Bračno i porodično savetovalište – pitajte doktora

Poštovana,
U braku sam 27 godina i imam sina. Sve je relativno dobro osim činjenice da moj muž već godinama ne radi i da ja izdržavam celu porodicu. Aki, ni to ne bi bio toliki problem kada bi on pokazivao interesovanje da to reši. A u stvarnosti se svodi na to da ja gledam oglase za posao i šaljem molbe. On kao da je zapao u totalnu apatiju iz koje ne ume da izađe i kao da ga to više uopšte ne interesuje. Kada pokušam da razgovaram o tome jednostavno ne zna šta da kaže. On je uvek bio zatvoren ali, prosto ne mogu da verujem da ga nije briga. Šta da radim? Kako da se postavim u odnosu na njega i ovakvo ponašanje? Da li bi trebalo da ga uslovim bilo čime? Da li je to dokaz da mu nije ni stalo do mene?
Hvala unapred.

Poštovani, molim vas za savet i pomoć. Sa suprugom sam u braku 14 godina, poslednjih 8 godina nismo imali seksualne odnose. Problemi nisam stavljala u prvi plan zabog drugih problema koje je on imao kao što je više napada kamena u bubregu, bolovi u kičmi kao i operacija tumora testisa pre 4 godine. Međutim pre dva mesec sam sasvim slučajno otkrila da u negovom životu postoji druga žena i da ta veza traje blizu dve godine. Bez obzira na to što se desilo, a imalo je i moralno i materijalnu štetu ja sam mu predložila da to prekine i da se vratimo normalnom živou na šta je on odgovorio da to nije moguće i otišao od kuće da bi se posle dva dana vratio. Inače kada sam razgovarali pred odlazak i kada sam ga molila da to ne čini rekao mi je da sam mu neprivlačna i da je to jednostavno tako u njegovoj glavi, a da sam ja nlada i lepa žena i da meni ništa ne fali i da ću sigurno naći novog partnera. Takođe prilikom tog razgovora koji je bio sasvim miran sa moje strane bez obzira na to šta se desilo pital sam ga da li imao odnose s njom rekao je da sasvim normalno. Takođe sam ga pitala da li se nekad osećao zapostavljen sa moje strane odgovor je da ja nisam uopšte kriva. Prema njegovom ponašanju pretpostavljam da je veza prekinuta jer više vremena provodi kući ne koristi telefon za dopisivanje što je ranije činio, a ja nikad nisam bila ljubomorna da bih vršila neke provere što se trudim da ni sada ne radima. Nažalost od njega nisam dobila potvrdu da veza prekinuta kao ni odgovore na pitanja kako je upoznao dotičnu, koliko to traje itd. Inače ako se izuzme problem seksualnih odnosam mi smo imali normalnu komunikaciju uvek je brinuo o meni i bio pažljiv. Naravno moj problem je što ga volim i dalje želim seksualne odnose s njim možda čak i više nego ranije jer sad imam saznanje da je s njim sve ok. Predlagala sam mu bračno savetovalište, posetu lekaru ali on smatra da to nije potrebno. Pomozite nam. Unapred hvala.

Poštovana,
Imam problema sa bratom i nisam baš u najbolim odnosima. Ne pije, ne puši. Ne drogira se. A. Maltretira nas u kući psihički. Njemu su svi krivi u porodici što on nije uspeo u životu, što je u dugovima, itd. Vređa nas, viče, i sve mora da bude po njgovom. Ja sam saznala i od drugih ljudi da ima 40 prekršaja tipa kazni za auto: brza vožnja, itd. Da banci duguje kredit koji ne placa na vreme. I pritom koji god započne posao samo se gomilaju dugovi. Došla sam do zaključka da sa njim nešto nije uredu psihički. Ne mogu nikako da mu priđem. A želi da se obratim stručnim licima da mi pomogu!
Hvala unapred.

Poštovani doktore,
Ja sam upravo to i pitala: kako sinove poštedeti uvlačenja u situacije koje im nisu primerene. Npr. kako reagovati kada otac pozove starijeg sina na razgovor i onda mu, uz neizbežno nalivanje alkoholom, puna tri sata drži predavanje o tome kako sam ga pokrala. Ja sam sinu rekla da to nije trebao da sluša i da je trebalo da kaže ocu da se to njega i brata ne tiče a da otac pozove mene ako ima nešto da razjašnjava. Ali sam želela da me posavetujete kako da se postavim u takvim situacijama: ako im kažem da ne idu kod oca mogu da pomisle da im branim da se viđaju sa njim, a ovako ih on uvlači u blato u kojem se i sam valja. Dakle doktore, tražila sam savet a parole koje ste mi napisali znam napamet ali u stvarnom životu od njih slaba korist, verujte mi.
Hvala unapred.

Dobar dan i poštovanje.
Pišem Vam jer ne znam sama da pobedim ljubomoru, već 2 godine postala sam bolesno ljubomorna. Imam 23god a muž mi ima 38god. U braku smo već 3god. Ali ja sam iz dana u dan sve više ljubomorna. Čak u zadnje vreme nemam poverenja u njega. Nikada me nije prevario mada ljubomora se pojavila jednog dana i evo već 2god. kako traje. Za 2 god sam izgubila 17kg. Od kada je ljubomora ušla u moj život sve se promenilo. Ja i muž imamo mnogo problema (svađa). Mada sam svesna svega ja takoreći nedam mom mužu disati. Molim Vas pomozite mi da pobedim ovu zarazu.
Unapred hvala Vam mnogo!

Poštovanje,
Jako mi je neprijatno, ali nemam kome da se obratim pa Vas molim za pomoć. Imam muža sa kojim sam u braku 16,5 god, a zajedno smo 21 god. Unazad godinu i po dana kako sam primjetila, jako se promenio. U međuvremenu se svašta izdešavalo, i jako sam zbunjena i uplašena. Radimo oboje i imamo dva sina. Što je najgore oni uveliko slušaju naše svađe. On kada dođe sa posla koji je težak, samo jede, legne, gleda tv i hoće mir. Pošto sam željna i njega i njegove pojave, ja bih razgovarala s njim, ali on je preumoran od posla, ljudi, na kraju završi i u kafani i od mene traži da ćutim i da ga ostavim na miru, juče je otišao od kuće i rekao je da je ovo definitivno kraj, nema povratka, a uveliko krivi mene. Molim Vas recite mi šta da radim jer neće ni da zove ni da dođe kući. Dok je van kuće čujem da je raspoložen, a sama sam se uvjerila da se nenormalno često dopisivao sa jednom konobaricom koja je i više nego duplo mlađa od nas. Stariji sin neće da čuje za njega a ne zna za ovu udatu ženu. Pomozite mi kome da se obratim i kako da ga vratim.
Hvala Vam unapred.

Poštovani,
U braku sam 5 godina. Imamo dvoje dece i oboje smo zaposleni. Ja sam stručni saradnik u prosveti, a suprug je vlasnik privatne firme. Suprug je pre tri godine podigao kredit stavivši našu kuću pod hipoteku. Tek nedavno sam saznala da je polovinu novca pozajmio prijatelju uz dogovor da će ratu plaćati po pola. Naravno prijatelj je prestao da učestvuje u otplati i suprug plaća ratu sam. Pošto on ne može da je plaća sam prinuđeni smo da prodajemo vrednosti koje smo stekli zajedno jer nam iz banke šalju upozorenja da će uzeti kuću. Ja nikako ne mogu da oprostim suprugu što je mojoj deci uskratio siguran krov nad glavom i normalne egzistencijalne uslove, kao i što je sve uradio bez mog znanja, kao da su prijatelji važniji od nas. Ne mogu da imam odnose sa njim i potajno ga prezirem iako razgovaramo. Smatram ga nezrelim i neodgovornim. Mislim da to ne mogu sama da prevaziđem i stalno se preispitujem trebam li se sa decom vratiti kod roditelja ali nikako da odlučim. Kako da mu to oprostim i da li je to uopšte nešto što se oprostiti treba, ne mogu u sebi da nađem odgovor.
Srdačan pozdrav.

