javljam Vam se prvi put i molim da mi date kakav savjet, jer ne mogu više da držim ovo u sebi. Imam jedan problem koji sigurno nije svakidasnji pa mi je malo i nezgodno, ali želim nekog ko mi može nešto reći..imam 30 god.i u braku sam 4 godine, muž ima 35 god.i imamo ćerku od 3 god. Moj suprug je dobar čovjek a i otac..voli me i volim ga. Zadnju godinu on je izložen stresu na poslu i ja ga pokušavam uvjek podržati...znam da mu nije lako. Naš sexualni zivot je malo stimav jer je on često umoran i opet pokušava da ispunjava svoju dužnost prema meni. Ja ga i tu razumijem, ali imam jedan problem koliko god ga podržavala moje tjelo nemože...željna sam da se osjećam kao žena i ako to pokušavam da prekrijem..pošto radimo par mjeseci na bebi često posjećujem mog ginekologa koji je moj doktor od prve trudnoće. On je stariji od mene ali je privlačan..on je veoma nježan da sam počela osjećati neko treptanje u stomaku kad god sam blizu njega. On uvjek kad dodjem drži me za ruku i kad odlazim pošalje mi poljubac rukom..znam da mu je posao da bude nježan ali svaki put on je sve nježniji pa pomislim da mu se možda malo svidjam..neznam kako da se više ponašam kad sam u prisustvu kod njega, jer ne želim da mjenjam doktora. Možete li mi reći može li ginekolog osjećat šta prema pacijentici i recite da li je ovo kod mene prolazno jer stvarno ne želim da izgubim svog supruga jer nisam nikad prije bila ovakva?
Poštovana, lekari, pa i ginekolozi, su ljudska bića koja mogu osećati naklonost prema svom klijentu (ili možda prema svojim klijenticama?) koja prevazilazi profesionalni okvir. Pogotovo ginekolozi imaju veće opterećenje da kontrolišu svoje emocionalne i nagonske impulse imajući u vidu da je žena pred njima lišena svake moguće telesne intime, što bi morali da pošttuju a ne da zloupotrebljavaju. Otuda svaka vrsta "nabacivanja" ne spada u moralni čin i jeste zloupotreba "položaja", Čak ni situacije gde žena šalje neverbalne signale da je "željna da se oseća kao žena" i kada ne želi da menja doktora. Ali tako je teorijski, što potvrđuje i činjenica da pismo nije poslao ginekolog koji nezna šta da čini u ovoj situaciji već vi, sa strahom da zbog doktorove pažnje, nežnosti, bimanuelnog ginekološkog pregleda (što kada postoji zadovoljstvo i seksualne fantazije o osobi koja to čini, predstavlja seksualni čin) ne izgubite muža. Ako ga želite zadržati, to i učnite. Ukažite mu šta vam je bitno (možda češći njegovi "pregledi", nežnost i pažnja). Sa druge strane, da bi ste ponovo bili svoji, to će podrazumevati ili da doktor promeni ponašanje (na šta mu morate ukazati verbalno ili neverbalno) ili da Vi promenite ginekologa. Verujem da ne moram da vam dajem više ideja i znate šta treba činiti i sa mužem i sa doktorom. Srdačno
Pre 4 meseca, najvećim delom zbog neadekvatnog lečenja, umro mi je otac koga sam mnogo volela, bio je najbolja osoba koju sam upoznala u životu, najveća podrška, najbolji prijatelj. Saznanje da umire i da mu nema pomoći me je razdiralo do bola. Pomagala sam mu na sve načine, čak mi je govorio da previše brinem o njemu i da treba da mislim na sebe. Izreka da "vreme leči rane" kod mene ne važi jer mi je sve teže umesto da mi vremenom bude lakše. Stalno sam u očaju, plačem svake večeri dok gledam njegovu sliku, čak i sada dok Vam pišem - plačem. Volela bih da sam i ja umrla zajedno sa ocem... Zbog lošeg psihičkog stanja mi se poremetilo i zdravlje, izgubila sam potrebu za spavanjem, volju za bilo čim, prijatelji su se povukli. Ja sam od onih koji ne prihvataju utehu jer je to za mene laž, nešto bezvredno, ne volim da me neko teši u prazno. Zato sam odlučila da Vam pišem. Pomozite mi nekim savetom kako da bar malo olakšam sebi život jer svakim danom propadam sve više i u fizičkom i u psihičkom smislu.
Poštovana, saučešće pre svega! Poznati psihoterapeut Karl Vitaker (Carl Whitacker) je napsiao da ljudi teže sigurnosti a ne zadovoljstvu. Izgleda da dok vam je otac bio živ imali ste i sigurnost i zadovoljstvo, pa ste na podršku i utehu prijatelja gledali kao na nešto bezvredno i prazno, jer je to najbolje pružao otac. Sada kada ga više nema, logično je da postoji ogromna tuga i praznina, ali i stare navike koje treba menjati i dopustiti drugima da vam pruže utehu onako kako oni to znaju i kako su oni to naučili od svojih očeva i majki. Možda neće izgledati kao ona na koju ste navikli, ali nije bitna forma, već sadržaj. Kada neko izgubi nekoga dragog, važnog voljenog, ne znam da li postoje mudre i lekovite reći koje to mogu nadomestiti. Ali prisustvo neke druge drage osobe svakako možemakar ublažiti patnje. Nekada je dovoljno samo da bude tu, ne mora ništa da govori, samo da sasluša. Siguran sam da imate takvu osubu kojoj možete dopustiti da pokaže kako su njoj pružali utahu, ali i da sebe ohrabrite da i vi to budete spremni da to učinite za drugoga, jer život svakako nosi takva iskušenja. Srdačno
nalazim se u nezavidnoj sitaciji. Tokom dugih godina zabavljanja i braka prelazio sam preko stvari sa kojima se nisam slagao i to sve u korist mira u kući. Sada sam došao u poziciju da ne mogu da se kontrolišem kada mi se skupi svega (pukne mi film). U toj seansi pucanja filma svašta sam u stanju da kažem a na žalost i da uradim. Trpim do odredjene granice ali ni druga strana nema bas kočnice za sve. Skroz sam postao neprepoznatljiv. Imam osećaj da sam upao u vrzino kolo koje po svaku cenu hoće da očuva nešto što ne ide. Znam da ne postoji pilula koja će sve zalečiti i izbrisati ali šta da radim? Nije moje pucanje filma produkt samoinicijative 100%. Imam pragove tolerencije na mesec dana, sedam dana, 2 dana ... Kipim u sebi i pokušavam lepo. Druga strana se žali na mene kao škrtog sa emocijama ali kako da ih ispoljim kada je stalno napeta situacija. Inače se jedino prepirem sa ženom i što je još gore pred decom. U teoriji mi je sve poznato kako treba da izgleda ali ne umem to da primenim u praksi. Kada izbije problem i kada se posle milion suza strasti smire onda sve cveta i funkcioniše dok se ne uključi očekivani emotivni odnos. Kada funkcionišemo kao par koji je tu zbog dece i jedino zbog dece onda je OK.
Šta nam je činiti? Kako da sputam svoj bes kada mi neko uporno govori o stvarima sa kojima se ne slažem?
