Postovani, moj sin ima 3,5 godine. Krenuo je u obdaniste pre tri meseci. Na pocetku je to dobro prihfatio, ali imao je 2 prekida zbog prehlade I ostao kod bake, I onda su poceli problemi. Ali razlog kome vam se obracam za pomoc je veliki strah koji oseca zadnjih mesec dana. Naime, vracajuci se sa obdanista sa mojom majkom neka deca iz susedstva su bacilli petardu. Sada ne zeli prolaziti iza zgrade, ne zeli ici do kola (parking je iza zgrade), bilo je dan dva na pocetku kad nije hteo izaci iz stana. Pokusavam razgovarajuci non stop da mu pomognem, ne nastojavam ici iza zgrade jer tada pocinje panicno plakati, ali puno, puno pricam kako je sve u redu, kako je u redu da se dete ponekad uplasi. On I u stanu ne zeli ici u deo sobe koji gleda na mestu gde se to dogodilo, a u vrticu isto je uplasen I ne zeli spavati. Najteze mu je ujutro cim ustane, placljiv je, ne zeli biti sam u sobi. Onda tokom dana je opet veseo, pricljiv. Je li nam potrebna strucna pomoc I koliko moze sve ovo da potraje. Unapred sam vam zahvalna na pomoci I oprostite na moj sprski (pamtim ga jos od skolskih dana!).
Poštovana, vaš sin i vi pokazujete znake naučenog straha. On od od jakog zvuka i svih objekata koje je povezao sa neprijatnošću, a vi od njegove strašljive reakcije, tako da on sve čini da izbegne suočavanje sa objektima koji ga podsećaju na traumatski događaj, a vi pokušavate da svoj strah umirite umirivanjem njega pričajući mu "non'stop". Njegov problem neće nestati pričom jer nije ni naučen pričanjem, već izlaganjem neprijatnosti, pa tako jedino može i nestati. Vaš strah hoće nestati informacijama (u šta se ja uzdam), jer je i naučen uverenjem da detetu treba pričati da se ne bi plašilo. Srećom deca su kreativna, pa se uz malu pomoć odlučuju da pobede strah, jer je potreba za igrom često jača od straha. Jedina prepreka može biti vaš strah koji ga dodatno senzibiliše, jer ga pokušavate umiriti pričom onda kada je potrebno da izdrži blagu neprijatnost izlaganjm. Princip je da se postepeno (po 45 minuta) izlaže doziranom strahu (sve bliže i bliže mestu koje izaziva najveći strah ), tako što ćete se igrati sa njim prvo na mestu na kome nema nikakvog straha i to tokom dana kada je inače veseo i pričljiv, a svakoga dana ćete se blago pomerati prema mestu kojeg se najviše boji. Na kraju igre ćete ga pohvaliti za druženje, ali i za pokazanu hrabrost. Naglo i kratkotrajno izlaganje neće biti od pomoći, naprotiv, još više i trajnije može učvrstiti strah, te otuda su moguće reakcije generalno povišene strašljivosti i budnosti. Srećom, kako se gasi generator straha, tako opada i nivo opšte uplašenosti i budnosti. Dakle, manje priče, a više akcije kroz igru i taktiku.
Pitanje broj: #1900
Postovani, moj sin ima 3,5 godine. Krenuo je u obdaniste pre tri meseci. Na pocetku je to dobro prihfatio, ali imao je 2 prekida zbog prehlade I ostao kod bake, I onda su poceli problemi. Ali razlog kome vam se obracam za pomoc je veliki strah koji oseca zadnjih mesec dana. Naime, vracajuci se sa obdanista sa mojom majkom neka deca iz susedstva su bacilli petardu. Sada ne zeli prolaziti iza zgrade, ne zeli ici do kola (parking je iza zgrade), bilo je dan dva na pocetku kad nije hteo izaci iz stana. Pokusavam razgovarajuci non stop da mu pomognem, ne nastojavam ici iza zgrade jer tada pocinje panicno plakati, ali puno, puno pricam kako je sve u redu, kako je u redu da se dete ponekad uplasi. On I u stanu ne zeli ici u deo sobe koji gleda na mestu gde se to dogodilo, a u vrticu isto je uplasen I ne zeli spavati. Najteze mu je ujutro cim ustane, placljiv je, ne zeli biti sam u sobi. Onda tokom dana je opet veseo, pricljiv. Je li nam potrebna strucna pomoc I koliko moze sve ovo da potraje. Unapred sam vam zahvalna na pomoci I oprostite na moj sprski (pamtim ga jos od skolskih dana!).
Odgovoreno: 04. 12. 2007.Poštovana, vaš sin i vi pokazujete znake naučenog straha. On od od jakog zvuka i svih objekata koje je povezao sa neprijatnošću, a vi od njegove strašljive reakcije, tako da on sve čini da izbegne suočavanje sa objektima koji ga podsećaju na traumatski događaj, a vi pokušavate da svoj strah umirite umirivanjem njega pričajući mu "non'stop". Njegov problem neće nestati pričom jer nije ni naučen pričanjem, već izlaganjem neprijatnosti, pa tako jedino može i nestati. Vaš strah hoće nestati informacijama (u šta se ja uzdam), jer je i naučen uverenjem da detetu treba pričati da se ne bi plašilo. Srećom deca su kreativna, pa se uz malu pomoć odlučuju da pobede strah, jer je potreba za igrom često jača od straha. Jedina prepreka može biti vaš strah koji ga dodatno senzibiliše, jer ga pokušavate umiriti pričom onda kada je potrebno da izdrži blagu neprijatnost izlaganjm. Princip je da se postepeno (po 45 minuta) izlaže doziranom strahu (sve bliže i bliže mestu koje izaziva najveći strah ), tako što ćete se igrati sa njim prvo na mestu na kome nema nikakvog straha i to tokom dana kada je inače veseo i pričljiv, a svakoga dana ćete se blago pomerati prema mestu kojeg se najviše boji. Na kraju igre ćete ga pohvaliti za druženje, ali i za pokazanu hrabrost. Naglo i kratkotrajno izlaganje neće biti od pomoći, naprotiv, još više i trajnije može učvrstiti strah, te otuda su moguće reakcije generalno povišene strašljivosti i budnosti. Srećom, kako se gasi generator straha, tako opada i nivo opšte uplašenosti i budnosti. Dakle, manje priče, a više akcije kroz igru i taktiku.
Pregledajte odgovore po oblastima