Imam 42 godine, nemam dece - jedna vanmaterična trudnoća posle koje je sve bilo ok kod oboje, ali dece nije bilo. Posle godinu dana, suprug mi se razboleo od multiple skleroze tako da je pitanje dece potpuno isključeno. Uz sporazumni dogovor i nemogućnosti da opstanemo zajedno zbog toka njegove bolesti, mi smo se razveli. Ostali smo u prijateljskim odnosima i dan danas. Posle razvoda sam bila u vezi sa muškarcem mlađim 11 godina od mene, iz drugog mesta, skoro 2 godine, koji me je vratio u život. Podigao, ali i uz strahoviti tresak spustio. Ostavio me je pre 20 dana uz obrazloženje da on želi decu. Ostavio me je u ubeđenju da ja ne mogu imati decu, a godine provedene zajedno svodile su se na viđanje 1 mesečno po 7-10 dana i na svakodnevno zivkanje telefonom i na strahoviti pritisak u želji za decom - bar sam ja osećala to tako. Poslednja menstruacija mi je čak i kasnila 13 dana i onda neverica. Svaki put kada dobijem, ja upadnem u neko ludilo, plačem i uvek se pitam zašto ja ne mogu da imam decu. Mislim da ja sada ne mogu da opišem kako se osećam. Neka mešavina tuge, patnje, bola koji me otkida. Bezvoljnost, osećaj manje vrednosti jer nisam ostvarena kao majka, ubijena u pojam jer sam zbog toga ostavljena. Povređena užasno, osećanja da me niko nikada neće voleti i da ja više ne mogu voleti, da svi vide i znaju da jamožda ne mogu imati dece, pa da me zato niko nikada neće hteti. Sama sam i strahovito se bojim da ću zauvek biti sama i ostati sama bez igde ikoga, porodice, dece, nekoga ko će mi praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se oslonim. Ne znam kako dalje, uveče imam kao neki osećaj olakšanja, ali ujutru panika, knedla u grlu, ne mogu da dođem do vazduha. Osećaj da ću se ugušiti, isprekidan san, budjenje pre sata, a inače volim da spavam. Jednom rečju - nemam volje ni za šta. Čim otvorim oči, on i njegove reči su mi u glavi i ispred očiju, ma šta radila. Pokušala sam da radim i tako ceo dan dok ne pođem da spavam i tako danima iznova, iznova danima. Sad kažem ok, polako, izaći ćeš iz toga, da bi sledećeg trenutka pala i jednostavno digla ruke. Šta da radim? Kako sebi da pomognem?
Poštovana, izgleda da ste nekako povezali da je imanje dece uslov da osoba zauvek ima nekoga, ko će mu praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se osloni u životu. Da li je to zaista tako? Imati decu za većinu ljudi jeste blagoslov, ali ima i dece za koju nije blagoslov što imaju roditelje kakve imaju. Blizak odnos sa decom je više mit nego realnost, jer deca imaju bliži i duži emocionalni odnos sa svojom braćom ili sestrama, a pogotovo bračnim partnerom nego sa roditieljima, i oko punoletstva više žele da odu nego da ostanu sa roditeljima. Tako da ispadne da nisu deca ta koja svojim roditeljima prave društvo kroz život (jer je to za decu balast i verujem da ni vi to ne radite jer roditelje niste ni pomenuli), niti su uslov da osoba ima nekoga zauvek, jer se ljudi sastaju i ostaju zbog privrženosti jedno drugom. Želja da se ostavi potomstvo je nagonska, ali često predstavlja egoističnu težnju da se prenesu geni, a ne da se dete podigne i odgaji kao dobar čovek. Otuda komentar da za neku decu nije blagoslov da imaju roditelje koji ih zlostavljaju. Ljubav prema deci se zaista pokazuje i kroz čin hraniteljstva i usvojenja. Dakle, mislim da ste pogrešno povezali da je imanje deteta uslov i da veza uspe. Verujem da ćete vašim promenom stava uticati i na vašu buduću emocionalnu vezu koja neće biti uslovljena potomstvom već bliskošću, ljubavlju, poverenjem i poštovanjem, a ljubav prema deci možete pokazati i na mnogo drugih načina. Srdačno
Poštovani doktore,
Imam 39 god. 2 dece , muža i hvala Bogu oboje smo stalno zaposleni , a deca normalna i zdrava. Moj problem je moja majka , u njenom prisustvu stalno osećam nervozu i osećam da me psihički iscrpljuje. Ne živimo zajedno, ali evo da Vam ukratko objasnim....Ima 69 god. 2 braka iza sebe , ima sina iz prvog braka sa kojim sam u dobrim odnosima i sa njegovom porodicom...ali ona stalno bukvalno
nad svojim životom, niko joj nije dobar, svakom nalazi mane ...ako se za sitnicu naljuti na mene, onda joj je brat dobar i obratno... stalno je namrštena, slabo se smeje, tip je osobe koja je stalno u depresiji .To pokušava da mi nametne da se kako ona kaže
za svaku sitnicu, a ja nisam takva. Plašim se da kažem da mi je lepo kada se nakratko čujem sa njom telefonom nego kada dodje kod mene, obzirom da smo u istom gradu. Moj suprug je zbog ljubavi prema meni izjavio da je poštuje zbog mene, ali ako bi ona trebalo da živi sa nama da ne zna na šta bi to ličilo, čak je i deca izbegavaju jer ih ona stalno nesto zapitkuje (non stop priča-znam jer živi sama) . Non stop se žali da joj nije dobro, a kada je polomila kuk, operisana je zahvaljujući suprugu , tih 2 meseca su bili pakao, jer je tražila da stalno neko bude uz nju . Normalno pomagali smo svi i ako su deca bila mala i tražila svoju pažnju , moja majka je tada zivkala brata i sve i svasta pričala o nama i ogovarala me ,( On je za to vreme nijednom nije obišao ni u bolnici , ni kod nas) , a verujte i svekrva se uključila da pomogne, jer živimo u istoj kući, ali su nam zasebna domaćinstva. O mom devojaštvu da ne govorim (otac se razveo od majke kada sam imala 8 god., a brat je živeo sa babom i dedom i nikad nje želeo da bude sa nama , a kasnije joj je rekao da joj nikada neće oprostiti što se udala i rodila drugo dete - mene) i sve je moralo da bude kako ona kaže , uvek sam morala da nosim suknje i bluze, nije vodila računa o mojoj debljini, samo me je terala da jedem (zato sada govori mojoj deci da su mršava, a meni da ih ne hranim kako treba i ako pokušavam da joj objasnim da jedu normalno i redovno. Ovo je moja strana priče i nemam razloga niti da je preuveličam, niti smanjim, ali ja se dobro osećam kada se ne vidjam sa njom, da li je to normalno, volim je, majka mi je ali .....(inače mi smo veseli , moj muž posebno, nikad se nije nasmejala ni na jednu njegovu šalu i bukvalac je ) A samo još i ovo da dodam kako u zadnjih 12-15 godina govori kako neće dočekati jesen , a kada prodje jesen onda proleće i tako redom..... tako se žalila i bratu i pokušavala da mu nametne neke stvari , ali brat joj je ukratko odgovorio da sa njim tako ne može i da tako može da se ponaša samo prema meni, jer joj ja dozvoljavam (a svaki put kad bi odlazila kod sina , napravila bi svadju , tako da je snaja više ni ne zove i onda moja majka kaže kako je on papučić i kako ga ona vrti oko malog prsta , a moj muž mene. (nazivala me je glupačom i guskom u ovim godinama ) po meni bezrazložno.
Još jednom Vas pitam da li je normalno da imam svoje mišljenje, a ne da mi ga ona nameće i šta se sa njom dogadja ili možda sa mnom?
HVALA
Poštovana, biti stalno depresivan ponekad nije depresija, već instrument za kontrolu ponašanja drugih! Vi ste odrasla osoba koja je ima odgovornost za svoju decu i porodicu i ne samo da imate pravo (kao i svako ljudsko biće) već i obavezu da imate svoje mišljenje. Sa druge strane, briga o starima i nemoćnim članovima porodice takođe spada u fazu životnog i porodičnog ciklusa svake individue, što vi veoma uvažavate, ali bi drugi rekli da ta briga nije ravnomerno raspoređena, a kada je tako, neko trpi posledice te nebalansiranosti. Razmislite na koji naćin možete da se odurete kontroli od strane " depresije i mrzovolje" kojoj se povinujete, da ravnomerno raspodelite obaveze prema majci sa ostatkom familije, ali i da majci ukažete kako se osećate zbog ne uvažavanja vaše ličnosti i vašeg supruga i šta ubuduće može očekivati ako tako nastavi (koji nivo nege i vaše dostupnosti), uključujući i savetovanje sa psihijatrom. Srdačno
pišem Vam prvi put sa nadom da ćete mi odgovoriti, naime, supruga i ja imamo 40 godina, 20 god. smo zajedno od toga 14 u braku. Prvih 5 godina braka nismo mogli da imamo decu, lečili smo se i dobili dete. Živeli smo dobro do pre 6 meseci, tada sam slučajno uhvatio poruku na mobilnom telefonu, ispostavilo se da je poruka od nekog manijaka koga ona ne poznaje, ali je to otvorilo pitanje poverenja i poveravanja, zamerio sam joj što mi nije rekla da je neko uznemirava i pitao šta mi jos krije...U početku je govorila da ništa ne krije, a onda mi je rekla da joj se pre 9 godina udvarao neki kolega sa posla, da joj se svidjalo njegovo prisustvo, da je jednom igrala na nekoj proslavi sa njim i posle toga je on odvezao kući (mada je mogla da ide bilo kojim drugim prevozom ili da zove mene), kaže da su se videli tek posle 5 godina i to sa još nekim kolegama i popili piće u kafiću. Kaže da je to sve, ali ja sumnjam pošto sam proteklih godina čuo za to što mi je priznala i kad sam je tada pitao, odgovorila mi je da nije tačno...Problem je što sad ne mogu da utvrdim da li je to istina, da je to sve ili je bila sa njim u vezi, ona je zatrudnela nekako baš u vreme kad je on vozio kući, ona kaže da nije imala ništa sa njim tada, ni posle toga, ja sumnjam pošto sam u to vreme bio često na terenu, posumnjao sam i da je dete moje, ali liči na mene, život nam se pretvorio u pakao, meni je to stalno u glavi, ne znam šta da radim, ne mogu da oprostim jer ne znam šta da oprostim, šta se sve desilo, a čini mi se da me je lagala i da me laže jer se poslednjih 9 godina prema meni ponaša hladnije...Pre nego što smo se uzeli dogovarali smo se oko svega, pa i oko toga da jedno drugom sve pričamo, poštovao sam to, ona nije, sad se često svadjamo, nekad i pred detetom i sad i ono pati.
Kako da saznam istinu? Kako da joj verujem? Šta da radim?
nije mi jasno za kojom i čijom istinom vi tragate, a pogotovo mi nije jasno da li znate šta ćete učiniti i kada saznate "istinu"? Hoćete li tada prekinuti sa "proganjanjem" supruge ili ćete to još više pojačati dok se životi svih u kući ne pretvore u pakao? Kako će zaista život svakoga od vas izgledati ako se vaše proganjanje nastavi i pojača? A znate li šta ćete posle toga? Dakle, kada čovek čini ono što čini SADA i OVDE, dobro je da se zapita kakve to veze ima sa onim NEKAD i TAMO, ali je još važnije da promisli šta će biti U BUDUĆE i SA KIM. Šta znači uhvatio sam slučajno poruku na telefonu? Na čijem nelefonu? To niste napisali, ali je jasno da nije na vašem telefonu. Da li je to poverenje i dobar život čitati poruke na tuđem telefonu? Vi možete reći da može i ona da čita vaše poruke jer vi nemate šta da krijete, ali kada je odnos zasnovan na poverenju, bliskosti, ljubavi i poštovanju, nema potrebe za tim. Ako neko ima svoju intimu, ne znači da je intima sa vama narušena. Pre će biti da takvi postupci (čitanje poruka) narušavaju intimu, bliskost i poverenje. Dete liči na vas, a vi i dalje postavljate pitanja da li je žena možda zatrudnela onog dana kada je ženin udvarač od pre 9 godina prevezao kući? Biološki, nikakva je verovatnoća da dete liči na nekoga ko mu nije otac, a da je "pravi" otac uticao da dete ne liči na njega, već na osobu koja treba da umisli da je otac deteta. Zvuči apsurdno zar ne? Ali vi više verujete u sopstvene apsurdne misli nego u ono što vidite? To što ste opsednuti tim razmišljanjem a obratili ste se pismom, jeste zaista za veliko poštovanje i mene uverava da ste pribran čovek koji želi da razreši pre svega lični, unutrašnji konflikt bez želje da rasturi porodicu i ošteti dete. Zato predlažem da se raspitate za dobrog i poverljivog psihijatra psihoterapeuta sa kojim ćete razmotriti vaše dileme iz sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, pre nego što započnete nekritično proganjanje, sumnjičenje, DNK analize i parničenje.
kome bih se trebala obratiti za savet u vezi moje majke, koja ima 66 god. i nakon mnogo godina pokušaja da je "dozovemo zdravom razumu" zbog njenog antagonističkog ponašanja koje nismo razumeli ni moj otac, ni prijatelji, a koji mi sada nakon čitanja nekih tekstova liče na Aspergerov sindrom? Napomena: spominjanje njenog odlaska kod lekara, posebno neuropsihijatra, ne dolazi u obzir.
Radi se o mojoj majci koja Vam se vjerovatno nikada ne obratila za pomoć, pogotovo ne u ovakvom obliku. Ona je 1958. godište, odrasla bez oca (mada ja kao laik, ne vidim relevantnost toga, al ipak vam i to pišem), završila je pravni fakultet, sa 17 godina radnog staža, udata, ima dvoje djece i muža. Prije 10 godina je čitavu familiju zadesila kriza i bolest njene sestre za koju je ona strašno vezana. Dvije godine je bila uz nju, u svakom pogledu, do završne operacije, kad je jedva bila spasena i dan dan se dobro drži. Medjutim u tom periodu, neposredno po izliječenju njene sestre kod nje su se počele dešavati cudne stvari. Počela je odjednom da bude čas hiperaktivna, pa čas bezvoljna i nikakva. Tada je u 42. godini je izgubila menzis i počela jos čudnije da se ponasa. Putovala je na posao u drugi grad svojim autom, s tim da nas je već bilo strah da igde ide sama zbog neke vrste, tada, blage nepromišljenosti i konfuznosti. Po prirodi svakako tvrdoglavu i svojeglavu, sve je teže bilo savjetovati i ubijediti u bilo šta pa i kad su u pitanju sitnice. Onda je imala i udes, sva sreća ispala je iz kola i prošla samo sa par ogrebotina i blagim potresom mozga. Po oporavku od udesa, stvari postaju još gore. Bila je na hormonskoj terapiji po dijagnozi ginekologa zbog ranog klimakteričnog stanja, koja nije pomagala. Počela je da halucinira, ima napade, promjene raspoloženja, strahove da se nešto ne dogodi nekome iz familije, to što osjeća je opisivala kao "stiskanje glave mašinama", iako nema oko nje ništa, uporna je u tvrdnji da joj neko nešto radi "nekim mašinama", čuje razne glasove njene i tudje... Sve je to postepeno prelazilo u pravo ludilo. Strah je bilo da bilo koje od nas izlazi iz kuce, dala je otkaz na poslu, ubijedjena da je stalno neko snima, prisluškuje. Kritični napad se dogodio, nije znala za sebe, vikala, pričala sa neostojećim osobama...Dijagnoza je bila psyhosis depressus i odmah je primila injekciju haldola. Poslije toga, zatišje. Nastavila je sa propisanom terapijom tabletama haloperidola 10 mg, artana 5 mg, metotena i lorazepama. Terapija je trajala mjesecima uz kontrolu ljekara. Osjećala se i ponašala relativno dobro, bez napada, sa odredjenom dozom tromosti, ljenosti, bezvoljnosti, mada je neke osnovne kućne poslove mogla sama obavljati. Nakon nešto više od godinu dana ove terapije, došle su do izražaja nuspojave, koliko ja znam, od haloperidola, što se manifestovalo tikovima u rukama i vilici, kočenjem, težinom pri govoru, spuštanjem glave uporno prema dolje i kad sjedi i kad hoda. U cilju smanjenja nuspojava, smanjena joj je količina haloperidola u pola, mada je smanjenje neželjenih efekata bila zanemariva. Svjesna toga, kao izrazito lijepa zena, koja nikad nije spuštala glavu ni zbog čega, u toku sljedećih par godina pokušava na svoju ruku da ostavi terapiju iz par puta bez našeg znanja i znanja ljekara. To se manifestovalo nevjerovatnim poboljšanjem u sledećih 15 dana od prestanka uzimanja terapije, počela je biti društvena, hiperaktivna, poznavala ljude koje nije gledala po 30 godina, uvjek nasmijana i raspoložena, ona stara moja majka. Medjutim oko dvadesetog dana od prestanka (sve je ovo otprilike, jer nikad nismo znali kad prestaje da uzima tablete) dolazi opet do istog ludila, naglog napada, ne zna šta radi, sposobna je da luta ulicama, miješa ljude, halucinira, opet je stiskaju "mašine", ima nenormalne glavobolje. Ovo se dešavalo nekoliko puta (prestanak sa terapijom svojevoljno). Svaki put je to rešavano injekcijama haldola, na osnovu predhodne dijagnoze, pa tabletama haloperidola i artana, i opet sve isto. I sa i bez terapije, uporno svih ovih 8 godina odbija bolnicu i nikad nije bolnicki liječena. Na insistiranje njene majke, moje babe, promijenili smo psihijatra. Ljudi koji ne žive s mojom majkom, vide samo nuspojave tableta i nikad nisu bili tu da vide užasne napade koje ona ima kad nije pod tabletama. I tako po nagovoru njene familije, odemo kod drugog psihijatra. Dijagnoza sljedeća: F 31.4. Propisani ljekovi Rissar 2mg 2x1, Artane 2x1, Remeron 1 uvece, Amizol 25 1+1+0. Reakcija na ovu terapiju je bila ista kao kad ostavi haloperidol i ne pije nishta. Dvadesetak dana euforije i lijepoga života, a onda na vrh glave, sve isto i još gore. Naravno slijedi vraćanje na staru terapiju i dijagnozu F.20, pa čak i povećanje terapije. Sve ovo prati dosta izraženo naglo povećanje pa smanjenje tjelesne težine i obrnuto, mada se s ti dobro nosila. Fizički je potpuno zdrava, bila tada, a i danas je. Nalazi krvi i mokraće bolji nego moji, CT mozga dobar,EKG dobar, pritisak normalan. Izbjegava preporučene šetnje, aktivnosti, teže govori i kad je raspoložena, konstantno je bezvoljna, ima osjećaj da nema snage ni za šta i tako stalno. U poslednjih godinu dana, nije ostavljala terapiju na svoju ruku. Samo je, po konsultacijama sa trećim psihijatrom, malo po malo smanjivala velike doze haloperidola i svela ih na neku optimalnu dozu. U jednom od posljednjih izvještaja ljekara specijaliste iz 2008. godine piše dijagnoza F 20.5 Schizophrenia residualis i terapija Haldol 5mg+2,5 mg+0 i Artane 2mg+0+0, što je i najmanja doza koju je ona pila. Rezultati naravno isti. Vidim da joj nedostaje volje, da je svjesna toga, da stalno nešto bi, al ne zna ni ona šta, da joj se nešto radi, al je nešto sputava, pored svega što ima, dvoje djece i muža koji su uvjek pored nje, opet je bezvoljna. Ispoljava i pod terapijom odredjeni strah za nas, kad izadje neko od nas na posao, minimum po tri puta zove da nas čuje, nije histerična, ali je jednostavno strah i uvjek ima taj strah za nas. S vremena na vrijeme i pod terapijom, javljaju se, ali rijetko, ispadi da misli da je recimo nešto otrovano ( npr. tek kupljena coca cola), svako jutro pokriva šoljicu kafe iz koje pije (iz straha da joj "neko nešto ne ubaci u nju"), iako zna da to nije moguće. Slabo se sjeća kojeg od napada tokom svih ovih godina, tada ne zna ni kako se zove, ali svjesno i kad se dobro osjeća, otvoreno priča o tim "mašinama, laserima", šta li su već, dok je recimo ja, ne ubijedim u suprotno, da tako nešto ne postoji itd, ali nakon odredjenog vremena ona opet počinje vjerovati u to, i tako u krug. Dok je pod terapijom, sve ovo je prolazno i nije mnogo izraženo, ali ga ima. U posljednje vrijeme, recimo posljednih 4-5 mjeseci, pored svih strahova koje ima, javio se još jedan. A to je strah od smanjivanja terapije haloperidolom, koje je naravno pod nadzorom ljekara(koji trazi najmanju mogucu dozu za nju), ali ona se svakako boji. I sad, posljednja nada i posljednji u nizu pregleda koji se dogodio 30.12. 2008. Igrom slucaja, preko prijatelja, povežemo se sa jednim starim beogradskim doktorom u penziji, osamdesetogodisnjim neuropsihijatrom sa ogromnim iskustvom koji iz dugog razgovora sa mojom majkom, zaključi da je dijagnoza potpuno pogrešna.(?!) I odlučan da on nastavi njeno liječenje, prepiše joj sljedeće: Leponex 25mg, 1/2+0+1/2 i Paretin 20mg 1+0+0. Dijagnozu ne znam, jer pregled nije obavljen u ambulanti. Medjutim, kod majke je, naravno počeo onaj strah od neuzimanja haloperidola, pa je u telefonskom razgovoru sa doktorom došlo do male promjene, a to je da se ovoj terapiji doda 2,5 mg haloperidola i 2,5 mg artana u podne, pa da se nakon mjesec dana, zavisno od rezultata, haloperidol potpuno ukloni. Od tada je prošlo 20 dana, a mi samo čekamo bombu. Pomno je posmatramo, nema napada, čak nema ni strahova, ali je potpuno bezvoljna, nezainteresovana, lijena, ni ono što je malo kućnih poslova radila, sada neće, ne izlazi joj se vani, ima blage vrtoglavice pogotovo kad izadje na balkon, spava dobro noću, a danju joj se leži, ali kao da nema mira, prelazi iz kreveta u krevet, uhvati je period tokom dana da nekontrolisano mnogo puši cigarete, kad je pitam jedva odgovara na pitanja, teško priča, treba joj dva minuta da smisli šta da odgovori, uhvati je ponekad šetnja kroz kuću (valjda joj se noge koče, al ne umije da mi objasni). Zasad, dakle, nema nekog drastično lošeg ponašanja uz ovu terapiju, halucinacija nema, osim toga što ponekad kaže da joj se malo "muti u glavi". Znači, nema histerije i ludila, ali vlada njome neko mrtvilo, ako to tako mogu nazvati. Kontrola kod poznatog doktora je zakazana za 10 dana, kao i vadjenje nalaza krvi (zbog leponexa), pa ćemo vidjeti. Eto to je to.
Ne znam da li Vam je išta od ovoga jasno i koliko sam ja to stručno i ispravno napisala, dosta iz sjećanja, ali Vas molim za mišljenje.
čestitam Vam na strpljenju da otkucate pravu "istoriju bolesti", međutim, ne vidim na koji način Vi očekujete da budem od pomoći imajući u vidu da je toliko lekara pregledalo, dijagnostikovalo (menjajući dijagnoze) i lečilo (čak i originalnim kombinacijama). Klinička slika koju ste Vi opisali i njeno ponašanje bez terapije ukazuje na kombinaciju shizofrenih i afektivnih simptoma (shizoafektivna slika), a u terapiji nikada nije postojao lek iz grupe psihostabilizatora. Međutim, ja bih se ogradio od pridodavanja daljeg stručnog mišljenje u smislu koja je dijagnoza bila ispravna ili koja kombinacija lekova, jer bi to samo dodatno zakomplikovalo, a ne pojednostavilo VAŠE (porodično) shvatanje njenih problema. Ono što u Vašem iscrpnom pismu nedostaje je informacija da ste Vi sa bilo kojim lekarom u kontinuitetu obavili savetovanje o funkcionisanju porodice u kojoj je jedan član oboleo od psihoze. Život u takvoj porodici nije nimalo jednostavan i zahteva puno informisanja o značenju simptoma i ponašanja, edukaciju o tome kako se ponašati, reagovati, kako umiriti, pridobiti, kako se dobro preventivno organizovati, što sve povećava potrebnu fleksibilnost za promene, Lekovi sami po sebi nisu dovoljni, eksperimentisanje sa prestankom uzimanja terapije ukazuje na nedovoljan nadzor i veliki rizik od nepredvidivih situacija (pogotovo suicida). Zato predlažem da osim traganja za pravom kombinacijom, ne čekate više na njihovo čarobno dejstvo ni maminu "eksploziju" simptoma (koja će ispuniti vaša očekivanja ako ih čekate), već da potražite kontinuiranu savetodavnu pomoć kako se porodično i familijarno organizovati kada jedan član ima shizofreniju.
Imam 42 godine, nemam dece - jedna vanmaterična trudnoća posle koje je sve bilo ok kod oboje, ali dece nije bilo. Posle godinu dana, suprug mi se razboleo od multiple skleroze tako da je pitanje dece potpuno isključeno. Uz sporazumni dogovor i nemogućnosti da opstanemo zajedno zbog toka njegove bolesti, mi smo se razveli. Ostali smo u prijateljskim odnosima i dan danas. Posle razvoda sam bila u vezi sa muškarcem mlađim 11 godina od mene, iz drugog mesta, skoro 2 godine, koji me je vratio u život. Podigao, ali i uz strahoviti tresak spustio. Ostavio me je pre 20 dana uz obrazloženje da on želi decu. Ostavio me je u ubeđenju da ja ne mogu imati decu, a godine provedene zajedno svodile su se na viđanje 1 mesečno po 7-10 dana i na svakodnevno zivkanje telefonom i na strahoviti pritisak u želji za decom - bar sam ja osećala to tako. Poslednja menstruacija mi je čak i kasnila 13 dana i onda neverica. Svaki put kada dobijem, ja upadnem u neko ludilo, plačem i uvek se pitam zašto ja ne mogu da imam decu. Mislim da ja sada ne mogu da opišem kako se osećam. Neka mešavina tuge, patnje, bola koji me otkida. Bezvoljnost, osećaj manje vrednosti jer nisam ostvarena kao majka, ubijena u pojam jer sam zbog toga ostavljena. Povređena užasno, osećanja da me niko nikada neće voleti i da ja više ne mogu voleti, da svi vide i znaju da ja možda ne mogu imati dece, pa da me zato niko nikada neće hteti. Sama sam i strahovito se bojim da ću zauvek biti sama i ostati sama bez igde ikoga, porodice, dece, nekoga ko će mi praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se oslonim. Ne znam kako dalje, uveče imam kao neki osećaj olakšanja, ali ujutru panika, knedla u grlu, ne mogu da dođem do vazduha. Osećaj da ću se ugušiti, isprekidan san, budjenje pre sata, a inače volim da spavam. Jednom rečju - nemam volje ni za šta. Čim otvorim oči, on i njegove reči su mi u glavi i ispred očiju, ma šta radila. Pokušala sam da radim i tako ceo dan dok ne pođem da spavam i tako danima iznova, iznova danima. Sad kažem ok, polako, izaći ćeš iz toga, da bi sledećeg trenutka pala i jednostavno digla ruke. Šta da radim? Kako sebi da pomognem?
Odgovoreno: 28. 01. 2009.Poštovana, izgleda da ste nekako povezali da je imanje dece uslov da osoba zauvek ima nekoga, ko će mu praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se osloni u životu. Da li je to zaista tako? Imati decu za većinu ljudi jeste blagoslov, ali ima i dece za koju nije blagoslov što imaju roditelje kakve imaju. Blizak odnos sa decom je više mit nego realnost, jer deca imaju bliži i duži emocionalni odnos sa svojom braćom ili sestrama, a pogotovo bračnim partnerom nego sa roditieljima, i oko punoletstva više žele da odu nego da ostanu sa roditeljima. Tako da ispadne da nisu deca ta koja svojim roditeljima prave društvo kroz život (jer je to za decu balast i verujem da ni vi to ne radite jer roditelje niste ni pomenuli), niti su uslov da osoba ima nekoga zauvek, jer se ljudi sastaju i ostaju zbog privrženosti jedno drugom. Želja da se ostavi potomstvo je nagonska, ali često predstavlja egoističnu težnju da se prenesu geni, a ne da se dete podigne i odgaji kao dobar čovek. Otuda komentar da za neku decu nije blagoslov da imaju roditelje koji ih zlostavljaju. Ljubav prema deci se zaista pokazuje i kroz čin hraniteljstva i usvojenja. Dakle, mislim da ste pogrešno povezali da je imanje deteta uslov i da veza uspe. Verujem da ćete vašim promenom stava uticati i na vašu buduću emocionalnu vezu koja neće biti uslovljena potomstvom već bliskošću, ljubavlju, poverenjem i poštovanjem, a ljubav prema deci možete pokazati i na mnogo drugih načina. Srdačno
Poštovani doktore,nad svojim životom, niko joj nije dobar, svakom nalazi mane ...ako se za sitnicu naljuti na mene, onda joj je brat dobar i obratno... stalno je namrštena, slabo se smeje, tip je osobe koja je stalno u depresiji .To pokušava da mi nametne da se kako ona kaže
za svaku sitnicu, a ja nisam takva. Plašim se da kažem da mi je lepo kada se nakratko čujem sa njom telefonom nego kada dodje kod mene, obzirom da smo u istom gradu. Moj suprug je zbog ljubavi prema meni izjavio da je poštuje zbog mene, ali ako bi ona trebalo da živi sa nama da ne zna na šta bi to ličilo, čak je i deca izbegavaju jer ih ona stalno nesto zapitkuje (non stop priča-znam jer živi sama) . Non stop se žali da joj nije dobro, a kada je polomila kuk, operisana je zahvaljujući suprugu , tih 2 meseca su bili pakao, jer je tražila da stalno neko bude uz nju . Normalno pomagali smo svi i ako su deca bila mala i tražila svoju pažnju , moja majka je tada zivkala brata i sve i svasta pričala o nama i ogovarala me ,( On je za to vreme nijednom nije obišao ni u bolnici , ni kod nas) , a verujte i svekrva se uključila da pomogne, jer živimo u istoj kući, ali su nam zasebna domaćinstva. O mom devojaštvu da ne govorim (otac se razveo od majke kada sam imala 8 god., a brat je živeo sa babom i dedom i nikad nje želeo da bude sa nama , a kasnije joj je rekao da joj nikada neće oprostiti što se udala i rodila drugo dete - mene) i sve je moralo da bude kako ona kaže , uvek sam morala da nosim suknje i bluze, nije vodila računa o mojoj debljini, samo me je terala da jedem (zato sada govori mojoj deci da su mršava, a meni da ih ne hranim kako treba i ako pokušavam da joj objasnim da jedu normalno i redovno. Ovo je moja strana priče i nemam razloga niti da je preuveličam, niti smanjim, ali ja se dobro osećam kada se ne vidjam sa njom, da li je to normalno, volim je, majka mi je ali .....(inače mi smo veseli , moj muž posebno, nikad se nije nasmejala ni na jednu njegovu šalu i bukvalac je ) A samo još i ovo da dodam kako u zadnjih 12-15 godina govori kako neće dočekati jesen , a kada prodje jesen onda proleće i tako redom..... tako se žalila i bratu i pokušavala da mu nametne neke stvari , ali brat joj je ukratko odgovorio da sa njim tako ne može i da tako može da se ponaša samo prema meni, jer joj ja dozvoljavam (a svaki put kad bi odlazila kod sina , napravila bi svadju , tako da je snaja više ni ne zove i onda moja majka kaže kako je on papučić i kako ga ona vrti oko malog prsta , a moj muž mene. (nazivala me je glupačom i guskom u ovim godinama ) po meni bezrazložno.
Odgovoreno: 28. 01. 2009.Imam 39 god. 2 dece , muža i hvala Bogu oboje smo stalno zaposleni , a deca normalna i zdrava. Moj problem je moja majka , u njenom prisustvu stalno osećam nervozu i osećam da me psihički iscrpljuje. Ne živimo zajedno, ali evo da Vam ukratko objasnim....Ima 69 god. 2 braka iza sebe , ima sina iz prvog braka sa kojim sam u dobrim odnosima i sa njegovom porodicom...ali ona stalno bukvalno
Još jednom Vas pitam da li je normalno da imam svoje mišljenje, a ne da mi ga ona nameće i šta se sa njom dogadja ili možda sa mnom?
HVALA
Poštovana, biti stalno depresivan ponekad nije depresija, već instrument za kontrolu ponašanja drugih! Vi ste odrasla osoba koja je ima odgovornost za svoju decu i porodicu i ne samo da imate pravo (kao i svako ljudsko biće) već i obavezu da imate svoje mišljenje. Sa druge strane, briga o starima i nemoćnim članovima porodice takođe spada u fazu životnog i porodičnog ciklusa svake individue, što vi veoma uvažavate, ali bi drugi rekli da ta briga nije ravnomerno raspoređena, a kada je tako, neko trpi posledice te nebalansiranosti. Razmislite na koji naćin možete da se odurete kontroli od strane " depresije i mrzovolje" kojoj se povinujete, da ravnomerno raspodelite obaveze prema majci sa ostatkom familije, ali i da majci ukažete kako se osećate zbog ne uvažavanja vaše ličnosti i vašeg supruga i šta ubuduće može očekivati ako tako nastavi (koji nivo nege i vaše dostupnosti), uključujući i savetovanje sa psihijatrom. Srdačno
Kako da saznam istinu? Kako da joj verujem? Šta da radim?
Poštovana, zatražite da mama pođe kao pratnja tati ili vama kod neuropsihijatara jer se ne osećate psihički dobro, a tamo ćete i reći zašto. Srdačno
Ne znam da li Vam je išta od ovoga jasno i koliko sam ja to stručno i ispravno napisala, dosta iz sjećanja, ali Vas molim za mišljenje.
Prikazano 181-185 od ukupno 254 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima