Poštovani,

u braku (i vezi) smo oko 10 godina. Imamo sina od 3 godine, obožavamo ga i on je trenutno mesto slaganja naše 3-člane porodice. Oboje radimo i finansijski smo nezavisni. Mi se volimo i dalje (manje ili više) , ali je broj problema došao do tačke da nam je potreban savet stručnjaka. Postali smo netrpeljivi jedni prema drugima, isključivi u stavovima i svađamo se oko gluposti. Ja smatram da je žena često nerazumna i da donosi zaključke koje dolaze do svađa, nateravanja koje nemaju kraja, ostalo je ćutanje. U argumentovanoj raspravi obično ona prva odustane, a ja se brze iznerviram. Takođe ona poseduje mehanizam da me potpuno izbaci iz takta i to u trenucima kada sam na ivici da “puknem”. Desilo se da smo imali i fizičke sukobe koje su započinjani kako od mene, tako i od nje. Ona bi rekla da sam nasilan i da imam sa tim problem jer sam je udario 2 puta, u oba slučaja je ona mene prva dokačila fizički i psihički, a ja joj mnogo grublje vratio. Na žalost to je ponekad video i naš sin. Ja sam siguran da je njen problem u nerezonskim potezima i podsticanju moje agresivnosti, a moj u samoj gubitku kontrole u ponašanju. Inače ja sam moj posao prilagodio porodici, tražio posao do 16h da bih više bio sa njima, bio prisutan mnogo više od prosečnog oca kod podizanja deteta, spavao pored njegovog kreveta posle 1 godine, zamenjivao noćna hranjenja kad je bio beba itd. U isto vreme žena se posvetila poslu, ostajala do dugo popodne, često bivala neraspoložena, kada dođe vrlo je anksiozna, iznervira je sitnica, nema strpljenja. Kako to obično biva našao sam materijalne dokaze da je razmenjivala bliske poruke i razmišljanja sa jednim od kolega, što samnom nije radila dugo pre toga. Nisam reagovao nikako osim verbalno i dao sebi vremena od par dana da se saberem i osujetim taj njihov odnos koji je imao intenciju da se razvije. Naš sex je utihnuo, razgovori između nas dvoje postali isključivo prepirke, ali je njoj neobično važno bilo da sve bude ok pred drugima. Napominjem da je ona vrlo kvalitetna osoba, a da je klinac presrećan kada smo oboje oko njega. Ja imam volju da sredimo stvari na zdravim osnovama, a i ona je spremna za savetovanje. Šta mislite? Da li je stvarno gubitak moje fizičke kontrole nad njom osnova problema i najveća opasnost po nas, ili…?

Poštovani,

imam jedan veliki problem. Naime, ja svog muža veoma volim, ali ne onako kako se muž treba voleti. Ja njega volim gotovo kao brata. Inače, ja imam 26, a on 30 godina, i u braku smo 6 godina. Ono što je problem, to je da ja prema njemu ne osećam seksualnu želju više gotovo uopšte, ali s druge strane imam potrebu za njegovim prisustvom, tačnije zagrljajem i razgovorom, koji dobijem veoma retko, jer izuzetno mnogo radimo, i po 12 sati, pa on kada dođe kući uglavnom nema volje niti da me zagrli, niti da priča sa mnom, već samo da legne i da spava. I ono malo slobodnog vremena koje ima ne voli da provodi sa mnom, jer smo izuzetno različite ličnosti-njemu je potreban pasivan odmor, a ja sam mnogo aktivnija, pa nam je teško da uskladimo želje: s jedne strane ja ne želim da žrtvujem svoja interesovanja i da ostajem kod kuće u retko slobodno vreme koje imam, a s druge strane ni on ne želi da sa mnom šeta, ide na sportove i razna dešavanja, jer njemu jednostavno to ne prija. A s njegove strane je kompromis gotovo nemoguć, ja još i ponekad želim da se uskladim sa njegovim željama, ali on sa mojima ama baš nikad ne. I tako je došlo do toga da gotovo nikad ne provodimo vreme zajedno. Meni on nedostaje u mom životu, jer iako živimo pod istim krovom, naše zajednički provedeno vreme je ili u spavanju, ili u eventualno ponekom zajednički pogledanom filmu (i to sve ređe, jer čak ni tu ne možemo da uskladimo ukuse). Ipak, ne nedostaje mi seks sa njim, već mi jednostavno nedostaje da bude tu, da pričamo, da radimo bilo šta zajedno. U poslednje vreme se pitam da li me je možda on "naučio" da ga volim na taj način-kao brata, ili druga. Naime, on je poprilično pasivan, nikad nema inicijativu u seksu, u zagrljaju, maženju, ma u stvari, gotovo ni u čemu, a smatra da seks nije bitan u vezi, već je najbitnije uzajamno poštovanje i iskrenost. Ok, i ja mislim da je to izuzetno važno, ali za tim ne zaostaje ni iskazivanje pažnje i poneka fizička nežnost. Jer, ovo sad je već postalo bratsko-sestrinska veza. U sve to se umešalo i to što mi se poslednjih par meseci veoma sviđa jedan muškarac, te sve češće razmišljam o njemu, i o tome da li je moj muž zaista prava osoba za mene, da li bih se sa nekim drugim osećala emotivno ispunjenijom, koliko je bitna fizička ljubav itd? Da napomenem i to da mi je muž prvi i jedini muškarac u životu, tako da i to igra veliku ulogu-bukvalno se ponekad osećam kao da nemam pojma o muško-ženskim odnosima i o ljubavi uopšte. Svog muža zaista cenim veoma i volim ga, jer ima izuzetno mnogo pozitivnih osobinama, ali više nisam sigurna da li ga volim na pravi način. Kad pomislim da se raziđemo hvata me panika, prosto imam osećaj da bi mi neko istrgnuo deo duše i da bi tu ostala jedna velika rupa, a s druge strane izjeda me krivica zašto onda mislim o drugom muškarcu i to tako intenzivno, i na fizičkom i na psihičkom nivou. Ne znam šta mi je činiti, prožima me neka dosada, osećaj neispunjenosti, stalno razmišljam da li je moj muž onaj "pravi", pa se posle dozivam pameti da je pravi ako ja želim da to bude. Iskrena da budem, najviše bih volela kada bih mogla da napravim neku pauzu u našem braku, i da vidim kako je to biti i sa nekim drugim, pa da onda ja odaberem. Egocentrično, zar ne? Ali, svesna sam da to ne može biti, tako da to ostaje u domenu mašte. Pitam se da li ovako treba da izgleda jedan srećan brak, ili smo na nekoj raskrsnici gadno pogrešili smer? Nadam se da Vas nisam previše zbunila, puna sam pitanja, ali i sama ih teško definišem. Ne znam šta da radim? S mužem ne mogu normalno da razgovaram, jer je on izuzetno zatvoren, sve se svodi na saslušavanje mene, a on nikad nema šta da kaže, i njegovi odgovori su samo "ne znam", "nisam pametan"... A na predlog o razvodu, on isto reaguje kao ja, kaže da ne zna kako bi to prevazišao, ali da možda zaista možemo da nađemo nekog ko nam više odgovara, spram svog tipa ličnosti. On tu priču nikad ne bi sam inicirao, isto kao što nije inicirao ni našu vezu, niti brak. Nekad mislim da sam sama izmislila problem, jer zaista osećam ljubav prema njemu i od njega, ali s druge strane kad pogledam to da nikad ne provodimo vreme zajedno, imamo seks jednom u dva meseca, i to "zato što bi trebalo", a još uvek smo veoma mladi itd. Onda pomislim da tu nešto nije sasvim normalno. Šta vi mislite?
Hvala vam na svakoj vrsti pomoći od srca.

Poštovani

imam mnogo problema i molila bih za Vaše mišljenje i savet. U braku sam 12 godina. Imamo dvoje dece: dečaka od 9 i devojčicu od 6 godina. Sa mužem sam se uvek dobro slagala, mogu da kažem da smo imali idealan brak sve do novembra kada je on promenio posao i svoje ponašanje. Postepeno je počeo da se hladi i prema meni i prema deci. Posumnjala sam da ima drugu što se kasnije pokazalo kao istina. Pre nedelju dana sam saznala da je to naša kućna prijateljica koja u zadnje vreme ne dolazi ali se povremeno čujemo. Oni ne sumnjaju da ja znam. Teško mi je zbog dece. Inače ona je sveže razvedena i ima dvoje dece koji su ostali sa ocem. Molim Vas za savet jer u ovoj situaciji mi svašta pada na pamet, i ne znam kako da reagujem. Unapred zahvalna

Poštovani,

imam gomilu problema koji bi ukratko mogli da se opišu ovako: supruga i ja smo u braku 6 meseci i nemamo seksualne odnose. Pri tom, ona ima ozbiljne probleme u komunikaciji kako sa mnom tako i sa svojom porodicom, nezadovoljna je poslom i svojim životom uopšte. Veoma je psihički nestabilna, lako se naljuti i govori kako je niko ne poštuje, ne razume i tome slično. Mislim da je i pre braka imala takvih problema samo što ja u to baš i nisam upućen. Situacija je poslednjih mesec dana kulminirala pa sad govori i da joj je sve jedno šta će biti. Porodica je pritiska u smislu "ne može to tako, mora normalno da se ponaša". S duge strane, ni popustljiv stav (moj) ne daje dobre rezultate. Ja se trudim da se prilagodim situaciji tj. njenom ponašanju ali se događa da to što je danas dobro za nekoliko dana ispadne loše. Ne uspevam da joj se približim jer me u trenucima kad je "uhvate" crne misli kojima je sklona odbacuje i svrstava sa svima ostalima. Molim Vas za savet šta da radim jer mi ponestaje ideja?

Unapred hvala!

Poštovani

molim za Vaše mišljenje. U braku sam 20 godina ja imam 42 godina a muž 47. Od pre nekoliko godina više se neslažemo u seksu. Naime on po mom mišljenju ne smatra ljubav bez seksa. Ja to ne mogu stalno da mu priuštim jer sam zaokupljena drugim stvarima. Ja sam ustvari anksiozna depresivna osoba pijem anti depresiv ludiomil i rivotril. A takođe se lečim i od tinitus otoskleroza i u glavi mi je haos. Takođe pijem i bromokriptin zbog povećanog prolaktina. Pokušavam da mu objasnim da su ovi lekovi krivi za sve naše probleme ili grešim ne znam. On to nikako ne može da shvati i kaže da nema svrhe da spavamo u istom krevetu ako nemamo seks. Razgovor više ne vredi. Napominjem da imamo dvoje dece 18 g. i 12g. Molim Vas dajte mi neki Vaš savet. Hvala

Gordana.