Poštovani,
Problem zbog kojeg Vam se obraćam doveo je sestru i mene u jednu bezizlaznu situaciju i imamo utisak da se vrtimo u krug, šta god da pokušamo da uradimo. U pitanju su naši roditelji i njihov odnos, a samim tim i naš odnos sa njima. Ja imam 43 god, udata sam, imam dvoje dece i lep i skladan brak. Sestra ima 40 god, neudata, radi na prekookeanskom brodu i posle svakih 6 meseci dolazi kući na odmor. Mama ima 65, a tata, 72 godine i od kako sestra i ja znamo za sebe oni se ceo život oko nečeg svađaju i raspravljaju. Tata je inače dijabetičar, skoro 10 godina, ali nije insulinski zavistan. U tom njihovom odnosu sestra i ja smo veoma često bile " tampon zona", svaka na svoj način, kako je znala i umela. Skoro da ne pamtimo duže periode bez trzavica i svađa. Povodi su razni i imamo utisak da im neki poseban povod nije ni potreban. Kao da ne umeju drugačije da žive. Tata je bio ljubomoran i često mami prebacivao, bez razloga, razne stvari. Mama je radila jedno kraće vreme i to često prebacuje tati, jer kaže da joj nije davao da radi dok smo mi bile male. Svađe im često počinju oko sitnica da bi se veoma brzo proširile u veće sukobe i tada se često spominju stvari iz prošlosti, iz nekih prethodnih svađa. Nakon toga mama zaćuti, neće da komunicira sa tatom, ako i progovori onda je gruba. Tata tad pokušava da izgladi situaciju, ulagije se, radi sve što zna da bi njoj prijalo i kad mama malo popusti, nastupi kraće zatišje i onda opet po starom. Sestra i ja u tim situacijama pokušavamo da ih smirimo. Pokušavamo da razgovaramo sa njima, odvojeno, pa onda i sa oboma. Tata tada daje obećanja, mama sumnja, jer zna da to ne traje dugo. Pokušavale smo i sa nekom vrstom pretnji, u smislu da ja neću dolazati kod njh sa decom dok se ne srede, ili da će sestra da iznajmi stan kad dođe na odmor i slične stvari. Jedno vreme sam htela da počnem da izmišljam probleme u svom braku, da vide kako je to, kako se ja osećam, ali nisam uradila. I tako se vrtimo u krug. Veoma smo iscrpljene od svega. Svaka od nas hoće svoj mir i želimo da se posvetimo onome što imamo. Ja porodici, sestra poslu, vezi. Znamo da i oni pate zbog svog odnosa, da nisu srećni. Znamo da nas roditelji vole, da su požrtvovani, ali kako da im objasnimo koliko patimo zbog njihovog ponašanja? Nemojte da mislite da im to nismo rekle. Sve smo pokušale. Ili bar mislimo da jesmo? Gde je granica u odnosima roditelj-dete? Da li smo nas dve pogrešile što smo se mešale u njihov odnos i htele da imamo mir u roditeljskoj kući? Govoromo im da imaju dosta godina i da ostatak života treba što bolje da prožive, a u njihovom slučaju je to sloga, dan bez svađe. Zaboravila sam da kažem da smo kao porodica veoma vezani i zato svi patimo, svako na svoj način. Kako da im pomognemo, kako da se ponašamo sestra i ja? Tata ne bi pristao da ide u neko savetovalište, a mama bi, što mu je i predlagala. Pismo je obimno, ali nisam znala kako na kraći način da objanim celu priču.
Hvala na strpljenju očajne sestre.

