas sin Marko inace nije uvek takav da se baca i ljuti..mi mislimo da kad ga nemuce bolovi on je dete za primer...ali dali ih ima ili nema kako da znamo kad ne prica... nas doktor kaze da je sve u redu i da dete mozda ima autisticnu bolest ..jos uvek neprica bas nista, ponekad izgovori mama i to je sve....dali je i to normalno sto jos nije progovorio..on stalno nesto prica ali na bebi jeziku. dali mu se pomesalo dva jezika? Mnogo smo zabrinuti...to nam je prvo dete i mi ga mnogo volimo...ali sta da radimo? Molimo vas za savet... Sneza i Zoran

Kako bi ste okarakterisati dete koje ide u treci razred osnovne skole, koje je sa osobinama hiperaktivnog deteta, nekomunikativno,dete koje kad dodje u goste ne kaze ni dobar dan, pripija se uz majku i stidi se, zaume neko mesto i gleda tv, rodjen je u osmom mesecu . Pre polaska u skolu bio je u obdanistu, slabo se druzio sa drugom decom, igrao se sam, a na testiranju za skolu nije sklapao recenice.U skoli je dobio dobrog ucitelja, ne seta po ucionici kao na pocetku prvog razreda, dosta stvari se promenilo.Uci sa majkom voli matematiku i engleski koji mu idu vise nego dobro gotovo odlicno ali njegovo uklapanje u drustvo i okolinu koja ga okruzuje nije odgovarajuce njegovom uzrastu. Napominjem da dete ima neku cudnu gojaznost bez obzira na ishranu. Krupniji je od ostale dece. Ide u redovnu skolu a ne u skolu za decu sa posebnim potrebams. Tako da je glavno pitanje kako dete resocijalizovati i usmeriti na osamostaljivanje. Hvala .

Moje dete, Aleksa, ima 3 godine i 3 meseca. Ide u jasle vec godinu dana i od sledeceg meseca prelazi u vrtic. Izuzetno je zivahno dete, pokretno, sklon je svakavim egzibicijama, prevrtanjima, trcanju...Takodje voli da gleda crtane filmove i ima strpljenja da ih gleda. Najveci problem mi predstavlja njegovo ponasanje (bacanje, dranje, plakanje) kada zeli da se nesto uradi po njegovom a to mu se ne dopusti. Iz tog revolta je u stanju da ugrize, da se baca, da baca stvari...Jako je emotivan. Pre neki dan je u vrticu iz besa ujeo vaspitacicu koja je pokusala da ga smiri. On je inace jako dobar, ali prosto kao da izgubi kontrolu kao da padne u neki trans...ne znam da li da ga udarim, kako da ga osvestim kada pocne tako da se ponasa. Pokusavala sam da ga ostavim ali on bude jos gori. Uspem da ga smirim tek kad ga cvrsto zagrlim...Ima te li neki savet?

Majka sam dva decaka - od nepunih 5 i 2 god.Ljubomora je obostrana,cak sa primesama agresivnosti:sutanje, udaranje, nagovaranje mladjeg brata da uradi ono sto on (stariji) ne bi smeo, ... Nasi veci problemi su se poceli javljati pre nepunih mesec dana kada smo poceli da primecujemo da se u nasoj kuci desavaju promene tokom noci: upaljen TV, ostaci hrane na stolu za rucavanje, termostat frizidera okrenut na max tako da je hrana smrzla u frizideru.Suprug i ja smo odmah pretpostavili da se radi o mesecarenju jer smo ga sinoc i "uhvatili" da se seta po stanu i razgovara s drugarom iz skolice; danas se nicega ne seca. Pitanje koje mi kao roditelji zelimo da Vam postavimo je da li treba da se obratimo strucnjaku i kom; i da li treba da se brinemo u toj meri da bi on mogao da sebi naskodi (izadje iz kuce-kljuceve vise ne ostavljamo u bravi vrata; otvori prozor, izadje na terasu). Unapred smo Vam zahvalni i ocekujemo da nam se obratite sto pre jer u nasoj porodici i medju blizim prijateljima ovakvih poremecaja jos nije bilo. Ili ih do sada niko nije primetio.

