Poštovani,
U braku sam 5 godina. Imamo dvoje dece i oboje smo zaposleni. Ja sam stručni saradnik u prosveti, a suprug je vlasnik privatne firme. Suprug je pre tri godine podigao kredit stavivši našu kuću pod hipoteku. Tek nedavno sam saznala da je polovinu novca pozajmio prijatelju uz dogovor da će ratu plaćati po pola. Naravno prijatelj je prestao da učestvuje u otplati i suprug plaća ratu sam. Pošto on ne može da je plaća sam prinuđeni smo da prodajemo vrednosti koje smo stekli zajedno jer nam iz banke šalju upozorenja da će uzeti kuću. Ja nikako ne mogu da oprostim suprugu što je mojoj deci uskratio siguran krov nad glavom i normalne egzistencijalne uslove, kao i što je sve uradio bez mog znanja, kao da su prijatelji važniji od nas. Ne mogu da imam odnose sa njim i potajno ga prezirem iako razgovaramo. Smatram ga nezrelim i neodgovornim. Mislim da to ne mogu sama da prevaziđem i stalno se preispitujem trebam li se sa decom vratiti kod roditelja ali nikako da odlučim. Kako da mu to oprostim i da li je to uopšte nešto što se oprostiti treba, ne mogu u sebi da nađem odgovor.
Srdačan pozdrav.

Poštovani,
Problem zbog kojeg Vam se obraćam doveo je sestru i mene u jednu bezizlaznu situaciju i imamo utisak da se vrtimo u krug, šta god da pokušamo da uradimo. U pitanju su naši roditelji i njihov odnos, a samim tim i naš odnos sa njima. Ja imam 43 god, udata sam, imam dvoje dece i lep i skladan brak. Sestra ima 40 god, neudata, radi na prekookeanskom brodu i posle svakih 6 meseci dolazi kući na odmor. Mama ima 65, a tata, 72 godine i od kako sestra i ja znamo za sebe oni se ceo život oko nečeg svađaju i raspravljaju. Tata je inače dijabetičar, skoro 10 godina, ali nije insulinski zavistan. U tom njihovom odnosu sestra i ja smo veoma često bile " tampon zona", svaka na svoj način, kako je znala i umela. Skoro da ne pamtimo duže periode bez trzavica i svađa. Povodi su razni i imamo utisak da im neki poseban povod nije ni potreban. Kao da ne umeju drugačije da žive. Tata je bio ljubomoran i često mami prebacivao, bez razloga, razne stvari. Mama je radila jedno kraće vreme i to često prebacuje tati, jer kaže da joj nije davao da radi dok smo mi bile male. Svađe im često počinju oko sitnica da bi se veoma brzo proširile u veće sukobe i tada se često spominju stvari iz prošlosti, iz nekih prethodnih svađa. Nakon toga mama zaćuti, neće da komunicira sa tatom, ako i progovori onda je gruba. Tata tad pokušava da izgladi situaciju, ulagije se, radi sve što zna da bi njoj prijalo i kad mama malo popusti, nastupi kraće zatišje i onda opet po starom. Sestra i ja u tim situacijama pokušavamo da ih smirimo. Pokušavamo da razgovaramo sa njima, odvojeno, pa onda i sa oboma. Tata tada daje obećanja, mama sumnja, jer zna da to ne traje dugo. Pokušavale smo i sa nekom vrstom pretnji, u smislu da ja neću dolazati kod njh sa decom dok se ne srede, ili da će sestra da iznajmi stan kad dođe na odmor i slične stvari. Jedno vreme sam htela da počnem da izmišljam probleme u svom braku, da vide kako je to, kako se ja osećam, ali nisam uradila. I tako se vrtimo u krug. Veoma smo iscrpljene od svega. Svaka od nas hoće svoj mir i želimo da se posvetimo onome što imamo. Ja porodici, sestra poslu, vezi. Znamo da i oni pate zbog svog odnosa, da nisu srećni. Znamo da nas roditelji vole, da su požrtvovani, ali kako da im objasnimo koliko patimo zbog njihovog ponašanja? Nemojte da mislite da im to nismo rekle. Sve smo pokušale. Ili bar mislimo da jesmo? Gde je granica u odnosima roditelj-dete? Da li smo nas dve pogrešile što smo se mešale u njihov odnos i htele da imamo mir u roditeljskoj kući? Govoromo im da imaju dosta godina i da ostatak života treba što bolje da prožive, a u njihovom slučaju je to sloga, dan bez svađe. Zaboravila sam da kažem da smo kao porodica veoma vezani i zato svi patimo, svako na svoj način. Kako da im pomognemo, kako da se ponašamo sestra i ja? Tata ne bi pristao da ide u neko savetovalište, a mama bi, što mu je i predlagala. Pismo je obimno, ali nisam znala kako na kraći način da objanim celu priču.
Hvala na strpljenju očajne sestre.

Poštovani,
Pisala sam pre nekoliko nedelja i najpre da Vam se zahvalim na iscrpnom odogovoru koji mi je bio od velike pomoći. Međutim, od tada su se stvari pogoršale, a da pri tom nisam stigla sa suprugom ni da razmenim preporuke koje ste dali. Ne znam da li ste u prilici da se osvrnete na ovu našu prethodnu prepisku, ali se moja pitanja odnose na aktuelnu situaciju. Elem, posle razgovora o krizi u kojoj smo, koji smo suprug i ja obavili ujutru, sa napomenom da malo pustimo da "stvari mali odleže" muž je već istog popodneva došao sa konkretnim predlogom da stvari treba okončati razlazom (kako je rekao, sada je tako, a posle - ko zna, možda se mi i čujemo. Što baš i ne znam kako da razumem). Od toga trenutka iz njega izlaze samo rečenice u stilu: "to je moja odluka.", "mislim da je tako najbolje", "bolje sada nego za 5 godina.", "pa, eto, ni emocije nisu što su bile.", "možda sam ja u sve ovo ušao prebrzo" (podsećam, venčali smo se posle 2 godine zabavljanja, a u braku smo tek devet meseci). Same rečenice nisu toliko sporne, koliko način na koji ih govori i ponašanje koje je je iza toga usledilo. Svoju "odluku" on saopštava kao pesmicu koju je naučio napamet, kao programiran deklamuje odsečnim tonom, pri tom ne gledavši me u lice, a kamoli u oči, sa jakom dozom jedne vrste besa, u nedogled ponavljajući "to je moja odluka!" u pokušaju da razgovaramo (ja, njegovi roditelji, brat, kuma) o razlozima navodi kako on to nije tako zamišljao i kako ne želi da mu se desi situacija kao sa njegovim roditeljima, gde svoju majku vidi kao žrtvu, koja je uz supruga samo iz razloga samilosti jer je on bolestan, kako život upravlja njime, a on želi da upravlja životom, kako je do sada sve radio zbog drugih, a sada želi da konačno uzme stvar u svoje ruke itd. Sve ovo, ne bi bilo uznemirujuće da istovremeno ne iskazuje ogromno nezadovoljstvo svojom životnom pozicijom gde tvrdi da ga niko ne sluša, niko ne razume i ne pruža podršku. Navodi predloge o odlasku u Dubai, Norvešku zbog posla i tako dalje. Pri tom, u stanu sam pronašla neku vrstu beležnica ispisanih na nekoliko strana, koje su prilično uznemirujuće i gde opisuje kako ga duša boli, boli i boli, kako nanosi bol drugima, ali je sebi naneo ogroman bol, kako je patnja svuda, kako više ne zna šta je ljubav, šta je sreća. Sa ovim se smenjuju autosugestivne rečenice gde ponavlja "ja sam siguran", "ja sam siguran". I zato sam doneo ovakvu odluku, i moram da je se držim, sve što sam u životu uradio koštalo me, pita se koliko li će ovo da ga košta, obraća se svojoj majci sa izvinjenjem što je razočarava, ali to je on i poziva je da ga hvali, da ga voli. U kombinaciji sa izjavom iz našeg prvog razgovora da "ko zna, možda mene sutra ne bude bilo" citatom jedne pesme koji kaže "I hate myself and I want to die" ( mrzim sebe i želim da umrem) koji je jedno vreme bio deo nekakvog njegovog internet profila - sve ovo veoma me uznemirilo. Toliko, da mi se čini da u prvom planu više nije naša bračna kriza, nego nešto mnogo ozbiljnije a što se tiče njegove ličnosti i problema koje proživljava. Najgore od svega je što i dalje glumi čvrstinu, odlučnost i neprekidno govori o odluci koja neće promeniti. Kroz kuću, u kojoj se zadržava minimalno, gotovo maršira, ignorišući me i ponavljajući da je među nama već sve gotovo, samo smo eto, cimeri, koji sticajam okolnosti treba da podele račune i kiriju (pa razgovor može jos jedino da se vodi o tehnikalijama koje se tiču toga kako da to obavimo - a tema da li je to treba ili ne uraditi uopšte ne dolazi u obzir). Na pitanje da razgovor vodimo o onome što oseća, a ne onome što misli, kratko odgovara da je on to već rekao (??). Pri tom, osim bliže porodice (koja je u priličnom strahu i neizvesnosti zbog cele situacije i prilično paralisana, verovatno osećanjem nemoći i fizičke udaljenosti - pre neki dan sam i pored sopstvene situacije tešila njegovu uplakanu majku telefonom) i kume, pouzdano znam da druge ljude nije upoznao sa situacijom tako da ne možemo da računamo na njihovu podršku. Još nešto što smatram značajnim, ustanovila sam da ima nove prijatelje, među kojima i jednu novu prijateljicu, za koju nemam opipljivih dokaza da je nešto više, ali nekakve naklonosti i flerta sasvim sigurno ima. Palo mi je na pamet da se obratim toj osobi (pošto sam saznala dovoljno da mogu i sama da je pronađem) i da je zamolim da svojim ponašanjem primamljive i neopterećene zabave (izlasci, druženja, izleti na koje je počeo da odlazi) ne otežava situaciju i da joj ukažem da postoje ozbiljniji problemi kojima se treba pozabaviti. Razumem da je ona neopterećena, ne kritikuje, ne podseća ga kuću i porodicu, da donosi jednu vrstu rasterećenja, opuštanja i da mu uliva izvesno samopouzdanje (za koje mislim da je ozbiljno uzdrmano), što možda nije loše kao ventil u ovom trenutuku, ali dugoročno smatram da to ne bi rešilo probleme. Naprotiv, samo mi unosi dodatni nemir, izaziva napade ljubomore, koji se onda smenjuju sa napadima panike, očajanja. Onda nanovo nađem snagu da se usresredim na to da mu se nekako priđe i pomogne i tako sve u krug. U ovom trenutku planiram da odem iz stana na neko vreme bez obaveštenja o tome gde sam i kad dolazim. On je danas na jedno od tih izleta van grada, ali mi nije rekao gde, vraća se večeras. Ne znam da li je to dobra odluka, ali u ovom trenutku nemam bolje rešenje, pošto ignoriše moje prisustvo. Ja sam iskazala svoja osećanja, pokazala razumevanja i ponudio podršku i predlog da damo ovoj vezi šansu (jer praktično nikakvog sukoba nije ni bilo) i priliku da ispravimo greške koje su nastale, mahom usled nedovoljno jasne ili kakve već komunikacije. Učvršćujući se u svojoj odluci on je izjavio da je ovo bila šansa i da, iako bi se nešto malo promenilo u početku, kasnije bi opet sve bilo isto. Ne znam šta da radim, obavestila sam njegove roditelje o onim uznemirujućim beleškama i rekla sam im da stvari izgleda protokom vremena postaju sve gore (a ne bolje kako su se oni nadali da će biti kad se on malo "izduva"), predložila da neko od njih dodje i pokuša da pomogne a da ću ja biti tu za šta god treba. Sada neću biti u stanu, pa da vidimo, možda najzad uspe da nađe svoj mir. Molim Vas da, ako je moguće, moje pitanje ne objavljujete na sajtu, zbog navoda rečenica koje su prepoznatljive, nego samo da mi uputite odgovr na e-mail adresu. Ne znam da li bi eventualno čitanje izazvalo dodatni bes i revolt sa njegove strane, zašto delim njegove probleme sa drugima. Uz to, molim Vas da mi preporučite stručnjake u Beogradu kojima bi mogli da se obratimo u slučaju da uspemo da ga pridobijemo za takav korak - jer, mi smo nemoćni. U početku sam mislila da je bračno savetovalište mesto gde treba da se obratimo, ali sada više nisam sigurna da bi to bilo dovoljno.
Unapred veliko hvala, zabrinuta Marina.

Poštovani doktore Stankoviću,
Hvala na odgovoru ali da samo znate kako nijedna od oblasti koje ste pomenuli uopšte, ali uopšte ne funkcioniše bili bi ste zapanjeni. Naime, ja presudu već imam, podneta je već i krivična prijava zbog neplaćanja alimentacije ali sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Samo da napomenem da je otac tom prilikom bio pijan ali je policajac "poverovao" u njegovu priču da ga sin maltretira. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva - dokazi po kući bili su više nego očigledni a on nije mogao ni da govori i čak je zaspao pred njima da bi oni rekli "evo sad se smirio, da ne pišemo prijavu". Dakle, poštovani doktore, nažalost ne mogu da se oslonim ni na koga, samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega.
Hvala unapred.

Poštovani,
Ja i supruga smo se razveli sporazumno pre 3 meseca, sin 6.5g hteo je da živi sa mnom a ćerkica 10g sa majkom. Moj probem je taj što sad sin neće da vidi majku beži od nje. Ne želi da priča sa njom, i kad se ona spomene on se ustrese, a sada i ćerka ne želi više da živi sa njom hoće da dođe kod nas, i kaže ako neće da je pusti pobećiće od kuće. U međuvremenu bivša supruga je našla drugog čoveka i ćerka je to videla i to je to.
Unapred hvala na odgovoru.