Ljudsko seksualno ponasanje je pod kontrolom bioloskih programa i tu priroda ne prepusta okolinskim ciniocima mnogo prostora iako varijacije nisu iskljucene. Pre svih u smislu ranog pocetka puberteta i razvoja genitalnog aparata. Medjutim, seksualno ponasanje kao i svako ponasanje ima 3 komponente: motornu, emocionalnu i kognitivnu. Kod infantilne masturbacije nedostaje kognitivna, odnosno zbog nedovoljne razvijenosti misljenja u uzrastu u kome je vas sin, motorni akt koji podseca na masturbaciju, a koji izaziva zadovoljstvo nije pracen seksualnim fantazijama kako je to uobicajeno. Dakle, takva masturbacija nema funkciju regulacije seksualnog uzbudjenja, ali moze imati funkciju rasterecenja od telesne napetosti. Ono sto deca rade i ne predstavlja nikakvu nenormalnost je dodirivanje genitalija prilikom uspavljivanja i slicnih aktivnosti gde je opet u funkciji relaksacije. Umesto sto sumnjate, mislim da bi bilo korisno da sa decakom otvoreno razgovarate o svemu (pa i o vasim sumnjama) i porazmislite o mogucim povodima za takvo ponasanje. Zapamtite, da bi dete otvoreno razgovaralo sa vama morate zaraditi njegovo postovanje i poverenje. Ukoliko masturbira, to svakako ne kaznjavati, vec pokusajte da uocite koje situacije su okidaci za takvo ponasanje. Ponekad, ono je pokrenuto rano u detinjstvu zbog raznih medicinskih intervencija i posebne nege genitalne regije i manipulacije genitalijama. Psiholoski, usamljenost, dugotrajni konflikt (licni, porodicni, vrsnjacki) i visoka napetost, skretanje paznje na sebe, osujecenja, samo su neki od razloga zbog kojih moze doci do funkcionalnih poremecaja ponasanja. Klasicno pravljenje liste nagrada koje ce osvojiti izbegavanjem masturbacije nije uputno jer ne znate da li masturbira, a njeno nametanje moze biti averzivno i izazvati stid i krivicu. Zato, najbolje je umanjiti mogucnost takve aktivnosti tako sto cete vise zajednickog vremena provoditi sa dacakom u relaksirajucim aktivnostima i razgovarati sa njim o njegovim problemima i pomoci mu da ih efikasnije resava. Ukoliko decak ne moze da se odrekne te aktivnosti, ili ga ometa u obavljanju svakodnevnih obaveza i igri, ili ona nije jedini vid ispoljavanja neuobicajenog ponasanja, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zastitu mentalnog zdravlja.

Na zalost ne mogu vam reci mnogo, jer ako bih na osnovu dobijenih podataka davao misljenje, to bi bilo nagadjanje, a ako bih nagadjao, onda ne bih dao precizan odgovor. Ali imam predlog. Neka se roditelji jave i daju konkretnije podatke o pocetku problema, kako izgledaju pokreti, sta govori, duzini trajanja problema, kada izgleda bolje, a kada gore, o lekovima koje dete koristi ili da se jave decjem psihijatru licno.. Obzirom da problem traje 3-4 godine, radi se o hronicnom stanju koje svakako treba da sagleda strucnjak koji se bavi razvojnim smetnjama, pogotovo sto naslucujem da se radi o kombinaciji treptanja (hronicni motorni tik) i glasovnog tika sto moze biti jedna specificna smetnja koja zasluzuje medicinsko pracenje, ali svakako ne i prognoziranje ishoda.

Postavlja se pitanje da li neko ponasanje treba otklanjati samo zato sto je neuobicajeno. Sama po sebi, neuobicajenost u ponasanju nije dovoljan razlog da se zapocne lecenje ili nekakav tretman. Samo ako ponasanje detata nepovoljno utice na njegov razvoj, treba razmotriti mogucnost tretmana. Ponasanje vase kceri ukazuje da su njeni omiljeni predmeti imali (i jos uvek imaju neku) ulogu "osiguraca" i relaksirajuci efekat. To moze imati veze sa relativno ranim polaskom u vrtic i odvajanjem od mame koja u tom periodu igra vaznu ulogu kao sigurnosna baza kojoj se dete vraca kada ima osecanje nesigurnosti. Sada, sa nepune tri godine ponasanje se odvojilo od sopstvenog uzroka i predstavlja puku naviku, ritual. Obzirom da ritualno ponasanje pricinjava neku vrstu zadovoljstva, potrebno je pronaci dovoljno jak motiv da ga se odrekne. U tom uzrastu lutke su veoma korisne, pogotovo ako se "zacine" pricom o lutkinim specijalnim mocima. Kada nadjete adekvatnu nagradu za "uslugu koju ce vam ucuniti", ostaje da odlucite koji cete od dva nacina primeniti. Prvi, postepeno odricanje, uz uvodjenje novih aktivnosti i nagradjivanje sve duzih perioda bez "dude i cebenceta", ili drugi, naglo uvodjenje velike promene sa ritualom oprastanja i uklanjanja u kome ce dete ucestvovati, uz dobijanje obecane nagrade za drugacije ponasanje. Obzirom da roditelji zele da izbegnu napade besa, svako ritualno ponasanje cesto biva upravo time i odrzavano. Ovakvi postupci roditelja su sasvim razumljivi, ali je onda tesko izmeniti navike koje mogu ometati razvoj. Zbog toga potrebno je malo odlucnosti, doslednost i puno pozitivnog vremena provedenog sa devojcicom kada ona nije sa dudom i cebencetom. Neka i to bude jedan od motiva da ih ostavi. Dobice Vas u vecoj kolicini.

Ponasanje koje ste opisali kod vaseg deteta spada u takozvano nauceno ponasanje, i ne predstavlja nikakav psihicki poremecaj, vec najverovatnije izbegavanje neprijatnosti izazvane ranijim iskustvom, koje najcesce potice od kontakta sampona sa ocima prilikom ispiranja kose. Problem moze biti jednostavno prevazidjen promenom pristupa pripremi kupanju, promenom nacina ispiranja kose (novim sarenim bokalom i sl.) i davanjem nagrade za ispoljeno pozitivno ponasanje i hrabrost. Svakako treba pokusati i sa decjim samponima koji slabo iritiraju oci. Pranje kose svake druge nedelje, svakako pomaze da se problem odrzi, a moze i ugroziti higijenu deteta. Potrebno je postepeno skracivati razmak izmedju dva kupanja. Napomena da dete ima strah od sisanja sa punih tri godine, zahteva vise podataka, obzirom da dojenje i sisanje ne podrazumeva ocekivano ponasanje u tom uzrastu, niti treba biti podrzavano od strane roditelja. Oko daljeg konsultovanja mama mi se moze obrati svakog radnog dana u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu na Klinici za zastitu mentalnog zdravlja u Nisu. Mr sci. dr Miodrag Stankovic, decji psihijatar