Poštovani,
Već duže vreme ne mogu da prebolim bolno iskustvo koje nosim iz svoje prethodne i jedine ozbiljnije veze u svom životu. Ozbiljna sam, obrazovana i lepa devojka. Uvek sam bila okružena mnogim udvaračima. Pre 2 godine, uz dugotrajno insistiranje i udvaranje, pristala sam na vezu sa muškarcem koji je od mene stariji 10 godina. Iako manje obrazovan, iz drugačije porodice u odnosu na moju, uz neograničenu pažnju koju mi je pružao, zaljubila sam se u njega, prihvatila ga sa svim njegovim manama i vrlinama. Međutim, ubrzo nakon što je primetio da sam se vezala za njega, stvari su se promenile za 180 stepeni. Od prvobitnih svakodnevih viđanja po 5-6h, naši sastanci su se proredili na svaki drugi, treći dan (uz izgovor posla) čak i nejavljanja u toku celog dana. U početku nisam znala šta me je snašlo, otkud takva promena, ljutila sam se, osećala sam se prevarenom, raskidala sam, potom se on javljao, izvinjavo. Stalno mi je ne pronalazio mane, već ih izmišljao, kao boji se da mu ne budem u budućnosti dovoljno privlačna, trebalo je da imam više momaka, sve što sam u svom životu uradila jeste to da sam samo završila fakultet i slične primedbe, kojima mi je samo narušavao samopouzdanje. Posle iniciranja mog poslednjeg ozbiljnijeg raskida, nastupio je period relativno mirnije veze gde smo čak i pričali o porodici. Jednog dana je odlučio da prekine vezu uz neprihvatljivo objašnjenje (jedan dan me je nagovarao da osnivamo porodicu, da bi sledeći dan rekao da raskida). (kasnije sam čula da su i njegove ranije veze bile sličnog toka, u početku ogromna zainteresovanost, a zatim apsolutno hlađenje). Prošlo je više od godinu dana, a ja i dalje ne mogu da prebolim tu vezu. Lošu po mene u kojoj sam smršala 8 kg. Iako shvatam da to nije muškarac za mene, teško mi je da prihvatim da se neko tako poigrao sa mnom, i svakodnevno se borim sa mišlju da sam sa svojih 30 godina ispala naivna i glupa, da sam loše procenila, da sam dopustila da se neko tako ponaša prema meni. Pretpostavljam da vi možda ovo i ne smatrate nekim problemom, i da je verovatno potrebno neko vreme, ali se ja stalno vraćam mislima ka toj vezi, opet tražim mogućnosti da li sam ja negde pogrešila, prebiram po glavi što sam sve to dopustila. Teško mi je da nastavim dalje, da nekom drugom potencijalnom momku poverujem posle gorkog iskustva koje sam imala. Zrela sam i svesna toga da su takve stvari moguće, da se ne mogu stvari u životu predvideti, ali Vas molim za neki savet.
Hvala unapred.

Poštovani doktore Stankoviću,
Hvala na odgovoru ali da samo znate kako nijedna od oblasti koje ste pomenuli uopšte, ali uopšte ne funkcioniše bili bi ste zapanjeni. Naime, ja presudu već imam, podneta je već i krivična prijava zbog neplaćanja alimentacije ali sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Samo da napomenem da je otac tom prilikom bio pijan ali je policajac "poverovao" u njegovu priču da ga sin maltretira. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva - dokazi po kući bili su više nego očigledni a on nije mogao ni da govori i čak je zaspao pred njima da bi oni rekli "evo sad se smirio, da ne pišemo prijavu". Dakle, poštovani doktore, nažalost ne mogu da se oslonim ni na koga, samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega.
Hvala unapred.

Poštovanje,
Ja sam majka četvorogodišnje devojčice. Devojčica je jako dobro, jako sam zadovoljna kao roditelj. Inteligentna je, društvena, poslušna. Normalno dete. Moj problem je stalna nedoumica da li sam dobra majka i da li idem dobrim putem da moje dete izraste u srećnu i zadovoljnu osobu. Trenutno je par dana kod babe i dede, prvi put duže od 24h i ja sam u apsolutnom problemu da li je nesrećna bez nas, da li će nam to zameriti. Eto ostavili ste me samu itd. Kad se čujemo telefonom ne deluje mi nesrećno i mama moja kaže da samo uveče pred spavanje malo se rastuži i pita gde je moja mama? Mnogo je volim, ona je dala apsolutni smisao mom životu i sada mi nedostaje ali mi je glupo da idem po nju ranije zato što sam ja u problemu.
Hvala unapred, Mama.

Poštovana,
Imam 33 godine pre 6 meseci sam se porodila veoma teško i posle porođaja sam postala razdražljiva osetljiva i veoma umorna. Kuća je u haosu jedva uspem detetu da dam da jede, da je operem, kad tražim od muža da mi pomogne on se razgoropadi kako radi kako je po ceo dan na poslu i kako ne tražim od majke da mi ona pomogne. On i moja majka su strašno lošim odnosima ona me kažnjava neće ni da dođe govoreći mi da sam našla muža koji je lenj i neodgovoran. Po ceo dan sam u kući nigde ne idem nemam volju ni zašta, kad on dođe sa posla ja mu se obradujem krenem da pričam ali me otkači kako je umoran i kako mora da spava. Inače je pre 2 godine krenuo kod psihijatra zbog depresije i pije antidepresive koje je prestao kad se dete rodilo. On je nezadovoljan što mu se život sveo na posao i kuću i hteo bi da promeni tako što će da izlazi i da se druži. Kad sam ga upoznala bio je stalno u društvu velikog broja žena i imao je samo drugarice nikada ni jednog druga. Kad smo se venčali polako su sve te prijateljice prestale da ga zovu on se stalno pravda da nema nameru da me prevari da sam bolesno ljubomorna i da se paranoišem. Pre nekoliko dana posle žustre svađe sam pokupila stvari i otišla kod roditelja htela sam da ga napustim ali sam se vratila jer ga mnogo volim i ne mogu bez njega. Sada me nagovara da potražim pomoć psihijatra jer sigurno imam depresiju i da idemo kod bračnog savetnika. Šta da radim?
Hvala unapred.

Supruga i ja imamo problema u braku, želeli bismo da idemo u bračno savetovalište. Živimo na teritoriji Rakovice i ne znamo kome da se obratimo i gde se nalazi bračno savetovalište, pa Vas molimo da nas uputite.

Poštovana,
Već duže vreme se nalazim u taškoj situaciji na poslu i u porodici, izložen stalnom stresu, napetosti, neprilagođivom ponašanju, ne mogu se prilagoditi svakoj situaciji jer ne znam šta me u sledećem trenutku očekuje: supruga je u drugom stanju često pominje da će poludeti, da će se njoj neko privideti, cele noći ne spava u roku od 2 minuta 10 puta pita da li može od toga poludeti itd. Ja sam pod stalnim pritiskom na poslu ne mogu organizovati svoj radni dan i završiti sve postavljene obaveze. Dolazim na momente do krize da gubim svest i da ponekad ne znam gde se nalazim i šta treba da uradim. To se ponavlja već neko vreme okvirno 2 meseca. U takvom rastrojstvu pravim i drastične greške koje loše utiču na posao koji obavljam. U pojedinim sitauacijama nisam u mogućnosti da racionalno razmišljam i donosim adekvatne odluke koje su bitne i za posao i za porodicu, gde dolazim u sukob sa ukućanima. Šta uraditi da bi se nekako stabilizovala i moja koncentracija i celokupno ponašanje prema događajima.
Unapred zahvalan

