Moj sin ima 9 i po godina. Ima brata 4 g., ja sam razvedena od njihovog oca i udata sam za drugog. Otkad se rodilo dete, ovo prvo je nerovzno, udovoljavam mu sve što mogu. Njemu poklanjm najviše pažnje, ali ono me stalno kritikuje, nije zadovoljan sa mnom, on mene drži lekcije, uopšte me ne sluša, neće da obavlja svoje osnovne obaveze u vezi higijene i slične stvari, a u školi je sasvim solidan, pokazuje izvrsne rezultate, odličan je fudbaler, nema problem da se socijalizira sa drugovima. Problem sam ja, njegov brat, baka,ujko.
Molim Vas za savet.
Prvo pitanje koje se ne odnosi samo na Vas je, zašto udovoljavati osobi koja vas ne poštoje? Da li mi svojim postupanjem onda činimo da nas više ili još manje poštuje? Da li tada možemo biti autoritet za tu osobu, pa makar to bilo i dete od 9 godina? Kakvu poruku šaljemo drugima, kako treba sa nama da se ophode? Da li će mlađe dete shvatiti da je bolje biti kao saradljiv ili se ponašati kao brat da ne bi bio zanemaren? To su sve pitanja na koja bi bilo dobro da sami sebi odgovorite (i odgovorimo) pre nego se usmerimo na ponašanje deteta. Vaša porodica prolazi kroz fazu obnavljanja domaćinstva u kome je došlo do ponovnog sklapanja braka. Takva domaćinstva se susreću sa mnoštvom novih pravila organizacije, adaptacije članova i uticajima članova koji su otišli. Niste napisali pre koliko vremena ste se ponovo venčali, šta je sa bivšim suprugom (napustio porodicu, da li je i on oženjen, da li je uopšte živ) i koliko je prošlo vremena od razvoda do ponovnog sklapanja braka. Sve su to relevantni podaci koji mogu objasniti kako su događaji uticali na ponašanje dečaka i njegov odnos prema biološkom ocu koga može da idealizuje a vas da krivi zbog razvoda, što treba promeniti (detriangulisati). Sa druge strane, važno je kakva je novouspostavljena realcija sa očuhom (koga uopšte ne pominjete kao da nema nikakvog uticaja na dešavanja i na dečaka već da to čine ujak i baka), što takođe treba promentiti da bi dečak razumeo koje su nove porodične granice i pravila funkcionisanja porodice, i odraslih i dece u njoj. Dakle, mnogo posla, a potrebno je što pre krenuti da bi dečak što pre postao funkcionalan član porodice bez problema u ponašanju i relacijama sa drugim članovima porodice, pogotovo sa vama, što kasnije može imati veze i sa uspotavljanjem i razumevanjem bliskih emocionalnih odnosa sa drugim ženama. Dakle, preporučujem porodičnu terapiju u kojoj će učestvovati svi članovi nove porodice.
Srdačno
Poštovani doktore,
prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.
Poštovana, bilo je dosta pisama u kojima se pominje bračna prevara koja izaziva snažnu bračnu krizu. Pre nego vam direktno odgovorim potrebno je napomenuti da generalno, postoji razlika u shvatanju bračnog neverstva među polovima. Dakle generalno, muškarci lakše i češće ulaze u takve trouglove, prilaze seksualnim avanturama bezličnije nego žene, ali mnogo teže nego žene praštaju neverstvo. Razlike (a ne opravdavajuće činjenice) imaju biološku i psihološku pozadinu. Biološka leži u činjenici da su muškarci više nagonska, a žene više emocionalna bića, kao i da je opstanak vrste daleko više vezan za aktivnost žena (koje rađaju ograničen broj dece i više brinu o njima) nego za muškarce (koji mogu da oplode na hiljade jajnih ćelija). Psihološki razlozi takođe potiču od nešto niže otpornosti muškaraca na stres nego žena, tako da tenzije u braku obično teže podnosi muškarac jer razlika u hormonima, načinu vaspitavanja muškaraca (učenje pokazivanja emocija, stvaranja bliskih veza i odnosa sa ženama, rešavanje problema) uz nešto jače nagonske potrebe, u mnogome hendikepiraju muškarce da sa emocionalnom napetošću izađu na kraj. Otuda mnogi taj stres smanjuju odlascima na utakmice, pecanje, kafanu, kompjutere, preteranim radom, a često i upuštanjem u vanbračne veze. Moguće je da vaš suprug nije naučio da u bliskim relacijama (kakva je sada sa vama, a ranije možda i sa svojom majkom i možda devojkama pre vas) rešava emocionalne probleme kroz otvorenu komunikaciju. Niste napisali kakav je seksualni život, ali se on u braku inače najkasnije gasi, međutim ako postoji razlika i u seksualnim apetitima, to takođe može biti motivator za kompenzovanje neozadovoljenih potreba. Međutim, da ne bi ovaj odgovor koji piše muškarac, ličio ustvari na zastupanje drugog muškarca, predlažem da zaiste budete istrajni u predlogu da odete u bračno savetovalište i sa bračnim savetnikom otvorili teme od značaja za vaš partnerski odnos, komunikaciju, rešavanje problema, načine izbegavanja rešavanja problema. Možda on i uspe da izađe samostalno iz lične krize o kojoj govorite (kao što je prestao i da pije), ali se pitam na koji način će to uticati na vašu relaciju i vašu krizu u braku, ako vi ostanete po strani i prihvatite ulogu krivca. Srdačno
Poštovani,
imam dugu vezu i dečka koga volim kao i on mene. U poslednje vreme imam strah od gubitka voljene osobe nekim svojim postupkom ili nekim glasinama o tome što sam ja pogrešila u prošlom vremenskom periodu.
Molim Vas da mi što pre odgovorite, jer se grozno osećam i živim sa tim strahom svaki dan, mislim da to kad se probudim, pred spavanje i uvek kad ostanem sama, nikako ne mogu da se opustim i smirim. Molim Vas da mi kažete šta se dešava sa mnom i kako da pobedim taj strah koji me razdire.
Unapred zahvalna.
Poštovana,
strahovi mogu biti realni i iracionalni, naučeni na različite načine, a pobeđuju se suočavanjem nikako izbegavanjem. U vašem slučaju suočavanje je jednostavno, odnosno, prvo pobedite strah u sebi što mislim da nije teško jer se radi o zabludama da ljudi moraju da imaju besprekornu prošlost da bi im sadašnjost i budućnost bile bezbrižne. Da li su u pitanju greške ili ne, to je bio vaš tadašnji izbor inspirisan neiskustvom, trendom, tadašnjim sistemom vrednosti i možda sastavni deo razvoja, ali koja (iskustva) sada ne biste ponavljali. Verujem da ne postoji osoba koja svoju prošlost posmatra kao savršenu, idealnu i besprekornu. Sa druge strane, strah treba dokrrajčiti otvorenim razgovorom sa partnerom, na način i na mestu kojim ste i gde ste ranije nailazi na partnerovo razumevanje. Život u neizvesnosti je obično naporniji od samih događaja.
Srdačno
Poštovani,
Udata sam 12 god, imam dve ćerkice. Imam problem da kontaktiram sa mužem. Od 2005 sam doznala da naša kućna prijatelica nije ono što sam ja mislila, na njegov mobilni sam našla poruke koje navode da oni nisu samo prijatelji, nego više od toga (ljubavnici). Sve sam mu to rekla i dokaze pokazala da to što pričam nije samo moja fantazija, nego realnost. On neće da priča o tome, nego samo mene napada, da sam ja ljubomorna i da izmišljam stvari kako meni odgovaraju. Postala sam mnogo nervozna, a ja po prirodi sam mnogo tiha i smirena osoba, ova situacija kao da ima uticaj na mene, nisam više ta što sam bila. Znam da još uvek imaju kontakt, na žalost neće da prizna. Nemam pojma kako sebi da pomognem, ja ga još uvek volim.
Kako da sebi pomognem ne znam stvarno, već 3 god mučim sebe, hoće sve da eksplodira od mene.
Pomozite mi....
Hvala puno.
Poštovana,
iako sadržaj Vašeg pisma uvažavam , ne mogu da se ne prisetim onog vica-anegdote kada muž uhvaćen u prevari kaže ženi: "Zar ti više veruješ svojim očima nego meni?". Imate hiljadu načina da reagujete na to što ste dokazali, a vi 3 godine nastavljate da dokazujete, naravno iz razumljivih razloga koji ste naveli, da ga još uvek volite. Ali da li Vas ljubav ili strah sprečavaju da reagujete? Naravno, kada kažem da trebate da reagujete, to ne podrazumeva da proganjate, učinite neko nasilje ili se razvedete. Dovoljno je postaviti nova pravila u relaciji, ukazati na konsekvence i naravno sprovesti ih bez odlaganja. U tome Vas možda sprečava strah a ne ljubav? Ljudi se iz ljubavi bore za ono što vole, a iz straha izbegavaju da reše probleme. Nadam se da ćete Vi slediti ljubav, a da ćete strah koji Vas je toliko dugo držao "pod svoje" pobediti.
Srdačno
Imam 32 godine i na proleće planiram venčanje. Moj budući suprug i ja imamo završene ekonomske fakultete, četiri godine smo u vezi i odlično se slažemo. Međutim ja sam nezadovoljna i depresivna. Promenila sam do sada pet poslova i nisam uspela da se izborim ni za svoju poziciju, a ni platu. Sve su to bili uglavnom poslovi sa srednjom školom koji nisu dobro plaćeni. Nemam uticajne prijatelje koji bi mi pomogli da dođem do nekog trajnijeg i kvalitetnijeg posla.S a budućim suprugom je ista situacija. Sve pokušavamo sami da rešimo, jer drugog izbora i nemamo. Ono što mene brine je kako čovek da nauči da živi u takvoj neizvesnosti? Pošto planiram trudnoću, erovatno ću dobiti otkaz, jer radim kod privatnika, a ko zna kada ću naći drugi posao. I kada ću početi da radim u svojoj struci, treba li to da bude sa 40 godina? Naravno tu je i finansijska nesigurnost. Nekada mislim da sam previše ambiciozna i da većina ljudi živi kao i ja. Ipak, ne mislim da su moje želje prevelike, samo želim normalan život. Ne sanjam luksuz. Osećam da živim jedan promašen život, jer vidim da me u budućnosti čeka samo mučenje i neizvesnost.
Kako da pomognem sebi i koje to meni osobine nedostaju da postignem ono što želim? Najgore je što problemi tek predstoje, a ja se već osećam umorno.
Poštovana,
Vama porodični savetnik treba samo pod uslovom da ste bezadovoljstvo svojom vezom i nezvesnot budućeg bračnog odnosa zamenili opisanim nezadovoljstvom i umorom. U protivnom Vama treba ekonomski savetnik (a oboje imate ekonomske fakultete) ili dobar agent za pronalaženje posla.
Srdačno
Moj sin ima 9 i po godina. Ima brata 4 g., ja sam razvedena od njihovog oca i udata sam za drugog. Otkad se rodilo dete, ovo prvo je nerovzno, udovoljavam mu sve što mogu. Njemu poklanjm najviše pažnje, ali ono me stalno kritikuje, nije zadovoljan sa mnom, on mene drži lekcije, uopšte me ne sluša, neće da obavlja svoje osnovne obaveze u vezi higijene i slične stvari, a u školi je sasvim solidan, pokazuje izvrsne rezultate, odličan je fudbaler, nema problem da se socijalizira sa drugovima. Problem sam ja, njegov brat, baka,ujko.
Odgovoreno: 30. 11. 2008.Molim Vas za savet.
Prvo pitanje koje se ne odnosi samo na Vas je, zašto udovoljavati osobi koja vas ne poštoje? Da li mi svojim postupanjem onda činimo da nas više ili još manje poštuje? Da li tada možemo biti autoritet za tu osobu, pa makar to bilo i dete od 9 godina? Kakvu poruku šaljemo drugima, kako treba sa nama da se ophode? Da li će mlađe dete shvatiti da je bolje biti kao saradljiv ili se ponašati kao brat da ne bi bio zanemaren? To su sve pitanja na koja bi bilo dobro da sami sebi odgovorite (i odgovorimo) pre nego se usmerimo na ponašanje deteta. Vaša porodica prolazi kroz fazu obnavljanja domaćinstva u kome je došlo do ponovnog sklapanja braka. Takva domaćinstva se susreću sa mnoštvom novih pravila organizacije, adaptacije članova i uticajima članova koji su otišli. Niste napisali pre koliko vremena ste se ponovo venčali, šta je sa bivšim suprugom (napustio porodicu, da li je i on oženjen, da li je uopšte živ) i koliko je prošlo vremena od razvoda do ponovnog sklapanja braka. Sve su to relevantni podaci koji mogu objasniti kako su događaji uticali na ponašanje dečaka i njegov odnos prema biološkom ocu koga može da idealizuje a vas da krivi zbog razvoda, što treba promeniti (detriangulisati). Sa druge strane, važno je kakva je novouspostavljena realcija sa očuhom (koga uopšte ne pominjete kao da nema nikakvog uticaja na dešavanja i na dečaka već da to čine ujak i baka), što takođe treba promentiti da bi dečak razumeo koje su nove porodične granice i pravila funkcionisanja porodice, i odraslih i dece u njoj. Dakle, mnogo posla, a potrebno je što pre krenuti da bi dečak što pre postao funkcionalan član porodice bez problema u ponašanju i relacijama sa drugim članovima porodice, pogotovo sa vama, što kasnije može imati veze i sa uspotavljanjem i razumevanjem bliskih emocionalnih odnosa sa drugim ženama. Dakle, preporučujem porodičnu terapiju u kojoj će učestvovati svi članovi nove porodice.
Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 29. 11. 2008.prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.
Poštovana, bilo je dosta pisama u kojima se pominje bračna prevara koja izaziva snažnu bračnu krizu. Pre nego vam direktno odgovorim potrebno je napomenuti da generalno, postoji razlika u shvatanju bračnog neverstva među polovima. Dakle generalno, muškarci lakše i češće ulaze u takve trouglove, prilaze seksualnim avanturama bezličnije nego žene, ali mnogo teže nego žene praštaju neverstvo. Razlike (a ne opravdavajuće činjenice) imaju biološku i psihološku pozadinu. Biološka leži u činjenici da su muškarci više nagonska, a žene više emocionalna bića, kao i da je opstanak vrste daleko više vezan za aktivnost žena (koje rađaju ograničen broj dece i više brinu o njima) nego za muškarce (koji mogu da oplode na hiljade jajnih ćelija). Psihološki razlozi takođe potiču od nešto niže otpornosti muškaraca na stres nego žena, tako da tenzije u braku obično teže podnosi muškarac jer razlika u hormonima, načinu vaspitavanja muškaraca (učenje pokazivanja emocija, stvaranja bliskih veza i odnosa sa ženama, rešavanje problema) uz nešto jače nagonske potrebe, u mnogome hendikepiraju muškarce da sa emocionalnom napetošću izađu na kraj. Otuda mnogi taj stres smanjuju odlascima na utakmice, pecanje, kafanu, kompjutere, preteranim radom, a često i upuštanjem u vanbračne veze. Moguće je da vaš suprug nije naučio da u bliskim relacijama (kakva je sada sa vama, a ranije možda i sa svojom majkom i možda devojkama pre vas) rešava emocionalne probleme kroz otvorenu komunikaciju. Niste napisali kakav je seksualni život, ali se on u braku inače najkasnije gasi, međutim ako postoji razlika i u seksualnim apetitima, to takođe može biti motivator za kompenzovanje neozadovoljenih potreba. Međutim, da ne bi ovaj odgovor koji piše muškarac, ličio ustvari na zastupanje drugog muškarca, predlažem da zaiste budete istrajni u predlogu da odete u bračno savetovalište i sa bračnim savetnikom otvorili teme od značaja za vaš partnerski odnos, komunikaciju, rešavanje problema, načine izbegavanja rešavanja problema. Možda on i uspe da izađe samostalno iz lične krize o kojoj govorite (kao što je prestao i da pije), ali se pitam na koji način će to uticati na vašu relaciju i vašu krizu u braku, ako vi ostanete po strani i prihvatite ulogu krivca. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 29. 11. 2008.imam dugu vezu i dečka koga volim kao i on mene. U poslednje vreme imam strah od gubitka voljene osobe nekim svojim postupkom ili nekim glasinama o tome što sam ja pogrešila u prošlom vremenskom periodu.
Molim Vas da mi što pre odgovorite, jer se grozno osećam i živim sa tim strahom svaki dan, mislim da to kad se probudim, pred spavanje i uvek kad ostanem sama, nikako ne mogu da se opustim i smirim. Molim Vas da mi kažete šta se dešava sa mnom i kako da pobedim taj strah koji me razdire.
Unapred zahvalna.
Poštovana,
strahovi mogu biti realni i iracionalni, naučeni na različite načine, a pobeđuju se suočavanjem nikako izbegavanjem. U vašem slučaju suočavanje je jednostavno, odnosno, prvo pobedite strah u sebi što mislim da nije teško jer se radi o zabludama da ljudi moraju da imaju besprekornu prošlost da bi im sadašnjost i budućnost bile bezbrižne. Da li su u pitanju greške ili ne, to je bio vaš tadašnji izbor inspirisan neiskustvom, trendom, tadašnjim sistemom vrednosti i možda sastavni deo razvoja, ali koja (iskustva) sada ne biste ponavljali. Verujem da ne postoji osoba koja svoju prošlost posmatra kao savršenu, idealnu i besprekornu. Sa druge strane, strah treba dokrrajčiti otvorenim razgovorom sa partnerom, na način i na mestu kojim ste i gde ste ranije nailazi na partnerovo razumevanje. Život u neizvesnosti je obično naporniji od samih događaja.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 28. 11. 2008.Udata sam 12 god, imam dve ćerkice. Imam problem da kontaktiram sa mužem. Od 2005 sam doznala da naša kućna prijatelica nije ono što sam ja mislila, na njegov mobilni sam našla poruke koje navode da oni nisu samo prijatelji, nego više od toga (ljubavnici). Sve sam mu to rekla i dokaze pokazala da to što pričam nije samo moja fantazija, nego realnost. On neće da priča o tome, nego samo mene napada, da sam ja ljubomorna i da izmišljam stvari kako meni odgovaraju. Postala sam mnogo nervozna, a ja po prirodi sam mnogo tiha i smirena osoba, ova situacija kao da ima uticaj na mene, nisam više ta što sam bila. Znam da još uvek imaju kontakt, na žalost neće da prizna. Nemam pojma kako sebi da pomognem, ja ga još uvek volim.
Kako da sebi pomognem ne znam stvarno, već 3 god mučim sebe, hoće sve da eksplodira od mene.
Pomozite mi....
Hvala puno.
Poštovana,
iako sadržaj Vašeg pisma uvažavam , ne mogu da se ne prisetim onog vica-anegdote kada muž uhvaćen u prevari kaže ženi: "Zar ti više veruješ svojim očima nego meni?". Imate hiljadu načina da reagujete na to što ste dokazali, a vi 3 godine nastavljate da dokazujete, naravno iz razumljivih razloga koji ste naveli, da ga još uvek volite. Ali da li Vas ljubav ili strah sprečavaju da reagujete? Naravno, kada kažem da trebate da reagujete, to ne podrazumeva da proganjate, učinite neko nasilje ili se razvedete. Dovoljno je postaviti nova pravila u relaciji, ukazati na konsekvence i naravno sprovesti ih bez odlaganja. U tome Vas možda sprečava strah a ne ljubav? Ljudi se iz ljubavi bore za ono što vole, a iz straha izbegavaju da reše probleme. Nadam se da ćete Vi slediti ljubav, a da ćete strah koji Vas je toliko dugo držao "pod svoje" pobediti.
Srdačno
Imam 32 godine i na proleće planiram venčanje. Moj budući suprug i ja imamo završene ekonomske fakultete, četiri godine smo u vezi i odlično se slažemo. Međutim ja sam nezadovoljna i depresivna. Promenila sam do sada pet poslova i nisam uspela da se izborim ni za svoju poziciju, a ni platu. Sve su to bili uglavnom poslovi sa srednjom školom koji nisu dobro plaćeni. Nemam uticajne prijatelje koji bi mi pomogli da dođem do nekog trajnijeg i kvalitetnijeg posla.S a budućim suprugom je ista situacija. Sve pokušavamo sami da rešimo, jer drugog izbora i nemamo. Ono što mene brine je kako čovek da nauči da živi u takvoj neizvesnosti? Pošto planiram trudnoću, erovatno ću dobiti otkaz, jer radim kod privatnika, a ko zna kada ću naći drugi posao. I kada ću početi da radim u svojoj struci, treba li to da bude sa 40 godina? Naravno tu je i finansijska nesigurnost. Nekada mislim da sam previše ambiciozna i da većina ljudi živi kao i ja. Ipak, ne mislim da su moje želje prevelike, samo želim normalan život. Ne sanjam luksuz. Osećam da živim jedan promašen život, jer vidim da me u budućnosti čeka samo mučenje i neizvesnost.
Odgovoreno: 28. 11. 2008.Kako da pomognem sebi i koje to meni osobine nedostaju da postignem ono što želim? Najgore je što problemi tek predstoje, a ja se već osećam umorno.
Poštovana,
Vama porodični savetnik treba samo pod uslovom da ste bezadovoljstvo svojom vezom i nezvesnot budućeg bračnog odnosa zamenili opisanim nezadovoljstvom i umorom. U protivnom Vama treba ekonomski savetnik (a oboje imate ekonomske fakultete) ili dobar agent za pronalaženje posla.
Srdačno
Prikazano 221-225 od ukupno 254 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima