Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Poštovani,
imam devojčicu od 4 godine i povremeno se dešava da noću mokri u krevet, ne svake noći, ali ponekad da. Ranije to nije radila. Ne postoje promene u njenom ponašanju, niti problema u porodici da bi to vezali za neki stres koji bi mogao da utiče na njenu psihu.
Imate li neki savet šta da preduzmemo?

Čitajuci Vaše odgovore, naišao sam na deo gde ste rekli da raspoloženje nije kostantna i da se menja tokom dana, od trenutaka kada smo raspoloženi i veseli, do trenutaka kada smo neraspoloženi i tužni. Čak i tada kada smo neraspoloženi i tužni, ne znači da bolujemo od nekog oblika depresije.
Interesuje me koja je razlika izmedju kliničke depresije i momenata tokom dana kada smo tužni i neraspoloženi, koje traje čak i više dana?

Kako 11 godišnje dete motivisati za učenje, 5. razred, posebno mu ne leži matematika. Ne shvata da udženik treba pročitati i naučiti, 4. razred je prošao sa 2.

Poštovani,
Hvala Vam što ste odmah odgovorili na moje pitanje. Pomogao mi je i članak o trihotilomaniji na ovom sajtu. Poslušaćemo Vas savet i posetiti dejčeg psihijatra, još više jer imamo i problem sa sinom. Ima 11 godina i već nekoliko meseci neće da spava sam u svojoj sobi. Prvo se budio oko 2 ujutru i dolazio u naš krevet, a kasnije nije hteo niti da zaspi sam. Probao je, ali nije uspeo niti sa sestrom u istoj sobi, kaže mala je, ne može da ga zaštiti. Užasno se plaši i ne može to da objasni. U trenutku straha slaže se sa svim "kaznenim " merama kao zabrane za skejt, kompjuter i sl. samo da spava sa nama. Pomislila sam da glumi par puta, ali se njegov izraz lica uistinu izobličuje od straha. Pokušala sam da mu objasnim da svi imamo strahove, ali ne smemo da dozvolimo da nam poremete život i zdravlje. On sve razume i otvoreno razgovara na temu, ali kaže da je to jače od njega. Trudio se kad sam mu predložila da bar zaspi sam (ja ću biti tu). Inače, on je senzibilan i osetljiv, i ranije je tražio otvorena vrata ili svetlo u sobi. Unapred hvala

Poštovan,
imam sedmogodišnjeg sina, kao i bebu od 6 meseci. Živim u veoma srećnom i uspešnom braku, ali u veoma maloj i udaljenoj seoskoj sredini. Prema starijem sinu suprug i ja smo gradili drugarski odnos, pun razumevanja, ljubavi i poštovanja. Nije imao prilike da se svakodnevno druži sa vršnjacima, pa sam mu ja, obzirom m da nisam radila, bila i mama i najbolji drug. Veoma je inteligentan, sa pet godina je već znao da piše i čita, da radi na računaru, veoma pažljivo je pratio kvizove (sve to isključivo svojom voljom). Početkom ove godine imao je lakšu hirušku intervenciju u totalnoj anesteziji, posle čega je počeo panično da se boji lekara i svega vezanog za njih. Imam utisak da je izgubio poverenje u mene i počeo da me kinji. Počinje neposlušnost, korišćenje ružnih reči, strahovi od svega i svačega. Kada je dobio mlađeg brata situacija pogoršala. Prema njemu je dobar, ali nas prosto provocira, naziva nas pogrdnim imenima, psuje nas, viče, pravi neprijatne scene. Tačno zna čime će izazvati problem i to namerno radi. Pošao je u školu (kombinovano odeljenje-4razreda) ali mu teško pada da radi domaće zadatke, odlaže ih do odlaska na spavanje i ako ih ne uradi sutradan neće u školu. Strašno je što ne prihvata savete, pa čak ni narebe. Često ni kazne nemaju efekta. Očajni smo, imamo osećaj da nam izmiče iz ruku a ne nalazimo načina da ga zadržimo. Neophodna nam je stručna pomoć, te Vas molim za savet i preporuku kod koga bi smo i gde, u Nišu, mogli da se obratimo.
Unapred hvala!

Moja devojčica ima 9 i pol god. Pre 9 meseci isčupala je trepavice. Posle tri meseca počela je čupati obrve. Onda ja sve bilo ok dok prošlog meseca nije opet počupala bukvalno cele obrve. Onda je bilo problema i opomena u školi, jer se sramila zbog obrva, pa je lice prekrivala kosom. Ne mogu da shvatim zašto to radi s obzirom na to da smo prilično normalna familija, decu ne kažnjavamo fizički, dobijaju puno ljubavi i razumevanja. U periodu u kom ja čupala obrve nije bilo nikakvih drastičnih promena, osim možda moja prezauzetost i malo vremena provedeno s njom.
Hvala.

Poštovani doktore,
hvala na odgovorima koje ste mi poslali, a evo još jednog pitanja. Moja ćerka (3,5 god.) je vrlo kasno ostavila lažu. Uspeli smo da je izbacimo tek pre dva meseca. Koristila ju je samo za uspavljivanje iako smo uz to i pričali priče, čitali, mazili se. To se dogodilo polaskom u vrtic u sept., posle pauze od 2 meseca. Tamo nije tražila lažu za spavanje, a kod kuce je plakala prve dve večeri i posle toga nije bilo problema. Čini mi se da je pronašla supstituciju za lažu: kida noktiće i kožu oko njih, kao i zanoktice. Prvo je to radila pred spavanje, a sada i tokom dana, sve više i više. Bojim se infekcija i ne znam kako da to prevaziđemo. Pokušavam da je kroz priču ubedim da to ne čini, ali mi ne uspeva.
Kako da se ponašam? I da li je ovo splet okolnosti: vrtić posle duže pauze i laža kao neki vid sigurnosti, zaštite ili samopouzdanja?
Hvala unapred i srdačan pozdrav!

Doktore,
moja žena i ja smo otkrili da naš sin mastrubira u 12 god. Da li je to u redu? Takođe imam još jedno pitanje, sin mi se žalio da mu je malo kriv penis ulevo, da li je to normalno?

Moj sin 11 godina, prvi blizanac, fizički u odličnom stanju, do sada sa odličnim rezultatima u školi, aktivno se bavi sportom, počinje da pokazuje pad koncentracije, pamćenja, zaboravlja i gubi stvari (iako se to i ranije povremano događalo, u poslednje vreme je jako izraženo), teže uči, postiže lošije rezultate u školi, ne stiže da uradi školske zadatke u predviđenom roku, zahtevi koji mu se upućuju moraju biti ponovljeni više puta, poprilično odsutan, nedovoljno koncentrisan da isprati sadržaje, čak iako su zabavnog karaktera (film, sport) bez strpljenja da sasluša sagovornika sa neprestanim upadanjem u reč, ponekad sa pitanjima koja nemaju veze sa temom razgovora, ne pokazuje znake agresivnosti i besa, koliko nam je poznato. Iako je do sada postizao bolje rezultate od brata, drugi blizanac u poslednje vreme postiže izvanredne rezultate, daleko bolje nego do sada.
Voleo bih da mu pomognem i zanima me šta se dešava sa detetom, a naročito kome bih mogao da se obratim za pomoć. Svi simptomi počeli su da se javljaju od početka školske godine.
Unapred hvala

Poštovani,
moj sin 3 meseca već nekoliko dana povremeno grči stomak, tj ceo trup kao da hoće da ustane. Slabo jede i često odbija sisu, pa sam primorana da mu dajem na flašicu. Kada mu ponudim da sisa počinje da plače i odbija da uzme izvija se i vrišti kada mu potom spremim adaptirano mleko zgrabi kao da je jako gladan, a onda pojede svega 50-60 ml, nekad hoće da jede i na 1.5 sat, a nekad na 3 nema ustaljen raspored jela ni najmanje. Takođe, od pre nekoliko dana često stavlja rukicu u usta, celu šakicu glocka - mislila sam da je to zato što je gladan, ali on to radi i posle podoja kad prihvati da doji, a i posle flašice kao i noću posle noćnog podoja. Juče je ceo dan bio razdražljiv, plakao je i uveče je jedva zaspao, nakon čega se budio nekoliko puta. Kad ipak prihvati dojku i počne da sisa posle nekoliko sekundi ispusti, pa uzme ponovo, pa opet tako, dok na kraju ne uzme lepo posisa jedva 3-4 minuta i neće više, a često mu minut posle veća količina izcuri iz usta. Danju slabo uspeva da učvrsti san, spava po pola sata i budi se.
Izvinjavam se što sam Vam ovako nabacala probleme, ali i sama sam konfuzna i zbunjena - nadam se da ćete uspeti da razumete i da mi pomognete.
Hvala

