Bračno i porodično savetovalište – pitajte doktora

Prošli put sam Vam pisala o mom takoreći psihološkom problemu. Napisala sam Vam da imam problema da kontaktiram sa mužem i da mislim da je to njegova krivica. Ovo kažem, jer pre nego što je on počeo da me izbegava sve je bilo u redu između nas. U početku sam pokušavala da razgovaram sa njim na miran i lep način i da vidimo u čemu je problem. Ali svaki put kad bi ja pokušala on bi mi kratko odgovorio da nije raspoložen . Polako sam počela da se povlačim u sebe i svu tu njegovu hladnoću i odbojnost prema meni krivila sebe. Tek posle nekoliko meseci takvog njegovog ponašanja mene su hvatali ti napadi ljubomore. Jer na početku mu nisam ništa govorila posle nekoliko neuspešnih pokušaja da otvoreno razgovaram sa njim ja sam se povukla. E sada on je onaj stari za koga sam se udala, ali ja imam problem. Ne mogu da ga podnesem sve mi smeta kod njega, a ne želim da mu kažem jer bi se naljutio i sve to potiskujem u sebi. Ali, osećam da je svakim danom sve gore i gore. Imam dvoje dece koji male dece koji nas obožavaju i mene i njega, pa zato i ne razmišljam o razvodu. Kako da pomognem sebi da opet budem ona stara vedra i srećna.
Molim Vas nešto konkretnije.
Unapred se zahvaljujem.

Poštovani,
zahvaljujem Vam na već odgovorenim pitanjima, doista ste ekspeditivni i namjeravam Vas i dalje pratiti i kontaktirati.
Željela bi čuti Vaš direktan savjet u vezi mog problema sa dečkom (što on ne smatra problemom). Naime, s dečkom sam u vezi par mjeseci, zaista uživam s njim u krevetu kao ni s kim do sada, ali on tvrdi da mu je dosta jednom mjesečno. Međutim, meni nije, ali bez obzira na to, čudno mi je to jer prema svim teorijama znam da muškarci češće žele seks od žena. On nikad ne govori o emocijama, dosta je zatvoren, ne znam da li trebam to otvoreno tražiti ili postoje neke igrice kojima ga mogu motivirati za to? Ne bih rekla da je problem u privlačnosti ili neprivlačnosti između nas....

Udata sam već 13 godina i imam dvoje divne i zdrave dece. Zadnjih 2 -3 godine imam osećaj da moj muž nije toliko zainteresovan za mene. Često dok razgovaramo on je odsutan i nezainteresovan za moj razgovor. Nisam mu ništa govorila i polako sam počela da se zatvaram u sebe, uteha su mi bili deca i posao. Jednostavno sam se pomirila sa tim . Ali je postajalo sve gore i gore, sexsualni odnosi su se proredili , intimnost nije više ni postojala, po celu noć ne bi spavao i non stop je ili gledao tv ili čačkao mobilni. Kad bi ga pitala u čemu je problem i sa kim se to cima telefonom samo bi mi kratko odgovorio ništa, nisam raspoložen. Letos su počele da mi se vrzmaju razne misli po glavi i postala sam nepodnosljivo ljubomorna i stalno sam ga napadala da ima drugu. On mi je govorio da to nije tačno i da ja treba da se lečim, a da on jednostavno nije raspoložen i ništa drugo. Malo sam se smirila. ali i dalje sumnjam da nije bilo u pitanju samo njegovo loše raspoloženje. Sada više jednostavno ne osećam ništa i kad imamo sex ne osećam ništa, čak mi se po nekada i gadi i želim da se što pre to završi. Po nekada satima razmišljam da nije problem u meni nemam nikakvu želju vezanu za njega. Izbegavam ga kad je to moguće često se pravim da spavam da mi se nebi približio. Zaboravila sam da napomenem da je on u poslednje vreme postao ljubazniji da se promenio da je sad onaj isti kao na početku braka, ali meni sve to deluje odvratno i nikako da se smirim. Ne razmišljam o razvodu jedino zbog dece i on je svestan toga, jer sam mu često govorila da me u poslednje vreme samo deca vezuju za njega.
Šta da radim, kako da budem ona stara koja je bila puna ljubavi i nežnosti, puna razumevanja za sve. Da li je u meni problem i kako da ga rešim ili smo oboje krivi. Po nekada sam pila persen da bi se smirila. Osećam se prazno, a i često mi se plače. Krivim njega za ovo moje stanje, a znam da neću moći još dugo ovako.
P.S. Kod psihijatra ne želim ići jer ovo je malo mesto i svako o svakom sve zna da ne bi morala posle da objašnjavam svima.

Poštovani,
unazad tri mjeseca u vezi sam s momkom koji konzumira marihuanu već 15 godina. Lijepo se slažemo, imamo zdrav odnos i podržavamo jedno drugo, stalo mi je do te osobe, ali srce mi se kida kad ga vidim da "mota" joint. Pošto sam po zanimanju psiholog i dosta radim na sebi, isto tako nastojim i njemu pomoći, ali ipak nisam sigurna koliko mi je još strpljenja i tolerancije preostalo da ostanem s njim u vezi. Imam noćne more i mučnine. Ne znam da li je vrijeme da prekinem vezu ili ima još nade za nas?
Je li zaista u meni problem da ga prihvatim kakav jeste?

Poslednjih par meseci sam primetio da se zatvaram u sebe sve više, a po prirodi sam sasvim suprotno. U navedenom intervalu imam ozbiljne nesuglasice sa suprugom koja se ne kreće, jer boluje od MS i ima trenutno progresiju hipertrofiju mišića, ali uporno odbija da sama radi i osnovne vežbe, a posebno odbija fiz. terapiju. Osećam da sam nemoćan, a ona sve više tone u problem koji nam otežava život i nama i deci.
Šta bih morao uraditi da ne dodjemo u težu situaciju?
Hvala

Hvala Vam na odgovoru, ja bih još da Vam pišem, jer nemam kome drugom da se obratim. Pre nedelju dana bilo je rodjedansko slavlje kod rodjaka od moje devojke, ja se nisam osećao dobro i nisam hteo da idem sa njom, ona je došla kući u 3 ujutru i sutradan smo se posvadjali zbog toga i ona mi je tražila da napustim stan. Ja sam to i uradio bez stvaranja još većih problema, mirno sam pokupio svoje stvari i napustio stan, posle nedelju dana zahvaljujući njenoj majci sam se vratio u stan, trenutno sam sa njom, ali ona kaže da hoće da se odseli i da će mi ostaviti stan. Njena majka i sva njena porodica pokušavaju da je urazume da ostane sa mnom, ali ona sluša svoju najbolju drugaricu koju svi poznaju kao lošu osobu i hoće da ide kaže mi da ja i ona više ništa nemamo zajedno i da samo možemo ostati prijatelji dakle moje pitanje glasi: kako da ja sačuvam našu vezu da ostanemo zajedno? Oprostio sam joj prevaru i mnogo stvari sam uradio za nju, ali ona to uopšte ne vidi ili se pravi da ne vidi. Ja sam pred njom iskren i nemam nikakvih tajni i to njena majka dobro zna zato me mnogo i voli. Ja hoću da sačuvam našu vezu i da imam decu sa njom volio bi da se ona promeni, ona ima 21 god. a ja 22 .Da li je moguće da se ona promeni i da počne da razmišlja kao ja?
Uz dužno postovanje hvala Vam na odgovoru, moram Vam reći da mi je prošli odgovor pomogao i mnogo Vam hvala za to. Nadam se da ćete mi moći odgovoriti i na ovo pitanje, jer moj život je komplikovan, a nemam nikakvu podršku i pomoć sam sam u svetu. Još jednom Vam hvala na razumevanju.

Poštovani,
Obraćam Vam se za pomoć u vezi veoma ozbiljne stvari. Imam 34god. i u vezi sam već 5god. sa momkom koji ima 39.god. i koji je narkoman. Naime, sve vreme naše veze on konzumira kokain (ušmrkava ga i to uglavnom vikendom) i marihuanu. Na početku našeg zabavljanja ja sam to probala po prvi put u životu i nakon par meseci shvatila da mi to ne prija i prestala u potpunosti. Ali, on nije, osim kada napravi pauzu od par dana do 2 nedelje, ali to je sve. Stalno pokušavam da razgovaram o tome ozbiljno, ali on je ubedjen da može da prestane kada hoće i da to nije problem. Ali, ja koja to sve pratim i veoma ozbiljno shvatam njegovo stanje vidim da će to ići mnogo teže. Problem je i taj što veliki broj ljudi u njegovom okruženju isto konzumira te droge vikendom i prilikom njihovog vidjanja. On je inače veoma dobar čovek, uspešan u poslu i druželjubiv, nije sklon depresiji, veseo, praktičan, pozitivan prema životu i kaže da mu je to samo dodatno gorivo kada je umoran. Pri tome je naša veza skladna, veoma se volimo i planiramo zajednički život.
Molim Vas recite mi kako da mu pomognem da počne ozbiljnije da razmišlja o tom problemu, a da ga ne izgubim (skoro svaki put se posvadjamo kada se o tome priča). Stvar je posebna i zbog toga što je on Vas kolega, tj. i on je doktor i potpuno svestan štetnosti svega toga, ali u velikoj zabludi u vezi ovog problem. A povrh svega ja želim da zatrudnim, ali se bojim posledica.
Nestrpljivo očekujem Vaš odgovor, srdačan pozdrav.

Poštovani,
moje pitanje se odnosi na moju rođaku koja ima 45 god. i živi sama sa majkom od 79 god. Naime, ona se ranije lečila od diskus hernije, lečila se na Reumatološkom institutu Beograd, na Banjici itd. Poslednjih desetak godina obeshrabrena i sa konstantno velikim bolovima dane provodi uglavnom ležeći u krevetu i gledajuci tv. Moje laičko mišljenje da je ona odavno u teškoj depresiji, u poslednje vreme sve goroj. Ne želi da ide dalje da se leči, kaže razočarala se u lekare i u njihov odnos, što ima iskreno dosta istine u tome itd., a kada i poželi žali se na jake bolove i nemogućnost da ode bilo gde, barem na pregled. Teško se kreće i po kući , a i noge su joj vidno tanje, naročito desna. Što se tiče majke, sve je na njenim plećima. Ali, majka kao majka, neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora i ona da promeni taj svoj preterano zaštitnički odnos prema njoj, zbog njenog dobra. Mojoj rođaki je sve nuđeno, npr. da ide kod ovog ili onog lekara, da dođe privatni lekar, da ode u bolnicu, da se ispregleda itd. Prekjuče je njen ujak doveo svog prijatelja neurologa kod nje kući da je pregleda. Pre toga joj je rekao da neće on da je pregleda, već samo fino da popriča sa njom šta i kako dalje. Međutim, on je izvršio neurološki pregled, bili su sami u njenoj sobi, nešto su u međuvremenu popričali. On joj rekao, koliko ja znam, da mora da se snimi i da nastavi sa lečenjem. Bio je prilično oštar prema njoj, povišenog tona i rekao je da ona neće da sarađuje sa njim. Inače, za vreme pregleda i njihovog razgovora posle ona je histerično plakala i morali su da je smiruju. Doktor je posle toga bio veoma oštar prema njenoj majci u razgovoru sa njom, kriveći u velikom procentu za stanje u kojem se ona nalazi, tj. kako je dozvolila sa se to sve zapusti, kako je nije terala da ide da nastavi sa lečenjem itd. Na kraju se poseta završila tako što je on rekao da može jedino da je leči da mu pribavi nove snimke itd. Posle nam je savetovao da uzmemo uput za neurologiju jednog naseg Kbc-a sto smo mi i ucinili.Ona je u pocetku pristala da ide,mada nevoljno.Medjutim,poslednjih dana se predomislila i nece da ide, pravdajuci se hladnim vremenom,dobijenom menstruacijom itd. Opet ista prica se ponavlja. Problem je sa njenom majkom što je ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku, kao i većina naših majki uopšte. Meni samo priča, kako npr. doktor ovakav ili onakav, nadobudan itd. Uvek joj je važnija ambalaža od suštine, mada mislim da je ona svesna da su ispravni svi dobronamerni saveti u vezi njene ćerke, ali neće to da prizna samoj sebi. Izvinite što sam ovako konfuzan, nisam znao kome da se obratim, ali očaj me tera, a ne znam kako da pomognem svojoj rođaki, da je nateramo da se leči. Znam da ona ako neće, niko je ne može naterati.
Molim Vas za neki savet na koji način je naterati, makar postepeno da krene polako. Imate li neke , izvinite ako zvuči neozbiljno stručne "trikove" da nam preporučite? Verujte, mi više ne znamo šta da radimo, ovih godina smo sve pokušali koliko smo umeli. Da napomenem da joj je otac umro pre 20. god. a stariji rođeni brat je sa porodicom u inostranstvu već 14 god, tako da od najbližih ima samo majku i ujaka od 76.god.
Unapred hvala na odgovoru

Poštovani,
u braku sam godinu dana, pre toga smo se zabavljali četiri godine, odlično funkcionišemo i u svemu se slažemo, jedini problem je seks. Naime, moja supruga je nezainteresovana za seks, u suštini ona je jako pasivna i nezainteresovana za bilo koju drugi pozu, osim misionarske, prilično je stegnuta i teško se opušta. Ja sam sasvim suprotan, dovoljno je da prodje pored mene ili da se približi i ja se uzbudim. Zdravstveno i fizički smo zdravi oboje. Ja bih mogao da vodim ljubav s njom 10 puta dnevno, a ona jedva jednom.
Da li je problem u meni ili u njoj (ja imam 34, a ona 26 godina) i šta da radimo?
Unapred zahvalan!

Poštovani doktorke,
Nedavno sam se udala za čoveka koji mi je bio najbolji prijatelj. Kada smo počeli da živimo zajedno, on je dobijao noćne more. Budio se, ustajao iz kreveta, psovao me i udarao po nogama ili bi se popeo na stolicu i sa ormana bacio saksiju koja je tresnula o sto, govoreći da je tu snajperista i da će me on spasiti, dok traje to njegovo ludilo, ja ga zovem po imenu, tepam i smirujem ga, govoreći da je to samo san. On odjednom sedne na krevet, ubrzano diše, okrene se i zaspi, ujutru zna da je ustajao, ali se ne seća šta je radio i šta je sanjao. Razgovarala sam i sa njegovom majkom, ona se smeje, kao to nije strašno, dešavalo se i dok je živeo sa njom, kaže da nije mesečar. On se, 10 god. pre braka kockao, puno pio, bio u dugovima i 3 puta probao kokain.
Da li to ima neke veze ili je u pitanju duševni poremećaj. Preko dana je dosta miran i veseo, malo priča ali se brzo iznervira i pogrešno me shvata, nikada nije bio fizički agresivan.
Molim Vas za mišljenje, jer imamo bebu koju mnogo volimo, ali sve više strahujem da bi mogao da je povredi. Pomišljam i da se razvedem, ali znam da ga se nikada ne bih otarasila, jer jako voli i mene i dete. Predložila sam da odemo u bračno savetovalište ili socijalnu službu, odbio je govoreći da je normalan i da su to samo snovi, ali on je budan i hoda!!??
Unapred hvala.

Poštovani,
pre 10 dana izgubila sam voljenu osobu, preminuo je iznenada. Bol koji ja osećam je neizdrživ, imam osećaj da više nikada neću moći da se radujem, nemam nikakva interesovanja, tresem se, ne mogu da spavam, plačem, osećam jak bol u grudima i obliva me hladan znoj. Samoća mi ne odgovara, a kada sam u prisustvu ljudi plače mi se stalno.
Ako postoji nekakva terapija ili bilo kakav savet recite.
Hvala

Imam 28 god, pre 25 dana imala sam prevremeni porodjaj, rodila sam devojčicu koja je posle par sati umrla. Pila sam bensedin ujutru 2mg, uveče 5mg i čaj od kantariona. Pre 4 dana sam prestala sa besedinima i juče sam ceo dan preplakala. Da li je to normalna reakcija na prekidanje sa lekovima? Inače se moja rodjena sestra porodila 6 dana posle mene i rodila prelepog dečaka, kod nje sam svaki dan i pomažem joj oko bebe, a ona sa mnom plače za mojom bebom, koliko na mene utiče to što sam u blizini bebe? Ja sam to sebi svesno u glavi odvojila i osećam se samo kao tetka, a da li podsvesno to utiče na mene? Imam osećaj kao da se još uvek nisam odvojila od moje bebe, stalno mi je u mislima, nemam razloga nikoga da krivim i lekari i ja smo dali sve od sebe, ali ja sada krivim sebe i osećam se kažnjeno. znam da to ne treba tako. ali ne znam kako sebi da objasnim da je to moralo tako da bude, Da li mi treba stručna pomoć? Želim drugu trudnoću što pre i unapred se plašim da li ću moći, šta ako mi se desi isto?

Dvije godine već se osjećam ne manje vrijednom, već ne primjetnom. Prije dvije godine mi se desilo zlo, morala sam abortirati, bez znanja roditelja. Odmah nakon toga sam se toliko povukla u sebe, sa drugovima sam bila bezobrazna i mnoge sam izgubila, a od ostalih sam se udaljila da ih sada više i ne pozdravljam, tj izbjegavam ih. Jednostavno osjećaj srama i osude i podsmjeha (iako za to zna par ljudi) je jači od svega. Onda sam upoznala momka, sve sam mu rekla, sve je razumio. Odustala sam od faksa, upisala neki trogodišnji da bih što prije završila da bih se mogla udati i roditi djecu. Bio je moja sigurnost i moj oslonac koji su mi toliko falili. Nikog sem njega nemam, samo s njim mogu biti svoja i vjerovati mu. Zatim se pojavi osoba s početka, sa kojom je ostala bolna prošlost, otac djeteta, bio je to samo razgovor. Momku sam priznala i nastao je pakao. Već godinu i po me ponižava, naziva svakakvim imenima. Sav svjet sam mu skinula da bih pokazala da mi je žao, opraštala i udarce, nisam izlazila iz kuće, osim na faks, bila i žena i rob. Kaže da me voli, ali da ne može preći preko moje prevare. Imali smo čak i planove za vjenčanje na ljeto. Užasno se bojim samoće. Kad se posvadjam snjim samo sjedim u sobi. Nit imam gdje nit skim. Ne znam šta da radim. Ne mogu spavati, neki me strah uhvati stalno. U društvu sam toliko nesigurna sve te dvije godine, a u vezi sam postala takva da ništa nisam mogla reći, bojeći se da je ne ugrozim. Gdje god odem imam osjećaj da svi vide da sam glupa i bezvrijedna. Prema svima se trudim biti dobra i biti svakome na usluzi. Konstantno me strah svega. Ništa čvrsto u životu nemam.
Šta da radim, šta mi savjetujete, odakle da počnem? Jedino mi faks ide, tu sam srećna.

Poštovani doktore,
moj suprug ima problema sa opsesivnim mislima. Mi smo godinu dana u braku i njegovo stanje se svakim danom pogoršava. Nemam puno iskustva, ali sam čitala puno o tome i mislim da se radi o opsesivno-kompulsivnom poremećaju. Opsedaju ga jako čudne misli i za njega samog je jako naporno kao i za osobe oko njega.
Zanima me kako mogu da mu pomognem i da li možda treba da se obrati psihologu?
Hvala unapred.

Poštovani,
imam jedno možda nespečificno pitanje: naime, imam 33 godine i od pre godine dana kada sam doživela veliki stres (majka mi je preminula) počeli su da mi se javlajju s vremena na vreme, kad se previše zamorim, čudni jaki bolovi u vidu grčeva, nekad u torakalnom delu kičme, koji bi se širio ka grudima i srcu, nekad ispod pazuha, sa širenjem ka grudima. Toliko su jaki da moram da popijem i analgetik i bromazapam . Bila sam na ultrazvuku dojki, nalaz je bo. Snimala sam pluća, uredno sve. Ekg srca isto. Fizijatar mi je rekao da je to zbog moje loše kičme (skolioza i lordoza).
Šta Vi mislite?
Hvala unapred,
Nina

Moj muž ima izrazito noćno znojenje, ponekada se toliko znoji kao da su i jastuk i prekrivači mokri. Ovo se dešava već dve godine i zimi i leti. Nije bio kod lekara, ali je non stop pod stresom.
Da li je to mogući razlog?
Unapred hvala

Moj sin sad ima 20 godina, a od svoje 9-te godine primetila sam da laže pomalo. Sve vreme u osnovnoj školi bio super djak i do sedmog razreda je bio predsednik učionice, bio najbolji djak, nikad nije pobegao iz škole, pa da ne znam gde je, nikada se to nije desilo. Svi su mi se divili njega i još mi se dive kako vaspitanog sina imaš, jer stvarno je osetliv i hoće svima da pomogne, mnogo je društven . Počela sam da sa njim razgovaram, da ne treba da laže, nije dobra navika, neće niko da te voli i ako ti se nešto ružno desi niko neće verovati. Vidim da stvarno laže čim počinjem s njim razgovarati i da ga slušam, on odmah počinje da me laže sva i svašta. Ponekad priča da mi ne znamo koju moć on ima , sad još puši i pobegne od nas, samo traži gde može da se oseti slobodan i da laže i da se duva. Još voli da se obuče kao mafija, kao da je star 45-50godina. Priča drugima kako mi ne razumemo njega i treba neko da razgovara sa nama. Sad stvarno ne mogu da ga trpim, niti mogu da ga gledam u oči, sasvim sam izgubila poverenje u njega i stvarno me boli duša, jer moj je sin i hoću da mu pomognem.
Molim Vas da mi pomognete, jer znam da i ja sam kriva, jer pre sam 12 godina izgubila najdražu sestru i ona je njega mnogo volela, pa ni ja nisam sakrila taj bol, jer moja deca su vršnjaci njenih i u početku kad je ona poginula, mnogo sam se bavila njima i mojoj deci rekla nemojte pored njih da me zovete mama.
Puno Vam hvala,
Violeta

Poštovani,
11g sam u braku, imamo 3 god. sinčića. Gledajući unazad mislila sam da imam prosječan brak, ali eto bila zadovoljna, iako moj muž kad god bi se posvadjali ciljao i birao arogantne riječi za koje zna baš da me bole. Sutradan se opet ponaša kao da ništa nije bilo i tako stalno. Oduvijek mu dajem do znanja da ne može tako sa mnom, da me to odbija od njega i udaljava sve više. Komunikacija medju nama nikakva, sve gora i gora, došli u fazu da smo kao stranci. Prošle god u 11mj u svadji mi je svašta izgovorio i rekao da ga gušim, da ne može ni sa mnom, niti bez mene. Sa ciničnim osmjehom rekao je da samo ima novaca sutra bi otišao, ali on izbora nema "mora me trpjeti", jer kako bi živjeo novčano sam. Kad smo ponekad naveče sa društvom vani, ne može se opustiti kad sam kraj njega (iako i popije i puši koliko mu je volja nikada nisam pregovarala). Šta mu to toliko radim da mu počinjem u takvim trenucima smetati?? Jel se zaželio flerta, pa mu tada smetam??? Zaželio se izlazaka sa društvom, ali sam. Poslije opet bila svadja i prokomentira, tj opravdava osobe koje flertaju i imaju veze na poslu. Ne mogu se svi tako lako razići, pa što da si ne uljepšaju barem sate na poslu. Naravno opet sa ciničnim osmjehom. Kasnije porazgovarali o tome, rekla mu koliko me je povrijedio i da ne znam da li želim s njim imati još jedno dijete. On navodno se ne sjeća da je baš tako nešto mogao meni reći, ja sam njemu sve.....??? Shvatio šta je napravio i da je moju poznatu granicu za povjerenje prešao. Nakon mjesec dana greškom dobijem poruku u kojoj se moj muž radnoj kolegici obraća sa ljubavi, ostali dio je bio poslovan vezan za 5min. raniji poziv te kolegice u vezi poslov.problema.. kao to je samo zezancija. Da li je stvarno?? A kakve li su ostale poruke??? Da li može netko tko je sve to u stanju reći svojoj ženi (koju navodno obožava) zaista imati osjećaje prema meni. Meni se srušio sav moj svijet, doživjela sam veliki šok, u meni je u trenu zamrlo sve!! Ne vjerujem više ni riječi, sumnjam u sve što kaže. Nikada nije kasnio s posla ili da je nestajao novac da ga je trošio negdje drugdje. Kako dalje??? Šta da mislim i u šta da vjerujem??? On se trudi sada kao obožava me, sretan u braku po kojem je donedavno pljuvao. Sada se trudi, a do sada je bio uvijek odgovor "ja sam takav kad se svadjam vrijedjam ma tko bio, al ne mislim tako". Živim kao sa susjedom - moji osjećaji od tada sledjeni, hladna, puna neizmjernog bola, a nemam snage da napravim kraj. Sex mi postaje noćna mora, kao da radim za novce, al nitko ne plati, kad to radimo meni se svi ti problemi motaju po glavi, da umjesto užitka mi se plače......
Da li mu je uopće stalo do mene onako kako govori?? Ta ista kolegica u kartu za oproštaj sa radnog mjesta piše koliko joj je naj naj prijatelj, da joj puno znači i već sad na poslu nedostaje. Druga velika kolegica piše Francuzu moj.....kako ima uvijek da riječi utjehe, uvijek nadje prave riječi da izvuče osmjeh na lice.... uvijek je tu kad ga trebaju...Lijepo za znati da muž nekome izvlači osmjeh na lice, uvijek raspoložen, tješi, dok meni izvlači redovito bol u želucu i nadje riječi da izvuče suze na lice. Da li ću mu ikada moći vjerovati ili isplati li se uopće truditi????
Unaprijed hvala

Molim Vas da mi pomognete,
živim u Francuskoj sa devojkom. Dolazim iz Srbije, a ona je francuskinja, u vezi smo već 4 meseca i ima već mesec dana kako živimo zajedno. Prvi mesec dana ona je bila uvek uz mene, slušala me i pomagala da se smirim, bila je stvarno ljubazna sa mnom, a u zadnjih mesec dana primetio sam da je jako depresivna, ljubomorna i iznervirana svaki put kad hoću da vodimo ljubav. Odbija me, redovno pokušavam da razgovaram sa njom smireno, ali nema odgovora, stalno je nervozna, jednom mi je priznala da me je prevarila i oprostio sam joj bez galame i nerviranja, sve onako smireno rekao sam joj da hoću da joj pomognem da bolje živimo zajedno, ali opet ništa ona je stalno ista. Imam 22 godine ona ima 21.
Molim Vas za odgovor kako bi mogao da joj pomognem da vidim njen osmeh svaki dan i da sve bude kao na početku da budemo sretni. Nadam se da ste razumeli i hvala Vam na odgovoru voleo bi češće da Vam pišem, jer stvarno mi treba pomoć za uspešnu vezu.
Hvala još jednom na razumevanju.

Htela bih da znam koliko vrememena mi treba da se mentalno oporavim od prevremenog porodjaja u 26. nedelji trudnoće gde sam u jednom danu dobila živu devojčicu i u istom je izgubila. Porodjaj je bio izazvan jakom infekcijom e colli, ne krivim nikog, ni sebe ni lekare, svi smo sve od sebe dali da sačuvamu trudnoću i nju ali... sve se desilo pre 16 dana, jako sam tužna, nemam ni jednu emociju, osim ogromnog bola i tuge, pijem bensedin ujutru 2mg i uveče 5mg i čaj od kantariona 3 šolje. Želim novu trudnuću, ali ne bih da sve upropastim ako psihološki nespremna udjem u to da li da idem po stručnu pomoć. Imam 28 god, ovo je bila 1. trudnoća. Imam sjajan brak.