Poštovani, nije mi dovoljno jasno šta ste suštinski promenili u svom ponašanju osim što vam je sa godinama prag reagovanja snižen. Koliko ja shvatam vi i dalje prelazite preko stvari sa kojima se ne slažete samo vam češće puca film ("kipim u sebi i pokušavam lepo...sve u korist mira...a u seansi pucanja filma sam u stanju svašta da kažem..."). Suštinska promena bi bila da ne prelazite preko stvari sa kojima se ne slažete, već da kažete jasno i argumentovano "ja se sa tim ne slažem, jer (argument)". Ako se neko drugi ne slaže sa vašim ne slaganjem to ne znači da treba ulaziti u debatu ko je u pravu, već jednostavno ili promeniti mišljenje (ako druga strana ima bolje argumente) ili ostati pri svome što u praksi znači da vi u daljoj akciji niste učesnik. To drugu stranu upućuje na kompromis. Reći nekome "ti si škrt na emocijama" je manipulativna kritika jer je uopštena i više zatvara nego što otvara komunikaciju. Zato trebate razjasniti traženjem odgovora šta to konkretno znači. Uplatanje dece nije fer prema deci jer mogu osetiti krivicu zbog roditeljske nesreće koja bi bila manja da se ne žrtvuju zbog njih (dece), što realno nije tačno. Blokiranost u emocionalnom odnosu je očekivana ukoliko jedan partner ima doživljaj da partner nije u vezi sa njim zbog autentnične bliskosti već zbog nekih drugih očekivanja. Zato ne okrivljujte sebe i druge (ženu) već razjasnite komunikaciju. Izgleda da ste dugo razvijali odnos na duplim porukama obostrano, ali takva komunikacija je sve samo ne jednostavna i dobra za emocionalnu bliskost. To treba menjati, pa makar u bračnom savetovalištu koje postoji i za penzionere. Srdačno
imam problem što i posle 7 godina ne mogu da oprostim mom ocu i mom bratu što nisu imali volje da mi pomognu da sredim svoj život. Imao sam priliku da finansijski sebe obezbedim za ceo život, medjutim oni su me oterali u drugu krajnost. Sad da živim ja sam odbijao od samog početka, a i sad još odbijam, ali sad shvatam da to što sam odbijao i terao inat, ustvari samo sam sebi protraćio vreme i uništio svoje zdravlje. Meni se čini da uvek u sebi imam nervozu, a u zadnje vreme i sanjam i svakog dana razmisljam o onom kako bi mi bilo. Sećam se kad sam podnosio sve lakše, a sad sve shvatam kao neko prokletstvo.
Hvala.
Pozdrav
Poštovani, i psihijatrija i religija se slažu da je veličina ličnosti u sposobnosti praštanja. Praštati, ali ne zaboravljati, da se greške ne bi ponavljale. Ako smatrate da je došlo vreme da prestanete da se inatite, traćite vreme i uništavate zdravlje, vi prestanite da razmišljate kako bi bilo kada bi bilo, već učinite nešto da ono što želite bude. Kada čovek radi ono što mu koristi nema vremena da razmišlja o prokletstvima. Srdačno
Imam 43 godine, a moj suprug 39. U braku smo osam godina i nemamo dece. Lečli smo se od steriliteta i zbog toga sam imala dve ginekološke operacije, a nakon toga i dva pokušaja vantelesne oplodnje. Sa prvim injekcijama hormona krenuli su problemi sa visokim krvnim pritiskom, a sada imam problem i sa kilogramima. Kako smo teško podneli prvi neuspeli pokušaj vantelesne oplodnje obratila sam se doktorki specijalisti za pomoć i od tada sam na terapiji. Prvo sam pila Bromazepam u kombinaciji sa Zoloftom, a stigla sam do minimalne doze Xanaxa, četvrtina tablete dnevno. Uprkos tome, suprug i ja prolazimo kroz bračnu krizu, jer je on u medjuvremenu ostao bez posla. Primećujem da je i moj suprug u dubokoj krizi, zbog nekih postupaka mojih roditelja oseća se uvredjen i ne želi da ih vidi, i to traje već godinu dana. Seksualne odnose nismo imali više od šest meseci, a suprug uglavnom sedi za kompjuterom i igra se. U svom je virtualnom svetu. Ja sam pa otišla u drugu krajnost, balansiram izmedju mojih roditelja i njegovog oca sa kojim inače živimo, upisala sam fakultet, zapravo nastavila studije koje sam prekinula pre 20 godina. Prosto rečeno, nismo srećni u ovoj našoj bračnoj vezi. Ne družimo se ni sa kim, niko nam ne dolazi, nigde ni ne idemo, kao da više nema nikakve radosti.
Molim Vas da nas posavetujete gde da se obratimo za pomoć i tako rešimo ove probleme u koje smo zapali.
Nakon neuspeha u lečenju od steriliteta (napisali ste "smo se lečili", ali ne vidim kako se vaš suprug lečio), zatim nakon hipertenzije, i dobijenih više kilograma, suprugovog gubitka posla, prekida odnosa vašeg supruga sa vašim roditeljima, šestomesečne apstinencije od seksa i socijalne izolacije, muškarac od 39 god. sedi uglavnom pred kompjuterom i igra se (kao mlađi adolescent), a žena od 43 god. se vraća studentskom životu (kao stariji adolescent), koji se brine o mlađem bratu. Ako se ovako postave stvari (što ne mora biti realna slika), suvišno je pitati šta je uzrok, jer su posledice vidljive, ali nije jasno zašto ste kao rešenje za probleme koji su vas zadesili odabrali ponašanje adolescenata? On se igra, vi balansirate, mirite, učite. Nemati decu ne znači da osoba nije odrasla. Pomoć možete potražiti u bračnom savetovalištu u gradu kome živite ili u bližem regionalnom centru, a ukoliko ste u Nišu možete i na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Srdačno
Poštovana, lekari, pa i ginekolozi, su ljudska bića koja mogu osećati naklonost prema svom klijentu (ili možda prema svojim klijenticama?) koja prevazilazi profesionalni okvir. Pogotovo ginekolozi imaju veće opterećenje da kontrolišu svoje emocionalne i nagonske impulse imajući u vidu da je žena pred njima lišena svake moguće telesne intime, što bi morali da pošttuju a ne da zloupotrebljavaju. Otuda svaka vrsta "nabacivanja" ne spada u moralni čin i jeste zloupotreba "položaja", Čak ni situacije gde žena šalje neverbalne signale da je "željna da se oseća kao žena" i kada ne želi da menja doktora. Ali tako je teorijski, što potvrđuje i činjenica da pismo nije poslao ginekolog koji nezna šta da čini u ovoj situaciji već vi, sa strahom da zbog doktorove pažnje, nežnosti, bimanuelnog ginekološkog pregleda (što kada postoji zadovoljstvo i seksualne fantazije o osobi koja to čini, predstavlja seksualni čin) ne izgubite muža. Ako ga želite zadržati, to i učnite. Ukažite mu šta vam je bitno (možda češći njegovi "pregledi", nežnost i pažnja). Sa druge strane, da bi ste ponovo bili svoji, to će podrazumevati ili da doktor promeni ponašanje (na šta mu morate ukazati verbalno ili neverbalno) ili da Vi promenite ginekologa. Verujem da ne moram da vam dajem više ideja i znate šta treba činiti i sa mužem i sa doktorom. Srdačno
Poštovana, saučešće pre svega! Poznati psihoterapeut Karl Vitaker (Carl Whitacker) je napsiao da ljudi teže sigurnosti a ne zadovoljstvu. Izgleda da dok vam je otac bio živ imali ste i sigurnost i zadovoljstvo, pa ste na podršku i utehu prijatelja gledali kao na nešto bezvredno i prazno, jer je to najbolje pružao otac. Sada kada ga više nema, logično je da postoji ogromna tuga i praznina, ali i stare navike koje treba menjati i dopustiti drugima da vam pruže utehu onako kako oni to znaju i kako su oni to naučili od svojih očeva i majki. Možda neće izgledati kao ona na koju ste navikli, ali nije bitna forma, već sadržaj. Kada neko izgubi nekoga dragog, važnog voljenog, ne znam da li postoje mudre i lekovite reći koje to mogu nadomestiti. Ali prisustvo neke druge drage osobe svakako možemakar ublažiti patnje. Nekada je dovoljno samo da bude tu, ne mora ništa da govori, samo da sasluša. Siguran sam da imate takvu osubu kojoj možete dopustiti da pokaže kako su njoj pružali utahu, ali i da sebe ohrabrite da i vi to budete spremni da to učinite za drugoga, jer život svakako nosi takva iskušenja. Srdačno
Poštovani, nije mi dovoljno jasno šta ste suštinski promenili u svom ponašanju osim što vam je sa godinama prag reagovanja snižen. Koliko ja shvatam vi i dalje prelazite preko stvari sa kojima se ne slažete samo vam češće puca film ("kipim u sebi i pokušavam lepo...sve u korist mira...a u seansi pucanja filma sam u stanju svašta da kažem..."). Suštinska promena bi bila da ne prelazite preko stvari sa kojima se ne slažete, već da kažete jasno i argumentovano "ja se sa tim ne slažem, jer (argument)". Ako se neko drugi ne slaže sa vašim ne slaganjem to ne znači da treba ulaziti u debatu ko je u pravu, već jednostavno ili promeniti mišljenje (ako druga strana ima bolje argumente) ili ostati pri svome što u praksi znači da vi u daljoj akciji niste učesnik. To drugu stranu upućuje na kompromis. Reći nekome "ti si škrt na emocijama" je manipulativna kritika jer je uopštena i više zatvara nego što otvara komunikaciju. Zato trebate razjasniti traženjem odgovora šta to konkretno znači. Uplatanje dece nije fer prema deci jer mogu osetiti krivicu zbog roditeljske nesreće koja bi bila manja da se ne žrtvuju zbog njih (dece), što realno nije tačno. Blokiranost u emocionalnom odnosu je očekivana ukoliko jedan partner ima doživljaj da partner nije u vezi sa njim zbog autentnične bliskosti već zbog nekih drugih očekivanja. Zato ne okrivljujte sebe i druge (ženu) već razjasnite komunikaciju. Izgleda da ste dugo razvijali odnos na duplim porukama obostrano, ali takva komunikacija je sve samo ne jednostavna i dobra za emocionalnu bliskost. To treba menjati, pa makar u bračnom savetovalištu koje postoji i za penzionere. Srdačno
Hvala.
Pozdrav
Poštovani, i psihijatrija i religija se slažu da je veličina ličnosti u sposobnosti praštanja. Praštati, ali ne zaboravljati, da se greške ne bi ponavljale. Ako smatrate da je došlo vreme da prestanete da se inatite, traćite vreme i uništavate zdravlje, vi prestanite da razmišljate kako bi bilo kada bi bilo, već učinite nešto da ono što želite bude. Kada čovek radi ono što mu koristi nema vremena da razmišlja o prokletstvima. Srdačno
Imam 43 godine, a moj suprug 39. U braku smo osam godina i nemamo dece. Lečli smo se od steriliteta i zbog toga sam imala dve ginekološke operacije, a nakon toga i dva pokušaja vantelesne oplodnje. Sa prvim injekcijama hormona krenuli su problemi sa visokim krvnim pritiskom, a sada imam problem i sa kilogramima. Kako smo teško podneli prvi neuspeli pokušaj vantelesne oplodnje obratila sam se doktorki specijalisti za pomoć i od tada sam na terapiji. Prvo sam pila Bromazepam u kombinaciji sa Zoloftom, a stigla sam do minimalne doze Xanaxa, četvrtina tablete dnevno. Uprkos tome, suprug i ja prolazimo kroz bračnu krizu, jer je on u medjuvremenu ostao bez posla. Primećujem da je i moj suprug u dubokoj krizi, zbog nekih postupaka mojih roditelja oseća se uvredjen i ne želi da ih vidi, i to traje već godinu dana. Seksualne odnose nismo imali više od šest meseci, a suprug uglavnom sedi za kompjuterom i igra se. U svom je virtualnom svetu. Ja sam pa otišla u drugu krajnost, balansiram izmedju mojih roditelja i njegovog oca sa kojim inače živimo, upisala sam fakultet, zapravo nastavila studije koje sam prekinula pre 20 godina. Prosto rečeno, nismo srećni u ovoj našoj bračnoj vezi. Ne družimo se ni sa kim, niko nam ne dolazi, nigde ni ne idemo, kao da više nema nikakve radosti.
Odgovoreno: 11. 01. 2009.Molim Vas da nas posavetujete gde da se obratimo za pomoć i tako rešimo ove probleme u koje smo zapali.
Nakon neuspeha u lečenju od steriliteta (napisali ste "smo se lečili", ali ne vidim kako se vaš suprug lečio), zatim nakon hipertenzije, i dobijenih više kilograma, suprugovog gubitka posla, prekida odnosa vašeg supruga sa vašim roditeljima, šestomesečne apstinencije od seksa i socijalne izolacije, muškarac od 39 god. sedi uglavnom pred kompjuterom i igra se (kao mlađi adolescent), a žena od 43 god. se vraća studentskom životu (kao stariji adolescent), koji se brine o mlađem bratu. Ako se ovako postave stvari (što ne mora biti realna slika), suvišno je pitati šta je uzrok, jer su posledice vidljive, ali nije jasno zašto ste kao rešenje za probleme koji su vas zadesili odabrali ponašanje adolescenata? On se igra, vi balansirate, mirite, učite. Nemati decu ne znači da osoba nije odrasla. Pomoć možete potražiti u bračnom savetovalištu u gradu kome živite ili u bližem regionalnom centru, a ukoliko ste u Nišu možete i na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Srdačno
Prikazano 186-190 od ukupno 254 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima