Poštovani,
Suprug i ja smo u braku 15g, imamo sina od 13 i iz predhodnih brakova po dvoje dece, sada već odrasle. Mi živimo sami sa najmladjim. Moj problom ili bolje reći naš, počeo je pre otprilike dve godine, možda i ranije, ali sam ga ja postala svesna i pokušavala razgovarati sa suprugom o tome. Naime otvaranjem privatne firme i nedostatkom vremena za nas počeli smo da se udaljavamo jedno od drugog. Svesna problema koji je nastao pokušala sam niz puta razgovarati sa suprugom , bezuspešno. Nije nalazio vremena čak ni da me sasluša. Žalila sam se naime na nedostatak pažnje, neorganizovanost u poslu ( njegovu) koja mu je ostavljala malo vremena, bolje reći ni malo za porodicu. Patila sam, čekala, trudila se da mu i ono malo vremena u kući bude prijatno, medjutim bez rezultata. Da stvar bude još gora, mučena bolom koji me je razdirao tražila sam odgovore svuda, sem izgleda na pravom mestu, kod psihijatra, došla sam do knjige Pet jezika ljubavi i poklonila je suprugu za godišnjicu braka (divna knjiga sa puno toga rečenog i za primenu u realnom životu. Pročitao je knjigu na godišnjem odmoru tada, pre dve godine i navodno shvatio gde grešimo. Prokleta knjiga, nakon povratka sa istog odmora promene u njegovom ponašanju su bile drastične, da skratim, vrlo uskoro sam počela da sumnjam da ima drugu ženu. Znajući ga , nisam imala šansu da bez čvrstih dokaza sednem i razgovaram s njim, pripisao bi to mojoj ljubomori, on večiti ženskaroš i neko ko konstantno ima potrebu da mu se ženska populacija divi. Nosila sam se s tim njegovim nazovi problemom kako i koliko sam umela, jer sam do pre dve godine bila sav njegov svet. Možete li zamisliti kako sam se osećala shvatajući iz dana u dan kako ne samo da to više nisam, već postoji neko zbog koga je spreman uraditi mnogo štošta, čak i sopstvenu ženu dovoditi u situacije da bude u njenom društvu i ne birati ni mesto ni vreme da ju pominje. Bolovala sam, čekala pravi dokaz da budem sigurna u to u šta sumnjam i naravno doživela sam, priznao je, nije imao kud, kako to i inače biva, kad već zna celo selo..Molio me za oproštaj plakao zaklinjao se, nisam znala ni šta da kažem, niti šta da radim. Pitala sam da li mu je stalo do nje, rekao je ne, iako me scene iz vremena njihove veze, a koje govore suprotno, progone i danas. Opširna sam znam, ali zaista ne vidim način više nego da pokušam naći izlaz iz ovog pakla. Od priznanja do danas prošla je godina, 365 dana muke teških reči svega, zajedno smo manje nego što smo bili ikad. On više ne govori ni kud ide ni šta radi, obaveze oko kuće i dece su ionako moje (dobrovoljno sam to prihvatila u vreme kad sam mu želela na taj način dati podršku napornom radu i razvijanju firme), medjutim ja sam na ivici nervnog sloma, ako već nisam ozbiljno bolesna, jer sam u svom ovom periodu navukla visok pritisak koji i pored urednog lečenja retko držim na normali. Pokušali smo i sa psihoterapijama (4meseca) bez rezultata, sve je gore i gore. Ne razgovaramo, sem službeno i to kratko. Ukoliko i krene priča neminovna je svadja i teške reči. Sve u svemu godinu dana pakla ako onaj period izuzmem kad je bio s njom. Ja sam nigde pod sedativima koji mi ništa dobro ne donose, mučena nesanicama besparicom, jer mi retko daje novac, nerazumevanjem, pokušala sam se i trovati!! Umorna sam od razgovora s njim, umorna od njegovog upornog bežanja i od kuće i od prooblema, predlagala sam razvod, iako sam u bezizlaznoj situaciji, stambenoj i finansijskoj, njemu kaže ne smetam? Život pod istim krovom bez obzira što njega sve manje ima pod njim je postao pakao, zatvaram se u sebe, nisam u stanju da normalno funkcionišem, dete mi propada, jer je svesno da svi problemi dolaze od naših svadja. Volim mog muža ,možda Vam to zvuči neverovatno, ali preispitivanjem sebe došla sam do zaključka da bih mogla da mu oprostim, jer ga volim, medjutim njegovo ponašanje i hladnoća me tera u još veće nepoverenje i košmare. Slike njih dvoje ne izlaze mi iz glave, kao da sam opsednuta. Znam da je razlog takvih košmara, njegovo ponašanje, to sam mu i rekla u više navrata, medjutim on i dalje tera po svom, čak i gore. Pod izgovorom da mu ja ionako ne verujem.
Kažite mi kako mogu verovati nekom ko je povredio me na onako brutalan način, ko tvrdi da me voli i želi život sa mnom, a ponaša se nezainteresovano za sve što se tiče mene i kuće? Ja sam svesna da i njemu ovakav život nije lep i da beži od mene, koja više nije ista ona žena, vesela i bezbrižna. A kako da to ponovo budem, sama ne mogu za brak i za dogovor treba dvoje. Molim Vas pomozite mi da bar na neki način uspostavim normalnu komunikaciju izmedju mene i mog muža, ukoliko ste mišljenja da nam ima pomoći.
S poštovanjem,
očajna

Poštovani dr,
Moja porodica ima veliki problem, naime moj tata koji je najbolji čovjek na svijetu po mom doimanju, počeo je manično da bude ljubomoran i posesivan prema mojoj mami, koja je oličenje dobrote, poštenja i sveg karakternog i moralnog što jedna žena može da bude. Taj problem ima već godinama, mama je uspješno odolevala problemima, međutim sad je preraslo u nešto baš ozbiljno, naime počeo je da je prati, da joj čita poruke iz telefona, da je maltretira verbalno, da joj govori da je u vezi sa bilo kojim muškarcem sa kojim ima i najmanji kontakt na poslu. Inače i ona i on su vrlo uspješni i cijenjeni na poslu, a sve to može da propadne zbog njegove bolesti. Postalo je zaista ne podnošljivo, ona je jadna i nikakva, a i on.
Molim Vas da što prije mi odgovorite na moje pitanje, koje tablete da koristi za smirenje i smanjenje tih napada, i kojem psihijatru da se obratimo u Srbiji koji može da nam pomogne, bilo da je u privatnoj ili državnoj klinici, da je dobar i da je diskrecija zagarantovana!? Ali, molim Vas prije svega sugerišite koje tablete da uzima radi smanjenja te užasne psihičke uznemirenosti?
Hvala unaprijed

Poštovani doktore,
od pamtiveka enigma, a Vi mi pokušajte pomoći. Sa suprugom sam u braku 34 godine. Meni je 55, a njoj 56 godina. Imamo troje dece. Ona je u redovnoj penziji, a ja sam žrtva tranzicije, bez posla i prinadležnosti, a i živim kod nje u kući. Možete li zamisliti situaciju u kojoj u zadnjih 18 godina supruga uopšte nema interesovanja za mene ni kao čoveka, ni kao muškarca, ni kao ljubavnika. Sramota me je reći da na prste jedne ruke mogu izbrojati te trenutke sa suprugom, a u isto vreme ima vremena za sestre preko interneta i to po više sati, otprilike od 8 do 12 uveče. U toku dana ono što mogu da uradim oko porodice i kuće ja i odradim i uradim, njoj olakšam sve gde mogu, nadajući se da i posle ponoći dolazi i nagrada, a to je, u našim godinama dar bogova, onoliko koliko želimo jedno drugo, ali to je zabluda - ništa se ne dešava. Do koje granice čovek može da ide. Znam da nije to najvažnija stvar na svetu, ali ponekad prija. Što se mene tiče, i dalje imam želju i strast, možda i veću nego u startu, ali sa druge strane nema odgovora, to je standardno, boli me glava, umorna sam, bole me kosti, i slično, a u isto vreme, za proteklih 18 godina ima vremena da sa sestrom ide u izlaske sa njenim oženjenim čovekom.
Molim Vas da mi odgovorite šta ovde nije u redu ili ko nije u redu. Možda ovo nije napisano baš kako treba, ali ukratko.
Pozdrav

Poštovani,
obraćam Vam se za pomoć jer sam došla u ćorsokak i ne znam kuda dalje. Imam skoro 40 godina, u braku sam 19 godina. Imamo dvoje dece od 17 i 6 godina. Moj problem je što sam izgubila poverenje u supruga koji me godinama vara. Sve je počelo još pre 13 godina kada je ušao u vezu sa koleginicom s posla, sa ženom koja je flertovala sa svima. Naturio mi je prijateljstvo sa njom, jer su nam deca bila istog uzrasta, dolazila je sa detetom često, mi smo išli kod njih i iako mi nije prijalo, jer je bila dosta starija od mene, a i od mog supruga, poštovala sam to. Nikad nisam posumnjala. Posle 4-5 godina sam slučajno čula kako joj izjavljuje ljubav preko telefona. Nije ništa hteo da prizna, poricao je, ali nazvala sam nju i šokirala se informacijama koje mi je dala: koliko dugo to traje, da su planirali brak i dete, zar nikad nisam posumnjala i da neće da mi priča sve, jer bi me detalji samo povredili. On je to sve poricao, tvrdeći da je ona umela da iskoristi trenutak, bila je vešta, iskusna. Bilo mi je strašno, patila sam, ali tako sam vaspitana da je za mene brak svetinja i prešla sam preko toga. Nisam htela da dozvolim da zauzme moje mesto. Nakon godinu dana dogodila mi se slučajno druga trudnoća i posle vaganja šta činiti, odlučila sam da rodim dete. I za vreme moje trudnoće bilo je sumnji da je još sa njom u vezi, ali nisam imala dokaza. Kad je beba napunila godinu dana, jednom me nazvala sa mobilnog telefona i pitala kada ću ih ostaviti da budu srećni. On je to ponovo zagladio u stilu, ona nije normalna, oni nemaju više ništa. Nakon toga sam počela da primećujem da skriva razgovore sa mobilnog telefona i briše poruke. Pre dve godine mu se razbolela majka za koju je bio jako vezan. Osetila sam da me ne želi uz sebe. Otac mu je celog života bio ženskaroš i alkoholičar i fizički je maltretirao njegovu majku. Pre godinu dana majka mu je pala u krevet. Uopšte nije želeo da idemo zajedno da je negujemo, meni nije dozvoljavao da idem, a on je išao svakodnevno. Odlazila sam sama, kad on dodje kući. Ona je umrla pre pola godine, a ja osećam grižu savesti što nisam bila više uz nju. Letos sam pomoću ADSL-a otkrila mogućnost pregleda računa sa njegovog mobilnog telefona, kao i našeg kućnog. Šokirala sam se videvši da je godinu dana unazad zvao neki mobilni telefon i slao poruke i po 30 do 40 puta dnevno. Smislio je priču da je našao neku osobu X na internetu i da to nije bila prevara, već mu je trebao neko da razgovara (A gde sam bila ja?). Posle obećanja da će prekinuti sa tim, ja ponovo otkrivam da su u kontaktu, ali ona ima drugi broj. Četiri puta je ona menjala karticu u toku ovog leta, a on samo izmišlja neke nove laži. Gleda me u oči, kune se mrtvom majkom i decom i opet laže. Ja sam izgubila volju za životom. Osećam se izigranom i ne vidim svrhu zajedničkog života. Ono što me drži sada je činjenica da mi je stariji sin u pubertetu i strah me je da će u slučaju razvoda ostati sa ocem i da mi deca neće odrastati zajedno. Oboje smo fakultetski obrazovani, upisali smo i magistarske studije koje je moj suprug završio, a ja zbog stresa nisam mogla okončati. Kada smo se upoznali, on je bio neuspešni student. Višu školu, a zatim i fakultet završio je tek kad nam se rodilo drugo dete. Njegov izgovor za sve što je radio je da se uvek osećao niže vrednim pored mene, nije imao školu, imao je govornu manu (mucao je - ali uspeo je sam to da prevazidje, tj. ublaži). Verovatno će svako ko ovo pročita misliti da sam luda što sam ostala sa njim. Nisam ni znala koliki mi je prag tolerancije, a uvek sam smatrala da je dobar čovek koji je preživljavao traume u detinjstvu i da vredi biti sa njim. Sada osećam da on mene nikada nije želeo, iako neće razvod ni sada kao ni pre, iako sam mu milion puta davala odrešene ruke. On se brani ćutanjem, a ja bih da rasčistim stvari. Ne razumem njegovu ličnost, ne razumem ni sebe. Želela bih da odem što dalje od njega i nadjem duševni mir.
Pomozite mi savetom. Kako da shvatim sve ovo što mi se dogadja?
Zahvalna,
Marina

Poštovani,
imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna