1. Pitanje broj: #40411

    Stvarno zelim da resim problem koji imam u vezi, a ne znam kako. Oboje imamo po 32 godine i tri godine smo zajedno. Dobro se slazemo, seks je odlican, imamo slicna interesovanja i dinamiku, zasta uzivamo jedno u drugom u svakom smislu, i, iako sam ranije imala dosta izrazen strah od braka i dece (imala sam duze veze i pre) , s njim zaista zelim i jedno i drugo. Medjutim, tu nam se stavovi razilaze. Ja zivim sama, sto mi bas i ne prija, iako imam svoj krug prijatelja i nisam tehnicki usamljena. Volela bih da pocnemo da zivimo zajedno, ali on sasvm drugacije gleda na stvari. Zivi sa roditeljima, i kaze da ne zeli da se odseli sad kad je konacno uspeo sa njima da ostvari kako-tako solidan odnos, da ne zeli da zrtvuje novac koji bi trosio da zivi odvojeno od njih i da se odrekne drugih stvari u kojima uziva u zivotu, da se plasi kako bi se snasao ako nama taj zajednicki zivot ne bi uspeo, da nije siguran da zeli decu, da ima osecaj da bi na neki nacin izgubio mladost koju je propustio devedesetih. . . . Mislim da me zaista voli, kao i ja njega, i trudim se da ga razumem i da i on bude srecan. Medjutim, otkako se pojavilo ovo neslaganje, nas odnos je poceo da "trpi" i na drugim poljima-sve su cesce svadje oko sitnica i ja sam mnogo osetljivija, jer mi se pojavila neka vrsta nesigurnosti u njega. Volela bih da bar imam neki plan ili nagovestaj da ce se stvari promeniti. . . Postala sam pomalo posesivna (iako takva ranje nisam bila) , sto opet izaziva svadje. Deluje mi zaista da imamo "konflikt nastao iz neresenog konflikta" i, kao da, ponekad, zato sto ne mozemo da resimo taj veliki problem, vestacki izazivam (o) milion malih koji se inace ne bi pojavili. . . Uglavnom na kraju u svadjama izbije na povrsnu sustina, i sad se vec poceo javljati argument da bi samnom zivot mozda bo pakao, jer stalno nesto zvocam. . . . Ja sam ubedjena da su sva ta moja "zvocanja" nastala iz nesigurnosti i zelje da se malo "mrdnemo s mesta" i, na kraju, u prvih godinu dana veze nisam bila takva. Iako oboje zelimo da budemo zajedno (njemu sam ja jedina zaista ozbiljna veza dosad) , nekako je sve teze. . . . Prijatelji mi savetuju da je mozda bolje da se razidjemo dok nismo unistili ljubav tim svadjama, a ja to ne zelim. . . On sve cesce pominje, pola u sali, a pola ne, "lastovo, australiju" i kako bi samo pobegao negde, kao i da sam previse vezala zivot za njega. Preispitujem pomalo i sebe, jer kad sve ovo napisem, pomislim da sam klasican "smor" od zene i previse sklona vezivanju. Ali ipak, svesna sam da imam i posao (i karijeru) koje ne zapostavljam, i, kako rekoh, prijatelje i kolege, da dosta citam i putujem (ok, uglavnom s njim) , i da ipak ne dozivljavam sebe kao nekog kome je partner jedino svetlo u mraku. . . . S druge strane, da, zaista mi je bitna ljubav i osecaj da je neko pored mene - kad mi je tu stabilna situacija, mnogo vise energije imam za sve ostale segmente zivota. . . . Nadam se da imate neki savet, ili bar pomoc oko pristupa celom problemu, da bar ne pravim previse stete. . . . Da li ja trazim "hleba preko pogace" ili on ima problem sa odvajanjem od roditelja. . . Ili sa mnom. . .

    Odgovoreno: 16. 10. 2009.
    • Poštovana,
      Mnogo je pitanja koja postavljate, a nijedno rešenje niste predložili (osim onog "prijateljskog" da se raziđete) , moj predlog je da u ovom trenutku odložite donošenje odluke o zajedničkom životu, jer kada neko nije spreman za odluku pritisak bi samo doprineo da se oboje loše osećate (on zbog nametnutosti, a vi zbog njegove nesamostalnosti) . Odlaganje i reviziju treba odložiti za 6 meseci uz obostranu saglasnost, s tim da posle 6 meseci znate šta ćete raditi ako i tada ne budu promenjene okolnosti. Ali taj razgovor trebte obaviti sami sa sobom.

      Pozdrav

Ostavite komentar