Imam 21. godinu.,vec od 18. godine primecum povezanost izmedju psihickog stanja i menstrualnog ciklusa. Od divnog raspolozenja do osecanja umora ,razdrazljivosti i preterane potrebe za spavanjem, ,slabe kocetracije,glavobolje,napetost. Drugi razlozi za takvo stanje ne postoje,fizicki sam zdrava i nemam problema niti u porodici niti sa prijateljima. Izbegavam drustvo u tim danima kada izgledam kao druga osoba. Zanima me da li koriscenjem nekih lekova,antiderpresiva mogu se osecati bole?

Poštovani doktore, nadam se da ćete mi bar malo pomoći. Naime radi se o mojoj prijateljkici koja ima sina od 4 godine i kod kojeg je uspostavljena dijagnoza "disfazija govora" iako je ranija sumnja bila autizam. Dječak još uvjek ne priča osim nekih krikova ili odredjenih slova poput ooo..ili gaga.. i tome slično. Rijetko se zainteresuje za predmete ili stvari koje mu pokažete i često se nekontrolisano smije.-Dijagnoza mu je postavljena na institutu za patologiju govora u Beogradu s tim štoi su naglasili da može biti i poremećaj sluha kao i da ne može da teško povezuje glasove i pojmove sa stvarima..pa me interesuje kako se to najbolje liječi i dal se u potpunosti osoba može osposobiti za normalan život kasnije a s obzirom na siptomatologiju i postavljenu dijagnozu? Možda nisam najbolje opisala cijeli problem al nadam se da ćete uspjeti bar nešto naslutiti iz ovih redova i dati bilo kakav savjet pošto do sad su samo svi postavljali dijegnoze a liječenje je bilo "doći će top njemu samo od sebe" Hvala unaprijed!

Poštovani, imam starije dete koje ima 7 godina,dečak.Pre 15 meseci je dobio batu,sa kojim se slaže relativno dobro,ali se dešava dosta često da kaže,da ga ne voli,zašto ga je tražio i slično.Trudim se koliko je u mojoj moći da ga ne zapostavljam, da mu posvetim pažnju,ali primećujem da gricka nokte, da besomučno češe ujede komaraca,sve dok ne napravi ranu,a tada ne da da ova zaraste,uporno na sve moje molbe da to ne radi,pozitivno odgovori,kao neće više,ali kad dođe iz vrtića vodim da je ponovo ranjav.Jako je dobro dete,pomaže mi oko bate,ali ne insistiram,ako tako sam želi.Plašim se sve se više okreće komjuteru,sedeo bi tako satima,igrao se,kad zabranim ili kažem da je dosta kreće bunjenje,gunjđanje,ponekad i suze.Kako da sa nji razgovaram,da mu se približim da to ne bude popustljivo.ali ni grubo.U septembru kreće u školu,a ja se bojim kako će da se svrti na jednom mestu,jer je nestrpljiv.Mnogo zna,ali nema vremena da sedi.Šta je ispravno?

U poslednje vreme mnogo se govori o poremećajima paznje kod dece (ADHD). Ovaj problem se javlja oko 7. godine, zanima me de li postoji mogućnost da se taj problem javi u srednjoskolškom peridu ( ili da nije primećen ranije ) ali u blažem obliku i da se razvije u narednih nekoliko godina kada potencijalnom obolelom počinje zaista da stvara probleme? Uzimajući u obzir simptome koje doktori vezuju za ADHD javlja se sumnja da ovaj problem postoji kod dotične osobe i nadam se da će te pomoci da je otklonimo ili bar usmeriti u pravom smeru, smeru rešavanju ovog problema!

Nalazimo se na putu gde mnogo hodamo. Supruga (60 god.) je nekoliko puta tokom hodanja zignulo u desnoj preponi, tj.osetio je kao blago trnjenje. S obzirom da smo daleko od kuce molimo vas za odgovor sta bi o molo da bude. Hvala i puno pozdrava PERISICI

Postovani, imam sina od 5 meseci. Pre msec dana je poceo da reaguje kada mene nema. Cim primeti da nisam u sobi pocinje da place i niko ne moze da ga smiri -sve dok ja ne dodjem i uzmem ga u ruke. Inace , ne reaguje negativno na nepoznate osobe i voli da bude u drustvu -ali samo u mom prisustvu. Ne znam sta je za njega najbolje-s obzirom da za 6 meseci pocinjem da radim. Da li da ga ostavljam drugima na cuvanje na kraci period -da se navikava, ili da budem stalno sa njim dok mu ne prodje ta faza. Bojim se da ce mnogo patiti kada budem morala da ga ostavljam na 8-9 sati. Unapred hvala!