Za početak moram da kažem da je u životu najteže biti dobar roditelj i pravilno odgojiti jedno dete. Moja ćerka puni 8 godina, za dva meseca, i zaista nikada sa njom nisam imala nekakvih naročitih problema, ni dok je bila beba a ni tokom njenog odrastanja (mada mi se ponekad čini da sve radim pogrešno, u tom nekom svom trudu da sve uradim kako treba). Dosta pričamo, imamo prijateljski odnos, mada ponekad moram da "balansiram" jer često taj odnos postaje više prijateljski a manje odnos mama - ćerka. Razvedena sam od njene 2,5 godine, i od tada živimo same. Sa ocem komunicira minimalno, jednom mesečno i to obično par sati. Nikada je nisam sprečavala u tome, ali on baš i nije zainteresiran naročito za druženje sa njom tako da to onda nisam ni forsirala. Sara je sada drugi razred, do sada je bilo dosta promena u njenom ponašanju od početka škole do danas. Sve to nekako smatram normalnim, ona je zaista divna devojčica, dosta samostalna, odgovorna, dobar učenik (mada ne insistiram na tome), dosta toga razume kada razgovaramo.
Pre jedno mesec dana, primetila sam da se zatvara u kupatilo, noseći jastuk sa sobom i insistira kada ulazim da kucam. Pokušala sam da razgovaram sa njom ali mi nije dala pravi odgovor, šta zapravo radi u kupatilu. Šta više slagala me je. Inače, laganje je jedino na čemu "insistiram" da ne radi. Večeras mi se poverila da se ona zapravo "seksa" sa jastukom. Nisam znala kako da reagujem pa smo nastavile sa pričom, ispitivala sam je kako je došla na tu ideju, zašto mi nije još ranije rekla o tome, (odgovorila je da je bilo sramota), zašto me nije pitala nešto vezano za to, mada smo o seksu pričale, na njeno insistiranje, koliko je to sa njom u toj dobi moguće. Rekla je da to rade i neke njene drugarice. Ne znam šta treba da uradim, verujte mi.
Da li je to normalno ili ne? Kako da se postavim. Rekla sam joj da ćemo sutra još o tome da razgovaramo. Ne želim da dramim i da veliku pažnju tome poklanjam ali ne želim ni da to ostavim po strani ako je problem i ako ga treba rešiti.
Molim Vas za pomoć i veliko hvala!

Poštovani dr,
želim da izrazim zahvalnost na tako brzom odgovoru. Svaka Vam čast na ažurnosti, interesovanju i korektnosti. Pitali ste o trci za uspehom i o engleskom. Što se uspeha tiče, on se zadovoljava postignutim (vrlo dobar - prva 4 razreda). Kaže da nije štreber i da nije savršen, pa da to i ne tražimo od njega, što su samo izgovori, s obzirom da to nikad nismo ni tražili. Radi se o tome što neće da uči. Ukoliko njih više u razredu dobije, recimo trojke, onda on to navodi kao nešto opšte, normalno i opravdavajuće. Što se tiče engleskog, njega je dobio tek sada u 5. razredu, kao drugi jezik, a od 1. uči francuski. Konverzacija na engleskom je odlična, godinama unazad sve filmove sluša (ne čita titl), na TV-u dominira engleski, tako da ga je sasvim sam odlično savladao. Sada kada u školi mora i da piše - pojma nema, ali nisam sigurna koliko je to isti problem ili prosto neznanje i susret sa pisanim jezikom. Nisam navela da je veoma društven, zabavljač, voli da se eksponira, prvak u šahu, dok je sa druge strane preosetljiv na zadirkivanja zbog debljine ili naročito neke nepravde. Sad, to može da bude i stvar karaktera (naime, ja sam preosetljiva i večiti borac za pravdu).
Još jednom, pozdrav iz Beograda.

Poštovani doktore,
Interesuje me kad se završava razvoj frikativa i afrikata kod dece? Imam ćerku od 3,5 godina i ne izgovara čisto glasove š, č, ć dž, đ, c! Najveći problem je c koji uvek zvuči kao s, dok š,đ,č,ć nekada izgovori čisto -- sve zavisi od konteksta! Da li da je vodim logopedu ili da sacekam jos malo!
Unapred zahvalna mama - lingvista!

