Poštovani,
imam problem, nadam se da ćete mi nekako pomoći. Vaspitač sam po profesiji, ima samo 5 godina staža i ovo je prvi ozbiljan problem na koji sam do sada naišla. Naime, u grupi imam devojčicu od 5 god koja ima problem sa hranom. Pošto, kako njena mama kaže, ona kod kuće ima poseban "ritual" pri svakom obroku, (ceđenje supe, pasiranje hrane, iako ima 5 god), što joj mi u vrtiću ne možemo ispunjavati. Svako jutro ona sa mamom ode do jelovnika, pročita šta tog dana ima za jelo, i ukoliko je jelo koje ona ne voli, obavezno povrati kad joj se ispred nje stavi tanjir. Problem odlazi čak i dotle da i kad kuvarica unese kolica sa hranom ona već povrati. Problem je veći što dete neće da kaže da je povratilo, u stanju je dugo tako ispovraćana da sedi, dok mi ne odreagujemo. Napominjem da dete nije ni malo povučeno (da bismo to pripisali nekom strahu, ćutljivosti, povučenosti...), već je kao i svako dete pomalo netašna. Roditelji ne žele da prihvate problem, tj. brane se time da "ne znaju zbog čega je malecka takva", uporno tvrde kako je ona stidljiva pa "ne sme da kaže da je povratila" (tome bih dodala da se letos ukakila a da nije htela da prijavi to koleginici, već najnormalnije obukla se i otišla da pere ruke). Dete vrlo dobro primećuje plašljivi glas majke i oca, koji su jako povučeni ljudi, po mom mišljenju to koristi i vrlo svesno to radi. ona, po meni, "planira" da povrati još od ujutru kad joj se pročita šta je na jelovniku. Da pomenem i to da dete ne doručkuje u vrtiću, samo ruča, a kući odlazi odmah posle spavanja, dakle ne užina. Vrtićkom psihologu se ne možemo obratiti jer je na trudničkom a nemamo zamenu.
Bila bih Vam zahvalna ukoliko biste me kao stručno lice posavetovali šta da preduzimam po ovom pitanju.
Srdačan pozdrav
Poštovana, razlozi za ovakvo ponašanje devojčice mogu biti tzv. organski i psihogeni. Organski (čulna prenadraženost, gadljivost na jela sa jačim mirisom, ukusom i veoma glatkom teksturom, problemi sa zubima, mišićima za žvakanje i gutanje, neko zapaljenje usne duplje) najverovatnije nisu u pitanju. Sa druge strane, psihogeni (lični i porodični) problem je mnogo verovatniji, ali je potrebna analaza na koji je način dete naučilo takvo ponašanje, što vi ni ja ne možemo bez više podataka. Ali pošto u ovom trenutku ne možete da očekujete pomoć vašeg psihiologa, kao ni devojčicinih roditelja, ostaje nam da teoretišemo o naučinu učenja ponašanja. Po opisu. reklo bi se da dete teže uči strahove, a lakše uči ponašanja koja se uče putem nagrade i kazne. Porodična dinamika upućuje da svojim ponašanjem dete značajno aktivira roditelje koji su opisani kao strašljivi i pasivni. U toj kombinaciji, moguće da je devojčica takvim ponašanjem naučila da dobija pažnju (to nije isto što i da skrene pažnju) i pozove roditelje i druge osobe koje se njom bave na više aktivnosti i kontakt sa njome. Ima roditelja koji umesto igre, zabave, nežnosti, otovorenog pokazivanja emocija nude hranu ili razgovaraju otovoreno i puno sa decom kada su hrana i ponašanje oko hranjenja tema, a postanu nedostupni kada su druge teme od važnosti za dete u pitanju. Otuda i neznanje "zašto je malecka takva" (kada oni čine sve što znaju da joj pomognu). Tako, način na koji se detetu pomaže postaje način da se "štetno" ponašanje zadrži. Ono što vi možete da učinite, ukolko je opisani mehanizam tačan, je da u svakom drugom trenutku osim kada je hranjenje u potanju, devojčicu primetite, pohvalite za neko dobro ponašanje, da sa njom razgovarate, a da njeno ponašanje tokom ishrane ne komentarišete, već samo da joj pomognete da se SAMA obriše. Ukoliko je na jelovniku "gadna" hrana, dozvolite joj da ne jede, ali tada obustavite svaki komunikaciju (osim elementarne) sa njom i skoncentrišite se na decu koja jedu. Tako će takvo ponašanje sve manje biti "predstava" koja uvek ima komunikativnu publiku. Ukoliko se i pored toga, ponašanje održava, potrebno je u dogovoru sa stručnim timom vrtića uputiti roditelje u razvojno savetovalište (kod dečjeg psihijatra ili psihologa) kako bi se sagledali obrasci odnosa deteta i roditelja, ali i postojanje drugih smetnji koje bi mogle da utiču na ponašanje deteta i roditelja. Srdačno
Pitanje broj: #15875
Poštovani,
Odgovoreno: 29. 11. 2008.imam problem, nadam se da ćete mi nekako pomoći. Vaspitač sam po profesiji, ima samo 5 godina staža i ovo je prvi ozbiljan problem na koji sam do sada naišla. Naime, u grupi imam devojčicu od 5 god koja ima problem sa hranom. Pošto, kako njena mama kaže, ona kod kuće ima poseban "ritual" pri svakom obroku, (ceđenje supe, pasiranje hrane, iako ima 5 god), što joj mi u vrtiću ne možemo ispunjavati. Svako jutro ona sa mamom ode do jelovnika, pročita šta tog dana ima za jelo, i ukoliko je jelo koje ona ne voli, obavezno povrati kad joj se ispred nje stavi tanjir. Problem odlazi čak i dotle da i kad kuvarica unese kolica sa hranom ona već povrati. Problem je veći što dete neće da kaže da je povratilo, u stanju je dugo tako ispovraćana da sedi, dok mi ne odreagujemo. Napominjem da dete nije ni malo povučeno (da bismo to pripisali nekom strahu, ćutljivosti, povučenosti...), već je kao i svako dete pomalo netašna. Roditelji ne žele da prihvate problem, tj. brane se time da "ne znaju zbog čega je malecka takva", uporno tvrde kako je ona stidljiva pa "ne sme da kaže da je povratila" (tome bih dodala da se letos ukakila a da nije htela da prijavi to koleginici, već najnormalnije obukla se i otišla da pere ruke). Dete vrlo dobro primećuje plašljivi glas majke i oca, koji su jako povučeni ljudi, po mom mišljenju to koristi i vrlo svesno to radi. ona, po meni, "planira" da povrati još od ujutru kad joj se pročita šta je na jelovniku. Da pomenem i to da dete ne doručkuje u vrtiću, samo ruča, a kući odlazi odmah posle spavanja, dakle ne užina. Vrtićkom psihologu se ne možemo obratiti jer je na trudničkom a nemamo zamenu.
Bila bih Vam zahvalna ukoliko biste me kao stručno lice posavetovali šta da preduzimam po ovom pitanju.
Srdačan pozdrav
Poštovana, razlozi za ovakvo ponašanje devojčice mogu biti tzv. organski i psihogeni. Organski (čulna prenadraženost, gadljivost na jela sa jačim mirisom, ukusom i veoma glatkom teksturom, problemi sa zubima, mišićima za žvakanje i gutanje, neko zapaljenje usne duplje) najverovatnije nisu u pitanju. Sa druge strane, psihogeni (lični i porodični) problem je mnogo verovatniji, ali je potrebna analaza na koji je način dete naučilo takvo ponašanje, što vi ni ja ne možemo bez više podataka. Ali pošto u ovom trenutku ne možete da očekujete pomoć vašeg psihiologa, kao ni devojčicinih roditelja, ostaje nam da teoretišemo o naučinu učenja ponašanja. Po opisu. reklo bi se da dete teže uči strahove, a lakše uči ponašanja koja se uče putem nagrade i kazne. Porodična dinamika upućuje da svojim ponašanjem dete značajno aktivira roditelje koji su opisani kao strašljivi i pasivni. U toj kombinaciji, moguće da je devojčica takvim ponašanjem naučila da dobija pažnju (to nije isto što i da skrene pažnju) i pozove roditelje i druge osobe koje se njom bave na više aktivnosti i kontakt sa njome. Ima roditelja koji umesto igre, zabave, nežnosti, otovorenog pokazivanja emocija nude hranu ili razgovaraju otovoreno i puno sa decom kada su hrana i ponašanje oko hranjenja tema, a postanu nedostupni kada su druge teme od važnosti za dete u pitanju. Otuda i neznanje "zašto je malecka takva" (kada oni čine sve što znaju da joj pomognu). Tako, način na koji se detetu pomaže postaje način da se "štetno" ponašanje zadrži. Ono što vi možete da učinite, ukolko je opisani mehanizam tačan, je da u svakom drugom trenutku osim kada je hranjenje u potanju, devojčicu primetite, pohvalite za neko dobro ponašanje, da sa njom razgovarate, a da njeno ponašanje tokom ishrane ne komentarišete, već samo da joj pomognete da se SAMA obriše. Ukoliko je na jelovniku "gadna" hrana, dozvolite joj da ne jede, ali tada obustavite svaki komunikaciju (osim elementarne) sa njom i skoncentrišite se na decu koja jedu. Tako će takvo ponašanje sve manje biti "predstava" koja uvek ima komunikativnu publiku. Ukoliko se i pored toga, ponašanje održava, potrebno je u dogovoru sa stručnim timom vrtića uputiti roditelje u razvojno savetovalište (kod dečjeg psihijatra ili psihologa) kako bi se sagledali obrasci odnosa deteta i roditelja, ali i postojanje drugih smetnji koje bi mogle da utiču na ponašanje deteta i roditelja. Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima