Imam ćerku od dve i po godine. Histeriše i baca se po podu kad nešto hoće,
samo što je problem što neće ni da kaže šta želi. Moj neki zaključak je da
joj nedostaje naša pažnja, pošto i muž i ja radimo. Isto tako u tom
nastupu histerije, plača i bacanja ne dozvoljava da joj se priđe, ne
dozvoljava da se poljubi ili zagrli. A npr. vaspitačica u vrtiću je svaki
dan hvali kako je mnogo dobra. Zanima me Vaše mišljenje u čemu je problem
i kako da ga rešimo?
Unapred hvala...
Cesto zanemarujemo cinjenicu da svojim postupanjem upravo podsticemo
ponasanje koje zelimo da se kod drugoga promeni. Tako i ponasanje
dvoipogodisnjeg nevinog bica moze postati "problem", ukoliko roditelji
pokazuju naklonost i paznju upravo u situacijama kada dete ispoljava
socijalno neprikladno ponasanje. Dakle, nije u pitanju nedostatak vase
paznje, vec trenutak kada je pruzate. Ako je to u trenucima histerije,
poruka detetu je da ce imati vasu paznju, poljubce i zagrljaje kada se
ponasa onako kako vi ne zelite. Sa druge strane, vi joj govorite da to ne
cini, ali je tada zapitkujete da vam kaze sta zeli, sto ona razumljivo ne
cini, jer je naucena da svojim ponasanjem dobije sta zeli, a u takvo
ponasanje ne spada
smirenost i verbalna komunikacija (jer tada su roditelji uposleni). Dakle,
ne borite se da promenit detetovo ponasanje vec poruke koje mu
upucujete. Vasa snaga u toj borbi je vasa roditeljska udruzenost. Ono sto cete
vi ciniti moraju i drugi ukucani. A sta ciniti? Nista jednostavnije, a opet
tako nedostizno za mnoge, sto je razumljivo, zbog prirodne reakcije da se
detetu pomogne kada se nasluti da pati. Drugi cest razlog pogresnog ucenja
je "dobronamerno" mesanje rodbine u vaspitne intervencije roditelja.
Potrebno je ignorisati (okrenuti glavu, nista ne
govoriti) kada se pojavi takvo ponasanje (deteta, a ne rodbine).
Ukoliko je bezbedno, dete mozete i
ostaviti i samo u postoriji u kojoj ima napad besa (onoliko minuta koliko
ima godina). Ukoliko napad ne prolazi vec se pojacava, ne ocajavajte.
Uobicajeno da pre poboljsanja dodje do pogorsanja. Potrebno je reci da ce
imati vasu paznju kada se umiri. Napad ce prestati, a vas je zadatak da
tada, kada je dete pokazalo sposobnost samosmirivanja nagradite to ponasanje
pohvalama, paznjom i naklonoscu. Uostalom, kada god dete pokaze zeljeno
("dobro") ponasanje treba ga pohvaliti i posvetiti mu paznju. Time se
ponasanje ucvrscuje i velika je verovatnoca da ce se ponasanje u buduce
pojavljivati i bez pohvaljivanja. Isti princip,samo u obrnutom smeru vazi i
za histericno ponasanje. Ovakvim pristupom dete UCITE prikladnom
ponasanju, samokontroli emocija, bez stetnog
postupanja kakvo moze biti batinjanje koje svakako ne spada u dobro
roditeljstvo, a bude cest pratilac roditeljske bespomocnosti u vaspitavanju.
Pitanje broj: #309
Imam ćerku od dve i po godine. Histeriše i baca se po podu kad nešto hoće, samo što je problem što neće ni da kaže šta želi. Moj neki zaključak je da joj nedostaje naša pažnja, pošto i muž i ja radimo. Isto tako u tom nastupu histerije, plača i bacanja ne dozvoljava da joj se priđe, ne dozvoljava da se poljubi ili zagrli. A npr. vaspitačica u vrtiću je svaki dan hvali kako je mnogo dobra. Zanima me Vaše mišljenje u čemu je problem i kako da ga rešimo? Unapred hvala...
Odgovoreno: 22. 03. 2007.Cesto zanemarujemo cinjenicu da svojim postupanjem upravo podsticemo ponasanje koje zelimo da se kod drugoga promeni. Tako i ponasanje dvoipogodisnjeg nevinog bica moze postati "problem", ukoliko roditelji pokazuju naklonost i paznju upravo u situacijama kada dete ispoljava socijalno neprikladno ponasanje. Dakle, nije u pitanju nedostatak vase paznje, vec trenutak kada je pruzate. Ako je to u trenucima histerije, poruka detetu je da ce imati vasu paznju, poljubce i zagrljaje kada se ponasa onako kako vi ne zelite. Sa druge strane, vi joj govorite da to ne cini, ali je tada zapitkujete da vam kaze sta zeli, sto ona razumljivo ne cini, jer je naucena da svojim ponasanjem dobije sta zeli, a u takvo ponasanje ne spada smirenost i verbalna komunikacija (jer tada su roditelji uposleni). Dakle, ne borite se da promenit detetovo ponasanje vec poruke koje mu upucujete. Vasa snaga u toj borbi je vasa roditeljska udruzenost. Ono sto cete vi ciniti moraju i drugi ukucani. A sta ciniti? Nista jednostavnije, a opet tako nedostizno za mnoge, sto je razumljivo, zbog prirodne reakcije da se detetu pomogne kada se nasluti da pati. Drugi cest razlog pogresnog ucenja je "dobronamerno" mesanje rodbine u vaspitne intervencije roditelja. Potrebno je ignorisati (okrenuti glavu, nista ne govoriti) kada se pojavi takvo ponasanje (deteta, a ne rodbine). Ukoliko je bezbedno, dete mozete i ostaviti i samo u postoriji u kojoj ima napad besa (onoliko minuta koliko ima godina). Ukoliko napad ne prolazi vec se pojacava, ne ocajavajte. Uobicajeno da pre poboljsanja dodje do pogorsanja. Potrebno je reci da ce imati vasu paznju kada se umiri. Napad ce prestati, a vas je zadatak da tada, kada je dete pokazalo sposobnost samosmirivanja nagradite to ponasanje pohvalama, paznjom i naklonoscu. Uostalom, kada god dete pokaze zeljeno ("dobro") ponasanje treba ga pohvaliti i posvetiti mu paznju. Time se ponasanje ucvrscuje i velika je verovatnoca da ce se ponasanje u buduce pojavljivati i bez pohvaljivanja. Isti princip,samo u obrnutom smeru vazi i za histericno ponasanje. Ovakvim pristupom dete UCITE prikladnom ponasanju, samokontroli emocija, bez stetnog postupanja kakvo moze biti batinjanje koje svakako ne spada u dobro roditeljstvo, a bude cest pratilac roditeljske bespomocnosti u vaspitavanju.
Pregledajte odgovore po oblastima