Poštovani,
Pisala sam pre nekoliko nedelja i najpre da Vam se zahvalim na iscrpnom odogovoru koji mi je bio od velike pomoći. Međutim, od tada su se stvari pogoršale, a da pri tom nisam stigla sa suprugom ni da razmenim preporuke koje ste dali. Ne znam da li ste u prilici da se osvrnete na ovu našu prethodnu prepisku, ali se moja pitanja odnose na aktuelnu situaciju. Elem, posle razgovora o krizi u kojoj smo, koji smo suprug i ja obavili ujutru, sa napomenom da malo pustimo da "stvari mali odleže" muž je već istog popodneva došao sa konkretnim predlogom da stvari treba okončati razlazom (kako je rekao, sada je tako, a posle - ko zna, možda se mi i čujemo. Što baš i ne znam kako da razumem). Od toga trenutka iz njega izlaze samo rečenice u stilu: "to je moja odluka.", "mislim da je tako najbolje", "bolje sada nego za 5 godina.", "pa, eto, ni emocije nisu što su bile.", "možda sam ja u sve ovo ušao prebrzo" (podsećam, venčali smo se posle 2 godine zabavljanja, a u braku smo tek devet meseci). Same rečenice nisu toliko sporne, koliko način na koji ih govori i ponašanje koje je je iza toga usledilo. Svoju "odluku" on saopštava kao pesmicu koju je naučio napamet, kao programiran deklamuje odsečnim tonom, pri tom ne gledavši me u lice, a kamoli u oči, sa jakom dozom jedne vrste besa, u nedogled ponavljajući "to je moja odluka!" u pokušaju da razgovaramo (ja, njegovi roditelji, brat, kuma) o razlozima navodi kako on to nije tako zamišljao i kako ne želi da mu se desi situacija kao sa njegovim roditeljima, gde svoju majku vidi kao žrtvu, koja je uz supruga samo iz razloga samilosti jer je on bolestan, kako život upravlja njime, a on želi da upravlja životom, kako je do sada sve radio zbog drugih, a sada želi da konačno uzme stvar u svoje ruke itd. Sve ovo, ne bi bilo uznemirujuće da istovremeno ne iskazuje ogromno nezadovoljstvo svojom životnom pozicijom gde tvrdi da ga niko ne sluša, niko ne razume i ne pruža podršku. Navodi predloge o odlasku u Dubai, Norvešku zbog posla i tako dalje. Pri tom, u stanu sam pronašla neku vrstu beležnica ispisanih na nekoliko strana, koje su prilično uznemirujuće i gde opisuje kako ga duša boli, boli i boli, kako nanosi bol drugima, ali je sebi naneo ogroman bol, kako je patnja svuda, kako više ne zna šta je ljubav, šta je sreća. Sa ovim se smenjuju autosugestivne rečenice gde ponavlja "ja sam siguran", "ja sam siguran". I zato sam doneo ovakvu odluku, i moram da je se držim, sve što sam u životu uradio koštalo me, pita se koliko li će ovo da ga košta, obraća se svojoj majci sa izvinjenjem što je razočarava, ali to je on i poziva je da ga hvali, da ga voli. U kombinaciji sa izjavom iz našeg prvog razgovora da "ko zna, možda mene sutra ne bude bilo" citatom jedne pesme koji kaže "I hate myself and I want to die" ( mrzim sebe i želim da umrem) koji je jedno vreme bio deo nekakvog njegovog internet profila - sve ovo veoma me uznemirilo. Toliko, da mi se čini da u prvom planu više nije naša bračna kriza, nego nešto mnogo ozbiljnije a što se tiče njegove ličnosti i problema koje proživljava. Najgore od svega je što i dalje glumi čvrstinu, odlučnost i neprekidno govori o odluci koja neće promeniti. Kroz kuću, u kojoj se zadržava minimalno, gotovo maršira, ignorišući me i ponavljajući da je među nama već sve gotovo, samo smo eto, cimeri, koji sticajam okolnosti treba da podele račune i kiriju (pa razgovor može jos jedino da se vodi o tehnikalijama koje se tiču toga kako da to obavimo - a tema da li je to treba ili ne uraditi uopšte ne dolazi u obzir). Na pitanje da razgovor vodimo o onome što oseća, a ne onome što misli, kratko odgovara da je on to već rekao (??). Pri tom, osim bliže porodice (koja je u priličnom strahu i neizvesnosti zbog cele situacije i prilično paralisana, verovatno osećanjem nemoći i fizičke udaljenosti - pre neki dan sam i pored sopstvene situacije tešila njegovu uplakanu majku telefonom) i kume, pouzdano znam da druge ljude nije upoznao sa situacijom tako da ne možemo da računamo na njihovu podršku. Još nešto što smatram značajnim, ustanovila sam da ima nove prijatelje, među kojima i jednu novu prijateljicu, za koju nemam opipljivih dokaza da je nešto više, ali nekakve naklonosti i flerta sasvim sigurno ima. Palo mi je na pamet da se obratim toj osobi (pošto sam saznala dovoljno da mogu i sama da je pronađem) i da je zamolim da svojim ponašanjem primamljive i neopterećene zabave (izlasci, druženja, izleti na koje je počeo da odlazi) ne otežava situaciju i da joj ukažem da postoje ozbiljniji problemi kojima se treba pozabaviti. Razumem da je ona neopterećena, ne kritikuje, ne podseća ga kuću i porodicu, da donosi jednu vrstu rasterećenja, opuštanja i da mu uliva izvesno samopouzdanje (za koje mislim da je ozbiljno uzdrmano), što možda nije loše kao ventil u ovom trenutuku, ali dugoročno smatram da to ne bi rešilo probleme. Naprotiv, samo mi unosi dodatni nemir, izaziva napade ljubomore, koji se onda smenjuju sa napadima panike, očajanja. Onda nanovo nađem snagu da se usresredim na to da mu se nekako priđe i pomogne i tako sve u krug. U ovom trenutku planiram da odem iz stana na neko vreme bez obaveštenja o tome gde sam i kad dolazim. On je danas na jedno od tih izleta van grada, ali mi nije rekao gde, vraća se večeras. Ne znam da li je to dobra odluka, ali u ovom trenutku nemam bolje rešenje, pošto ignoriše moje prisustvo. Ja sam iskazala svoja osećanja, pokazala razumevanja i ponudio podršku i predlog da damo ovoj vezi šansu (jer praktično nikakvog sukoba nije ni bilo) i priliku da ispravimo greške koje su nastale, mahom usled nedovoljno jasne ili kakve već komunikacije. Učvršćujući se u svojoj odluci on je izjavio da je ovo bila šansa i da, iako bi se nešto malo promenilo u početku, kasnije bi opet sve bilo isto. Ne znam šta da radim, obavestila sam njegove roditelje o onim uznemirujućim beleškama i rekla sam im da stvari izgleda protokom vremena postaju sve gore (a ne bolje kako su se oni nadali da će biti kad se on malo "izduva"), predložila da neko od njih dodje i pokuša da pomogne a da ću ja biti tu za šta god treba. Sada neću biti u stanu, pa da vidimo, možda najzad uspe da nađe svoj mir. Molim Vas da, ako je moguće, moje pitanje ne objavljujete na sajtu, zbog navoda rečenica koje su prepoznatljive, nego samo da mi uputite odgovr na e-mail adresu. Ne znam da li bi eventualno čitanje izazvalo dodatni bes i revolt sa njegove strane, zašto delim njegove probleme sa drugima. Uz to, molim Vas da mi preporučite stručnjake u Beogradu kojima bi mogli da se obratimo u slučaju da uspemo da ga pridobijemo za takav korak - jer, mi smo nemoćni. U početku sam mislila da je bračno savetovalište mesto gde treba da se obratimo, ali sada više nisam sigurna da bi to bilo dovoljno.
Unapred veliko hvala, zabrinuta Marina.

Poštovani,
Imam problem koji me muči 4 meseca, a već sinoć sam shvatila da moram nešto da preduzmem jer se samo neće promeniti. Primetila sam da u seksualnim odnosima sa svojim partnerom on ne postiže dovoljnu erekciju za koitus. Prvo sam mislila da mu je trema, pa smo napravili pauzu u vezi zbog drugih problema, a sinoć shvatila da mu se isto dešava. Usudila sam se da ga pitam šta mu se dešava, pošto je osetljiva osoba prilično pažljivo i taktično. On je odgovorio da ne zna, da mu se to u ranijim vezama nije dešavalo. On postigne dovoljnu erekciju pri poljupcima i maženju dok smo obučeni ali kad počnemo da se svlačimo, on automatski velikom brzinom gubi svoju erekciju, ne znam kako to da shvatim, stičem utisak da ima strah od penetracije. Ja sam razvedena, možda ima utisak i da je nedovoljno iskusan. Stvarno želim da mu pomognem, jer je emotivna veza u pitanju, on je jako nežan ovako prema meni, i što se tiče emocija, tu smo ostvareni. Imam utisak da malo pati i od veličine svog pol. organa mada meni to ne smeta, i na sve načine pokušavam da mu stavim do znanja da mi on odgovara u svakom smislu, i da nema potrebe za strahom. Ne znam kako da postupim, i da mu pomognem. Ako je samopouzdanje u pitanju, hoće li pomoći neki lek tipa cijalis ili potencijal koji bi mu dali moć da bi se postepeno otarasio tih strahova koji ga koče?
Hvala unapred.

Poštovani,
Ja i supruga smo se razveli sporazumno pre 3 meseca, sin 6.5g hteo je da živi sa mnom a ćerkica 10g sa majkom. Moj probem je taj što sad sin neće da vidi majku beži od nje. Ne želi da priča sa njom, i kad se ona spomene on se ustrese, a sada i ćerka ne želi više da živi sa njom hoće da dođe kod nas, i kaže ako neće da je pusti pobećiće od kuće. U međuvremenu bivša supruga je našla drugog čoveka i ćerka je to videla i to je to.
Unapred hvala na odgovoru.

Poštovani,

suprug i ja imamo 35 godina, u braku smo 8 godina. Imali smo divnu vezu, topao odnos, pun razumevanja. Međutim, ono što nama predstavlja problem je nedostatak seksa tj. vrlo siromašan seksualni život, što podrazumeva vođenje ljubavi jednom u mesec i po ili dva. I ranije smo retko vodili ljubav, ali zadnje 2-3 godine je prava katastrofa. Ne mogu da kažem da se trudimo, ja nekako nemam ni volju, a čini mi se ni želju. On traži od mene da ga inspirišem, a s druge strane ja čekam da budem zavedena. Kada spomenem suprugu da odemo u savetovalište on nije za to, kaže da ćemo se sami potruditi, ali od toga nikakve vajde. Dopuštamo da vreme prolazi i da taj odnos bude sve ređi i ređi, a ja sve tužnija. Šta da radimo?
Hvala unapred.