Bračno i porodično savetovalište – pitajte doktora

Poštovani,
Suprug i ja smo u braku 15g, imamo sina od 13 i iz predhodnih brakova po dvoje dece, sada već odrasle. Mi živimo sami sa najmladjim. Moj problom ili bolje reći naš, počeo je pre otprilike dve godine, možda i ranije, ali sam ga ja postala svesna i pokušavala razgovarati sa suprugom o tome. Naime otvaranjem privatne firme i nedostatkom vremena za nas počeli smo da se udaljavamo jedno od drugog. Svesna problema koji je nastao pokušala sam niz puta razgovarati sa suprugom , bezuspešno. Nije nalazio vremena čak ni da me sasluša. Žalila sam se naime na nedostatak pažnje, neorganizovanost u poslu ( njegovu) koja mu je ostavljala malo vremena, bolje reći ni malo za porodicu. Patila sam, čekala, trudila se da mu i ono malo vremena u kući bude prijatno, medjutim bez rezultata. Da stvar bude još gora, mučena bolom koji me je razdirao tražila sam odgovore svuda, sem izgleda na pravom mestu, kod psihijatra, došla sam do knjige Pet jezika ljubavi i poklonila je suprugu za godišnjicu braka (divna knjiga sa puno toga rečenog i za primenu u realnom životu. Pročitao je knjigu na godišnjem odmoru tada, pre dve godine i navodno shvatio gde grešimo. Prokleta knjiga, nakon povratka sa istog odmora promene u njegovom ponašanju su bile drastične, da skratim, vrlo uskoro sam počela da sumnjam da ima drugu ženu. Znajući ga , nisam imala šansu da bez čvrstih dokaza sednem i razgovaram s njim, pripisao bi to mojoj ljubomori, on večiti ženskaroš i neko ko konstantno ima potrebu da mu se ženska populacija divi. Nosila sam se s tim njegovim nazovi problemom kako i koliko sam umela, jer sam do pre dve godine bila sav njegov svet. Možete li zamisliti kako sam se osećala shvatajući iz dana u dan kako ne samo da to više nisam, već postoji neko zbog koga je spreman uraditi mnogo štošta, čak i sopstvenu ženu dovoditi u situacije da bude u njenom društvu i ne birati ni mesto ni vreme da ju pominje. Bolovala sam, čekala pravi dokaz da budem sigurna u to u šta sumnjam i naravno doživela sam, priznao je, nije imao kud, kako to i inače biva, kad već zna celo selo..Molio me za oproštaj plakao zaklinjao se, nisam znala ni šta da kažem, niti šta da radim. Pitala sam da li mu je stalo do nje, rekao je ne, iako me scene iz vremena njihove veze, a koje govore suprotno, progone i danas. Opširna sam znam, ali zaista ne vidim način više nego da pokušam naći izlaz iz ovog pakla. Od priznanja do danas prošla je godina, 365 dana muke teških reči svega, zajedno smo manje nego što smo bili ikad. On više ne govori ni kud ide ni šta radi, obaveze oko kuće i dece su ionako moje (dobrovoljno sam to prihvatila u vreme kad sam mu želela na taj način dati podršku napornom radu i razvijanju firme), medjutim ja sam na ivici nervnog sloma, ako već nisam ozbiljno bolesna, jer sam u svom ovom periodu navukla visok pritisak koji i pored urednog lečenja retko držim na normali. Pokušali smo i sa psihoterapijama (4meseca) bez rezultata, sve je gore i gore. Ne razgovaramo, sem službeno i to kratko. Ukoliko i krene priča neminovna je svadja i teške reči. Sve u svemu godinu dana pakla ako onaj period izuzmem kad je bio s njom. Ja sam nigde pod sedativima koji mi ništa dobro ne donose, mučena nesanicama besparicom, jer mi retko daje novac, nerazumevanjem, pokušala sam se i trovati!! Umorna sam od razgovora s njim, umorna od njegovog upornog bežanja i od kuće i od prooblema, predlagala sam razvod, iako sam u bezizlaznoj situaciji, stambenoj i finansijskoj, njemu kaže ne smetam? Život pod istim krovom bez obzira što njega sve manje ima pod njim je postao pakao, zatvaram se u sebe, nisam u stanju da normalno funkcionišem, dete mi propada, jer je svesno da svi problemi dolaze od naših svadja. Volim mog muža ,možda Vam to zvuči neverovatno, ali preispitivanjem sebe došla sam do zaključka da bih mogla da mu oprostim, jer ga volim, medjutim njegovo ponašanje i hladnoća me tera u još veće nepoverenje i košmare. Slike njih dvoje ne izlaze mi iz glave, kao da sam opsednuta. Znam da je razlog takvih košmara, njegovo ponašanje, to sam mu i rekla u više navrata, medjutim on i dalje tera po svom, čak i gore. Pod izgovorom da mu ja ionako ne verujem.
Kažite mi kako mogu verovati nekom ko je povredio me na onako brutalan način, ko tvrdi da me voli i želi život sa mnom, a ponaša se nezainteresovano za sve što se tiče mene i kuće? Ja sam svesna da i njemu ovakav život nije lep i da beži od mene, koja više nije ista ona žena, vesela i bezbrižna. A kako da to ponovo budem, sama ne mogu za brak i za dogovor treba dvoje. Molim Vas pomozite mi da bar na neki način uspostavim normalnu komunikaciju izmedju mene i mog muža, ukoliko ste mišljenja da nam ima pomoći.
S poštovanjem,
očajna

Poštovani,
obraćam Vam se za pomoć jer sam došla u ćorsokak i ne znam kuda dalje. Imam skoro 40 godina, u braku sam 19 godina. Imamo dvoje dece od 17 i 6 godina. Moj problem je što sam izgubila poverenje u supruga koji me godinama vara. Sve je počelo još pre 13 godina kada je ušao u vezu sa koleginicom s posla, sa ženom koja je flertovala sa svima. Naturio mi je prijateljstvo sa njom, jer su nam deca bila istog uzrasta, dolazila je sa detetom često, mi smo išli kod njih i iako mi nije prijalo, jer je bila dosta starija od mene, a i od mog supruga, poštovala sam to. Nikad nisam posumnjala. Posle 4-5 godina sam slučajno čula kako joj izjavljuje ljubav preko telefona. Nije ništa hteo da prizna, poricao je, ali nazvala sam nju i šokirala se informacijama koje mi je dala: koliko dugo to traje, da su planirali brak i dete, zar nikad nisam posumnjala i da neće da mi priča sve, jer bi me detalji samo povredili. On je to sve poricao, tvrdeći da je ona umela da iskoristi trenutak, bila je vešta, iskusna. Bilo mi je strašno, patila sam, ali tako sam vaspitana da je za mene brak svetinja i prešla sam preko toga. Nisam htela da dozvolim da zauzme moje mesto. Nakon godinu dana dogodila mi se slučajno druga trudnoća i posle vaganja šta činiti, odlučila sam da rodim dete. I za vreme moje trudnoće bilo je sumnji da je još sa njom u vezi, ali nisam imala dokaza. Kad je beba napunila godinu dana, jednom me nazvala sa mobilnog telefona i pitala kada ću ih ostaviti da budu srećni. On je to ponovo zagladio u stilu, ona nije normalna, oni nemaju više ništa. Nakon toga sam počela da primećujem da skriva razgovore sa mobilnog telefona i briše poruke. Pre dve godine mu se razbolela majka za koju je bio jako vezan. Osetila sam da me ne želi uz sebe. Otac mu je celog života bio ženskaroš i alkoholičar i fizički je maltretirao njegovu majku. Pre godinu dana majka mu je pala u krevet. Uopšte nije želeo da idemo zajedno da je negujemo, meni nije dozvoljavao da idem, a on je išao svakodnevno. Odlazila sam sama, kad on dodje kući. Ona je umrla pre pola godine, a ja osećam grižu savesti što nisam bila više uz nju. Letos sam pomoću ADSL-a otkrila mogućnost pregleda računa sa njegovog mobilnog telefona, kao i našeg kućnog. Šokirala sam se videvši da je godinu dana unazad zvao neki mobilni telefon i slao poruke i po 30 do 40 puta dnevno. Smislio je priču da je našao neku osobu X na internetu i da to nije bila prevara, već mu je trebao neko da razgovara (A gde sam bila ja?). Posle obećanja da će prekinuti sa tim, ja ponovo otkrivam da su u kontaktu, ali ona ima drugi broj. Četiri puta je ona menjala karticu u toku ovog leta, a on samo izmišlja neke nove laži. Gleda me u oči, kune se mrtvom majkom i decom i opet laže. Ja sam izgubila volju za životom. Osećam se izigranom i ne vidim svrhu zajedničkog života. Ono što me drži sada je činjenica da mi je stariji sin u pubertetu i strah me je da će u slučaju razvoda ostati sa ocem i da mi deca neće odrastati zajedno. Oboje smo fakultetski obrazovani, upisali smo i magistarske studije koje je moj suprug završio, a ja zbog stresa nisam mogla okončati. Kada smo se upoznali, on je bio neuspešni student. Višu školu, a zatim i fakultet završio je tek kad nam se rodilo drugo dete. Njegov izgovor za sve što je radio je da se uvek osećao niže vrednim pored mene, nije imao školu, imao je govornu manu (mucao je - ali uspeo je sam to da prevazidje, tj. ublaži). Verovatno će svako ko ovo pročita misliti da sam luda što sam ostala sa njim. Nisam ni znala koliki mi je prag tolerancije, a uvek sam smatrala da je dobar čovek koji je preživljavao traume u detinjstvu i da vredi biti sa njim. Sada osećam da on mene nikada nije želeo, iako neće razvod ni sada kao ni pre, iako sam mu milion puta davala odrešene ruke. On se brani ćutanjem, a ja bih da rasčistim stvari. Ne razumem njegovu ličnost, ne razumem ni sebe. Želela bih da odem što dalje od njega i nadjem duševni mir.
Pomozite mi savetom. Kako da shvatim sve ovo što mi se dogadja?
Zahvalna,
Marina

Poštovani,
imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna

Poštovani Dr,
već ko zna koji put u proteklih par godina tražim savet u vezi bračnih problema, ali nadam se da ćete mi Vi izaći u susret i odgovoriti. Imam 43 godine, u braku sam 7 godina i imam dvoje dece od po 5 godina (blizanci). Vec 6 godina živimo i ja radim u inostranstvu. Za sve to vreme moj muž ne radi, ne traži posao, ne uči strani jezik, ne provodi vreme sa decom, dakle bukvalno sedi ispred interneta ili TVa. Brak nam je u velikoj krizi, tj ja sam u krizi: lečim se trenutno od depresije (povratna, nisam imala nijednu epizodu od kad su se deca rodila, a bila sam bez terapije) a depresija se razbuktala kada sam dobila dijabetes tip 2, hipotireozu i povišen krvni pritisak, a sve je počelo pre oko godinu dana, kada smo se poslednji put selili i ja menjala posao (u nameri da što bolje obezbedim decu i porodicu). Muž je tek pre par nedelja krenuo na kurs stranog jezika, na koji sam ga naravno ja upisala. Ništa drugo u poslednjih 7 godina nije radio. Oko dece sam uvek radila sve ja, pelene, nose, hodanje, ishrana... pa do pisanja i čitanja. I ja sam mrtva osoba, ne mogu više, doktore, umorna sam. Krenula sam na psihoterapiju i pijem anridepresive po savetu psihijatra, baš da bih pomogla sebi da pomognem deci... Ako me razumete. Deca imaju samo mene. Roditelji su mi stari i polako se gase, nemaju snage da pomognu, a niko nije materijalno značajno bogat da bih bila obezbedjena s te strane (mi živimo u inostranstvu i nemamo nikoga od rodbine uz nas). Dakle, sve moram ja od jedne jedine plate, još plaćam mužu i kurs jezika i Fitness klub, jer mu je moj lekar dijagnostifikovao nešto povišen holsterol. Odmah je krenuo u fitness klub, mada nemamo baš puno para... Ja nemam vremena za to, iako me upozoravaju iinternista i pshijatar. A deca su me već pitala zašto druge tate rade kad nas ne radi, i zasto postoje tate ako se nikada ne igraju s decom itd. Takodje, izmedju muža i mene nema intimnosti jer on nije hteo, još pre 5 godina je krenuo da me izbegava. Pitala sam da li je zbog izgleda, jer sam ja prilično zapuštenog izgleda, ali navodno nije, nego se njemu gadi sex uopšte. Provodi puno vremena sam u kupatilu, po više od pola sata. Navodno ima probleme sa varenjem... Dakle, veoma je inertan i pasivan, ali mi istovremeno neprekidno drži govore o novom svetskom poretku i politici, dok ja zaista nemam živaca da slušam o tome, ali klimam glavom strpljivo.  Ne znam ni da li ga volim. Ne znam kako da prekinem brak. Ja ne mogu više, doktore. Ja sam na ivici, evo opet jedem kao bulimičarka, šećer mi skače preko 15mM, i mene to na neki način raduje, a kad pomislim na decu baš mi je teško. Muž kaže da me voli, ja mu uporno govorim da ne verujem dok mi ne dokaže Res non Verba, ali on nista. Godinama. Ni deci ni meni nije od pomoći. Čak je počeo da nam smeta.
Kako da izadjem odatle? Kako da ga oteram, kad on nema gde da ide? Žao mi ga je, kao da je on bolestan (odbija psihologa, psihijatra, sve sam nudila, pominjala...) Šta da radim?
Molim Vas pomozite mi, ne mogu više!
p.s. deca su za sada dobro.

Imala sam veoma težak život uz oca alkoholicara, izbeglica u ratu, dolazak u USA sa 32.godine, ovde sam napravila novi dom i bilo je sve dobro, dok nisam izgubila dobro plaćen posao mojom greškom, odmah posle toga gubitak kuće i bankrot, deca koja su imala sve, sad nemaju ništa. Suprug stalno na putu, gubljenje roditelja u razmaku od dva meseca, sve je to uticalo da sam totalno poremećena, žena koja je uvek bila nasmejana i puna energije, sada sam kao biljka. Ne radim već 7 meseci i od tada mislim da me prate, da su moja deca dobila duple vakcine, glava i zubi mi stalno trnu, samo sedim i pušim gledam u jednu tačku, nemam osećanja za decu, ni za muža, ne mogu da se setim ničega, ne želim da se kupam, zapuštenog sam izgleda i samo mislim kako mogu da se ubijem. Jedan doktor je rekao shizofrenija, a drugi depresija. Mislimo da se vratimo u Beograd, jer ja nemam osiguranje i ne mogu ovde da se lečim, sestra mi je dala njen Bromazepan i od tad sam počela bar da nešto skuvam i odvezem decu u školu, on mi smiri paniku, ali ne mislim da me leči, ne znam šta da radim, ne znam kako da dodjem u BG, jer se sada užasno plašim aviona, ja koja sam obožavala da putujem avionom, zbog tog silnog sedenja i pušenja, sad se osećam i fizički jako loše, ne mogu ni da hodam normalno, samo bežim u svoj ćošak i palim cigaretu. Od silnog stresa gubim i menst.ciklus. Moja deca su 13 i 6 god. mnogo su mali, ja im trebam kao prava mama, a ne kao biljka, moj sin je 13 stalno se svadja sa mnom, govori mi ružne reči i to me mnogo boli, devojčica je 6 i ona me mnogo teši, ali je i njoj jako teško, često plače, plašim se da će ovaj period ostaviti na njih velike posledice, suprug je stalno odsutan nismo imali intimu od kad je ćerka rodjena, on misli da meni nije ništa i da će sve to proći, ja se plašim da neće, posebno što ovde ne mogu da se lečim.
Da li može da se zbog nelečenja pretvori u nešto još gore ovaj moj haos u glavi, najteže mi je gubitak memorije jako teško mogu da se setim prvih reči moje dece, prvih koraka, prvih dana u školi...

Obraćam Vam se za savjet, jer stvarno nisam u mogućnosti da sama dođem do rešenja. Sa momkom sam 2.5god u vezi. Teška je i tvrodglava osoba, ali nije ni malo loš sam. Poslednji mj je puno nervozan, zatvorio se u sebe, po par dana mi se ne javlja, kaže da ga gušim, jer mu se javim dnevno kao i svakog dana. Onda kad se odljuti, nikada ne želi razgovarati o tome, i tada je grub, imamo sex i tada je nježan kasnije opet je bezobrazan. Imam osjećaj da mu previše smetam, ali ne znam zbog čega. Moja drugarica koja to posmatra sa strane mi je prestala govoriti da griješim - odustala je. Ne izlazi samnom nigdje, kada treba otići nedgje zajedno kao da ga ošamarim. Uopšte mu nije problem izderati se u društvu na mene, pa onda za 5 min sav je sladak. Svašta mi kaže pred drugovima. A ja sam tip - sačekaću da dodjemo kući, pa ću reći da mi smeta. Sramota me, svi vide da je grub. Stvarno u društvu ćutim, nikad se ne ubacujem u njegove razgovore, ok sam prema svim njegovim drugovima i sa njegovom porodicom. Previše sam mu popustila, kad god mu skrenem pažnju da patim, da me boli njegova grubost kaže mi - idi dalje ako ti ne valjam. I ja nikad ne odem iako ne znam zašto. Stalno je nešto ljut. Stvarno bi htjela mu pomoći i prići, ali ne znam kako. Ili da jednostavno odem. Ljubomoran je puno na sve, a ja čak ni ne izlazim nigdje, osim na fax.

Zdravo posituvani ,
vece imav postaveno nekolku prasanja do sega, i sledstveno tome sam odusevljen vaseg ekspresno struceng odgovora,, Ove bozje jeseni, imao sam tu srecu da normaliziram svoj odnos sa ocem,, koji je bio narusen proslih 5, 6-g,, on zivi sam , kako je to on sam odlucio, odbijao je pomoc bilo kakve vrste do sada, njegovo stanje, izgleda ovako: rodzen je 1925, umstveno i mentalno zdravlje mu je na visokom nivou, moj osnovni i pocetni problem je u sledecem: "tezak je 43 kg, i permanentno slabi,, kako da mu pomognem u vezi ishrane, posto on nece da napusti dom u kojem sam zivi,, (konkretno mislim da ne prihvata smestaj u odgovarajucom ustanovom, staracki domovi, gedijatriskog tipa) ,, sa tim nacinom zivota je sebe doveo do pocetka granice, crvene linije,, sa kojim artiklima? Kojom kolicinom i kakvim redosledom bih mogao da konzerviram njegovo sadasnje stanje,,
Unapred zahvalan,
Vladimir od Skopje ...

Poštovani,
brak mi je i krizi i ne vidim izlaz. Imam 49 god supruga 40, u braku smo 19 godina, dvoje dece. Sadašnja kriza je kulminacija nečega što traje godinama. Početak je bio lep, romantičan, zabavljali smo se kratko (3 meseca) i odlučili da živimo zajedno. Sin nam se rodio posle godinu dana zajedničkog življenja (nismo venčani). Nekoliko meseci pre porođaja supruga je počela da se udaljava od mene. Postala je hladna i nezainteresovana. Na moje nežnosti odgovarala je slabi ili nikakao. To se nastavilo i posle porođaja. Rekao sam joj da mi smeta njena nezainteresovanost, ali ništa se nije promenilo.Postao sam nervozan i razdražljiv.Ne znam da li me shvatate ali stuacija je često bila takva da dok je mazim i pokušam da budem nežan moja žena leži nepomično. Mesta na njenom telu koja mogu da dodirnem i poljubim su definisana, znamo za dve ljubavne poze i iz tih klišea ne izlazimo. Dešava se da dok vodimo ljubav ne stavi ruku na mene. Posle toga se osećam bedno. Bili smo kod psihologa, samo na jednom razgovoru, 93 ili 94 godine. Znate kakvo je to vreme bilo, haos. Valjda zato je gospođa psiholog bila pomalo nezainteresovana i kada sam objasnio problem rekla je da oko neslaganja u krevetu moramo sami da se dogovorimo a da zbog interesa deteta moramo da održimo brak. U to vreme sam sam radio, rodila nam se i ćerka, preživljavanje je bilo na prvom mestu. I tako su prolazile godine. 2002 godine firma u kojoj sam radio se raspala, ostao sam bez posla. Počeo sam nešto privatno, siva zona, ali posao traži da radim bukvalno od ujutru do uveče. U to vreme i supruga se zaposlila, stresan posao, šalterski radnik, međuljudski odnosi grozni. Postali smo još dalji, tanka nit koja nas je spajala svela se na razgovore o računima, deci, problemima na poslu...Ne vodimo ljubav već dugo. Ponekad sanjam seks. Toliko se uzbudim da me boli stomak, moram da se samozadovoljavam, ali se posle toga osećam loše. Potpuno sam se povukao i zatvorio. Od tog jada koji me je obuzeo boli me celo telo, jedva se krećem, zapostavljam posao. Urlao bih od muke, ali nemam snage da pustim glas...
Molim Vas, ima li izlaza?

Poštovani,
molila bih Vas da mi kažete šta da radim, jer imam problem i ne znam kako da ga riješim. Samohrana sam majka i devet godina živim sa ćerkom u Americi. Moja ćerka ima dvadeset i pet godina i mislim da sad prolazi tinejdžerske dane, jer kad je to trebalo da proživi nije mogla, zato što je u našoj zemlji buktao rat. U suštini ona je dobra i poslušna, ali prije godinu dana upoznala je amerikanca starog dvadeset i devet godina koji ništa ne radi, samo spava i pije neke antidepresive.Ona je teško radila i pomalo štedela, ali sav novac je profućkala sa njim. Izgubila je posao, a i ovdije kao i svugdja, vlada ekonomska kriza i veoma teško je naći drugi posao. U medjuvremenu dotični mladić je napravio pljačku na benzinskoj pumpi i očekuje sudjenje. Sudija mu je na prvom ročištu rekao da ga čeka kazna od jedne do petnaest godina. Meni je njega žao, ali se bojim za svoju ćerku da neće na neki način biti uvučena u možda još gori kriminal. Možete li da zamislite tu noć kad je on pljačkao (sa plastičnim pištoljem) da ga je ona čekala u kolima neznajući šta on u prodavnici radi? I ona bi prošla kao i on, jer bi ispalo da je i ona saučesnik. Sve u svemu ona se dosta promijenila, izgubila je posao radi drskosti, nema ni ono malo uštedjevine, postala je prema meni gruba i jezičava, ne pomaže nikako i ni sa čim u kući....i još puno toga.
Molim Vas dajte mi savijet kako da svoje dijete otklonim od takve problematične osobe sa kojim sigurno nema nikakve budućnosti. Ja sam inače prošle godine operisala cancer grlića, imam na obe dojke prikancer koji će vremenom postati i cancer, visok holesterol i još puno problema. Jedino zašto živim je da još dok sam živa vidim svoje jedino dijete kao poštenu i samostalnu osobu. Ona je inače usamljena osoba i ja verujem da je kroz tu usamljenost (a i svijesna je svojih godina ) vezala se za takvog mladića i da je pala na njegovu slatkoriječivost.
Unaprijed zahvalna,
zabrinuta majka.

Poštovani,
Moj problem je veliki, a nisam u stanju da ga sama rešim. Pre skoro sedam godina poznanica moga brata je ostala u drugom stanju i protiv volje moga brata odlučila da rodi dete. Odmah nakon toga je odlučila da se zaposli u nekom marketu (njena stručna sprema je `slaba` srednja škola) i da nastavi da se samostalno stara o detetu. Ni posle sedam godina, moj brat (koji i dalje izigrava plejboja sa solidnom platom) nije promenio nimalo svoj stav. Ona je i dalje za njega moralno problematična i ne želi da čuje bilo kakav komentar na tu temu. Verujem da mu je tako lakše, jer on nije donosio nikakavu odluku. Ali i pored toga znam da oseća grižu savesti zbog devojčice, otada nije ni u kakvoj drugoj vezi, nešto bi hteo da preduzme, bar kad je ona u pitanju, a ne zna ni šta, ni kako to da učini. On ima tridesetsedam godina i krajnje je vreme da nešto učini sa sobom.
Zabrinuta sestra i tetka.

Sada, sa 44 g stvarno mi treba pomoć/savet. Odrasla sam u skladnoj porodici, bez trauma, sa onoliko novca kao i većina iz tog vremena. Uvek sam bila živaha, radosna, sklona šalama i vrlo vickasta. U doba pubertata volela sam sve ono ko i ostali, ali strogi patrijhalni odnosi u kući malo toga su i dozvoljavali. U 17 g sam se udala i u 21 rodila sina koji mi je ok. Sada je to odrastao čovek sa završenim fakultetom i dobro je. U braku živim sa čovekom koji je 9 g stariji od mene koji je dobar i popustljiv do momenta koji ugrožava njegov odlazak u selo iz koga je i gde smo išli godinama. Njegova maćeha i život koji je tamo proveo je strašan. Ali i to je iza nas. Moj problem je u tome što stalno brinem za roditelje koji su oko 70 g i pomisao da će kada dodje vreme umreti stvarama neopisiv pritisak i nervozu. Brine me sestra koja celog veka živi sa čovekom kome je glavna definicija da je žena da razveseli , oraspoloži muža, da mu služi . Šta da Vam kažem, ona ima 47, a on 50 , što ona prihvata i ne buni se. Čak i ona smatra da to tako treba. To sve mene jako sekira i od onih sam ljudi koji brinu unapred. Znam da to ne valja, ali je jače od mene taj osećaj. Da ne zaboravim celog života se trudim da budem dobra žena, majka, sestra zaova i komšinica. Ali, izgleda da to nije moguće. Vesela sam i danas, ali sam jako postala obazriva. Imam jedno dete, zadovoljna sam njime i njegovim uspehom, a kada kaže da ga nešto boli ja se prekinem. Juče mi je pokazao da ima na glavi neku blagu belu izbočinu i misli da je to masno tkivo ja nisam imala snage da odem sa posla kući koliko sam se precepila. Mada sam ja dva puta to otklonila hiruškim putem, ipak mi je žao da se on sekira i pati, jer je jako emotivan .
Molim Vas kako da pomognem njemu da ne bude toliko bolećiv prema meni i sebi i kako da prihvatim ono što je neminovno, a vezano za moje roditelje. Nikada nisam nikome učinila nažao, a želele bih da sav svet lepo i zdravo živi. Izvinite, možda nisam baš sve hronološki napisala, ali mi u provinciji i nemamo mogućnosti da sa nekim normalinim, obrazovnim i razumnim porazgovaramo.
Hvala na strpljenju

U braku sam 3 god., imam dete od tri god, koje ide u vrtić. Moj suprug je nezeposlen, odbija svaki razgovor na tu temu, pokreće posao u koji ima još mnogo da ulaže i odbija svaku nametnutu odgovornost u porodici. Ja planiram da se zaposlim, ali od njega dobijam samo uzdržan komentar da nema ništa protiv , ali da on nema ništa sa tim. Ne dobijam njegovu podršku i nemam poverenja u njegove reči.
Kako da rešimo problem...on mene ne želi da sluša..

Pozdrav doktorke,
imam 44 god, oženjen sam, imam decu koja su našla svoj put, udala se, a ja sam ostao sa ženom sam da živim. Imali smo normalne odnose, uopšte, dok se nisam upoznao sa covekom koji me je uveo u gay svet imao sam od tada za 2 god odnose i kontakte sa 13 muškaraca i uvek tražio ljubav- pošto kod muškaraca je opštepoznata stvar da misle prvo na sex, a potom na ljubav. Razočarao sam se i prestao sa sexom sa muškarcima, da napomenem da već godinu dana ne spavam sa ženom koja sumnja da sam bio sa muškarcima što ja negiram, naravno, a kao razlog mog nespavanja sa njom navodim da nemam volju. Posle avantura sa muškarcima prestao sam uopšte da imam odnose i što bi se reklo postao sam asexualan i nemam volje da se bilo kome intimno približim, jer sam uvek kad sam tražio ljubav kod nekoga, ostao razočaran, zadovoljavam se nekim drugim stvarima u životu itd. Da Vas ne gnjavim.. da li možete da mi odgovorite šta je sa mnom, da nisam možda ušao u klimakterijum ili slično?
Pozdrav

Moj sin ima 9 i po godina. Ima brata 4 g., ja sam razvedena od njihovog oca i udata sam za drugog. Otkad se rodilo dete, ovo prvo je nerovzno, udovoljavam mu sve što mogu. Njemu poklanjm najviše pažnje, ali ono me stalno kritikuje, nije zadovoljan sa mnom, on mene drži lekcije, uopšte me ne sluša, neće da obavlja svoje osnovne obaveze u vezi higijene i slične stvari, a u školi je sasvim solidan, pokazuje izvrsne rezultate, odličan je fudbaler, nema problem da se socijalizira sa drugovima. Problem sam ja, njegov brat, baka,ujko.
Molim Vas za savet.

Poštovani,
imam dugu vezu i dečka koga volim kao i on mene. U poslednje vreme imam strah od gubitka voljene osobe nekim svojim postupkom ili nekim glasinama o tome što sam ja pogrešila u prošlom vremenskom periodu.
Molim Vas da mi što pre odgovorite, jer se grozno osećam i živim sa tim strahom svaki dan, mislim da to kad se probudim, pred spavanje i uvek kad ostanem sama, nikako ne mogu da se opustim i smirim. Molim Vas da mi kažete šta se dešava sa mnom i kako da pobedim taj strah koji me razdire.
Unapred zahvalna.

Imam 32 godine i na proleće planiram venčanje. Moj budući suprug i ja imamo završene ekonomske fakultete, četiri godine smo u vezi i odlično se slažemo. Međutim ja sam nezadovoljna i depresivna. Promenila sam do sada pet poslova i nisam uspela da se izborim ni za svoju poziciju, a ni platu. Sve su to bili uglavnom poslovi sa srednjom školom koji nisu dobro plaćeni. Nemam uticajne prijatelje koji bi mi pomogli da dođem do nekog trajnijeg i kvalitetnijeg posla.S a budućim suprugom je ista situacija. Sve pokušavamo sami da rešimo, jer drugog izbora i nemamo. Ono što mene brine je kako čovek da nauči da živi u takvoj neizvesnosti? Pošto planiram trudnoću, erovatno ću dobiti otkaz, jer radim kod privatnika, a ko zna kada ću naći drugi posao. I kada ću početi da radim u svojoj struci, treba li to da bude sa 40 godina? Naravno tu je i finansijska nesigurnost. Nekada mislim da sam previše ambiciozna i da većina ljudi živi kao i ja. Ipak, ne mislim da su moje želje prevelike, samo želim normalan život. Ne sanjam luksuz. Osećam da živim jedan promašen život, jer vidim da me u budućnosti čeka samo mučenje i neizvesnost.
Kako da pomognem sebi i koje to meni osobine nedostaju da postignem ono što želim? Najgore je što problemi tek predstoje, a ja se već osećam umorno.

Poštovani,
Udata sam 12 god, imam dve ćerkice. Imam problem da kontaktiram sa mužem. Od 2005 sam doznala da naša kućna prijatelica nije ono što sam ja mislila, na njegov mobilni sam našla poruke koje navode da oni nisu samo prijatelji, nego više od toga (ljubavnici). Sve sam mu to rekla i dokaze pokazala da to što pričam nije samo moja fantazija, nego realnost. On neće da priča o tome, nego samo mene napada, da sam ja ljubomorna i da izmišljam stvari kako meni odgovaraju. Postala sam mnogo nervozna, a ja po prirodi sam mnogo tiha i smirena osoba, ova situacija kao da ima uticaj na mene, nisam više ta što sam bila. Znam da još uvek imaju kontakt, na žalost neće da prizna. Nemam pojma kako sebi da pomognem, ja ga još uvek volim.
Kako da sebi pomognem ne znam stvarno, već 3 god mučim sebe, hoće sve da eksplodira od mene.
Pomozite mi....
Hvala puno.

Poštovani doktore,
prosto ne znam odakle bi počela. Živim u braku za koji sam verovala da je, ništa bolji niti gori od drugih. I suprug i ja smo privrženi deci. Zajedno smo prevalili dosta toga preko glave. Za dvadeset godina braka to je i normalno. Moram spomenuti da smo u brak stupili u 20-oj godini života iz ljubavi. Moj suprug je dosta zatvorena osoba, komunikacija mu nije jača strana. U poslednjih godinu dana je svadljiv i razdražljiv. U pokušajima (a bilo ih je bezbroj) da razgovaram sa njim sklon je da me verbalno vređa i ima potrebu da mi na taj način nanosi bol. Što se tiče bračnog života, njegove potrebe su uvek bile veće od mojih. O tome nikada nismo razgovarali jer se naša komunikacija svede na to da ja iz svega moram da izađem kao krivac. I pored svega živela sam u ubeđenju da je naš brak dobar, sve dok pre nekoliko nedelja nisam saznala da ima ljubavnicu. Kada sam mu rekla i pitala ga šta sada, želeo je da pokušamo ponovo. Progutala sam ponos i pokušala. Naša deca imaju pravo da žive pored oba roditelja, spoznala sam da se moja osećanja i pored svega nisu ugasila. Dve nedelje je naizgled sve bilo kako treba. Trudili smo se oboje i ja sam pomislila da ima nede dok ga nisam zatekla da se ponovo dopisuje sa tom ženom. Sam čin prevare mi nije bio toliko strašan koliko osećaj da me je ponovo slagao. Tada mi je rekao da on ne zna zašto ima potrebu da me stalno gura od sebe, vređa, da ne zna da li ikada više može i da me dotakne. Pitala sam ga takođe da li mu je stalo do te žene. Rekao je da nije. U njegovim očima ja sam postala neko ko ne vredi ništa. Ponudila sam mu da odemo u bračno savetovalište da potražimo pomoć. Rekao je da on prvo želi da ode sam kod neuropsihijatra da vidi šta se to sa njim dešava. Otišao je na nekoliko dana da sabere misli. Ne znam koliko je bitno i da napomenem to da je bio zavisnik od alkohola ali da u poslednjih 12. godina ne pije. I tada se pred kraj ponašao kao lud i pomogla sam mu da to prevaziđemo zajedno, odlazila sam sa njim kod neuropsihijatra i nekoliko meseci je pio i lekove između ostalog i "Oikamid" ako se ne varam. Sada kaže da je on sam rešio da prestane da pije i sam odlučio i rešio problem. Nešto u meni govori da je zapao u krizu i da mu je potrebna pomoć da bi uopšte mogli da rešavamo naše bračne probleme, ali ja jednostavno ne vidim izlaz kada me on neće, i pitam se ponekad da li je on uopšte vredan još jednog pokušaja.

Poštovani,
moja majka ima ozbiljne psihičke probleme, a ja i cela porodica ne znamo kako da joj pomognemo. Naime, prošle godine, posle dugogodišnje bolesti, izvršena joj je transplatacija jetre u inostranstvu. Pre mesec i po dana morala je na novu intervenciju pošto su joj se žučni kanali prilično zapušili. Sve to je uspešno završeno, a sada kada se vratila kući ona upada u neku depresiju i danima plače, odbija hranu. Uvek je bila u centru pažnje zbog teške bolesti - hepatit B i ispunjavali smo joj svaku želju, a to i dalje radimo. Ne znam, dolazim do zaključka da to i nije tako dobro i da smo izabrali pogrešan put da joj pomognemo.
Šta da radimo?

Poštovani,
molim Vas za savet, pomoć. Naime, radi se o mom ocu. On ima 58 godina, prirodno je mršav čovek, 1,75 cm.visok, nikada nije imao preko 60 kg. Uvek je imao dobar apetitet i dobro je jeo. Znači, dor.+ručak+večera. Radio je je kao vozač 40 god. radnog staža i 2004 god.odlazi u penziju. Zvanično rešenje dobija 2005god. Zima prolazi sasvim ok. mislim on se dobro osećao i nije imao nikakvu krizu. Medjutim, proleće 2005.god.počinju krize, tipa, kao neko samosažaljevanje, kao strah da sada kada je on otišao u penziju nećemo imati od čega da živimo, pa onda priča, ja sam uradio ovo i ovo, tom i tom, a šta sam dobio za uzvrat. Moj tata je radio u velikom gigantu. Uvek dobro zaradjivao i ima dobru penz., ali baš dobru. Moj brat radi u banci jedan od direktora, znači dobra plata, super položaj, ima 32.god. Ja radim kao ref.spoljnje trgovine, dobra plata kako i položaj, 28 god nisam udata, duga veza i već pred venčanjem. Mama ne radi i nikada nismo imali problema u porod. Inače moj otac je mnogo dobar čovek, jednom rečju porodica koju bih poželela svako da ima. Tada on na inicijativu mog rodjaka koji radi u bolnici, odlazi na sve preglede, gde je sve ok. i naravno otišao je kod neuropsihijatra koji mu je prepisao terapiju nakon koje je njemu bilo dobro. U stvari vratio se u normalu. Nije išao na kontrole, smatrao je sve je ok., pa nema potrebe da ide. Medjutim, prošle godine u martu mesecu, podigao je nešto teško. Kada je posle toga seo da jede počela mu je muka i preznojavanje i nije mogao da nastavi da jede.Od tada kreću problemi. Jutarnja mučnina, nervoza želuca, kao teško disanje. I on kaže da mu je najgore kada leži, jer on ujutru kaže da nema donjeg stomaka i da mu se to sve povuče gore pod dijafragmu. Izgubio mu se apetit. Naravno da smo se uplašili, jer on je na pocetku pričao da mu se pomerio želudac i da mu to stvara mučninu. Išao je da namešta želudac, ali nije mu bilo bolje. Kako kažu jeste se pomerio i kao nameste, ali njemu nije dobro. Posle višenedeljnog ubedjivanja mama na svoju ruku zakaže privatno kod gastro. Radio je ul.želuca kako i celog stomaka, zatim gutao sondu, radio pasaž creva. Hormone na štitnu žlezdu, neki gl. tumor marker i markere na jetru, debelo crevo i ne znam šta još ne. Snimao pluća, krvu sliku i sve je ok. Moram napomenutu da je on sam uzeo na svoju ruku da pije lorazemap od 2,5 mg.ujutru i uveče. Meni nije bilo jasno u svemu tome kada ga ja pitam što pije to on kaže da mu je onda lakše, što meni nije bilo ok., ako je želudac u pitanju. On je tvrdio da mu je to želudac i posle svih tih ispitivanja. Medjutim, na majčino ponovo insistiranje odlazimo po preporuci jedne dobre preijateljice kod neurops.privatno.Ona mu daje terapiju da pije, ali njemu se i dalje javljaju isti simptomi.
Ja bih Vas molila da mi odgov. šta Vi mislite o ovome. Hoću Vaše stručno mišljenje? Šta Vi predlažete, kako i šta dalje, jer mi stvarno ne znamo šta da radimo više!!!
Molim Vas za pomoć! Izvini te na ovakom dugom e-mailu, ali nisam mogla drugačije.
ZABRINUTA