Poštovani,
čitala sam na Vašem sajtu tekst o Trihotilomaniji i u njemu prepoznala svog rođaka. Dečak ima 11 godina i s polaskom u školu (od 9-10godine) primetili smo da čupa trepavice. Reč je inače o prilično maljavom dečaku, te smo i uzrok ovog ponašanja tražili i delimično našli u zadirkivanju druge dece. Najpre je makazama odsekao trepavice (ima izuzetno guste i lepe trepavice, ili bolje reci imao je), a zatim je nastavio sa cupanjem. Nedavno smo primetili i da sa podlaktica secka dlacice, jer, kako nam je rekla njegova sestra, deca ga u školi zadirkuju da je dlakav. U razgovoru smo delimično uspeli da od njega saznamo da je uzrok ovog ponašanja, kada se posvađa sa mamom ili tatom ili pak pominje zadirkivanje dece. Pokušali smo razgovorom da mu kažemo da ignoriše takve stvari, da je on lep dečak, da su možda druga deca ljubomorna na njegove trepavice, da ne treba da se nervira, da ne postoji razlog zbog koga bi to radio, čak smo pokušali i sa obećanjem da je ovo poslednji put i ako prekrši obećanje da nećemo ići da gledamo njegova takmičenja, da neće moći da spava kod drugova, itd. Nažalost, čupanje se nakon poslednjeg dogovora ponovilo i sada više ne znamo šta da radimo. Na pomen razgovora sa psihologom, nažalost, porodica se sablažnjava. Inače, odrasta u harmoničnoj porodici, okružen ljubavlju roditelja, babe i dede, sestre, veselo je dete, dobar đak i bavi se sportom. Možda je za nijansu povučeniji, teže se uklapa u društvo, ali s druge strane ima veliki krug drugara i deca se lepo druže i igraju.
Šta savetujete?

Mom detetu su u prvom razredu osnovne škole, sada je drugi, otkrili da ima disleksiju, ali ne i koji stepen, pa me zanima da li postoji način da ga testiram i gde? Da li se to može uraditi samo u Zavodu ili još negde privatno?
Hvala!

Poštovani doktore,
Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje ili čega god, da svog sina od 11 god. motivišem, zainteresujem ili čak i nateram da uči. Tako je od prvog razreda, pa ne mogu da krivim godine u kojima je. Čita katastrofalno (kad mora), u pisanju ima i dalje ogroman broj grešaka, dekoncentrisan, nezainteresovan. Sa druge strane, usmeno komunicira veoma elokventno i to kako sa decom tako i sa odraslima, intelektualcima, komšijama, sveštenicima i .sl. i pritom ga svi hvale kako je pametan i vaspitan. Trenira vaterpolo godinu dana i ima dopunske časove iz jezika. Ima znatan višak kilograma, iako je veoma aktivan. Osetljiv je, kad ga zamolim za neku pomoć u kući sve hoće, pažljiv je ali bi sve vreme koristio samo za igru. Čak ne sedi ni na kompjuteru, ali zato mu je TV uvek upaljen. Sa suprugom i sa mnom ima prilično liberalan odnos, a to sve u našoj želji za zdravom komunikacijom i obostranim poverenjem. Često se zajedno igramo, kako van kuće, tako i u kući i onda je sve OK. Za školu radim sa njim, trudim se da mu objasnim sve što mu nije jasno i jednom rečju dajem sve od sebe. Probala sam da ga pustim samog da uči - ne pada mu na pamet, nisu pomogle ni kazne, ni nagrade, ni obećanja, ni razgovori kako lepi, tako ni ljuti...
Sve me to deprimira, osećam se loše, bespomoćno i ne znam više kako da pomognem ni sebi, ni njemu. Ne bežim ni od razgovora sa stručnim licem, samo nas nemojte upućivati na školske pedagoge ili psihologe, jer ću onda morati da Vam pišem još duže...
Hvala
P.S. U Beogradu smo

Imam 17 godina i u poslednjih mesec dana osećam veću potrebu za snom, iako spavam u proseku osam sati dnevno. Takođe mi opada koncentracija. Ne pijem lekove.

Poštovani doktore,
Imamo ćerkicu od 19 meseci. Problem je u napadima besa koji postaju sve intenzivniji i češći i kojima ne znamo uzrok. Ona je zdrava i napredna devojčica i živi u složnoj porodici gde se oboje jako trudimo da budemo što bolji roditelji. Prvog septembra je krenula u vrtić i adaptacija je protekla odlično. U vrtiću kažu da je sve ok, da se lepo ponaša i da lepo spava. Napadi besa i plakanja počinju nekada bez ikakvog razloga, sasvim iznenada. Počinje da se izvija i valja po podu, da plače i viče Neeee. Ako ne uspemo odmah da joj skrenemo pažnju na nešto zanimljivo, posle više ne možemo uopšte da dopremo do nje. Ako hoćemo da je nosimo, ona nas grebe po licu i udara glavom, a ako je spustimo onda udara glavom o pod. Obzirom da ne znamo šta hoće, ne znamo ni šta da radimo. Nekada smo sigurni da je uzrok nespavanje, a nekada se to dešava i kada je prethodno lepo spavala. To se dešavalo i pre polaska u vrtić, ali je sad još gore. Kad napad prođe, ona kao da se isprazni, skroz se smiri, dobro je raspoložena i često se sama zaigra. Dok napad traje, probali smo da joj pričamo dok plače, da je ostavimo da se isplače i sama smiri i sve što nam je palo na pamet i više nemamo ni snage ni ideja i molimo Vas za pomoć.

Moj dečak ima 14 meseci. Divno je dete, veselo, druželjubivo i poprilično samostalno i nezavisno za svoj uzrast. Pre mesec dana je krenuo u jaslice, gde se jako lepo adaptirao, što procenjujemo na osnovu toga što se raduje kad stignemo tamo i na osnovu toga što deluje zadovoljno i srećno svaki put kad gvirnemo sa strane kad dođemo po njega.
E sad...problem koji imamo i za koji smo sami krivi, ali sada ne znamo kako da ga rešimo ima veze sa njegovim uspavljivanjem i noćnim spavanjem. Naime, još uvek nismo prestali sa sisanjem, zato što je krenuo u jaslice, pa kao dok se ne adaptira u potpunosti, intenzivno mu rastu zubići, pa se desi da ne može ništa da jede u toku dana, ali može da sisa...No, to je uzrokovalo da 1. ne može da se uspava sam bez sisanja 2. da se više puta u toku noći budi i da ne može sam da se uspava, pa traži da sisa...3. traži da sisa sve češće i duže u toku noći, što postaje poprilično iscrpljujuce za mene. Pokušaj uvođenja drugog mleka kao alternative je prve nedelje bio vrlo uspešan, da bi u poslednje vreme to postala nemoguća misija. Kako vidi flasicu sa belom tekućinom odbija je i pruža se ka meni kao zanimljivijem izvoru tekućine. Situacija koja je nas uznemirila se javila pre neko veče kada je imao nešto što bi se moglo nazvati histeričnim napadom koji je trajao oko sat vremena. Do ispada je došlo kada je po njegovom buđenju u toku noći došao suprug da ga umiri. To se obično završi tako što ga neko podigne iz kreveca na par minuta malo pomazi i on se smiri, s tim što to najčešće radim ja, a nekad mu čak dam ponovo da sisa. No, te večeri sam ostavila tatu malo duže s njim gde se malac očigledno jako iznervirao i počeo vrlo burno da reaguje bacakanjem na sve strane. Niti hoće kod mene, tačnije kad ga ja uzmem vrišti još jače i pruža ruke ka mužu, kad ga on uzme vrišti i gura ga od sebe...kad ga spustimo na krevet skače sa njega i baca se po podu....Sve dok ga nekako nismo smirili da bih mu dala da sisa gde je zaspao snom pravednika. No tokom noći se budi više puta i više puta traži da sisa sve dok u nekom trenutku rano izjutra ja odbijem posle sat vremena sisanja da mu dam ponovo nakon 5 minuta. Akcija vrištanja od te večeri se ponavlja... Probali smo sve i uzimanje u zagrljaj i tiho pričanje i ljuljanje i da ga pustimo, ali to je trajalo SAT vremena kad je već postalo nepodnošljivo. Uspeo je da se smiri na trenutak kada smo mu otpevali omiljenu pesmicu i da se smeši...da bi se odmah potom setio svoje muke i nastavio sa vrištanjem. Na pokušaj da mu damo da sisa bi se smirio na kratko, ali očigleno pošto mu potrebe nisu ispunjene (jer mleka više nema ili ne ide dovoljno brzo) bi ponovo počeo da vrišti. Nije hteo ni vodu, a flasicu sa belom tekućinom neću ni da spominjem. Smirio se kad je dobio keks u ruke koji nije ni zagrizao, ali se tad opustio i zaspao. Naravno kad se probudio kao da ništa nije bilo, veseo srećan, oran, spreman za igru i saradnju.
Kako rešavati te burne situacije? Čitam da treba ignorisati takvo ponašanje, ali KAKO? Zar nije mali da bih ga ignorisala...i kako ignorisati dete koje se u pola noći baca po podu... Inače nije da nema dovoljno pažnje, tačnije kao što se pojedinačno igramo sa njim odvajamo vreme kada se svi zajedno igramo na podu ili jurimo u parku ili mazimo pred spavanje, a nije i da nema vreme za sebe kada će sam da istražuje i ispituje i igra se.... Otkud napadi besa... I kako ih rešiti?
Puno pozdrava i znam da nemate gotov recept, ali nadam se da imate dobar savet i predlog kako bi ovo mogli da rešimo.

Poštovani doktore,
mama sam dečaka od 12.5 god. kojem u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom. Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija