Poštovani,
brak mi je i krizi i ne vidim izlaz. Imam 49 god supruga 40, u braku smo 19 godina, dvoje dece. Sadašnja kriza je kulminacija nečega što traje godinama. Početak je bio lep, romantičan, zabavljali smo se kratko (3 meseca) i odlučili da živimo zajedno. Sin nam se rodio posle godinu dana zajedničkog življenja (nismo venčani). Nekoliko meseci pre porođaja supruga je počela da se udaljava od mene. Postala je hladna i nezainteresovana. Na moje nežnosti odgovarala je slabi ili nikakao. To se nastavilo i posle porođaja. Rekao sam joj da mi smeta njena nezainteresovanost, ali ništa se nije promenilo.Postao sam nervozan i razdražljiv.Ne znam da li me shvatate ali stuacija je često bila takva da dok je mazim i pokušam da budem nežan moja žena leži nepomično. Mesta na njenom telu koja mogu da dodirnem i poljubim su definisana, znamo za dve ljubavne poze i iz tih klišea ne izlazimo. Dešava se da dok vodimo ljubav ne stavi ruku na mene. Posle toga se osećam bedno. Bili smo kod psihologa, samo na jednom razgovoru, 93 ili 94 godine. Znate kakvo je to vreme bilo, haos. Valjda zato je gospođa psiholog bila pomalo nezainteresovana i kada sam objasnio problem rekla je da oko neslaganja u krevetu moramo sami da se dogovorimo a da zbog interesa deteta moramo da održimo brak. U to vreme sam sam radio, rodila nam se i ćerka, preživljavanje je bilo na prvom mestu. I tako su prolazile godine. 2002 godine firma u kojoj sam radio se raspala, ostao sam bez posla. Počeo sam nešto privatno, siva zona, ali posao traži da radim bukvalno od ujutru do uveče. U to vreme i supruga se zaposlila, stresan posao, šalterski radnik, međuljudski odnosi grozni. Postali smo još dalji, tanka nit koja nas je spajala svela se na razgovore o računima, deci, problemima na poslu...Ne vodimo ljubav već dugo. Ponekad sanjam seks. Toliko se uzbudim da me boli stomak, moram da se samozadovoljavam, ali se posle toga osećam loše. Potpuno sam se povukao i zatvorio. Od tog jada koji me je obuzeo boli me celo telo, jedva se krećem, zapostavljam posao. Urlao bih od muke, ali nemam snage da pustim glas...
Molim Vas, ima li izlaza?
Poštovani,
naravno da ima više rešenja, samo je pitanje koje je za Vas prihvatljivo. Vi ste umesto rešenja upotrebili termin "izlaz", što može (ali ne mnora) da metaforično sugeriše o čemu možda konkretno razmišljate. Ne znam koliko je relevantno da sada komentarišem period porođaja od pre 18 godina, ali verujem da može biti od značaja par činjenica. Prvo, pominjete da ste u braku, a kasnije pišete da niste venčani. Imajući u vidu kulturološki značaj samog čina venčanja, mene bi interesovalo kako vas dvoje, svako za sebe, objašnjavate takav izbor. Drugo, opšte je poznato da žene u periodu pre i nakon porođaja, zbog hormonskih promena, mogu imate i poremećaje raspoloženja, pa je zabluda da je za sve žene to vreme euforije i dobrog raspoloženja i volje, čak se može reći da joj je tada psihološka i fizička pomoć često najpotrebnija, a do seksa je mnogima "kao do lanjskog snega". Takvo stanje može potrajati i godinu dana ili se održavati i više godina na subkliničkom nivou, pa i to treba imati u vidu. Treće, nesporazum je mogao nastati i kod psihologa (verovatno zato što ste samo jednom otišli bez razjašnjavanja), jer ni meni nije jasno kako da se oko "neslaganja u krevetu" sami dogovorite, jer da ste to mogli vi ne biste ni potražili pomoć. Pogotovo mi je nejasan savet da zbog deteta morate da održite brak, jer naš posao nije da drugima govorimo da li treba ili ne treba da održe brak, već da pitamo kako njihove odluke koje donose ili će doneti utiču na njihova osećanja i ponašanje i da li je to ono što žele ili što želi njihov partner. Pogotovo nas interesuju moguće alternative trenutnom razmišljanju i njihove konsekvence. Životna situacija koju opisujete je realnost mnogih ljudi, pa je interesantno razmišljati (pa i pitati) i kako ti ljudi prevazilaze slične probleme svakodnevice i uklapaju ih u privatni život, pogotovo seksualni. Dakle, puno tema za razmišljanje, a prvi "izlaz" je da počnete da razmišljate o njima, sami, sa suprugom, sa terapeutom ili svima njima.
Srdačno
Sada, sa 44 g stvarno mi treba pomoć/savet. Odrasla sam u skladnoj porodici, bez trauma, sa onoliko novca kao i većina iz tog vremena. Uvek sam bila živaha, radosna, sklona šalama i vrlo vickasta. U doba pubertata volela sam sve ono ko i ostali, ali strogi patrijhalni odnosi u kući malo toga su i dozvoljavali. U 17 g sam se udala i u 21 rodila sina koji mi je ok. Sada je to odrastao čovek sa završenim fakultetom i dobro je. U braku živim sa čovekom koji je 9 g stariji od mene koji je dobar i popustljiv do momenta koji ugrožava njegov odlazak u selo iz koga je i gde smo išli godinama. Njegova maćeha i život koji je tamo proveo je strašan. Ali i to je iza nas. Moj problem je u tome što stalno brinem za roditelje koji su oko 70 g i pomisao da će kada dodje vreme umreti stvarama neopisiv pritisak i nervozu. Brine me sestra koja celog veka živi sa čovekom kome je glavna definicija da je žena da razveseli , oraspoloži muža, da mu služi . Šta da Vam kažem, ona ima 47, a on 50 , što ona prihvata i ne buni se. Čak i ona smatra da to tako treba. To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica. Ali, izgleda da to nije moguće. Vesela sam i danas, ali sam jako postala obazriva. Imam jedno dete, zadovoljna sam njime i njegovim uspehom, a kada kaže da ga nešto boli ja se prekinem. Juče mi je pokazao da ima na glavi neku blagu belu izbočinu i misli da je to masno tkivo ja nisam imala snage da odem sa posla kući koliko sam se precepila. Mada sam ja dva puta to otklonila hiruškim putem, ipak mi je žao da se on sekira i pati, jer je jako emotivan .
Molim Vas kako da pomognem njemu da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje. Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi. Izvinite, možda nisam baš sve hronološki napisala, ali mi u provinciji i nemamo mogućnosti da sa nekim normalinim, obrazovnim i razumnim porazgovaramo.
Hvala na strpljenju
Poštovana,
hronologija je OK, ali se pitam koliko su Vaše želje i očekivanja realni. Pišete: želim da pomognem sinu "da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje". Pokazujete mu kako se dete treba ponašati prema roditeljima, a onda želite da Vaš sin to ne čini prema Vama? Da li mu to ostavlja prostor da razume šta je ispravno? Zatim pišete: "Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi...To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica."), da bi i sami konstatovali da "izgleda nije sve moguće"- Da li sebi ostavljate prostora da razumete šta činite? Ukoliko uočavate da nešto nije moguće, šta znači to da i dalje pokušavate nešto što nije moguće? Da li je to želja da se nešto promeni ili činite da se sve održi kako jeste (ili bude i gore)? Koji je to razlog zbog koga ne možete postupati drugačije? Drugačije ne podrazumeva ići u drugu krajnost (crno-beli način viđenja sveta, po principu ili treba biti bolećiv ili neosetljiv, ili prihvatam ili ne prihvatam, ili će sav svet živeti lepo i zdravo ili ja ne mogu biti sretna i mirna itd.). Smrt roditelja koje volite ne može biti verovatno nikada emotivno prihvaćena, ali dok su živi ( a jesu i verovatno ne planiraju da umiru, pa bi im verovatno i smetala prevremena žalost) treba im pokazati svoja pozitivna osećanja, a ne strahove. Ako želite da vam sin bude hrabriji i samostalniji, onda nije logično učiti ga svojim bolećivim ("presecajućim") reakcijama kako da bude hrabar. Strašljivi roditelji stvaraju još strašljiviju decu, a hrabri neustrašljivu. I jedna i druga krajnost je nepovoljna za decu. Tuga i strah su tu da nas opominju kako da se menjamo i da nas radost i hrabrost ne zavedu. Dakle, nije "štos" u "ili će biti tako ili onako" već u balansu i kompromisu "i ovako i onako", dakle ne ili-ili, već i i, i ili. Takođe, da li je moguće da BAŠ SAV svet živi lepo i zdravo? Vi možete da krenete i sami da da živite tako i date svetu svoj primer, a svetu možete da prepustite da vas posle toga sledi ili da živi po nekim svojim načelima, jer nekome iz tog sveta može pasti na pamet da poželi i vama da živite lepše i srećnije jer mu se može učiniti da to ne činite.
Srdačno
Poštovani,
Moj problem je veliki, a nisam u stanju da ga sama rešim. Pre skoro sedam godina poznanica moga brata je ostala u drugom stanju i protiv volje moga brata odlučila da rodi dete. Odmah nakon toga je odlučila da se zaposli u nekom marketu (njena stručna sprema je `slaba` srednja škola) i da nastavi da se samostalno stara o detetu. Ni posle sedam godina, moj brat (koji i dalje izigrava plejboja sa solidnom platom) nije promenio nimalo svoj stav. Ona je i dalje za njega moralno problematična i ne želi da čuje bilo kakav komentar na tu temu. Verujem da mu je tako lakše, jer on nije donosio
nikakavu odluku. Ali i pored toga znam da oseća grižu savesti zbog devojčice, otada nije ni u kakvoj drugoj vezi, nešto bi hteo da preduzme, bar kad je ona u pitanju, a ne zna ni šta, ni kako to da učini. On ima tridesetsedam godina i krajnje je vreme da nešto učini sa sobom.
Zabrinuta sestra i tetka.
Poštovana,
niste napisali koliko Vi imate godina, ali čitajući Vaše pismo verujem da ste Vi oduvek bili "starija" odgovorna sestra, a on "mlađi neodogovorni" brat. Sada mlađi brat ima 37 godina, a sestra je u poziciji da se umesto njega "raspita" šta on treba da uradi sa sopstvenim detetom. U redu, moguće je da je Vama dosadilo da više budete u tako teškoj i nezahvalnoj ulozi pa smatrate da je krajnje vreme da nešto promenite, na čemu će vam verujem čestitati prvenstveno članovi vaše porodice i verujem većina porodičnih terapeuta. Osim što bi mogao da prizna dete i pomogn (pre svega materijalno) samohranoj majci svoga deteta, ne znam šta bih ja mogao drugo da savetujem čoveku od 37 godina koji mi se nije ni obratio za bilo kakvu pomoć. Vama mogu još jednom da čestitam na hrabrosti da nešto promenite u relaciji sa bratom.
Srdačno
U braku sam 3 god., imam dete od tri god, koje ide u vrtić. Moj suprug je nezeposlen, odbija svaki razgovor na tu temu, pokreće posao u koji ima još mnogo da ulaže i odbija svaku nametnutu odgovornost u porodici. Ja planiram da se zaposlim, ali od njega dobijam samo uzdržan komentar da nema ništa protiv , ali da on nema ništa sa tim. Ne dobijam njegovu podršku i nemam poverenja u njegove reči.
Kako da rešimo problem...on mene ne želi da sluša..
Nisam siguran šta ste mislili kada ste rekli da vaš suprug "ne želi da sluša", ali krenuću od pretpostavke da niste mislili da treba da bude poslušan kada mu Vi nešto zapovedite, već da ne želi da sasluša šta govorite. Uveren sam da vaš suprug ima poverenja u Vas i da on veruje da dobro radite to što sada radite, imajući u vidu da je Vama prepustio svaku "nametnutu" odgovornost u porodici, ali da se možda skoncentrisao na nešto za šta smatra da on ima više kompetentnosti. Verujem i da istovremeno ne želi da se promene stvari u porodičnom funkcionisanju gde vi funkcionišete po njemu zadovoljavajuće. Iako može da zvuči kao ublažavanje stvarnosti i davenje drugog značenja onom što ste napisali, to ipak nije tako, jer smatram da neravnoteža u ispunjavanju porodičnih obaveza i partnerskoj komunikaciji dovodi i do neravnoteže u unutrašnjim osećanjima svih ćlanova porodice, zbog čega je potrebno poljuljanu ravnotežu vratiti. Vi možete suprugu iskreno ZAHVALITI na poverenju koje Vam ukazuje za obavljanje kućnih poslova, ali mu istovremeno možete reći šta očekujete da on od sada preuzme (to nije nametanje) jer Vi želite da radite neki drugi posao koji se bolje plaća i više ceni od sadašnjeg (kućnog posla). Verujem da će tada imati mnogo više vremena da sasluša o čemu se zapravo radi.
Srdačno
Pozdrav doktorke,
imam 44 god, oženjen sam, imam decu koja su našla svoj put, udala se, a ja sam ostao sa ženom sam da živim. Imali smo normalne odnose, uopšte, dok se nisam upoznao sa covekom koji me je uveo u gay svet imao sam od tada za 2 god odnose i kontakte sa 13 muškaraca i uvek tražio ljubav- pošto kod muškaraca je opštepoznata stvar da misle prvo na sex, a potom na ljubav. Razočarao sam se i prestao sa sexom sa muškarcima, da napomenem da već godinu dana ne spavam sa ženom koja sumnja da sam bio sa muškarcima što ja negiram, naravno, a kao razlog mog nespavanja sa njom navodim da nemam volju. Posle avantura sa muškarcima prestao sam uopšte da imam odnose i što bi se reklo postao sam asexualan i nemam volje da se bilo kome intimno približim, jer sam uvek kad sam tražio ljubav kod nekoga, ostao razočaran, zadovoljavam se nekim drugim stvarima u životu itd. Da Vas ne gnjavim.. da li možete da mi odgovorite šta je sa mnom, da nisam možda ušao u klimakterijum ili slično?
Pozdrav
Poštovani, neznam koliko dugo nemate seksualne odnose uopšte, ali ako sam dobro razumeo vi ste tokom dve godine imali 13 muških partnera + jedno vreme i seksualne odnose sa ženom. Tokom dve godine bili ste promiskuitetni (više od 6 partnera godišnje se smatra promiskuitetnim seksualnim ponašanjem) tražeći ljubav? Zar je tolika potraga za ljubavlju potrebna da biste shvatili da će ipak posle seksa uslediti novi seks bez ljubavi? Ne znam da li ste u klimakterijumu, jer je muški klimakterijum sumnjiva kategorija koja uglavnom treba da objasni zašto neki muškarci seksualno "polude", a ne da objasni gubitak libida. Ono što mene zabrinjava je vaša relacija sa suprugom i ne znam da li je pošteno da dođemo zajedno u pozicuju da vi mene pitate da ja vama pomognem jer vi više niste seksualno budni pored žene i 13 partnera, a da se ne pitamo šta to pomaganje vama čini za relaciju prema supruzi? Gde je ona tu? Da li i ona treba da se zabrine za vas ili je vreme da i njoj pomognete da razmisli kako i sa kim treba da živi i ima seksualne odnose? Razmišljanjem o ljubavi prema, možda dođete i do prave ljubavi drugih prema vama. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 08. 12. 2008.brak mi je i krizi i ne vidim izlaz. Imam 49 god supruga 40, u braku smo 19 godina, dvoje dece. Sadašnja kriza je kulminacija nečega što traje godinama. Početak je bio lep, romantičan, zabavljali smo se kratko (3 meseca) i odlučili da živimo zajedno. Sin nam se rodio posle godinu dana zajedničkog življenja (nismo venčani). Nekoliko meseci pre porođaja supruga je počela da se udaljava od mene. Postala je hladna i nezainteresovana. Na moje nežnosti odgovarala je slabi ili nikakao. To se nastavilo i posle porođaja. Rekao sam joj da mi smeta njena nezainteresovanost, ali ništa se nije promenilo.Postao sam nervozan i razdražljiv.Ne znam da li me shvatate ali stuacija je često bila takva da dok je mazim i pokušam da budem nežan moja žena leži nepomično. Mesta na njenom telu koja mogu da dodirnem i poljubim su definisana, znamo za dve ljubavne poze i iz tih klišea ne izlazimo. Dešava se da dok vodimo ljubav ne stavi ruku na mene. Posle toga se osećam bedno. Bili smo kod psihologa, samo na jednom razgovoru, 93 ili 94 godine. Znate kakvo je to vreme bilo, haos. Valjda zato je gospođa psiholog bila pomalo nezainteresovana i kada sam objasnio problem rekla je da oko neslaganja u krevetu moramo sami da se dogovorimo a da zbog interesa deteta moramo da održimo brak. U to vreme sam sam radio, rodila nam se i ćerka, preživljavanje je bilo na prvom mestu. I tako su prolazile godine. 2002 godine firma u kojoj sam radio se raspala, ostao sam bez posla. Počeo sam nešto privatno, siva zona, ali posao traži da radim bukvalno od ujutru do uveče. U to vreme i supruga se zaposlila, stresan posao, šalterski radnik, međuljudski odnosi grozni. Postali smo još dalji, tanka nit koja nas je spajala svela se na razgovore o računima, deci, problemima na poslu...Ne vodimo ljubav već dugo. Ponekad sanjam seks. Toliko se uzbudim da me boli stomak, moram da se samozadovoljavam, ali se posle toga osećam loše. Potpuno sam se povukao i zatvorio. Od tog jada koji me je obuzeo boli me celo telo, jedva se krećem, zapostavljam posao. Urlao bih od muke, ali nemam snage da pustim glas...
Molim Vas, ima li izlaza?
Poštovani,
naravno da ima više rešenja, samo je pitanje koje je za Vas prihvatljivo. Vi ste umesto rešenja upotrebili termin "izlaz", što može (ali ne mnora) da metaforično sugeriše o čemu možda konkretno razmišljate. Ne znam koliko je relevantno da sada komentarišem period porođaja od pre 18 godina, ali verujem da može biti od značaja par činjenica. Prvo, pominjete da ste u braku, a kasnije pišete da niste venčani. Imajući u vidu kulturološki značaj samog čina venčanja, mene bi interesovalo kako vas dvoje, svako za sebe, objašnjavate takav izbor. Drugo, opšte je poznato da žene u periodu pre i nakon porođaja, zbog hormonskih promena, mogu imate i poremećaje raspoloženja, pa je zabluda da je za sve žene to vreme euforije i dobrog raspoloženja i volje, čak se može reći da joj je tada psihološka i fizička pomoć često najpotrebnija, a do seksa je mnogima "kao do lanjskog snega". Takvo stanje može potrajati i godinu dana ili se održavati i više godina na subkliničkom nivou, pa i to treba imati u vidu. Treće, nesporazum je mogao nastati i kod psihologa (verovatno zato što ste samo jednom otišli bez razjašnjavanja), jer ni meni nije jasno kako da se oko "neslaganja u krevetu" sami dogovorite, jer da ste to mogli vi ne biste ni potražili pomoć. Pogotovo mi je nejasan savet da zbog deteta morate da održite brak, jer naš posao nije da drugima govorimo da li treba ili ne treba da održe brak, već da pitamo kako njihove odluke koje donose ili će doneti utiču na njihova osećanja i ponašanje i da li je to ono što žele ili što želi njihov partner. Pogotovo nas interesuju moguće alternative trenutnom razmišljanju i njihove konsekvence. Životna situacija koju opisujete je realnost mnogih ljudi, pa je interesantno razmišljati (pa i pitati) i kako ti ljudi prevazilaze slične probleme svakodnevice i uklapaju ih u privatni život, pogotovo seksualni. Dakle, puno tema za razmišljanje, a prvi "izlaz" je da počnete da razmišljate o njima, sami, sa suprugom, sa terapeutom ili svima njima.
Srdačno
Sada, sa 44 g stvarno mi treba pomoć/savet. Odrasla sam u skladnoj porodici, bez trauma, sa onoliko novca kao i većina iz tog vremena. Uvek sam bila živaha, radosna, sklona šalama i vrlo vickasta. U doba pubertata volela sam sve ono ko i ostali, ali strogi patrijhalni odnosi u kući malo toga su i dozvoljavali. U 17 g sam se udala i u 21 rodila sina koji mi je ok. Sada je to odrastao čovek sa završenim fakultetom i dobro je. U braku živim sa čovekom koji je 9 g stariji od mene koji je dobar i popustljiv do momenta koji ugrožava njegov odlazak u selo iz koga je i gde smo išli godinama. Njegova maćeha i život koji je tamo proveo je strašan. Ali i to je iza nas. Moj problem je u tome što stalno brinem za roditelje koji su oko 70 g i pomisao da će kada dodje vreme umreti stvarama neopisiv pritisak i nervozu. Brine me sestra koja celog veka živi sa čovekom kome je glavna definicija da je žena da razveseli , oraspoloži muža, da mu služi . Šta da Vam kažem, ona ima 47, a on 50 , što ona prihvata i ne buni se. Čak i ona smatra da to tako treba. To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica. Ali, izgleda da to nije moguće. Vesela sam i danas, ali sam jako postala obazriva. Imam jedno dete, zadovoljna sam njime i njegovim uspehom, a kada kaže da ga nešto boli ja se prekinem. Juče mi je pokazao da ima na glavi neku blagu belu izbočinu i misli da je to masno tkivo ja nisam imala snage da odem sa posla kući koliko sam se precepila. Mada sam ja dva puta to otklonila hiruškim putem, ipak mi je žao da se on sekira i pati, jer je jako emotivan .
Odgovoreno: 07. 12. 2008.Molim Vas kako da pomognem njemu da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje. Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi. Izvinite, možda nisam baš sve hronološki napisala, ali mi u provinciji i nemamo mogućnosti da sa nekim normalinim, obrazovnim i razumnim porazgovaramo.
Hvala na strpljenju
Poštovana,
hronologija je OK, ali se pitam koliko su Vaše želje i očekivanja realni. Pišete: želim da pomognem sinu "da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje". Pokazujete mu kako se dete treba ponašati prema roditeljima, a onda želite da Vaš sin to ne čini prema Vama? Da li mu to ostavlja prostor da razume šta je ispravno? Zatim pišete: "Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi...To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica."), da bi i sami konstatovali da "izgleda nije sve moguće"- Da li sebi ostavljate prostora da razumete šta činite? Ukoliko uočavate da nešto nije moguće, šta znači to da i dalje pokušavate nešto što nije moguće? Da li je to želja da se nešto promeni ili činite da se sve održi kako jeste (ili bude i gore)? Koji je to razlog zbog koga ne možete postupati drugačije? Drugačije ne podrazumeva ići u drugu krajnost (crno-beli način viđenja sveta, po principu ili treba biti bolećiv ili neosetljiv, ili prihvatam ili ne prihvatam, ili će sav svet živeti lepo i zdravo ili ja ne mogu biti sretna i mirna itd.). Smrt roditelja koje volite ne može biti verovatno nikada emotivno prihvaćena, ali dok su živi ( a jesu i verovatno ne planiraju da umiru, pa bi im verovatno i smetala prevremena žalost) treba im pokazati svoja pozitivna osećanja, a ne strahove. Ako želite da vam sin bude hrabriji i samostalniji, onda nije logično učiti ga svojim bolećivim ("presecajućim") reakcijama kako da bude hrabar. Strašljivi roditelji stvaraju još strašljiviju decu, a hrabri neustrašljivu. I jedna i druga krajnost je nepovoljna za decu. Tuga i strah su tu da nas opominju kako da se menjamo i da nas radost i hrabrost ne zavedu. Dakle, nije "štos" u "ili će biti tako ili onako" već u balansu i kompromisu "i ovako i onako", dakle ne ili-ili, već i i, i ili. Takođe, da li je moguće da BAŠ SAV svet živi lepo i zdravo? Vi možete da krenete i sami da da živite tako i date svetu svoj primer, a svetu možete da prepustite da vas posle toga sledi ili da živi po nekim svojim načelima, jer nekome iz tog sveta može pasti na pamet da poželi i vama da živite lepše i srećnije jer mu se može učiniti da to ne činite.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 05. 12. 2008.Moj problem je veliki, a nisam u stanju da ga sama rešim. Pre skoro sedam godina poznanica moga brata je ostala u drugom stanju i protiv volje moga brata odlučila da rodi dete. Odmah nakon toga je odlučila da se zaposli u nekom marketu (njena stručna sprema je `slaba` srednja škola) i da nastavi da se samostalno stara o detetu. Ni posle sedam godina, moj brat (koji i dalje izigrava plejboja sa solidnom platom) nije promenio nimalo svoj stav. Ona je i dalje za njega moralno problematična i ne želi da čuje bilo kakav komentar na tu temu. Verujem da mu je tako lakše, jer on nije donosio nikakavu odluku. Ali i pored toga znam da oseća grižu savesti zbog devojčice, otada nije ni u kakvoj drugoj vezi, nešto bi hteo da preduzme, bar kad je ona u pitanju, a ne zna ni šta, ni kako to da učini. On ima tridesetsedam godina i krajnje je vreme da nešto učini sa sobom.
Zabrinuta sestra i tetka.
Poštovana,
niste napisali koliko Vi imate godina, ali čitajući Vaše pismo verujem da ste Vi oduvek bili "starija" odgovorna sestra, a on "mlađi neodogovorni" brat. Sada mlađi brat ima 37 godina, a sestra je u poziciji da se umesto njega "raspita" šta on treba da uradi sa sopstvenim detetom. U redu, moguće je da je Vama dosadilo da više budete u tako teškoj i nezahvalnoj ulozi pa smatrate da je krajnje vreme da nešto promenite, na čemu će vam verujem čestitati prvenstveno članovi vaše porodice i verujem većina porodičnih terapeuta. Osim što bi mogao da prizna dete i pomogn (pre svega materijalno) samohranoj majci svoga deteta, ne znam šta bih ja mogao drugo da savetujem čoveku od 37 godina koji mi se nije ni obratio za bilo kakvu pomoć. Vama mogu još jednom da čestitam na hrabrosti da nešto promenite u relaciji sa bratom.
Srdačno
U braku sam 3 god., imam dete od tri god, koje ide u vrtić. Moj suprug je nezeposlen, odbija svaki razgovor na tu temu, pokreće posao u koji ima još mnogo da ulaže i odbija svaku nametnutu odgovornost u porodici. Ja planiram da se zaposlim, ali od njega dobijam samo uzdržan komentar da nema ništa protiv , ali da on nema ništa sa tim. Ne dobijam njegovu podršku i nemam poverenja u njegove reči.
Odgovoreno: 05. 12. 2008.Kako da rešimo problem...on mene ne želi da sluša..
Nisam siguran šta ste mislili kada ste rekli da vaš suprug "ne želi da sluša", ali krenuću od pretpostavke da niste mislili da treba da bude poslušan kada mu Vi nešto zapovedite, već da ne želi da sasluša šta govorite. Uveren sam da vaš suprug ima poverenja u Vas i da on veruje da dobro radite to što sada radite, imajući u vidu da je Vama prepustio svaku "nametnutu" odgovornost u porodici, ali da se možda skoncentrisao na nešto za šta smatra da on ima više kompetentnosti. Verujem i da istovremeno ne želi da se promene stvari u porodičnom funkcionisanju gde vi funkcionišete po njemu zadovoljavajuće. Iako može da zvuči kao ublažavanje stvarnosti i davenje drugog značenja onom što ste napisali, to ipak nije tako, jer smatram da neravnoteža u ispunjavanju porodičnih obaveza i partnerskoj komunikaciji dovodi i do neravnoteže u unutrašnjim osećanjima svih ćlanova porodice, zbog čega je potrebno poljuljanu ravnotežu vratiti. Vi možete suprugu iskreno ZAHVALITI na poverenju koje Vam ukazuje za obavljanje kućnih poslova, ali mu istovremeno možete reći šta očekujete da on od sada preuzme (to nije nametanje) jer Vi želite da radite neki drugi posao koji se bolje plaća i više ceni od sadašnjeg (kućnog posla). Verujem da će tada imati mnogo više vremena da sasluša o čemu se zapravo radi.
Srdačno
Pozdrav doktorke,
Odgovoreno: 01. 12. 2008.imam 44 god, oženjen sam, imam decu koja su našla svoj put, udala se, a ja sam ostao sa ženom sam da živim. Imali smo normalne odnose, uopšte, dok se nisam upoznao sa covekom koji me je uveo u gay svet imao sam od tada za 2 god odnose i kontakte sa 13 muškaraca i uvek tražio ljubav- pošto kod muškaraca je opštepoznata stvar da misle prvo na sex, a potom na ljubav. Razočarao sam se i prestao sa sexom sa muškarcima, da napomenem da već godinu dana ne spavam sa ženom koja sumnja da sam bio sa muškarcima što ja negiram, naravno, a kao razlog mog nespavanja sa njom navodim da nemam volju. Posle avantura sa muškarcima prestao sam uopšte da imam odnose i što bi se reklo postao sam asexualan i nemam volje da se bilo kome intimno približim, jer sam uvek kad sam tražio ljubav kod nekoga, ostao razočaran, zadovoljavam se nekim drugim stvarima u životu itd. Da Vas ne gnjavim.. da li možete da mi odgovorite šta je sa mnom, da nisam možda ušao u klimakterijum ili slično?
Pozdrav
Poštovani, neznam koliko dugo nemate seksualne odnose uopšte, ali ako sam dobro razumeo vi ste tokom dve godine imali 13 muških partnera + jedno vreme i seksualne odnose sa ženom. Tokom dve godine bili ste promiskuitetni (više od 6 partnera godišnje se smatra promiskuitetnim seksualnim ponašanjem) tražeći ljubav? Zar je tolika potraga za ljubavlju potrebna da biste shvatili da će ipak posle seksa uslediti novi seks bez ljubavi? Ne znam da li ste u klimakterijumu, jer je muški klimakterijum sumnjiva kategorija koja uglavnom treba da objasni zašto neki muškarci seksualno "polude", a ne da objasni gubitak libida. Ono što mene zabrinjava je vaša relacija sa suprugom i ne znam da li je pošteno da dođemo zajedno u pozicuju da vi mene pitate da ja vama pomognem jer vi više niste seksualno budni pored žene i 13 partnera, a da se ne pitamo šta to pomaganje vama čini za relaciju prema supruzi? Gde je ona tu? Da li i ona treba da se zabrine za vas ili je vreme da i njoj pomognete da razmisli kako i sa kim treba da živi i ima seksualne odnose? Razmišljanjem o ljubavi prema, možda dođete i do prave ljubavi drugih prema vama. Srdačno
Prikazano 216-220 od ukupno 254 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima