Poštovani doktore,
mama sam dečaka od 12.5 god. kojem
u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom.
Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer
se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest
dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija
Poštovana gdjo Marija,
u lečenju ADHD, u Klinici u kojoj radim primenjujemo integrativni petomodelni terapijski pristup, koji podrazumeva 1. edukaciju roditelja (o ADHD, principima menjanja ponašanja deteta, značaju ishrane i alergija na ponašanje dece), 2. individualnu bihejvioralno-kognitivnu terapiju deteta, 3. upotrebu medikamenata (ukoliko je neophodno, u kraćem adaptivnom periodu), 4. porodičnu psihoterapiju i savetovanje, 5. socio i okupacionu terapiju (sa akcentom na uključivanje dečaka u strukturisane sportske aktivnosti i pomoć u savladavanju specifičnih školskih veština kroz pedagoško vođenje i praćenje), i na kraju u procesu smo uvođenja neurofidbek (neurofeedback) stimulacije, uz defektološku reedukaciju psihomotorike ukoliko je to potrebno (a često jeste). Smatram da je to sveobuhvatan i efikasan pristup i kod najotpornijih oblika ADHD. U slučaju vašeg sina, koji je sagledan i dijagnostikovan kao lakši oblik ADHD, verujem da terapija može brzo dati neke očekivane efekte, ali obzirom na postojanje i drugih smetnji (noćno mokrenje), smatram da je gore navedeni integrativni pristup neizostavan. Svakako, sa 12,5 godina, veoma je važno sagledati prvenstveno elemente pažnje i emotivnog zadovoljstva mnogo pre nego motornu aktivnost koja će sama po sebi izgubiti primat sa godinama, gde hiperaktivnost često zamene naleti nezadovoljstva i lošeg raspoloženja, kao i porodičnu situaciju u kojoj problem opstaje. Teško je odogovoriti na pitanje da li ste zakasnili ili ne i u čemu, jer ste tražili pomoć stručnjaka. U lečenju hiperaktivne dece još od 30-tih godina je poznata efikasnost amfetamina, ali na žalost, kod nas je teko od skora prihvaćen lek, takođe iz grupe stimilansa, metilfenidat. On je samo jedan od predstavnika prve linije lekova, pored amfetamina, atomoksetina, klonidina i guanfacina (kojih ne možete naći kod nas). Lekovi su efikasni ukoliko dete na njih reaguje smanjivanjem nepoženih simptoma pri odogovarajućoj dozi, a u protivnom nisu (otud i drugi, po meni značajniji terapijski pristupi). Takođe, efekti lekova su često onoliko dugi koliko dugo se i primenjuju, odnosno nisu dovoljno efikasni \"na duže staze\". Oni koji su skloni propisivanju lekova preporučuju da je dobitna kombinacija (lekovima) ona koja podrazumeva jedan od gore navedenih lekova sa nikotinskim kožnim flasterom.
Srdačno,
MS
Pitanje broj: #13145
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 20. 10. 2008.mama sam dečaka od 12.5 god. kojem u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom. Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija
Poštovana gdjo Marija,
u lečenju ADHD, u Klinici u kojoj radim primenjujemo integrativni petomodelni terapijski pristup, koji podrazumeva 1. edukaciju roditelja (o ADHD, principima menjanja ponašanja deteta, značaju ishrane i alergija na ponašanje dece), 2. individualnu bihejvioralno-kognitivnu terapiju deteta, 3. upotrebu medikamenata (ukoliko je neophodno, u kraćem adaptivnom periodu), 4. porodičnu psihoterapiju i savetovanje, 5. socio i okupacionu terapiju (sa akcentom na uključivanje dečaka u strukturisane sportske aktivnosti i pomoć u savladavanju specifičnih školskih veština kroz pedagoško vođenje i praćenje), i na kraju u procesu smo uvođenja neurofidbek (neurofeedback) stimulacije, uz defektološku reedukaciju psihomotorike ukoliko je to potrebno (a često jeste). Smatram da je to sveobuhvatan i efikasan pristup i kod najotpornijih oblika ADHD. U slučaju vašeg sina, koji je sagledan i dijagnostikovan kao lakši oblik ADHD, verujem da terapija može brzo dati neke očekivane efekte, ali obzirom na postojanje i drugih smetnji (noćno mokrenje), smatram da je gore navedeni integrativni pristup neizostavan. Svakako, sa 12,5 godina, veoma je važno sagledati prvenstveno elemente pažnje i emotivnog zadovoljstva mnogo pre nego motornu aktivnost koja će sama po sebi izgubiti primat sa godinama, gde hiperaktivnost često zamene naleti nezadovoljstva i lošeg raspoloženja, kao i porodičnu situaciju u kojoj problem opstaje. Teško je odogovoriti na pitanje da li ste zakasnili ili ne i u čemu, jer ste tražili pomoć stručnjaka. U lečenju hiperaktivne dece još od 30-tih godina je poznata efikasnost amfetamina, ali na žalost, kod nas je teko od skora prihvaćen lek, takođe iz grupe stimilansa, metilfenidat. On je samo jedan od predstavnika prve linije lekova, pored amfetamina, atomoksetina, klonidina i guanfacina (kojih ne možete naći kod nas). Lekovi su efikasni ukoliko dete na njih reaguje smanjivanjem nepoženih simptoma pri odogovarajućoj dozi, a u protivnom nisu (otud i drugi, po meni značajniji terapijski pristupi). Takođe, efekti lekova su često onoliko dugi koliko dugo se i primenjuju, odnosno nisu dovoljno efikasni \"na duže staze\". Oni koji su skloni propisivanju lekova preporučuju da je dobitna kombinacija (lekovima) ona koja podrazumeva jedan od gore navedenih lekova sa nikotinskim kožnim flasterom.
Srdačno,
MS
Pregledajte odgovore po oblastima