Poštovani,
mama sam dva decaka od 4 i 2 godine i trenutno sam u drugom stanju.
Već par dana imam problem sa mladjim detetom koje odbija da jede . Ujutro, kada se probudi popije toplu čokoladu i posle sat vremena doručkuje, recimo za užinu da pojede neki voćni jogurt ili puding, ali kada dodje vreme ručku, bez obzira što ogladni u medjuvremenu, sedne za sto, vidi šta je u tanjiru , kaže "bljak" i to je kraj...Nikakve priče, ubedjivanje, ne pomažu. U stanju je da pije samo vodu , (jer ne želim da mu dam sokove, niti nešto što bi ga zavaralo), ne dajem mu grickalice, neće voće, odbija čak i ono što je ranije bez problema jeo. Osećam da isteruje svoj inat. Znam da dete ne možete naterati da jede, ali ne znam kako da ga ubedim, on tvrdoglavo odbija hranu.
Da li da pustim da prodje ova faza inata i pravim mu stalno samo ono što voli , (a to se sada svelo samo na suvu hranu) ili da ga pustim da gladuje (to je savet doktorke) pa kad ogladni da se nadam da će pojesi to što je za ručak?
Osećam da sam upala u vrzino kolo.. Što se više borim oko hrane to on više odbija , a ja sam očajnija.
Drugo pitanje odnosi se na starijeg sina, s kojim u principu nemam problema, ali me jako ljuti kad ga opomenem da nešto ne radi , čak i 2, 3 puta , a onda kad se okrenem on mora to sto je zamislio, iako sam zabranila, da izvede. Ako ga pitam da li je čuo o čemu sam pričala, on na fantastične načine pokusava da skrene temu i izbegne odgovor. Da li je to negde svojsveno istraživačkom duhu dece ili je stvar neke nediscipline? Kako ga naučiti da posluša? Da li on na taj način, možda, pokušava da skrene pažnju na sebe.
Hvala unapred
Poštovana,
ishrana je proces od biološke važnosti za organizam i nagon za ishranom i životom je suviše značajna kategorija da bi je Priroda prepustila učenju. Dakle, ne radi se o skretanju pažnje, ali ako već mislite da mu pažnja nedostaje, onda je pružite ne vezujući je isključivo za ishranu. Drugim rečima kada se roditelji ne bi preterano mešali u ritmove ishrane dece, odnosno samo ih pratili, deca najverovatnije ne bi imala poremećaje ishrane (osim ako ne razviju zavisnost od šećera). Deca koja su sklona poremećajima ishrane obično malo jedu od rođenja, sporo i loše sisaju, često povraćaju, kasno počinju sa uzimanjem čvrste hrane. Takav odnos dece prema hrani može imati velikog uticaja na plašljive majke koje se boje da dete neće napredovati ukoliko ne jede onoliko koliko one smatraju da treba, na nestrpljive majke, na depresivne i preterano krute majke, na majke koje su naučile da se ljubav pokazuje nuđenjem hrane. Ukoliko postoji takav nesklad između prirode deteta i ponašanje majki, najverovatnije će se razviti začarani krug koji pominjete. Na pritiske, deca odgovaraju još većim odbijanjem. Odbijanje ili probiranje hrane postaje tada centralna tema u porodici. Vi možete sami proceneti da li ovo što sam napisao ima veze sa vašom situacijom, ali važan znak je da problemi obično nestaju kada neko drugi preuzme brigu oko ishrane deteta, pa vam preporučujem da potražite pomoć supruga i roditelja, nekog dostupnog člana familije ili već osobe koje bi vam pomogla u brizi oko dece, pogotovo što se nalazite i u drugom stanju. Ne postoji dovoljno dobar recept da li nešto treba pojačati ili oslabiti, jer smatram da začarani krug treba prekinuti. Jedino na taj način se ponašanje i odnos prema hrani može promeniti, a samim tim bi se sprečilo i zarazno prenošenje takvih obrazaca i na druge oblasti ponašanja.
Srdačno
Pitanje broj: #15229
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 11. 2008.mama sam dva decaka od 4 i 2 godine i trenutno sam u drugom stanju. Već par dana imam problem sa mladjim detetom koje odbija da jede . Ujutro, kada se probudi popije toplu čokoladu i posle sat vremena doručkuje, recimo za užinu da pojede neki voćni jogurt ili puding, ali kada dodje vreme ručku, bez obzira što ogladni u medjuvremenu, sedne za sto, vidi šta je u tanjiru , kaže "bljak" i to je kraj...Nikakve priče, ubedjivanje, ne pomažu. U stanju je da pije samo vodu , (jer ne želim da mu dam sokove, niti nešto što bi ga zavaralo), ne dajem mu grickalice, neće voće, odbija čak i ono što je ranije bez problema jeo. Osećam da isteruje svoj inat. Znam da dete ne možete naterati da jede, ali ne znam kako da ga ubedim, on tvrdoglavo odbija hranu.
Da li da pustim da prodje ova faza inata i pravim mu stalno samo ono što voli , (a to se sada svelo samo na suvu hranu) ili da ga pustim da gladuje (to je savet doktorke) pa kad ogladni da se nadam da će pojesi to što je za ručak? Osećam da sam upala u vrzino kolo.. Što se više borim oko hrane to on više odbija , a ja sam očajnija.
Drugo pitanje odnosi se na starijeg sina, s kojim u principu nemam problema, ali me jako ljuti kad ga opomenem da nešto ne radi , čak i 2, 3 puta , a onda kad se okrenem on mora to sto je zamislio, iako sam zabranila, da izvede. Ako ga pitam da li je čuo o čemu sam pričala, on na fantastične načine pokusava da skrene temu i izbegne odgovor. Da li je to negde svojsveno istraživačkom duhu dece ili je stvar neke nediscipline? Kako ga naučiti da posluša? Da li on na taj način, možda, pokušava da skrene pažnju na sebe.
Hvala unapred
Poštovana,
ishrana je proces od biološke važnosti za organizam i nagon za ishranom i životom je suviše značajna kategorija da bi je Priroda prepustila učenju. Dakle, ne radi se o skretanju pažnje, ali ako već mislite da mu pažnja nedostaje, onda je pružite ne vezujući je isključivo za ishranu. Drugim rečima kada se roditelji ne bi preterano mešali u ritmove ishrane dece, odnosno samo ih pratili, deca najverovatnije ne bi imala poremećaje ishrane (osim ako ne razviju zavisnost od šećera). Deca koja su sklona poremećajima ishrane obično malo jedu od rođenja, sporo i loše sisaju, često povraćaju, kasno počinju sa uzimanjem čvrste hrane. Takav odnos dece prema hrani može imati velikog uticaja na plašljive majke koje se boje da dete neće napredovati ukoliko ne jede onoliko koliko one smatraju da treba, na nestrpljive majke, na depresivne i preterano krute majke, na majke koje su naučile da se ljubav pokazuje nuđenjem hrane. Ukoliko postoji takav nesklad između prirode deteta i ponašanje majki, najverovatnije će se razviti začarani krug koji pominjete. Na pritiske, deca odgovaraju još većim odbijanjem. Odbijanje ili probiranje hrane postaje tada centralna tema u porodici. Vi možete sami proceneti da li ovo što sam napisao ima veze sa vašom situacijom, ali važan znak je da problemi obično nestaju kada neko drugi preuzme brigu oko ishrane deteta, pa vam preporučujem da potražite pomoć supruga i roditelja, nekog dostupnog člana familije ili već osobe koje bi vam pomogla u brizi oko dece, pogotovo što se nalazite i u drugom stanju. Ne postoji dovoljno dobar recept da li nešto treba pojačati ili oslabiti, jer smatram da začarani krug treba prekinuti. Jedino na taj način se ponašanje i odnos prema hrani može promeniti, a samim tim bi se sprečilo i zarazno prenošenje takvih obrazaca i na druge oblasti ponašanja.
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima