Poštovani doktore, Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje

Poštovani doktore,
Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje ili čega god, da svog sina od 11 god. motivišem, zainteresujem ili čak i nateram da uči. Tako je od prvog razreda, pa ne mogu da krivim godine u kojima je. Čita katastrofalno (kad mora), u pisanju ima i dalje ogroman broj grešaka, dekoncentrisan, nezainteresovan. Sa druge strane, usmeno komunicira veoma elokventno i to kako sa decom tako i sa odraslima, intelektualcima, komšijama, sveštenicima i .sl. i pritom ga svi hvale kako je pametan i vaspitan. Trenira vaterpolo godinu dana i ima dopunske časove iz jezika. Ima znatan višak kilograma, iako je veoma aktivan. Osetljiv je, kad ga zamolim za neku pomoć u kući sve hoće, pažljiv je ali bi sve vreme koristio samo za igru. Čak ne sedi ni na kompjuteru, ali zato mu je TV uvek upaljen. Sa suprugom i sa mnom ima prilično liberalan odnos, a to sve u našoj želji za zdravom komunikacijom i obostranim poverenjem. Često se zajedno igramo, kako van kuće, tako i u kući i onda je sve OK. Za školu radim sa njim, trudim se da mu objasnim sve što mu nije jasno i jednom rečju dajem sve od sebe. Probala sam da ga pustim samog da uči - ne pada mu na pamet, nisu pomogle ni kazne, ni nagrade, ni obećanja, ni razgovori kako lepi, tako ni ljuti...
Sve me to deprimira, osećam se loše, bespomoćno i ne znam više kako da pomognem ni sebi, ni njemu. Ne bežim ni od razgovora sa stručnim licem, samo nas nemojte upućivati na školske pedagoge ili psihologe, jer ću onda morati da Vam pišem još duže...
Hvala
P.S. U Beogradu smo