Cenjeni,
u pokušaju da rešim svoje dileme molila bih Vas da mi pomognete... imam 25 godina i relativno nesredjen život, što podrazumeva nezavršen fakultet i još gomilu započetih stvari, za koje kao da očekujem da se same od sebe reše... Puna sam nezadovoljstva, dilema, strahova... i u takvom košmaru i moj emotivni život je brodolom. Naime već dve godine sam u vezi sa momkom koji ima 30 godina i za razliku od mene skoro pa savršeno sredjen život...završen fakultet, posao, stan, automobil... Naša veza, ako mogu tako da je nazovem iz mog i iz njegovog ugla izgleda potpuno različito... jer ja sam se vezala za njega, a on i posle toliko vremena govori kako mi nismo u klasičnoj vezi, nego eto u nekoj vrsti seksualno prijateljskih odnosa. Bolno zar ne!?! U svemu tome ni ja ne mogu precizno da odredim šta osećam prema njemu. Jedino što znam jeste da sam se vezala i da mrzim osećaj kada samo pomislim da nekada možda neću biti sa njim. Toliko toga izmedju nas ne valja, a ja sve to trpim, i trpim... i trpim. I to što niko ne zna za nas, što mi ne poklanja pažnju onda kada ja to želim, što je imao i druge pored mene... Kako da prekinem sve to? Šta je to što osećam?....milion pitanja bez odgovora... Molim Vas da pokušate da mi pojasnite makar malo ovo moje stanje... jer zaista ne znam kome da se obratim. Od roditelja i prijatelja ovo krijem, jer su osudili tu vezu u samom startu, pa sam rekla da je odavno gotova. Osećaj je turoban... i želim još da napomenem da se on uvek vraća meni posle svakog prekida i da se radi o veoma \\\\\\\"krutom\\\\\\\" muškarcu, koji ne pokazuje emocije, jer potiče iz takve porodice. Takodje je veoma samopouzdan, siguran u sebe... baš sve što ja nisam.

Hvala unapred!!!!

Poštovani,
Verujem da mi Vi možete dati rešenje, jer sam utrošila skoro svo strpljenje i snagu. Pre 7 meseci sam počela da živim sa čovekom za kojeg sam napokon mislila da je pravi i da smo se "našli". Inače je sam iz manjeg mesta i on je inistirao da dodjem u Bg, da je sit traženja i da je u meni našao osobu za dalji život. Inače smo zreli on ima 47, a ja 39 god. Posle tri meseca, dok smo se sredili, ja sam i pronašla posao, pokušavam na sve načine da se uklopim u život velegrada i zajednice, on pada u depresiju. Kaže da je dugo bio sam i da mu je teško. Napominjem da se ne svadjamo, ali uopšte ne razgovaramo. On čim dodje sa posla legne da spava, smeta mu tv i svetlo pa se ponašam kao senka. Pokušala sam da nadjemo kompromis, ali nemam odgovora. Kaze u pravu si I nastavlja po istom. Iniciram šetnje, druženja, prihvati al je onda još gore, jer sve uradi preko volje. Sad je počeo sa hipohondrijom, stalno je kod raznih lekara pije lekove, ali ne pokušava da se opusti. Nemamo ni odnose, jer ne uspeva da održi odnos do kraja. I oko toga sam pokušala da pričam, i predložim rešenja, ali samo ćuti i kaže da je umoran. Ne vidim da ima neko interesovanje i mimo mene, gde se opušta, da bih mogla da ga podržim u tome. Počinjem da se gušim, i ne mogu više da nosim taj teret, a opet mislim da se sve može rešiti, jer nismo konfliktni. Iako sam komunikativna i imam dosta kvalitetnih prijatelja, počeli su nas izbegavati jer on ćuti celo vreme druženja i svima je neprijatno. Eto, bez problema problem! Verujem da još nije kasno i da svorimo porodicu koju je jako želeo, ali kod "tog" lekara ne želi da ide>. Psiholog mu je rekao da treba da se opusti , da se druži, razgovara, šeta, to je prihvatio ali je trajalo samo dva dana. Molim vas recite, da li vredi i na koji način da se borim jer i ja gubim i snagu i ljubav ovako?

Unapred zahvalna

Molila bih Vas da mi odgovorite...ja sam u drugom stanju, 7 mesec trudnoće, udata sam skoro godinu, živela sam u provinciji a sada živim u Beogradu...kao da se sve desilo od jednom...postala sam jako vezana za svoju majku, što ranije nije bio slučaj, imam neki osećaj da kada nisam pored nje može da mi se desi nešto ružno ili daleko bilo pogubno...to traje već mesecima...najsigurnija sam kada sam u kući kod svojih roditelja i u svom mestu...možete li mi reći da li je to samo zbog trudnoće tako ili postoji nešto...bila bih Vam veoma zahvalana kada biste mi odgovorili na moj mail.

Unapred hvala, Ana.

Poštovani,

Imam problem koji me svakodnevno guši. Imam 24god. i u vezi sam sa dečkom koji ima 30god. Jako sam zadovoljna vezom koju imam, i ništa tu ne bih menjala. Kao da smo rodjeni jedno za drugo. Pričali smo i o zajedničkom životu i braku, kada završim sa školom (apsolvent sam i ostalo mi je jos 4 ispita i diplomski). Problem su moja sestra i moja mama... SESTRA: ima 27god., potpuno nezadovoljna svojim životom, emotivno ne ispunjena, dugo nema vezu, nema pravih prijateljstva koja traju, već se svaki njen odnos zasniva na površnom druženju. I ona ne smatra da je problem u njoj, već u celoj okolini. Nas dve smo potpuna suprotnost, dok ja mislim da je za ljubav potrebno dvoje i da bi uspelo neophodno je uzajamno pružanje, ona u teoriji to isto priča, a u praksi samo traži da se njoj poklanja i ljubav i pažnja... Problem je u tome, što svaki postupak mog dečka ona osudjuje, npr. zašto mi toliko šalje poruke, zašto me zove, zašto je uradio ovo, a zašto ono i svemu tome daje negativnu konotaciju. Na sve to, svakodnevno sugerira mami i svaki naš postupak prepričava kako ona vidi. MAMA: Njoj se ne svidja moj izbor, prvenstveno što po njoj ja mnogo bolje fizički izgledam od njega i da me on ne zaslužuje. Ne svidja joj se što je on buca. Ne mogu da joj dokažem da je meni mnogo bitniji njegov mentalni sklop ličnosti i da mi odgovara onakav kakav jeste i da mi ne smeta njegova kilaža. Prosto i jednostavno volim ga što je takav. Ubedjena je da neću završiti sa školom, kako on pokušava da me odvuče od toga, a ni jedan realan razlog nema za takvim razmišljanjem. Sa njim sam izgubila nevinost i kada sam joj to rekla, na njeno uporno insistiranje, tu je nastao opšti haos. Kaže da sam je razočarala, da sam pogrešna osoba na koju je gubila vreme, što me te njene reči jako bole. Izmišlja bolesti i pokušava time da privuče paznju ( bar ja mislim da pokušava da moju pažnju usmeri sa mog dečka na nju), a kada je konkretno pitam šta je boli, ona mi formalno i ironično kaže da se ne opterećujem time, jer ja imam svoj život. A istovremeno mi i ne dozvoljava da imam svoj život, jer sve voli da zna, pa čak i šta i o čemu pričam sa svojim dečkom. Pokušava da me odvoji od njega, tako što forsira da se vratim u grad u kome oni žive (pošto u drugom gradu studiram), i da dolazim samo za ispite. Takodje joj se ne svidja što moj dečko nije toliko materijalno obezbedjen da sebi priušti "vile i kućne pomoćnice", ali meni to ni ne treba, čitav život živim bez toga. Jedino što mi treba je bogatstvo koje imam sa njim, a to je mir, sigurnost, razumevanje sreca, pažnja, jednom rečju ljubav. Pokušavala sam mnogo puta da pričam sa njom,čak mi je dečko predložio da zajedno popričamo sa njom da ona konačno shavti da on ima ozbiljne namera sa mnom, ali ne vredi. Ne želi da me sasluša, ima neku viziju u svojoj glavi. I često zna da mi kaže: "Stavi prst na čelo, da vidiš da li si normalna". Pa valjda imam pravo da sama izaberem koga ću da volim i da uživam u tome, a ne da mi neko to odredjuje. Nemam ništa protiv ni da mi da negativno mišljenje, ali da je ono pospešeno činjenicama, a ne njenim pretpostavkama, koje sa stvarnošću, ne mogu da se porede. Ne znam šta da radim. Ne želim da žrtvujem ljubav i vezu zbog svoje mame i njenih želja. Ipak ne želim ni da odnos izmedju nas dve bude ovakav, jer je volim. Nadam se da ste me razumeli i da nisam bila konfuzna. Ja ne znam kako dalje, a u Vas verujem,tj. verujem da ćete naći bar neki izlaz iz ovoga.
Unapred sam Vam zahvalna, prvenstveno na vremenu koje ste odvojili, a potom i što se pored svog života zamarate sa nama kojima puno znači Vaš odgovor. Hvala još jednom.