Imam devojčicu od 6 godina, predškolski uzrast, i imamo problem - odbija da ide u školu. Naime uveče se lepo spremi za školu ranac i ono što želi da obuče za školu ali ujutru je haos! Ili ne želi da ustane iz kreveta i ako je uveče otišla na vreme na spavanje ili pak sve bude u redu dok ne ode u školu do vrata kada treba da udje, onda počinje plakanje, veže se za mene ili oca i ne želi da udje - ne daj me mamice, tatice. Kada se okrenemo i odemo a ona udje sa vaspitačicom, plakanje se završi za par minuta. Pričali smo sa vaspitačicom kaže da je društvena ali ne previše aktivna na času, ali kada je direktno nešto pita odgovara tačno i razumno. Pitala sam je zašto se ne javlja ona kaže da je sramota! Onda samo joj objašnjavali da ne treba da je sramota i da treba da se javlja i ako pogrešno odgovori da to nije strašno jer škola zato služi, da se nauči ono što se nezna. Ali šta raditi sa tim strahom, jednom je bila u grupi i vaspitačica na praksi, pored njene vaspitačice, nije htela ni da se"odlepi "od mene sve dok devojka nije izašla a ona sa vaspitačicom ušla a nakon nje i ova vaspitačica i kada su se upoznale nije bilo problema. Pričala sam sa vaspitačicom kako se slaže sa drugom decom, kaže da nema problema. Domaće zadatke piše malo uz nagovaranje kako kad nekad i na svoju inicijativu. Pozitivno se izjašnjava o svojim vršnjacima i o vaspitačici. Šta raditi, još reći ću da imamo još jednu devojčicu od 3 godina ali ne pravimo neku razliku izmedju njih.
Poštovana, nije mi jasno da li vaša devojčica ide u "predškolsko" ili školu, niti mi je jasna vaša strategija "lečenja" straha. Ako je devojčica u predškolskom, a što je za njen uzrast adekvatno, onda smetnje mogu imati privremeni karakter ukoliko se smanji pritisak na njeno ponašanje. To podrazumeva da idete korak po korak i da joj prvo pomognete u savladavanju straha od odlaska bez nametanja bilo kakvih drugih zadataka koje ona treba da ispunu u predškolskom. Ona tamo treba da se pripremi i upozna sa onim što je čeka u školi a ne da se javlja, uči i piše domaće, jer možda još uvek nije spremna za to. Motorne, sposobnosti šake u tom uzrastu nisu iste kao kod sedmogodišnjeka i ako želite da detetu ogadite školu, potrebno je samo da insistirate na nečemu za šta dete nije spremno. Između šeste i sedme godine pa sve do punih osam godina deca imaju umni "skok" i treba ga prepoznati i nije u isto vreme kod svakog deteta. Sa druge strane, ukoliko devojčica ide u školu, situacija je još kritičnija jer prilagođavanje se može produžiti čak i do drugog polugođa drugog razreda, kada dete nije dovoljno umno i emocionalno spremno. Nju nije strah samo od odlaska u školu, već i od greške. Ali još uvek nije savladan prvi, a vi se uprežete da joj "izlečuite" i drugi. Jedno po jedno treba rešavati. Dok se ne ugasi prvi, ne treba se baviti drugim strahom. Dakle, ništa gore od lepih namera bez sagledavanja mogućnosti deteta i spremnosti da učini ono što mu je projektovano od ambicioznih roditelja. Strah će pobeći ako vi pomognete, ali i ostati i opstati, opet ako vi pomognete. Srdačno
Pitanje broj: #20971
Poštovana, nije mi jasno da li vaša devojčica ide u "predškolsko" ili školu, niti mi je jasna vaša strategija "lečenja" straha. Ako je devojčica u predškolskom, a što je za njen uzrast adekvatno, onda smetnje mogu imati privremeni karakter ukoliko se smanji pritisak na njeno ponašanje. To podrazumeva da idete korak po korak i da joj prvo pomognete u savladavanju straha od odlaska bez nametanja bilo kakvih drugih zadataka koje ona treba da ispunu u predškolskom. Ona tamo treba da se pripremi i upozna sa onim što je čeka u školi a ne da se javlja, uči i piše domaće, jer možda još uvek nije spremna za to. Motorne, sposobnosti šake u tom uzrastu nisu iste kao kod sedmogodišnjeka i ako želite da detetu ogadite školu, potrebno je samo da insistirate na nečemu za šta dete nije spremno. Između šeste i sedme godine pa sve do punih osam godina deca imaju umni "skok" i treba ga prepoznati i nije u isto vreme kod svakog deteta. Sa druge strane, ukoliko devojčica ide u školu, situacija je još kritičnija jer prilagođavanje se može produžiti čak i do drugog polugođa drugog razreda, kada dete nije dovoljno umno i emocionalno spremno. Nju nije strah samo od odlaska u školu, već i od greške. Ali još uvek nije savladan prvi, a vi se uprežete da joj "izlečuite" i drugi. Jedno po jedno treba rešavati. Dok se ne ugasi prvi, ne treba se baviti drugim strahom. Dakle, ništa gore od lepih namera bez sagledavanja mogućnosti deteta i spremnosti da učini ono što mu je projektovano od ambicioznih roditelja. Strah će pobeći ako vi pomognete, ali i ostati i opstati, opet ako vi pomognete. Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima