U braku sam 2.5 godine, imamo bebu od 11 meseci. Suprug i ja smo stalno u nekom konfliktu. Ja sam veoma osećajna, a opet je on previše drven. Kada se svađamo ima naviku da vređa, ponižava i slično. U suštini, kada nema te napade super je, ali sve cešće ih ima. Mene su počele čak i sitnice da vređaju. Smeta mi kada odemo negde da ne obrati pažnju na mene, smeta mi kada ga nema dugo kod kuće, kada sam dugo sama, a on sve to želi. U svađi, uvek mu je rešenje razvod. Da ili ne?

Pre nedelju dana sam saznala da moj tata vara moju mamu. Da sve bude još gore, vara je sa muškarcem. Oni su 20 godina u braku. Mami nisam rekla, a ni tati da znam (saznala sam preko poruka, e-maila, slika, 100% sam sigurna, imam dosta dokaza). Imam brata od 10 godina, ja imam 20. Ne znam kako i sa kim da pričam? Još ne mogu da poverujem, u šoku sam.

Pitanje za bracno i porodicno savetovaliste u vezi sam 7 godina. Tokom zadnje 2 godine izostala je dobra komunikacija, seksualni odnosi nezadovoljavajuci kvantitativno ali ne kvalitativno, sto je dovelo do obostranog odaljavanja i obostrane zelje za raskidom. Medjutim stvari su se promenile jednim iskrenim razgovorom tako da smo oboje ustanovili u cemu smo gresili i kako bi to mogli ispraviti i izrazili zelju da ipak ostanemo u vezi. Stvari su krenule na bolje i veza postala zadovoljavajuca. Mislivsi da je pravi momenat, pokrenula sam pitanje ulaska u brak. Medjutim, partner je odreagovao zbunjeno, potom je nekoliko dana bio neraspolozan, rekao mi da ne zna sta da mi kaze po tom pitanju, da jos uvek nije spreman i slicno. Ja sam mu stavila do znanja da zelim da se to pitanje resi u narednih godinu dana najkasnije. Bojim se da nema hrabrosti da mi kaze da ne zeli brak samnom i da uzalud gubimo vreme. Od tad se jako lose osecam i svakodnevno preispitujem celu situaciju, nocu skoro da ne spavam, iscrpljena sam i umorna. Neznam da li da ponovo pokrenem razgovor na tu temu ili sacekam jos malo? Proslo je mesec dana od prvobitnog razgovora o braku, trenutno je sve ok, on je opusten kao da je i zaboravio na sve to.

Postovani, javljam vam se po drugi puta sa istim problemom i nadam se da cu ovaj put dobiti odgovor. Imam 27 god. U braku sam nesto vise od 4 god i imam sina od 2 god. Moj brak je funkcionisao dobro sve do prije 6 mjeseci i od tada je krenulo naopako. Naime, muz je otisao u inostranstvo na poslovni put i bio je odsutan dvije sedmice. Kad se vratio prizno mi je da je ucinio nesto jako lose, prevario me. Kaze da su bili na nekoj zabavi, popili su vise, jedna stvar vodila je drugoj i desilo se sto se desilo. Od tada je u meni nesto puklo, kao da se srusio citav svijet. Razgovarali smo dugo i odlucili da cemo zajedno pokusati prevazici. On kaze da mi je priznao zato sto je shvatio da je pogrijesio i da ja ne zasluzujem da me laze jer kaze da je laz gora od toga sto je uradio. Ne znam donekle mu vjerujem, donekle ne. Ja od tada jednostavno nisam ista, stalno stvaram sebi sliku toga cina, znatizeljna sam i stalno ga ispitujem o svemu (cak i o izgledu te druge) . Postala sam opsjednuta time, toliko sam napeta i postala sam bolesljiva. Ne znam ni sama sta da radim i kako da sebi pomognem. Razgovaram sa muzem o tome ali poslije razgovora osjecam se joj gore, osjecam ljutnju i bijes. Na svaku njegovu rijec reagujem burno, a trazim razgovor tako da na kraju razgovor postaje besmislen. Ja trazim razloge zato je to uradio, trazim uzrok, a on kaze da ga nema da je on jedini krivac za sve i da je shvatio kolko je ustavri glup, kolko nije znao cijeniti ono sto ima, da me voli vise nego prije i da je glup sto je ugrozio porodicu. Ja mu i vjerujem i ne vjerujem. Ja se drzim fraze "da si me dovoljno volio ne bi to ucinio"! On je jako dobar otac, a i ja ga volim i zelim da ovaj brak uspije ali ne znam kako! Ovako vise ne ide svakim danom je sve gore. Ne znam sta da radim i sta da poduzmem da si pomognem. Molim vas za savjet! Unaprijed zahvaljujem!

Poštovani, u braku sam nešto preko 11 god. Problemi su počeli prošlog leta, kada sam primetila da suprug zapostavlja dete i mene - sva događanja okolo i svi drugi su odjednom postali važniji od nas. Inače pre toga smo imali brak za pozavideti. Sad to njegovo ponašanje mogu povezati i sa njegovim 40. Rođendanom i sa onim što se zove kriza srednjih godina, ali vremenom mi je počelo da liči na to da je našao "nešto zanimljivije". Posle desetak dana "bežanja", smogla sam snage i kad je zaspao uzela njegov mobilni telefon. Pogađate šta sam našla. Da ne odugovlačim, ispostavilao se da "zato što sam ja postala nesnosna, ograničavala mu slobodu, uvek je sve po mom, ostavljam otvorenu tečnost za sudove. . . On je našao devojku od 20 i kusur godina da s njom vidi u čemu je problem". Zbog mog "nerazumevanja" situacije u kojoj se nalazi (bez stalnog je zaposlenja, svetska ekonomska kriza. . .) pokušao je i da iscenirapokušaj samoubistva. U nečem što bi se samo uslovno moglo nazvati razgovorom, došli smo do toga da među njima nema ničeg ozbiljnog i da će to biti prekinuto, koliko sutra. Ali, od "sutra" je on počeo da briše poruke. Narednih mesec i po dana sam ga na razno raze načine hvatala i dokazivala da je i dalje u sms kontaktu sa njom. Sve vreme, on je naravno tvrdio da sam upravo ja kriva za to jer sam rekla ovo i uradila ono. Takođe je sve vreme tvrdio kako mu je stalo do nas i doduše trudio se da to pokaže - nekako. Neću vam opisivati svoje stanje, osim da sam u roku od 10 dana smršala 10 kg, jednom završila u domu zdravlja, i na kraju došla do stanja anksioznosti i lekova - naravno da sam potražila pomoć stručnjaka. A onda se to nekako završilo, ona ga je i dalje uznemiravala (i dn danas to radi) , a ja sam rešila posle razgovora sa psihologom, da definitivno preko svega pređem i ostanem u braku s njim. U čemu je sada problem? To što se mojoj glavi i dalje motaju slike preživljenog u prethodnom periodu, pretpostavljam da je normalno. Od vas očekujem da mi kažete da li je normalno da ja svaki njegov postupak koji mi se učini "sumljiv" (nedovoljno pažnje, na primer) tumačim na osnovu nedavno preživljenog? Da li je normalno da tražim malo više pažnje? Da li je moguće da on ne shvata u potpunosti šta je napravio od našeg života, ili se samo pravi "lud"? I možda najveći problem: za sve vreme trajanja tog pakla i borbe da se vratimo jedno drugom (bar s moje strane) , seks je funkcionisao odlično, valjda kao jedino što je ostalo "isto". Kada je on završio sa njom i tom epizodom u našin životima, završio je i sa svakom intimnošću samnom. Ima tome već dva meseca. Možda ćete reći da ja preterujem i možda biste bili u pravu, jer bilo je i ranije sličnih zatišja, ali da li grešim ako i ovo povežem sa pređašnjim zbivanjima? Pokušala sam da s njim razgovaram o ovom problemu, ali prvo je tvrdio da ja pravim problem i tamo gde ga nema, pošto sam to pitanje posle nekog vremena ponovo pokrenula tvrdio je da je to nebitna stvar u braku i pitao se otkad sam ja to opterećena seksom. Poslednji put mi je na moju konstataciju da problem ipak postoji rekao da i ako postoji to je njegov lični problem i da ako ja imam problem nedostatka seksa, a inače i dalje misli da to nije problem, potražim "pomoć" na strani. Naravno, svaku mogućnost traženja stručne pomoći kategorički odbija. Molim vas za pomoć koliko je to moguće na osnovu informacija koje sam dala. Hvala.