Nedavno sam saznala, za mene strašnu stvar, da je meni jako bliska osobahomoseksualac. Šokirana sam tim saznanjem, osećam se zbunjeno, igubljeno, imam svakodnevne napade plača, boli me želudac, ne mogu da spavam. Ja sam jedina osoba iz njegovog bližeg okruženja koja zna njegovu tajnu. Roditelji ne znaju, niti bi on voleo da ikada saznaju, jer su slabog zdravlja, a i siguran je da bi ih to ubilo, jer su patrijarhalni, pobožni ljudi. On je jedinac što stvar čini još težom, naslednik koji se nikada neće oženiti, imati decu. Ne sme da kaže ni sestrama, one su starije, imaju decu, jer se plaši njihove reakcije i reakcije njihovih muževa. Plaši se da mu nikada ne bi dozvolile da pipne njihovu decu, dečaci su u pitanju, a on ih voli najviše na svetu. Ne znam šta da radim, mnogo mi je teško, ne mogu normalno da funkcionišem od tada, žao mi ga je mnogo, vidim koliko se muči i koliko mu je teško, a biće mu sve teže i teže. Sada je još uvek mlad, ali šta će biti kada zađe u neke ozbiljnije godine? Ne znam skoro ništa o uzrocima homoseksualnosti, da li je bolest ili je to urođena stvar, šta je okidač da neko pođe tim putem? Imala sam predrasude kao i većina ljudi kod nas, da su to feminizirani tipovi, međutim, moj je prijatelj izuzetno muževan, lep muškarac, za koga nikada ne bih pomislila da je homoseksualac. Što se mene lično tiče, on za mene ostaje onaj isti koga volim i cenim, bez obzira na sve, ali ne znam kako da mu pomognem da se sa sobom izbori, sa svojim strahom od saznanja okoline, od odbacivanja od strane najbližih jer bi, u tom slučaju, on, kako sam kaže, digao ruku na sebe. Očajna sam, molim vas dajte mi neki savet?
Homoseksualnost je jedan od vidova seksualne orijentacije kod čoveka. Sama reč homoseksualnost je starija od reči heteroseksualnost i pojavljuje se prvi put sedamdesetih godina 19. veka. Homoseksulna orijentacija nije nikakva tekovina savremenog doba, međutim u našem patrijahalnom i primitivnom društvu neki je još uvek smatraju poremećajem. Bojim se da je tako i u vašoj okolini te se Vi, verovatno s pravom, brinete za osobu koja vam je bliska. Ono što Vi možete učiniti za njega je ono što i činite, da mu budete dobar prijatelj, oslonac i podrška da se izbori za slobodu svog izbora. Verujem da imate dovoljno snage da se nosite sa tim, jer čuvanje tajne, bilo naše ili tuđe, iziskuje mnogo energije. Sigurna sam u to da će Vaš prijetelj to umeti da ceni i nadam se da neće proći kao car Trojan u narodnoj priči.
Ja imam 15 godina, imam mlađeg brata koji ima 12 godina. Živimo sa mamom, majkom i sestrom od mog oca, a moj otac ide preko sedmice da radi u Zagreb i dolazi svakog vikenda. U zadnje vrijeme je zapostavio mene, mamu i brata, živi život sa svojom majkom i mi mu nismo bitni, na nas je stalno ljut i nikom ništa ne dozvoljava. Mi nemamo pravo na svoj život, već on manipuliše našim životima. Konstantno se mama i tata svađaju, a te svađe slušamo ja i brat. Pričala sam s mamom mnogo puta, ali ona misli da će to biti bolje i nikad ništa ne poduzima i sinoć je opet dobio neki svoj napad i pobjesnio i počeo se derati na mamu. Želim da živim normalan život kao i ostali ljudi. i želim nešto poduzeti ali ne znam kako?
Pre svega moram ti čestitati na odgovornosti koju preuzimaš u ime svoje porodice. Kako otac preko nedelje nije kod kuće, pretpostavljam da se roditelji uglavnom svađaju vikendom kad otac dođe. Svako od nas ima svoj ugao gledanja određene situacije, pa tako verovatno i ti i tvoja majka različito procenjujete svađu i razloge za nju. Pre nego li preduzmeš bilo kakve korake bilo bi mudro da pokušaš da otvoreno porazgovaraš sa ocem i izneseš mu ono što te muči. Ukoliko posle toga ne dođe do promene načina komunikacije, mogla bi zajedno sa majkom da posetiš porodično savetovalište. Porodična savetovališta, uglavnom. rade u centrima za socijalni rad, tako da se možeš obratiti njima i zakazati termin za sebe i svoju porodicu.
Poštovana,
Imam problema sa bratom i nisam baš u najbolim odnosima. Ne pije, ne puši. Ne drogira se. A. Maltretira nas u kući psihički. Njemu su svi krivi u porodici što on nije uspeo u životu, što je u dugovima, itd. Vređa nas, viče, i sve mora da bude po njgovom. Ja sam saznala i od drugih ljudi da ima 40 prekršaja tipa kazni za auto: brza vožnja, itd. Da banci duguje kredit koji ne placa na vreme. I pritom koji god započne posao samo se gomilaju dugovi. Došla sam do zaključka da sa njim nešto nije uredu psihički. Ne mogu nikako da mu priđem. A želi da se obratim stručnim licima da mi pomogu!
Hvala unapred.
Poštovana,
Moram da Vam odam dužno poštovanje, jer ste izgleda vi najspremniji član u Vašoj porodici koji želi da se uhvati
u koštac sa problemom. Međutim uzalud Vam trud ukoliko Vaš brat ne želi, da menja niti sebe niti svoje navike. Kažete da ima
finansijske probleme, koje on na neki način podmiruje jer bi u suprotnom bio sankcionisan od strane finansijskih organa, u čemu mu verovatno pomažete vi kao njegova porodica. Verujem da bi se bratovljevo ponašanje promenilo prema Vama, ukoliko bi se Vaše promenilo prema njemu jer je
ljudski odnos dvosmerana interakcija. Pokušajte da otvoreno porazgovarate sa bratom, a ne da informacije dobijate od drugih ljudi, da mu ukažete na svoju brigu i nezadovoljstvo u vezi njegovog ponašanja, naravno da to ne bude razgovor prepun optužbi. U svakom slučaju bi Vam i od koristi bio savetodavni rad sa stručnjacima iz porodičnog savetovališta, pa se za početak obratite njima.
Pozdrav.
Poštovanje,
Jako mi je neprijatno, ali nemam kome da se obratim pa Vas molim za pomoć. Imam muža sa kojim sam u braku 16,5 god, a zajedno smo 21 god. Unazad godinu i po dana kako sam primjetila, jako se promenio. U međuvremenu se svašta izdešavalo, i jako sam
zbunjena i uplašena. Radimo oboje i imamo dva sina. Što je najgore oni uveliko
slušaju naše svađe. On kada dođe sa posla koji je težak, samo jede, legne, gleda tv i hoće mir. Pošto sam željna i njega i njegove pojave, ja bih razgovarala s njim, ali on je preumoran od posla, ljudi, na kraju završi i u kafani i od mene traži da ćutim i da ga ostavim na miru, juče je
otišao od kuće i rekao je da je ovo definitivno kraj, nema povratka, a uveliko krivi mene. Molim Vas recite mi šta da radim jer neće ni da zove ni da dođe kući. Dok je van kuće čujem da je raspoložen, a sama sam se uvjerila da se nenormalno često dopisivao sa jednom konobaricom koja je i više nego duplo mlađa od nas. Stariji sin neće da čuje za njega a ne zna za ovu udatu ženu. Pomozite mi kome da se obratim i kako da ga vratim.
Hvala Vam unapred.
Poštovana,
Prema Vašem opisu rekla bih da Vaš odnos muče mnogi problemi koji su dostigli svoju kulminaciju u poslednjih godinu dana, kada ste primetili da se Vaš suprug jako promenio. Sigurna sam da ih je i Vaš suprug svestan, ali je rarzlika između Vas u tome što ste vi pokušavali da ih rešite, dok je Vaš suprug bežao od njih najpre
tražanjem mira, potom odlaskom u kafanu i na kraju potpunim napuštanjem kuće i porodice (za sad samo fizički). Sada je red na Vama da "promenite ploču". Ljudi često ne preduzimaju ništa dok zapravo ne bude kasno - odnosno dok se ne
suoče sa ozbiljnim krizama, svađama ili razvodom braka. Neki ljudi jednostavno ne veruju da će se njihovi partneri odlučiti na
radikalne promene i zato na svaki pokušaj razgovara nemarno odmahuju rukom. Međutim kada shvate da vrag odneo šalu tada postaju spremni na razgovor, spremni na promene. Verujem da sa Vašim suprugom možete najpre poboljšati komunikaciju između Vas dvoje, a zatim da krenetu i u oporavak ostalih segmenata Vašeg odnosa. U tome Vam može pomoći odlazak u bračno i porodično savetovalište, koje imaju svi veći centri za socijalni rad.
Pozdrav.
Poštovani doktore,
Ja sam upravo to i pitala: kako
sinove poštedeti uvlačenja u situacije koje im nisu primerene. Npr. kako reagovati kada otac pozove starijeg sina na razgovor i onda mu, uz
neizbežno nalivanje alkoholom, puna tri sata drži predavanje o tome kako sam ga pokrala. Ja sam sinu rekla da to nije trebao da sluša i da je trebalo da kaže ocu da se to njega i brata ne tiče a da otac pozove mene ako ima nešto da razjašnjava. Ali sam želela da me posavetujete kako da se postavim u takvim situacijama: ako im kažem da ne idu kod oca mogu da pomisle da im branim da se viđaju sa njim, a ovako ih on uvlači u blato u kojem se i sam valja. Dakle doktore, tražila sam savet a parole koje ste mi napisali znam napamet ali u stvarnom životu od njih slaba korist, verujte mi.
Hvala unapred.
Poštovana,
Našu prepisku shvatam kao način da ipak napraite
strategiju zaštite dece, a ne kao
puku konfrontaciju jer Vam se nije svideo odgovor. Ja i ne odgovaram na način koji treba po svaku cenu nekome da se svidi. Pošto izražavate dileme i nezadovoljstvo prema svim društvenim resursima, uključujući i moj odgovor, to je idealna situacija da se otvori forumska debata, pa Vas molim da svoj prvi komentar upišete ispod Vašeg prvog pitanja, što ću i ja učiniti, kako bi mogo da se prati kontinuitet a drugi korisnici stranice mogu da upišu svoj komentar. A sada da dam svoj završni komentar. Kada biste znali da će Vaša deca (za koje ne znam koliko imaju godina) biti izložena fizičkom maltretiranju u kontaktu sa bilo kim ili da znate da im je život ugrožen, šta bi ste učinili da ih zaštitite? Verujem da biste bili odlučni i da ne biste odustajali. Kakva je onda razlika kada je u pitanju psihičkog maltretiranja ako znate da je ishod "blato"? Onda je logi; no da reagujete podjednako. Imate presudu, podnetu krivičnu prijavu, mogućnost da angažujete centar za socijalni rad ili da centar prijavite ministarstvu zbog nečinjenja obaveza iz njhove nadležnosti. Zatim, sud Vam je na raspolaganju ponovo u slučaju traženja
zabrane pristupa deci, preinačenja odluke o vidjanju,
veštačenje ličnosti roditelja i sl. Tu su i nevladine organizacije, zaštitnici ljudskih prava, pa i štampa. Međutim, kontradikcije iz Vaših pisama govore da ne koristite resurse koje imate, već se oslanjate na one (porodične) čija je cena basnoslovna u emocionalnoj šteti. Evo primera iz Vaših pisama: ". Sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva. Samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega." u čemu su kontradikcije? Sin je (ne znamo koliko ima godina) doveden u poziciju da pita oca kada će platiti
alimentaciju koju je odredio sud na osnovu Vaše tužbe? Da li deca trebaju biti “uterivači dugova”, koje policija privodi, a da nisu odgovrna za bilo šta u šta su upletena? Zatim, zvali ste policiju jednom zbog maltretiranja, a onda stekli uverenje da je policija uvek neefikasna u pomoći. Mnogi zovu (i treba da zovu) policiju uvek kada se maltretiranje dešava i ne odustaju od prijave, što omogućava da se jasno postave granice u ponašanju osobe koja maltretira. I na kraju, dok ste vi jadikovali na institucije Vaš sin je doživeo loše iskustvo sa ocem koje uopšte nije bilo nužno. I sada im ne pada na pamet da idu kod oca koji ih maltretira. Otuda moja pitanja sa početka komentara. Da vas ne bi zbunio moj sadašnji odgovor sa pređašnjim u kome čak pominjem da vi pomognete ocu i deci da uspostave zdraviju relaciju, oni su povezani upravo jasnim granicama. Ako vi pomognete njihovom ocu (uz pomoć institucija) da nauči gde su jasne granice u ponašanju prema Vama i njima, onda će on možda biti jos više ljut na Vas, ali će najverovatnije naučiti kako da se civilizovanije ponaša prema Vama i njima. U suprotnom u tome će mu pomoći država, a to onda ni za koga nije prijatno. Na kraju, želim da Vas ohrabrim da budete uporni u nameri da postavite te nove granice. Kada sam napisao da niste prvi, to nisu fraze već svedočenja iz stvarnog života dece i roditelja koji su bili prinuđeni da preduzimaju korenite zahvate u interesu dece, a ja bio svedok toga (pa i savetodavac) moj ovakav i prethodni odgovori su sa istim ciljem,
zaštite prava dece. Strah je normalan pratilac, pogotovo ako ste traumatizovani prethodnim lošim ličnim iskustvima. Ali morate biti hrabriji i više verovati u pomoć i ne odustajati pogotovo ne uz zaključke da je jedno loše iskustvo znak da nema nikave pomoći. Želim Vam puno odlučnosti, hrabrosti i sreće.
Pozdrav
Imam problema sa bratom i nisam baš u najbolim odnosima. Ne pije, ne puši. Ne drogira se. A. Maltretira nas u kući psihički. Njemu su svi krivi u porodici što on nije uspeo u životu, što je u dugovima, itd. Vređa nas, viče, i sve mora da bude po njgovom. Ja sam saznala i od drugih ljudi da ima 40 prekršaja tipa kazni za auto: brza vožnja, itd. Da banci duguje kredit koji ne placa na vreme. I pritom koji god započne posao samo se gomilaju dugovi. Došla sam do zaključka da sa njim nešto nije uredu psihički. Ne mogu nikako da mu priđem. A želi da se obratim stručnim licima da mi pomogu!
Hvala unapred.
Moram da Vam odam dužno poštovanje, jer ste izgleda vi najspremniji član u Vašoj porodici koji želi da se uhvati u koštac sa problemom. Međutim uzalud Vam trud ukoliko Vaš brat ne želi, da menja niti sebe niti svoje navike. Kažete da ima finansijske probleme, koje on na neki način podmiruje jer bi u suprotnom bio sankcionisan od strane finansijskih organa, u čemu mu verovatno pomažete vi kao njegova porodica. Verujem da bi se bratovljevo ponašanje promenilo prema Vama, ukoliko bi se Vaše promenilo prema njemu jer je ljudski odnos dvosmerana interakcija. Pokušajte da otvoreno porazgovarate sa bratom, a ne da informacije dobijate od drugih ljudi, da mu ukažete na svoju brigu i nezadovoljstvo u vezi njegovog ponašanja, naravno da to ne bude razgovor prepun optužbi. U svakom slučaju bi Vam i od koristi bio savetodavni rad sa stručnjacima iz porodičnog savetovališta, pa se za početak obratite njima.
Pozdrav.
Jako mi je neprijatno, ali nemam kome da se obratim pa Vas molim za pomoć. Imam muža sa kojim sam u braku 16,5 god, a zajedno smo 21 god. Unazad godinu i po dana kako sam primjetila, jako se promenio. U međuvremenu se svašta izdešavalo, i jako sam zbunjena i uplašena. Radimo oboje i imamo dva sina. Što je najgore oni uveliko slušaju naše svađe. On kada dođe sa posla koji je težak, samo jede, legne, gleda tv i hoće mir. Pošto sam željna i njega i njegove pojave, ja bih razgovarala s njim, ali on je preumoran od posla, ljudi, na kraju završi i u kafani i od mene traži da ćutim i da ga ostavim na miru, juče je otišao od kuće i rekao je da je ovo definitivno kraj, nema povratka, a uveliko krivi mene. Molim Vas recite mi šta da radim jer neće ni da zove ni da dođe kući. Dok je van kuće čujem da je raspoložen, a sama sam se uvjerila da se nenormalno često dopisivao sa jednom konobaricom koja je i više nego duplo mlađa od nas. Stariji sin neće da čuje za njega a ne zna za ovu udatu ženu. Pomozite mi kome da se obratim i kako da ga vratim.
Hvala Vam unapred.
Prema Vašem opisu rekla bih da Vaš odnos muče mnogi problemi koji su dostigli svoju kulminaciju u poslednjih godinu dana, kada ste primetili da se Vaš suprug jako promenio. Sigurna sam da ih je i Vaš suprug svestan, ali je rarzlika između Vas u tome što ste vi pokušavali da ih rešite, dok je Vaš suprug bežao od njih najpre tražanjem mira, potom odlaskom u kafanu i na kraju potpunim napuštanjem kuće i porodice (za sad samo fizički). Sada je red na Vama da "promenite ploču". Ljudi često ne preduzimaju ništa dok zapravo ne bude kasno - odnosno dok se ne suoče sa ozbiljnim krizama, svađama ili razvodom braka. Neki ljudi jednostavno ne veruju da će se njihovi partneri odlučiti na radikalne promene i zato na svaki pokušaj razgovara nemarno odmahuju rukom. Međutim kada shvate da vrag odneo šalu tada postaju spremni na razgovor, spremni na promene. Verujem da sa Vašim suprugom možete najpre poboljšati komunikaciju između Vas dvoje, a zatim da krenetu i u oporavak ostalih segmenata Vašeg odnosa. U tome Vam može pomoći odlazak u bračno i porodično savetovalište, koje imaju svi veći centri za socijalni rad.
Pozdrav.
Ja sam upravo to i pitala: kako sinove poštedeti uvlačenja u situacije koje im nisu primerene. Npr. kako reagovati kada otac pozove starijeg sina na razgovor i onda mu, uz neizbežno nalivanje alkoholom, puna tri sata drži predavanje o tome kako sam ga pokrala. Ja sam sinu rekla da to nije trebao da sluša i da je trebalo da kaže ocu da se to njega i brata ne tiče a da otac pozove mene ako ima nešto da razjašnjava. Ali sam želela da me posavetujete kako da se postavim u takvim situacijama: ako im kažem da ne idu kod oca mogu da pomisle da im branim da se viđaju sa njim, a ovako ih on uvlači u blato u kojem se i sam valja. Dakle doktore, tražila sam savet a parole koje ste mi napisali znam napamet ali u stvarnom životu od njih slaba korist, verujte mi.
Hvala unapred.
Našu prepisku shvatam kao način da ipak napraite strategiju zaštite dece, a ne kao puku konfrontaciju jer Vam se nije svideo odgovor. Ja i ne odgovaram na način koji treba po svaku cenu nekome da se svidi. Pošto izražavate dileme i nezadovoljstvo prema svim društvenim resursima, uključujući i moj odgovor, to je idealna situacija da se otvori forumska debata, pa Vas molim da svoj prvi komentar upišete ispod Vašeg prvog pitanja, što ću i ja učiniti, kako bi mogo da se prati kontinuitet a drugi korisnici stranice mogu da upišu svoj komentar. A sada da dam svoj završni komentar. Kada biste znali da će Vaša deca (za koje ne znam koliko imaju godina) biti izložena fizičkom maltretiranju u kontaktu sa bilo kim ili da znate da im je život ugrožen, šta bi ste učinili da ih zaštitite? Verujem da biste bili odlučni i da ne biste odustajali. Kakva je onda razlika kada je u pitanju psihičkog maltretiranja ako znate da je ishod "blato"? Onda je logi; no da reagujete podjednako. Imate presudu, podnetu krivičnu prijavu, mogućnost da angažujete centar za socijalni rad ili da centar prijavite ministarstvu zbog nečinjenja obaveza iz njhove nadležnosti. Zatim, sud Vam je na raspolaganju ponovo u slučaju traženja zabrane pristupa deci, preinačenja odluke o vidjanju, veštačenje ličnosti roditelja i sl. Tu su i nevladine organizacije, zaštitnici ljudskih prava, pa i štampa. Međutim, kontradikcije iz Vaših pisama govore da ne koristite resurse koje imate, već se oslanjate na one (porodične) čija je cena basnoslovna u emocionalnoj šteti. Evo primera iz Vaših pisama: ". Sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva. Samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega." u čemu su kontradikcije? Sin je (ne znamo koliko ima godina) doveden u poziciju da pita oca kada će platiti alimentaciju koju je odredio sud na osnovu Vaše tužbe? Da li deca trebaju biti “uterivači dugova”, koje policija privodi, a da nisu odgovrna za bilo šta u šta su upletena? Zatim, zvali ste policiju jednom zbog maltretiranja, a onda stekli uverenje da je policija uvek neefikasna u pomoći. Mnogi zovu (i treba da zovu) policiju uvek kada se maltretiranje dešava i ne odustaju od prijave, što omogućava da se jasno postave granice u ponašanju osobe koja maltretira. I na kraju, dok ste vi jadikovali na institucije Vaš sin je doživeo loše iskustvo sa ocem koje uopšte nije bilo nužno. I sada im ne pada na pamet da idu kod oca koji ih maltretira. Otuda moja pitanja sa početka komentara. Da vas ne bi zbunio moj sadašnji odgovor sa pređašnjim u kome čak pominjem da vi pomognete ocu i deci da uspostave zdraviju relaciju, oni su povezani upravo jasnim granicama. Ako vi pomognete njihovom ocu (uz pomoć institucija) da nauči gde su jasne granice u ponašanju prema Vama i njima, onda će on možda biti jos više ljut na Vas, ali će najverovatnije naučiti kako da se civilizovanije ponaša prema Vama i njima. U suprotnom u tome će mu pomoći država, a to onda ni za koga nije prijatno. Na kraju, želim da Vas ohrabrim da budete uporni u nameri da postavite te nove granice. Kada sam napisao da niste prvi, to nisu fraze već svedočenja iz stvarnog života dece i roditelja koji su bili prinuđeni da preduzimaju korenite zahvate u interesu dece, a ja bio svedok toga (pa i savetodavac) moj ovakav i prethodni odgovori su sa istim ciljem, zaštite prava dece. Strah je normalan pratilac, pogotovo ako ste traumatizovani prethodnim lošim ličnim iskustvima. Ali morate biti hrabriji i više verovati u pomoć i ne odustajati pogotovo ne uz zaključke da je jedno loše iskustvo znak da nema nikave pomoći. Želim Vam puno odlučnosti, hrabrosti i sreće.
Pozdrav
Prikazano 86-90 od ukupno 254 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima