Poštovani doktore,

imam 37 godina, a moj problem se sastoji u tome što imam preteranu želju za sexom tako da se dnevno, osim odnosa sa ženom, moram barem jednom ili dva puta samozadovoljiti. Nekada to bude i više puta i to tako traje dvadesetak godina. Ne znam da li to spada u nešto što se svrstava u normalne radnje ili ne? Osjećam, nakon toga, da se rešim neke napetosti i uvek me iznova nagon tera da to učinim zbog unutrašnjeg olakšanja koje posle toga dođe.

Hvala unapred!

Poštovani,

već dve godine sam u braku a pre par meseci je isti krunisan lepom muškom bebom. Otprilike u to vreme su počeli da nastaju problemi. Naime, radi se o sledećem. Pošto je prvo dete, ni supruga ni ja nemamo nikakvog iskustva pa su nam se mnoge stvari činile strašnim i nismo znali kako da reagujemo ili postupimo. Dodatni problem je i to što je dete rođeno sa određenim problemom pa je odmah po rođenju moralo na hitnu i tešku operaciju, sve se dobro završilo ali smo mi i dalje u grču, šta i kako, da li je dobro ovako ili onako sa detetom zbog posledica operacije i sl.

Supruga je postala u najmanju ruku " nesnosna". Svađa se za najmanju sitnicu, stalno provocira, a ne ustručava se da to nekad uradi i u javnosti ili pred rodbinom. Po prirodi nisam konfliktna ličnost ali ipak veoma dobro znam da se branim kada je to potrebno. Samo, u ovom slučaju to teško ide. Dodatni problem je i to što moja supruga ne želi da posluša ničiji savet a posebno ne u vezi deteta smatrajući da je ona majka i da samim tim sve najbolje zna i ume, (što i sama često napomene) i da je u svakom slučaju njeno mišljenje najmerodavnije. Primera radi. ako je bebac sa zapušenim nosićem, kija i malo je topao, i ukoliko pomenem da bi možda trebalo da mu se za svaki slučaj izmeri temperatura, to biva odmah odbačeno rečima tipa " ma daj, sad ću za svaku sitnicu da mu merim temperaturu" ili ako je npr zacrtala da bebac mora da se okupa npr tačno u 20.00 h bez obzira da li postoje uslovi za to, npr nedovoljno ugrejana soba na 19 c (umesto recimo 23-25 c) ili pak nešto drugo to mora da bude tada i kraj priče. Ako bebca doji gotovo "naopako" pri čemu mu je glava niža od nivoa trbuha pa mora praktično da guta "naopako" pa se zagrcne, prestane da diše i sl. što mene moram da priznam, plaši, brine i nervira.

Više puta sam pokušavao da razgovaram sa njom u trenucima kada je malo bolje raspoložena. I ona tada prividno sarađuje, čak odobrava neke stvari ili pak ponekad kao i prizna da je pogrešila ali već sutradan pravi istu ili drugu grešku. Najgore je to što se svađamo gotovo isključivo zbog bebe jer ja pošto-poto želim da bebi bude dobro, naročito posle svega što je beba preživela. Ipak, moram da kažem da mi se čini da se ponaša odgovorno a ipak neodgovorno prema bebi, odgovorno što brine, a neodgovorno što to radi na pogrešan način a ne želi da joj neko pokaže kako. Pa sam u više navrata morao da joj pokazujem i dokazujem na više načina neke činjenice koje su čak i logične bez obzira imali bebu ranije ili ne.

Kupovinom literatute na tu temu, internet, razgovor sa i pred lekarom. U tim trenucima se ona malo "trgne" i prećutno prizna da greši, ali neretko nastavi sa starom praksom i još nastavi da se svađa ako je slučajno podsetim na to. Što bi naš narod rekao " kao da će joj kruna sa glave pasti ako prihvati nečiji savet ili učenje" Sve to pa čak i po koja promena na bolje ide jako sporo a bebac mnogo brze raste. Pa me iz tog razloga plaši da se u tom raskoraku ne daj bože nesto ne dogodi bebcu.

Pitanje posle svega je kako je urazumiti moju suprugu koja je stvorila takav gard i da čim neko ne odobrava njen pristup, bude obeležen i prozvan, pa se čak zbog slične stvari i sa mojom majkom posvađala. Po prirodi nisam ni "edipovac"ali jednostavno ne prija sitacija i više ni sam nemam načina da izađem na kraj sa njom. Svađe su sve češće i veće. A što je najgore, uvek se ona nađe uvređenom i smatra da svi treba njoj da se izvine. Takođe je moguće da delom možda i ja preterujem prevelikom brigom za bebca ali to sasvim sigurno ne može anulirati neke činjenice i postupke koja ona definitivno čini a koji potvrđeno nisu ispravni. Da su iz tuđih života, potraženi odgovori od tih lica a da ih ona čuje. To je za sada jedini način ali i spor, jer ne mogu svakog dana sa njom da visim kod pedijatra i na sličnim mestima. Na kraju, sve to dovodi i do druge, jako bitne stvari da se i emotivno udaljavamo. Jer posle takvih svađa pri čemu dete trpi (čak ne obraća pažnju da li viče pred detetom kada ono počne još više da plače, na šta joj takođe ukažem a ona još više pobesni) i onda ja neko duže vreme ne mogu da se smirim. Da bi ona posle samo sat dva počela da prebacuje kako smo malo emotivno udaljeni i da sve to ispada sumnjivo. A takođe prebacuje što onda je ne mogu sa njom i sex da imam kada mi zaista onako iznerviranom nije ni do čega. I onda bude još gore, a kad pokušam da objasnim šta se zapravo dešava, neće ni da sluša, ređaju se teorije zavere i sl.

Moram da priznam da je to toliko daleko otišlo da bih se gotovo momentalno razveo samo da nije bebca. A onda sve od početka Što je još gore, poslednjih dana ona počinje da preti razvodom i čim ja krenem na bilo koji način da reagujem i buni se u svađi. Počinje da pakuje stvari, ucenjuje i planira da ode, pa sam prinuđen da sve više ćutim a ona sve više histeriše smatrajući da sada kad ćutim da odobravam to što ona priča, tj da je u pravu, da ima argumente i da ja zato ćutim a samim tim njoj argument više da produbi svađu.

U kom pravcu sada ići, više ni sam ne znam, ali znam da je postalo nepodnošljivo. Sve to ide dotle da ako npr. naiđem na vrata i vidim da je sa bebcom a on se npr. zagrcne i kažem joj da ga što pre podigne, okrene i sl ona me "iskulira" ako sam uporan onda uputi opasku da nije to ništa. Ja nastavim da insistiram jer bebac i dalje ima problem, na kraju pritrčim, zgrabim bebca i kažem joj da se pomeri, da ja to uradim. Onda ona kreće da histeriše, svađa se, psuje, provocira i sl. Onda ja preuzimam inicijativu a pošto jednostavno ne prihvata da joj se lepim kaže dok bebac sve vreme trpi neku sitaciju. kao npr. navedenu. 

Da bih presekao sitaciju u jednom trenutku sam joj udario čvrgu, ili uhvatio za uho. Onda ona pobesni, urla da sam je pretukao i unese se u lice rečima "ajd, ajd još jednom, odmah odlazim" ima da te tuzim i sl. . . Moram da napomenem da nikada u životu nikog nisam udario niti bih, ali sve ovo prelazi sve poznate granice da ponekad pomislim da nekim ljudima ne pomaže drugačiji pristup. Naravno, svakako ne planiram da je stvarno pretučem što bi bilo nemoguće iz više razloga. Već upravo zato i pokušavam da nađem neko rešenje pošto je počela sve otvorenije da provocira, da se unosi u lice. Pretnje i ucene ako na bilo koji način reagujem da će otići i sl . A da ukoliko nekom i ispričam šta se dešava da će reći da je tučem i da će pre njoj verovati. Isto tako, predlagao sam joj da odemo zajedno kod psihologa, psihijatra, u savetovalište.  Sve, samo da i iz drugih usta čuje neka mišljenja ali upravo zato joj i ne odgovara, i pogodite, u trenutku rasprave kaže, vazi, hajde, a posle joj ne pada na pamet. Posle svega, izgleda da će se na kraju završiti mojim odlaskom. Gde i kako, videćemo do tada, molio bih vas za bilo koji savet koji bar donekle može ovo rešiti.

Unapred zahvalan.

P. S. Ne zamerite zbog ovako obimnog teksta ali sam jednostavnno morao da dam sebi oduška i izbacim iz sebe ono što me tišti.

Sa suprugom sam 4 godine, od čega smo 2 godine u braku. Imamo ćerkicu od godinu dana. Brak nam je krenuo nizbrdo, počeli smo da gubimo zajednički jezik otkako se beba rodila i tada su krenule nesuglasice, suprotstavljanja, svađe. Pre mesec dana sam dobila želju da spavam sa drugim muškarcem i to sam i uradila.  Suprug mi je do tada bio prvi i jedini muškarac što se tiče seksa. On je to saznao i mnogo sam ga povredila. Ne znamo šta dalje?

Poštovani,

ne znam odakle da počnem, možda od početka. Odrasla sam u porodici gde je otac uvek bio dominantan, odlučivao o svemu, mama je bila ta koja je ispunjavala njegove želje, "trpela" zbog dece, a nas decu strašila tatom, koji je mada fakultetski obrazovan, jedan jako nezgodan čovek koji nikad nije bio zadovoljan našim uspesima (imam još brata) i umesto da nam uvek bude podrška, svoje vaspitanje je je fokusirao na - Ti to ne možeš, nadajući se valjda da ćemo mi u životu postići nekakve zadovoljavajuće rezultate i tako postati odgovorni. Na naki način i jesmo ali mislim da smo jako ogorčeni i nezadovoljni u sebi. Uz sve to se desio i prokleti rat pa smo odvojeni od sredine u kojoj smo živeli. Ja sam pre toga imala jednu ljubavnu vezi koja se završila traumatično, bila sam sa jednim čovekom verovatno iz potrebe za tom toplinom koju nisam osjećala od svojih roditelja, ostala u drugom stanjui pobacila. Osjećala sam da to nije to. Posle sam imala par ljubavnih veza, ne toliko ozbiljnih, ali sam vrlo brzo ulazila i izlazila iz njih. Onda sam upoznala svoga muža kojem sam ispričala tu priču i priču za roditelje, ali koji ni zbog čega nije hteo da se odvoji od mene. Hteo je porodicu sa mnom. Jednu bebu smo izgubili u toku bombardovanja, bilo je vrlo traumatično za oboje. Posle toga sam ponovo ostala u drugom stanju, ali sam stalno bila u strahu da će mi se opet isto desiti i da je sa spontanim bila kao neka kazna za ono što sam uradila sa prvim. Muž je počeo da se bavi priv. poslom i nije ga bilo po celi dan. Otišla sam da se porodim, samo me ostavio u bolnici i otišao da radi. Naravno pošlo je po zlu i beba je jedva ostala živa, reanimirana. A ja sam ga molila da bar ostane samnom. Dete je danas zdravo, hvala bogu. Nakon godinu dana ponovo ostanem u drugom stanju i dogovorim se sa mužem da ostavim bebu i da će mi on maksimalno pomoći oko dece, odnosno učestvovati u njihovom vaspitanju. Naravno ništa od toga. Posao je važniji, jer od čega ćemo da živimo. Svoju decu obožavam i sve bih dala za njih, ali sam do sada bila jako popustljiva, a muž pogotovo, stalno im kupuje poklone, u poslednje vreme najviše igrice, imaju sigurno 1000 raznih cd-ova. Ali do njihove 5-6 godine, na igralište ih je izveo možda 2-3 puta, a kada nedeljom treba da idemo zajedno obično se posvađamo jer ga ja jedno 2-3 sata opominjem da treba da krenemo. Sve je podređeno njegovom poslu, odnosno sticanju. On je odrastao bez majke kojoj je bio oduzet jer je bolovala od postporođejne depresije, sa ocem koji mu je sve dozvoljavao, i koji je posle promenio još dve žene i mlad umro. Stavovi oko vaspitanja (konkretno preterano igranje igrica, crtanih) su nam totalno različiti izazivaju sukobe, muž viče na mene, posle ja na decu. Ukoliko ja nešto zahtevam od dece pred njim i oni se bune, on je uvek na njihovoj strani, onda ja na kraju pobesnim i na žalost istučem decu.  Jer u tom trenutku mi se čini da nemam drugi izlaz. Ne mogu to nazvati pravim zlostavljanjem, (i ja sam kao mala dobijala batine, pa se sad to izgleda ponavlja.) ponekad se i uspijem dogovoriti sa mužem da im zabrani igrice (znali su biti za kompjuterom i po10 sati, a da on spava) ali ne zadugo, kako kad on igra travian po celu noć. Tako nemam poverenja da ih ostavim sa njim u kući, morala bi pozvati po 20 puta da proverim jesu li budni i jesu li odradili domaći. Kad smo ušli u brak ja sam imala svoj posao, pa smo posle toga zajedno osnovali firmu, jer bože moj, šta da radim za drugoga, pošto je privatna firma u pitanju nemam fiksno radno vreme, ali učestvujem koliko god mogu, kontrolišem radnike, prodajem, po struci sam knjigovođa. Međutim ukoliko mu se za bilo šta usprotivim, on mi kaže da šta ja hoću, on me hrani i oblači i imam sve!. Imam li zaista? Bojim se da ne naškodim više svojoj deci i sebi! Da li sam zaista sebična i sujetna?

Uunapred zahvalna

Mojot maz i jas sme vo brak 2 godini. Toj ima 24 a jas 23 godini. Kako i sekoj čovek i toj saka da izleguva navečer so društvo ama ne po kafici, disko ili sl. da igra fudbal i da se vozi so motor. Jas rabotam nokna rabota i toj e poveketo vreme sam. Go razbiram toa ama koga ke slusnam oti izlegol mnogu se nerviram, a znam da grešam nikako ne možam da se kontroliram vo toj moment. Znam da nikogas nema da me izneveri ama jas se plašam. Neznam kako da ja prebrodam taa nervoza pomognete mi?