Poštovani dr,
već neko vreme razmišljam da Vam se obratim za savet, ali me je jedan od Vaših prethodnih odgovora malo „požurio”. Naime, radi se o našoj petogodišnjoj devojčici i njenom običaju da masturbira, odnosno da se „steže”, kako to ona zove. Sve je krenulo kada je ona imala negde oko 8 – 9 meseci i kada je počela da sedi u kolicima i stolici za hranjenje, imala je običaj da stegne nogice oko kaiša koji je sprečavao da ispadne. Posle konsultacije sa pedijatrom, mi smo vožnju kolicima sveli na minimum, skinuli stubić sa stolice i kada bi se to ponovo javilo, odvlačili joj pažnju na neki drugi način. Međutim, situacije se nije baš skroz popravila i ona bi to nastavila da radi kada joj se, na primer spava ili kada je nervozna ili kada je na kratko sama. U to vreme još nije išla u vrtić, čuvala ju je baka koja živi sa nama. Nismo je grdili ni kažnjavali, samo bi je uposlili nečim drugim i skretali joj pažnju. Ovakvo ponašanje je nije ometalo da se igra, sama, sa nama ili drugom decom, kada je bila u prilici. Kada je imala tri godine, na pregledu u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora konstatovano je da ima određenih problema u izgovaranju pojedinih glasova, da u svemu ostalom odgovara svojoj starosnoj grupi, dobila je terapeuta i posle 8 meseci je zaista tečno govorila sve. Terapeuta je odlično prihvatila i nekako u to vreme je i prestala sa masturbacijom. Međutim, kada je sa četiri godine krenula u vrtić, situacija se ponovila. Vrtić i vaspitačicu je odlično prihvatila, nije odbijala da ide, nije plakala ali je tamo uglavnom sedela i „stezala” se. Kako u vrtiću postoji odličan pedagog, posle desetak dana posmatranja deteta, predložila nam je da se prema takvom ponašanju odnosimo kao prema ružnoj navici (kao da sisa prst ili gricka nokte), da je otvoreno opominjemo (što do tada nismo radili) i a ne samo da joj skrećemo pažnju (što smo radili) i, moram priznati da je posle par dana to urodilo plodom, i u kući i u vrtiću. Na žalost, posle letnje pauze, situacije se donekle ponavlja ali i nešto lakše nestaje a pedagog nam kaže da će se stvari svakako popraviti. Na pitanje zašto to radi, ona odgovara da voli, iako joj je jasno da to nije lepo. Međutim, posle čitanja Vašeg odgovora, jako sam se zabrinula, jer ne pronalazim kod svog deteta ništa od navedenog, osim što bi bilo dobro da više vremena suprug i ja provodimo sa njom u izletima, prirodi, odmoru i sl. Suprug i ja imamo stabilan, kvalitetan brak i dobro se slažemo, a ako i dođe do prepirke koju čuje naša ćerka, jasno joj je da to nije ništa strašno. Naša ćerka je inače zatvorena, teško i sporo prihvata drugove i drugarice, ali i druge novine (mesta za izlazak, prostor, knjige...) ali kada jednom stekne prijatelja jako je odana. Mislim da joj nedostaje samopouzdanja pa se trudimo da ga izgradimo. Prema mišljenju pedagoga, vaspitača i ostalih koji rade sa njenom grupom u vrtiću (vajanje, strani jezici, ples, već prema programu) ona ne zaostaje za svojim vršnjacima, naprotiv. Moje pitanje se odnosi na to šta bi moglo da bude uzrok ovakvog ponašanja, imate li neki predlog za nas i ako mislite da bi, zbog dužine trajanja ove pojave (ili nečeg drugog) ipak trebali kod psihijatra, psihologa ili nekog terapeuta, kome da se obratimo i kako izgleda tretman kod tako malog deteta. Ni polazak u školu nije tako daleko, hteli bismo i mi da budemo spremni i njoj da pomognemo.
Izvinite ako sam bila preopširna i bili bismo Vam veoma zahvalni na savetu.
S poštovanjem,
zabrinuti roditelji.
Poštovana,
izdvojiću vam nekoliko rečenica koje ste sami napisali. \"Terapeuta je odlično prihvatila i nekako u to vreme je i prestala sa masturbacijom...Vrtić i vaspitačicu je odlično prihvatila, nije odbijala da ide, nije plakala ali je tamo uglavnom sedela i „stezala” se...pedagog je predložila da se prema takvom ponašanju odnosimo kao prema ružnoj navici da je otvoreno opominjemo, a ne samo da joj skrećemo pažnju i to je urodilo plodom...posle letnje pauze, situacije se donekle ponavlja ali i nešto lakše nestaje a pedagog nam kaže da će se stvari svakako popraviti...bilo bi dobro da više vremena suprug i ja provodimo sa njom u izletima, prirodi, odmoru i sl.\". Ove rečenice sam izdvojio da bi smo napravili kratku ponašajnu analizu kada se masturbacija javlja, kako se održava i šta uspeva da pomogne da bi ta navika prestala. Prva rečenica ukazuje da stimulisanje učenja jedne razvojne veštine utiče i na promenu ponašanja na drugom planu. Poslednja rečenica i činjenica da se preko leta pogoršalo njeno ponašanje, govori u suprotnom smeru da je mogući nedostatak stimulacije i bavljenja detetom koje očigledno brzo usvaja ono čemu se uči, signal da ona započne sa samostimulisanjem koje perzistira kao prijatna aktivnost još od prve godine života. Dakle, tada \"stezanje\" može biti mehanizam, reakcija izbegavanja dosade, nezadovoljstva napetosti, mada to iz ove pozicije ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali iz rečenica vezanih za vaspitačicu mogu da pretpostavim. Predlog koji vam je iznela pedagog, generalno ima kratke efekte na stišavanje ponašanje ukoliko nije praćen dodatnim komponentama. Treba da im prethodi ulaganje (pozitivan pristup kada se dete dobro ponaša, bavljenje njenim potrebama), saopštavanje zahteva i konsekvenci, i sprovođenje konsekvenci kada se ponašanje pojavi, od upisivanja tužnih lica u svesku do uskraćivanja privilegija. Ni sisanje palca, grickanje noktiju nisu ponašanja koja se opominju, jer je veliki rizik da se tako još više učvrste. Opšte je poznato da deca češče čine suprotno od onoga što im se brani i nema boljeg načina da dete naterate da nešto učini od netaktičnog branjenja. Takođe, \"kažnjavanje\" ne deluje podjednako na svu decu, odnosno neka deca brže uče strah i brže razuslovljavaju stare nepoželjne navike, a neka sporije što zavisi od temperamenta deteta. Međutim, seksualno ponašanje je osetljivo polje i tu treba imati strategiju i znati gde su limiti. Predlažem da potražite još neko mišljenje (pre svega dečjeg psihologa) koji će vam dati dodatne informacije, što ja ne mogu jer nisam u prilici da napravim kompletni bihejvioralnu analizu. Tretman bi uglavnom trebao da se sastoji od savetodavnog rada sa roditeljima, psihoedukacije i bihejvioralne psihoterapije.
Srdačno
Pitanje broj: #12713
Poštovani dr,
Odgovoreno: 15. 10. 2008.već neko vreme razmišljam da Vam se obratim za savet, ali me je jedan od Vaših prethodnih odgovora malo „požurio”. Naime, radi se o našoj petogodišnjoj devojčici i njenom običaju da masturbira, odnosno da se „steže”, kako to ona zove. Sve je krenulo kada je ona imala negde oko 8 – 9 meseci i kada je počela da sedi u kolicima i stolici za hranjenje, imala je običaj da stegne nogice oko kaiša koji je sprečavao da ispadne. Posle konsultacije sa pedijatrom, mi smo vožnju kolicima sveli na minimum, skinuli stubić sa stolice i kada bi se to ponovo javilo, odvlačili joj pažnju na neki drugi način. Međutim, situacije se nije baš skroz popravila i ona bi to nastavila da radi kada joj se, na primer spava ili kada je nervozna ili kada je na kratko sama. U to vreme još nije išla u vrtić, čuvala ju je baka koja živi sa nama. Nismo je grdili ni kažnjavali, samo bi je uposlili nečim drugim i skretali joj pažnju. Ovakvo ponašanje je nije ometalo da se igra, sama, sa nama ili drugom decom, kada je bila u prilici. Kada je imala tri godine, na pregledu u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora konstatovano je da ima određenih problema u izgovaranju pojedinih glasova, da u svemu ostalom odgovara svojoj starosnoj grupi, dobila je terapeuta i posle 8 meseci je zaista tečno govorila sve. Terapeuta je odlično prihvatila i nekako u to vreme je i prestala sa masturbacijom. Međutim, kada je sa četiri godine krenula u vrtić, situacija se ponovila. Vrtić i vaspitačicu je odlično prihvatila, nije odbijala da ide, nije plakala ali je tamo uglavnom sedela i „stezala” se. Kako u vrtiću postoji odličan pedagog, posle desetak dana posmatranja deteta, predložila nam je da se prema takvom ponašanju odnosimo kao prema ružnoj navici (kao da sisa prst ili gricka nokte), da je otvoreno opominjemo (što do tada nismo radili) i a ne samo da joj skrećemo pažnju (što smo radili) i, moram priznati da je posle par dana to urodilo plodom, i u kući i u vrtiću. Na žalost, posle letnje pauze, situacije se donekle ponavlja ali i nešto lakše nestaje a pedagog nam kaže da će se stvari svakako popraviti. Na pitanje zašto to radi, ona odgovara da voli, iako joj je jasno da to nije lepo. Međutim, posle čitanja Vašeg odgovora, jako sam se zabrinula, jer ne pronalazim kod svog deteta ništa od navedenog, osim što bi bilo dobro da više vremena suprug i ja provodimo sa njom u izletima, prirodi, odmoru i sl. Suprug i ja imamo stabilan, kvalitetan brak i dobro se slažemo, a ako i dođe do prepirke koju čuje naša ćerka, jasno joj je da to nije ništa strašno. Naša ćerka je inače zatvorena, teško i sporo prihvata drugove i drugarice, ali i druge novine (mesta za izlazak, prostor, knjige...) ali kada jednom stekne prijatelja jako je odana. Mislim da joj nedostaje samopouzdanja pa se trudimo da ga izgradimo. Prema mišljenju pedagoga, vaspitača i ostalih koji rade sa njenom grupom u vrtiću (vajanje, strani jezici, ples, već prema programu) ona ne zaostaje za svojim vršnjacima, naprotiv. Moje pitanje se odnosi na to šta bi moglo da bude uzrok ovakvog ponašanja, imate li neki predlog za nas i ako mislite da bi, zbog dužine trajanja ove pojave (ili nečeg drugog) ipak trebali kod psihijatra, psihologa ili nekog terapeuta, kome da se obratimo i kako izgleda tretman kod tako malog deteta. Ni polazak u školu nije tako daleko, hteli bismo i mi da budemo spremni i njoj da pomognemo.
Izvinite ako sam bila preopširna i bili bismo Vam veoma zahvalni na savetu.
S poštovanjem,
zabrinuti roditelji.
Poštovana,
izdvojiću vam nekoliko rečenica koje ste sami napisali. \"Terapeuta je odlično prihvatila i nekako u to vreme je i prestala sa masturbacijom...Vrtić i vaspitačicu je odlično prihvatila, nije odbijala da ide, nije plakala ali je tamo uglavnom sedela i „stezala” se...pedagog je predložila da se prema takvom ponašanju odnosimo kao prema ružnoj navici da je otvoreno opominjemo, a ne samo da joj skrećemo pažnju i to je urodilo plodom...posle letnje pauze, situacije se donekle ponavlja ali i nešto lakše nestaje a pedagog nam kaže da će se stvari svakako popraviti...bilo bi dobro da više vremena suprug i ja provodimo sa njom u izletima, prirodi, odmoru i sl.\". Ove rečenice sam izdvojio da bi smo napravili kratku ponašajnu analizu kada se masturbacija javlja, kako se održava i šta uspeva da pomogne da bi ta navika prestala. Prva rečenica ukazuje da stimulisanje učenja jedne razvojne veštine utiče i na promenu ponašanja na drugom planu. Poslednja rečenica i činjenica da se preko leta pogoršalo njeno ponašanje, govori u suprotnom smeru da je mogući nedostatak stimulacije i bavljenja detetom koje očigledno brzo usvaja ono čemu se uči, signal da ona započne sa samostimulisanjem koje perzistira kao prijatna aktivnost još od prve godine života. Dakle, tada \"stezanje\" može biti mehanizam, reakcija izbegavanja dosade, nezadovoljstva napetosti, mada to iz ove pozicije ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali iz rečenica vezanih za vaspitačicu mogu da pretpostavim. Predlog koji vam je iznela pedagog, generalno ima kratke efekte na stišavanje ponašanje ukoliko nije praćen dodatnim komponentama. Treba da im prethodi ulaganje (pozitivan pristup kada se dete dobro ponaša, bavljenje njenim potrebama), saopštavanje zahteva i konsekvenci, i sprovođenje konsekvenci kada se ponašanje pojavi, od upisivanja tužnih lica u svesku do uskraćivanja privilegija. Ni sisanje palca, grickanje noktiju nisu ponašanja koja se opominju, jer je veliki rizik da se tako još više učvrste. Opšte je poznato da deca češče čine suprotno od onoga što im se brani i nema boljeg načina da dete naterate da nešto učini od netaktičnog branjenja. Takođe, \"kažnjavanje\" ne deluje podjednako na svu decu, odnosno neka deca brže uče strah i brže razuslovljavaju stare nepoželjne navike, a neka sporije što zavisi od temperamenta deteta. Međutim, seksualno ponašanje je osetljivo polje i tu treba imati strategiju i znati gde su limiti. Predlažem da potražite još neko mišljenje (pre svega dečjeg psihologa) koji će vam dati dodatne informacije, što ja ne mogu jer nisam u prilici da napravim kompletni bihejvioralnu analizu. Tretman bi uglavnom trebao da se sastoji od savetodavnog rada sa roditeljima, psihoedukacije i bihejvioralne psihoterapije.
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima