Postovana. Vase pitanje pocinje sa "da dodam jos" iz cega naslucujem da tekstu koji ja citam prethodi jedan deo. Odgovoricu vam na ovo cime raspolazem. Porodicna situacija koju ste opisali najblize odgovara jednoj prolonigaranoj porodicnoj krizi. Kriza sama po sebi predstavlja situaciju kada jedan sistem (individua, porodica, grupa, pa i drzava), nisu u stanju da na novonastale zahteve (unutrasnje ili spoljasnje) odgovore adekvatnom adaptacijom, vec se preduzimaju razliciti i neefikasni obrazci ponasanja koji su u proslosti bili uspesni, ali i u drugoj zivotnoj situaciji i porodicnoj fazi. Kada se kriza prolongira stvaraju se uslovi za pojavu simptoma kod nekog od clanova sistema. Otuda depresija vaseg supruga nije za cudjenje. Medjutim, dve stvari predstavljaju relativno povoljne okolnosti u krizi. Prvo, naslucujem da se radi o reaktivnoj depresiji (povezanoj sa zivotnim dogadjajima) i adolescencija sina koja sama po sebi jeste period borbe za autonomijom i individualizacijom. Reaktivna depresija kao stanje tzv."naucene bespomocnosti" nije stanje pogodno za trazenje posla, jer covek istovremeno ne moze biti i bespomocan i tragac. Jedno je stanje pasivnosti, a ovo drugo aktivnosti. Odricanjem od jednog stanja prihvata se drugo. Pitam se sta je to potrebno da se vas suprug i vi odreknete jednog da bi prihvatli drugo. Antidepresivi i/ili akcija, traganje za resenjima koje ste primenjivali kada je nije bilo depresije kao protivnika? Prevazilazenje individualne, bracne i porodicne krize koje su se poklopile, zahteva nastavak individualnog tremana u koji je vas suprug ukljucen, ali i ukljucenje oba partnera, pa i cele porodice u bracno i porodicno savetovanje, gde bi svako mogao izneti svoja osecanja, stahove i snage vase porodice u prevazilazenju krize. Licno, bavio bih temom: Sta se sve desavalo u vasim zivotima i sta ste sve cinili kada je bilo manje depresije i krize u vasim zivotima?

Postovana mama. U svojoj praksi, sa ovakvim problemom sam se najcesce susretao kada je porodcia organizovana tako da tata naporno radi, a mama vreme provodi u kuci radeci kucne poslove, cuvajuci decu ili joj je posao vezan za kucu. U takvim prilikama postavim pitanje kako bi se roditelji ponasali (posebno mama), kada bi od sledeceg ponedeljka mama morala na posao van kuce? Sta bi sve uradili da se na tu situaciju prilagode kao porodica? Sto se tice ponasanja decaka, vazno je kako on dozivljava odlazak u obdaniste, ali je vazno (mozda i vaznije) kako vi reagujete kada on histericno place. Da li vase reakcije pomazu da se on adaptira ili da uvek pokaze isto ponasanje koje ga "spasava" od razdvajanja. Kao ohrabrenje neka vam je na umu da se radi o prolaznom stanju, a ne mentalnom poremecaju, koje se prevazilazi uz vise hrabrosti i odlucnosti, ali i znanja razvojnim potrebama petogodisnjaka. To, kao i 'trikove' u pripremi deteta, relaksaciji, motivaciji i nagradjivanju pozeljnog ponasanja predlazem konsultaciju sa psihologom obdanista i samim vaspitacicama koje svojim iskustvom mogu veoma pomoci u dobroj adaptaciji. Ukoliko dete pokazuje i druge psiholoske smetnje (povisena anksioznost, strahovi, nersapolozenje, odbijanje hrane, poremecaj spavanja itd.), potrebno je potraziti i pomoc decjeg psihijatra.

Batine spadaju u lose postupanje i fizicko zlostavljanje deteta. Sa druge strane desetogodisnjak je sve manje dete a sve vise kompleksna individua sa kojom takav pristup visestruko pogorsava stvari (o tome mozete citati u tekst "Da li su batine iz raja izasle", na ovom sajtu). Sa batinama se mora prestati pre nego se zapocne bilo kakvo savetovanje! Uopste, bilo kakvo kaznjavanje ima privremen uticaj na izmenu ponasanja, pogotovo ako nije propraceno pozitivnim potkrepljenjem kada nastupi pozitivna promena. Trajni efekt ima samo ponavljano nagradjivanje dobrog ponasanja. Reci kao sto su "mangup...izludjuje..." nose predznak negativnog opazanja decakovog ponasanja. Negativno opazanje, povlaci negativne emocije i reakcije, A na negativne reakcije roditelja, dete ne odgovara na pozitivan nacin. To stvara zacarani krug negativnih reakcija koje u trenucima bespomocnosti roditelja kulminiraju losim postupanjem i nasiljem nad detetom. I to se mora zaustaviti i prekinuti! Sto se tice konkretno problema, potrebno je napraviti ponasajnu (bihejvioralnu) analizu kada se ispustanje stolice desava, u kojim situacijama, sta im prethodi, na koji nacin se to ponasanje odrzava (sta izaziva da se to ponovi), koje su konsekvence (da li ucestvuje u ciscenju i pranju umazanog vesa). Kontrola defekacije (sfinktera) je vestina koja se usvaja u ranom psihomotornom razvoju. Da bi se govorilo o psiholoskim uzrocima, moraju se iskljuciti organski i dijetetski. Dakle, potreban je konsultacija i pregled pedijatra koji ce dalje indikovati eventualne druge preglede i rezim ishrane. Psiholoski razlozi leze u problemima obuke praznjenja creva i kontrole misica koji regulisu voljnu defekaciju. Ukoliko je obuka bila neuspesna potrebno je pozabaviti se onim delovima obuke koji nisu dovrseni. Drugi razlog lezi u emocionalnoj sferi i reagovanju na akutni ili hronicni emocionalni stres. Akutni stres, pogotovo kod hiperaktivne i nespretne dece dovodi do razgradnje vec stecenih funkcija kontrole ispustanja stolice. Treci razlog moze lezati u ispoljavanju protesta, i karakteristican je za decu koja su uspesno savladala obuku, ali koja svojim postupcima (koji izazivaju veliku paznju roditelja) ostvaruju komunikaciju sa direktivnim i nadredjujucim roditeljima ispoljavajuci tako bunt i potrebu za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom. U svakom slucaju radi se o problemu koji zahteva konsultaciju sa strucnjacima (pedijatrom i decjim psihijatrom) i porodicno savetovanje. I naravno prestanak kaznjavanja. Nijedan medicinski i psiholoski problem nije izlecen batinama!

Postovana gdjo Ksenija,Vase pismo je dobar primer kako roditelji uspevaju da pogorsaju odnose onda kada je potrebno da se oni poboljsaju. Vasa i tatina Zora pokazuje da ima problem (strah) od odvajanja od sigurne mame i sigurnog mesta (kuce), a roditelji upiru prstom jedan u drugog iznad njene glave da bi razresili problem. Resenje postaje onda problem, pa tako od jednog sada postoje dva. Da li je tako bilo i dok ste bili zajedno? Da li je to bio i ostao odnos zasnovan na dilemi "ko je u pravu i ko je kriv" kada dete ne pokazuje zeljene osobine i ponasanje za ocekivanja roditelje. Mozda ste oboje u pravu, ali ne vidim kako ce od toga Zori biti bolje. Pitam se sta biste radili kada bi Zorino ponasanje postalo gore? Dakle, kako da uplasenoj Zori pomognu roditelji koji imaju veliku moc da stvari pogorsaju? Verujem da cete kao mocni ljudi naci nacin da ukoliko stvarno zelite da joj pomogne to i ucinite. A ako vam se zuri u tome, vi pocnite odmah. Otvoren razgovor izmedju roditelja o tome sta se dogodilo izmedju dva kriticna vikenda bi za pocetak bio koristan. Ne insistirajte da vam to isprica dete ukoliko ne zeli, jer mozda i nema sta da se isprica. Mozete joj ponuditi da nacrta svoj strah i isprica kako se desilo da je strah napadne. Sposobnost roditelja da zajednicki resavaju probleme na drugaciji nacin u vasem slucaju moze biti problem, ali ako i to pokusate radoznao sam da saznam sta se promenilo i u Zorinom ponasanju. Ukoliko posle vaseg zajednickog promenjenog pristupa u pomoci detetu i dalje smatrate da treba prodiskutovati nastalu situaciju, da je dozivela traumu ili da njeno ponasanje ima nekakvu funkciju regulatora roditeljskih odnosa, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za mentalno zdravlje u Nisu.

Postovana zabrinuta mama, u vasem "pitanju" ima vise odgovora nego pitanja. Pitam se sta biste Vi odgovorili kada biste procitali pismo sledece sadrzine: "Radi se o decaku od nepunih deset godina, vredan ucenik, bavi se sportom opsednut je fudbalom, svoje emocije jako tesko ispoljava na sve sto mu ne odgovara reaguje veoma burno i histericno. Vrlo tesko uspostavljam kontakt sa njim, deluje mi veoma odsutno, u skoli je popustio. Nikada nisam vrsila pritisak na njega. Razmazen jeste, inati se dugo i tvrdoglavo. Veoma smo zaposleni i ja i suprug. Zabrinuta mama." Ako bih i dao svoj komentar rekao bih da meni ne zvuci fer kada roditelj kaze da je dete razmazio, a zatim se zali na ponasanje svoga deteta. Pogotovo ako su se pridrzavali stereotipa: "prvo, pa musko". Dete se ponasa upravo onako kako su ga roditelji i naucili, i izgleda da se sa pravom ljuti sto im sada to ne odgovara. Tada ni depresivnost nije iskljucena jer dete biva bespomocno zbog zbunjujucih poruka koje prima od odraslih. Drugo, naslucujem iz vaseg pitanja da su rad i uspeh u poslu visoko cenjeni u vasoj porodici i da se na osnovu toga rangira i vrednost clanova porodice. Ukoliko je tako, pretpostavljam da imate dozivljaj da se vase osobine na vase dete nisu primile, a sto bi se moglo i ocekivati ako ste zbog prezauzetosti svoje odsustvo nadoknadjivali pokajnickim podmicivanjem poklonima. Takav pristup ne uci dete pozitivnim osobinama, vec samo umiruje savest roditelja, koji se vremenom cude kako dete nije steklo njihove osobine. Promena takvih navike i pomenutih vrednosti, i nudjenje vise kvalitetno provedenog vremena sa decakom, ali i uvodjenje jasnih kucna pravila uce dete da u zivotu postoje posledice za negativno ponasanje, ali i nagrade za pozitivno. Verujem da ce on to znati da postuje i uzvratiti onakvim ponasanjem kakvo od njega i ocekujete. Nagradjivanje bez postovanja pravila uce da se pravila i ne moraju postovati.