Za razliku od uobicajenih stereotipa, mnogi situaciju usvajanja posmatraju i kao povoljnost. Usvojena deca bivaju zasticena (cesto i prezasticena) i podizana bez traumatskih i deprivirajucih iskustava odrastanja u "domovima" bez potrebne bliskosti i sigurnosti u medjuljudskim odnosima. Cak istrazivanja pokazuju da usvojiteljske porodice bolje funkcionisu od "obicnih" (nuklearnih) porodica i da tokom porodicnog savetovanja naprave brze i znacajne promene. Deca se na usvajanje daju "probranim" porodicama (provere se vrse od etnickih, zdravstvenih, pa do ekonomskih mogucnosti). I za razliku od neusvojene dece, usvojena deca retko dospevaju do "neprikladnih" roditelja. Cak, jedino za usvojenu decu se moze reci da su, uslovno, mogla da odaberu svoje roditelje. Upravo ta dostupnost i kontakt sa strucnim sluzbama, omogucava usvojiteljima da cesce traze pomoc i za probleme koji se uobicajeno razresavaju u krugu porodice, pa onda i izgleda kao da te porodice i imaju vise problema. A problemi najcesce nastaju zbog specijalnog odnosa prema usvojenom detetu (prezasticivanje, preterana popustljivost, nedoslednost), koji se u adolescenciji naglasavaju zbog misaonog i emocionalnog razvoja adolescenta i potrebe za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom, bliskosti sa vrsnjacima, a pre svega zbog traganja za IDENTITETOM, sto cesto biva tesko resiva situacija, a za adolescenta jos teza. Ako uklonimo kulturoloske stereotipe o usvajanju, dolazimo do realnosti koja kaze da biti usvojen nije nuzno nepovoljno za neciju buducnost, ali da usvojena osoba moze povezati tu cinjenicu sa svojim aktuelnim nezadovoljstvom i doziveti svoju sadasnjost i buducnost nepovoljnom (cesto bez dokaza). Takodje, aktuelne konflikte sa adolescentom usvojitelji ne moraju nuzno dovesti u vezu sa njegovom ocekivanom borbom za fizicku i psiholosku autonomiju, vec ih stalno iznova percipirati kao posledicu detetovog nezadovoljstava svojom sudbinom i usvojiteljima. I onda umesto da se resavaju aktuelni problemi, stalno iznova se aktuelizuje prica koja blokira rast i razvoj odnosa i porodice. Sistemicari kazu, mnogo istog. U ovakvim porodicama, za razliku od ustaljenog uverenja da postoji manjak emocija, upravo je suprotno. Emocije su prenaglasene, ali cesto izmesane. Usvojitelji se cesto u potpunosti ne oslobode straha da nece biti prihvaceni kao pravi roditelji (iako zbog svog psiholoskog uticaja to stvarno jesu), kao sto ni usvojeno deto ne biva cesto sigurno da je voljeno u potpunosti. Ovi (skriveni) strahovi.koji u svojoj osnovi imaju strah od odbacivanja, steceni su putem pogresnog zakljucivanja. Ali posto su skriveni (internalizovani), u ponasanju se ispoljavaju (eksternalizuju) kao povlacenje ili napadanje. Stvari komplikuju i drugi faktori: vreme i nacin saznavanja, a ponajvise drustveni faktori i predrasude. Citajuci vase pitanje, dolazim do zakljucka da postoje ustvari dve odvojne situacije. Prva, odnosi se na usvajanje (i pruzenu ljubav) i tu situaciju nije moguce kontrolisati jer se desila u proslosti. Druga situacija, odnosi se na trenutnu agresivnost (svoju ili tudju) za koju licnost moze misliti da je van njegove ili tudje kontrole. Dakle radi se o uverenjima, verovanjima, cesto iracionalnim. Kriza se prevazilazi promenom uverenja. Za neko ozbiljnije savetovanje i podrsku u prevazilazenju aktuelne krize, potrebno je i vise detalja i naravno licni kontakt sa terapeutom i porodicnim savetnikom.

Postovana gdjo Radovanovic, Svakako da je vase pitanje u domenu razvojne psihijatrije i psihologije. Cak problem koji ste opisali spada u oblast tzv. Bolbijeve teorije privrzenosti (mozete na internetu potraziti nesto vise o tome pod "Attachment theory")). Zakljuci proizasli iz ove teorije potkrepljeni su ozbiljnim naucnim dokazima zbog cega se smatra mozda najvaznijom u razumevanju (socio)emocionalnog razvoja deteta i znacaja emocionalne povezanosti sa drugom osobom. Obzirom da ljudska beba spada u tzv. alticijelnu vrstu, dakle potpuno je bespomocna i nesposobna da se sama stara o sebi, ta zavisna pozicija prirodno stvara uslove da od prvog dana razvija zavisnost od drugih ljudi, pogotovo majke, ali i svih koji su u bliskom prostornom, vremenskom i simbolickom odnosu sa njom. Teorija se bavi normalnom, uslovno normalnom i patoloskom privrzenoscu. Najveci broj dece pokazuje normalnu tzv. sigurnu privrzenost. Dakle, deca traze bliskost sa majkom, koja im je sigunosna baza i izrazavaju protest na odvajanje uz brzo primirivanje. Medjutim, takva deca i rado istrazuju i odvajaju se od majke, povremeno joj se vracajuci i posmatrajuci njene reakcije pri pojavi novih i za dete nepoznatih ljudi i pojava. Nakon sjedinjavanja sa majkom, dete se ponovo odvaja. Ovaj balans izmedju orijentisanosti ka majci (privrzenost) i od majke (istrazivanje) predstavlja osnovu za sticanje mentalne predstave o vlastitoj vrednosti i verovanju drugim ljudima da su spremni i sposobni da pruze negu i zastitu. Ukoliko se balans pomeri u jednu od strana, stvara se preterana orijentisanost ka majci i inhibiranost u odnosu na istrazivanje okoline i nepoverenje u postupanje drugih ljudi. I obrnuto, ukoliko je bilo znacajno loseg postupanja prema detetu bez bliskosti i emocionalne vezanosti, stvara se nepoverenje u ponasanje i majke i ostalih. U prvom slucaju deca razvijaju anksiozne reakcije, u drugom poremecaj ponasanja i ozbiljne poremecaje kontrole emocionalnih reakcija. U oba slucaja postoji visoka osetljivost, povredljivost i nesigurnost u sebe i druge. Kakve sve ovo veze ima sa vama? Vase mladje dete nalazi se u periodu kada je strah od nepoznatih i odvajanja od majke jos uvek naglaseniji od potrebe za istrazivanjem. I tako ce biti do dve godine (najcesce), kada druga potreba dobija na snazi. Tragovi bespomocnosti jos uvek su najcesce prisutni jer dete sa 15 mes. jedva da moze da izgovori i najprostiju recenicu. Izrazavanje emocija je najcesce kroz ono sto dete moze: plac i motornu kontrolu roditelja stiskom i grljenjem. Objasnjavanje detetu da tako mora i da mama mora da radi nije potrebno. Na tom uzrastu deca ne uce misaonim putem, vec akcijom. Dakle manje price, vise primera. Predlazem kratku pauzu od daljeg odlaska u vrtic iz dva razloga koja moraju biti ispunjena pre nego se roditelj odluci na ovako krupan korak. Verujem da ni vama posle svakog minuta provedenog sa devojcicama nije lagodno da se naglo odovojite od njih. Za to je potrebna hrabrost. Prvi razlog je, dakle, da vi prvo donesete tu odluku. Ukoliko vi pokazujete detetu neodlucnost, nesigurnost i nestrpljvost u svojim postupcima, tesko da se moze ocekivati da ce ono pokazati vise od vas. Dakle, pomozite vasem detetu da stekne dozivljaj da to sto cinite jeste dobro za nju (njih). Drugi razlog je pronalazenje MOTIVATORA za detetovo novo ponasanje. Kupovina neke carobne lutke koja "isteruje strah" moze biti od pomoci pre polaska u vrtic, a koju moze poneti tamo. Predstaviti vrtic kao mesto decje zabave, carolija i ludorija, obicno je efektno za malu decu. Svako ispoljavanje hrabrosti i smirenosti potkrepiti pohvalom i sitnim nagradama. I strpljenje molim. Po sat vremena za tri dana za vasu devojcicu je malo vremena za adaptaciju i donosenje zakljucaka. Bez obzira na veliko iskustvo vaspitacica i njihovo neosporno vaspitno umece, svako dete, kao i svaki covek je jedinstveni eksperiment prirode. Da bi vasa devojcica prihvatila boravak mozda joj je potrebno malo vise vremena i vaseg pozitivnog kontakta sa vaspitacicom. Ali kada polazite, rastanak treba apsolutno skratiti. Ne iskradati se. Samo autisticna deca ne primecuju da su im roditelji odsutni. Dakle, priprema ne podrazumeva pricanje, vec motivisanje deteta i odlucnost (ali ne i rigidnost) roditelja. Ne postoji "najgore vreme" vec samo laksa ili teza adaptacija. Cesto, nije dovoljno jasno kome je teze, majci ili detetu. Ali se zna ko je odrastao, a ko dete i ko donosi vazne odluke. Puno pozdrava i javite kako napreduje ucvrscivanje sigurne privrzenosti.

Postovana dvadesetjednogodisnjakinjo. Kako ste mi vi opisali, ne radi se o poremecaju ishrane, vec o problemima odnosa dve odrasle sobe, od kojih jedna izgleda nije dovoljno shvacena odraslom (otuda valjada i naslov - nerazumevanje). Obzirom da je tek pocelo da vam smeta ponasanje "kontrolisuce" mame, pitam se koliko je potrebno jos vremena pa da joj saopstite da ste vi odrasla osoba (kojoj je drzava dala pravo da glasa za predsednika, da vozi auto, pravo da odlucuje o sudbini drzave i odgovara o svojim postupcima) i da samim tim da mozete samostalno odlucivati i o svojoj ishrani? Ukoliko zelite da vas neko posmatrala kao odraslu, potrebno je da se tako i ponasate. Za to je potrebno puno hrabrosti, odlucnosti i podrske. Obzirom da ste se javili trazeci pomoc dokazali ste da prva dva preduslova posedujete. Strah da ce se nesto poremetiti i vasim porodicnim odnosima je razumljiv, ali nepotreban. Iz iskustva znam da je u porodicima u kojima je centralna tema ishrana "deteta", obicno je zaobidjeno mnogo drugih "zataskanih" tema koje cekaju da dodju na red za resavanje, ali njihove "idealne" odnose jedino remeti "slab apetit deteta". Svojim stavom, pomocicete i svojoj porodici da se suoci sa stvarnim problemima, umesto sa vasom ishranom. Ukoliko smatrate da je vas odnos sa mamom (i tatom) nedostupan korekciji, zatrazite pomoc od porodicnog savetnika koji ce pomoci u ojacavanju individualnosti, ne samo vama, vec i drugim zabrinutim clanovima porodice. Pozdrav :))

Vec je bilo jedno pismo i pitanje slicno vasem. Mislim da se radi i o slicnom uzrastu deteta. Da ne bih ponavljao, preporucujem da ga potrazite i procitate pre svega. Obzirom da ste napisali da decak krene da udari i vas (mnozina), a da ste vi (jednina) ocajni, pitam se kako se ta razlika odrazava na postupanje prema detetu i ko ovome dvoipogodisnjaku daje moc za takvim ponasanjem. Drugim recima, cini mi se da je vazno odrediti ko u vasim odnosima ima ulogu odraslog, a ko deteta. Bio bih zadovoljan da se to nije pomesalo. Trece, ukoliko se neko ponasanje ucvrscuje, pravilo je da se tom ponasanju poklanja mnogo paznje. Ako se nekom ponasanju poklanja mnogo paznje, ono ce se nastaviti. Ignorisite svaki vid nepozeljnog ponasanja, a nestedite pohvale kada dete cini nesto pozitivno. Ukoliko nesto ne dozvoljavate, neka na tome i ostane. Ne zabranjujte ono sto niste u stanju da uskratite. Kada je u pitanju udaranje, iz prakse znam da deca koja to cine to moraju nauciti negde. Ukoliko ga vi povremeno tucete da biste ga umirili, a to se najcesce desava u trnucima roditeljske iscrpljenosti, ocaja i bespomocnosti, to mora prestati. Na ovome sajtu ce se upravo pojaviti tekst o kaznjavanju dece i dilemama da li je to korisno ili ne. Moj odgovor j NE. Postoje mnogo korisnije i humanije metode. Na kraju, istina je da se radi o fazi. Dobro je znati i da ce trajanje biti onoliko dugo koliko se ponasanje iz faze ignorise ili potkrepljuje. Da bi se skratila, roditelji trebaju promeniti negativnu sliku o sebi i svome detetu, stalnim vezbanjem pozitivnog i zabavnog ponasanja. Za one koji ne vide razloga za takvim ponasanjem predlazem jednu indijsku poslovicu: "pretvaraj se dok ti jednom stvarno ne uspe."

Kada je u pitanju vase dete, ja bih mu svakako dao sansu da bez medicinske pomoci savlada dvojezicnu barijeru, jer javljanje psihijatru, pokazala su istazivanja, smanjuje rizik da se ne dobije psihijatrijska dijagnoza. To je pokazao Rozantalov ali i drugi eksperimenti. Njegov dosadasnji razvoj po vasem opisu, spada u sire fizioloske razvojne okvire, pogotovo sto se posmatra ne samo izgovor reci vec ceo jezicki sistem. Kod bilingvalnog ucenja jezika ocekuje se nesto sporije vokabularno napredovanje deteta za razliku od monolingvalnog. Takodje, napredovanje u savladavanju oba jezika je neujednaceno. Nacin na koji vase dete uci oba jezka naziva se simultanim bilingvizmom (oba jezika u isto vreme pre trece godine), gde je mesanje reci ili delova reci ocekivano i desavace se do punih cetiri godine kada se ocekuje razdvajanje na dva odvojena jezika. Ukoliko razvoj ekspresivnog govora (pricanja) bude bitno zaostajao za drugim razvojnim sposobnostima (ne usvajanje novih reci, faze bez govora, > teskoce u ponavljanju reci itd.) predlazem da dete ukljucite u logopedski stimulativni tretman. Vasa pomoc moze biti u omogucavanju detetu da u kontaktu sa vama dobija cistu formu jednog (srpskog, maternjeg) jezika, a u kontaktu sa okolinom cistu formu drugog (sekundarnog) jezika. Tako se i mozgu olaksava da pravi selekciju u formiranju i mapiranju odgovarajucih regija koje se nece mesati. ali ce biti u bliskom dodiru, a govornom aparatu omogucava brzi odabir i koriscenje odgovarajucih reci. Bilingvizam predstavlja povremeno razlog za zabrinutost roditelja, ali poremecaji koji se javljaju u razvoju govora isti su i kod monolingvalne, kao i kod bilingvalne dece i ne zavise bitnood broja jezika koje dete uci