Postovani, moj sin ima 3,5 godine. Krenuo je u obdaniste pre tri

Poštovana, vaš sin i vi pokazujete znake naučenog straha. On od od jakog  zvuka i svih objekata koje je povezao sa neprijatnošću, a vi od njegove  strašljive reakcije, tako da on sve čini da izbegne suočavanje sa objektima  koji ga podsećaju na traumatski događaj, a vi pokušavate da svoj strah  umirite umirivanjem njega pričajući mu "non'stop". Njegov problem neće  nestati pričom jer nije ni naučen pričanjem, već izlaganjem neprijatnosti,  pa tako jedino može i nestati. Vaš strah hoće nestati informacijama (u šta  se ja uzdam), jer je i naučen uverenjem da detetu treba pričati da se ne bi  plašilo. Srećom deca su kreativna, pa se uz malu pomoć odlučuju da pobede  strah, jer je potreba za igrom često jača od straha. Jedina prepreka može  biti vaš strah koji ga dodatno senzibiliše, jer ga pokušavate umiriti pričom  onda kada je potrebno da izdrži blagu neprijatnost izlaganjm. Princip je da  se postepeno (po 45 minuta) izlaže doziranom strahu (sve bliže i bliže mestu  koje izaziva najveći strah ), tako što ćete se igrati sa njim prvo na mestu  na kome nema nikakvog straha i to tokom dana kada je inače veseo i pričljiv,  a svakoga dana ćete se blago pomerati prema mestu kojeg se najviše boji. Na  kraju igre ćete ga pohvaliti za druženje, ali i za pokazanu hrabrost. Naglo  i kratkotrajno izlaganje neće biti od pomoći, naprotiv, još više i trajnije  može učvrstiti strah, te otuda su moguće reakcije generalno povišene  strašljivosti i budnosti. Srećom, kako se gasi generator straha, tako opada  i nivo opšte uplašenosti i budnosti. Dakle, manje priče, a više akcije kroz  igru i taktiku.