Poštovani doktore,
Ja sam upravo to i pitala: kako
sinove poštedeti uvlačenja u situacije koje im nisu primerene. Npr. kako reagovati kada otac pozove starijeg sina na razgovor i onda mu, uz
neizbežno nalivanje alkoholom, puna tri sata drži predavanje o tome kako sam ga pokrala. Ja sam sinu rekla da to nije trebao da sluša i da je trebalo da kaže ocu da se to njega i brata ne tiče a da otac pozove mene ako ima nešto da razjašnjava. Ali sam želela da me posavetujete kako da se postavim u takvim situacijama: ako im kažem da ne idu kod oca mogu da pomisle da im branim da se viđaju sa njim, a ovako ih on uvlači u blato u kojem se i sam valja. Dakle doktore, tražila sam savet a parole koje ste mi napisali znam napamet ali u stvarnom životu od njih slaba korist, verujte mi.
Hvala unapred.
Poštovana,
Našu prepisku shvatam kao način da ipak napraite
strategiju zaštite dece, a ne kao
puku konfrontaciju jer Vam se nije svideo odgovor. Ja i ne odgovaram na način koji treba po svaku cenu nekome da se svidi. Pošto izražavate dileme i nezadovoljstvo prema svim društvenim resursima, uključujući i moj odgovor, to je idealna situacija da se otvori forumska debata, pa Vas molim da svoj prvi komentar upišete ispod Vašeg prvog pitanja, što ću i ja učiniti, kako bi mogo da se prati kontinuitet a drugi korisnici stranice mogu da upišu svoj komentar. A sada da dam svoj završni komentar. Kada biste znali da će Vaša deca (za koje ne znam koliko imaju godina) biti izložena fizičkom maltretiranju u kontaktu sa bilo kim ili da znate da im je život ugrožen, šta bi ste učinili da ih zaštitite? Verujem da biste bili odlučni i da ne biste odustajali. Kakva je onda razlika kada je u pitanju psihičkog maltretiranja ako znate da je ishod "blato"? Onda je logi; no da reagujete podjednako. Imate presudu, podnetu krivičnu prijavu, mogućnost da angažujete centar za socijalni rad ili da centar prijavite ministarstvu zbog nečinjenja obaveza iz njhove nadležnosti. Zatim, sud Vam je na raspolaganju ponovo u slučaju traženja
zabrane pristupa deci, preinačenja odluke o vidjanju,
veštačenje ličnosti roditelja i sl. Tu su i nevladine organizacije, zaštitnici ljudskih prava, pa i štampa. Međutim, kontradikcije iz Vaših pisama govore da ne koristite resurse koje imate, već se oslanjate na one (porodične) čija je cena basnoslovna u emocionalnoj šteti. Evo primera iz Vaših pisama: ". Sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva. Samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega." u čemu su kontradikcije? Sin je (ne znamo koliko ima godina) doveden u poziciju da pita oca kada će platiti
alimentaciju koju je odredio sud na osnovu Vaše tužbe? Da li deca trebaju biti “uterivači dugova”, koje policija privodi, a da nisu odgovrna za bilo šta u šta su upletena? Zatim, zvali ste policiju jednom zbog maltretiranja, a onda stekli uverenje da je policija uvek neefikasna u pomoći. Mnogi zovu (i treba da zovu) policiju uvek kada se maltretiranje dešava i ne odustaju od prijave, što omogućava da se jasno postave granice u ponašanju osobe koja maltretira. I na kraju, dok ste vi jadikovali na institucije Vaš sin je doživeo loše iskustvo sa ocem koje uopšte nije bilo nužno. I sada im ne pada na pamet da idu kod oca koji ih maltretira. Otuda moja pitanja sa početka komentara. Da vas ne bi zbunio moj sadašnji odgovor sa pređašnjim u kome čak pominjem da vi pomognete ocu i deci da uspostave zdraviju relaciju, oni su povezani upravo jasnim granicama. Ako vi pomognete njihovom ocu (uz pomoć institucija) da nauči gde su jasne granice u ponašanju prema Vama i njima, onda će on možda biti jos više ljut na Vas, ali će najverovatnije naučiti kako da se civilizovanije ponaša prema Vama i njima. U suprotnom u tome će mu pomoći država, a to onda ni za koga nije prijatno. Na kraju, želim da Vas ohrabrim da budete uporni u nameri da postavite te nove granice. Kada sam napisao da niste prvi, to nisu fraze već svedočenja iz stvarnog života dece i roditelja koji su bili prinuđeni da preduzimaju korenite zahvate u interesu dece, a ja bio svedok toga (pa i savetodavac) moj ovakav i prethodni odgovori su sa istim ciljem,
zaštite prava dece. Strah je normalan pratilac, pogotovo ako ste traumatizovani prethodnim lošim ličnim iskustvima. Ali morate biti hrabriji i više verovati u pomoć i ne odustajati pogotovo ne uz zaključke da je jedno loše iskustvo znak da nema nikave pomoći. Želim Vam puno odlučnosti, hrabrosti i sreće.
Pozdrav
"a vi treba da im pomognete da ne budu upletena u nešto za šta nisu odgovorna. " "poštedite decu (zlo) upotreba u rešavanju pitanja za koja su zaduženi roditelji, institucije sistema i nvo". To su parole o kojima sam govorila. Stariji sin je otišao kod oca uz opasku "eto ti tvoj zakon i sud, kao da ne znaš u kojoj zemlji živiš". Isto tako ste savetovali da se otac leči i niste jedini, ali niko mi nije rekao kako se alkoholičar ubedi da ide na lečenje ako on sam to ne želi. Kako da poštedim decu ako otac namerno radi to što radi? Očekivala sam konkretan savet a ne teoriju koja, verujte, ne postoji u praksi.
Poštovani doktore Stankoviću, u prvom obraćanju navela sam godine svojih sinova (19 i 15.5).
Zbog punoletstva starijeg sina morala je da ide posebna
tužba za njegovo izdržavanje (zakonske formalnosti koje sam ja odradila pošto se sin složio) a što mu je otac zamerio. Nažalost ta tužba se pokazala neophodnom jer otac dobrovoljno ne bi dao ništa a bez presude ne bi smo mogli ni da tražimo. Naime, otac smatra da nam ništa ne pripada ali nam "zakon omogućava da uzmemo nešto što je njegovo". Inače, obraćala sam Vam se pre dve godine zbog problema između oca i starijeg sina i vi ste tada preporučili da se "otac koji pije i bije" kako ste rekli, leči što sam i ja znala ali on to nije želeo ne smatrajući da je problem on već mi koji ne cenimo svu njegovu dobrotu. Pošto sama nisam mogla da ubedim sina da se okrene sebi umesto ispravljanja "krivih drina" sa ocem obratila sam se institutu za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u BG. Uz njihovu terapiju (i
th flonivinom koja je u međuvremenu završena) i mojim izlaskom iz braka (mraka?) koji je doktorka pozdravila, sin se sredio, uspešno završio poslednju godinu srednje škole i upisao željeni fakultet. Trenutno smo bez zdravstvenog osiguranja (bivši suprug nije platio doprinose jer bi morao da plati i za mene pa i to max razvlači) tako da su naši odlasci, nadam se privremeno, prekinuti. Kao što i sami vidite jako sam svesna da su
deca potpuno istraumirana i zaista bih želela da ih max poštedim. Takođe sam svojevremeno učestvovala u suprugovom
lečenju od alkoholizma i apsolutno sam navikla da čujem "odgovore koji mi se ne sviđaju" ali odgovori tipa "niste ni prvi ni poslednji", "niste jedini", "to svi oni rade", "to su te naše rupe u zakonu" priznajem da me zaista izluđuju jer sam očigledno upala u lavirint od "rupa" u kojem od zakona nema ni z. Kažete da imam na raspolaganju sud, a sud sada raspravlja da li da odobri izvršenje presude jer za moju imovinu izraženu u eurima ne piše "u dinarskoj protivvrednosti" a sami su tako sročili. I dok oni filozofiraju, bivši suprug raspolaže mojom imovinom, priženio se konobaricom iz bircuza u kojem se opijao (sa zatvorskim dosijeom), ona mojoj deci poručuje da" alimentaciju nisu zaslužili i dobiće je kad zasluže" (po čijoj to proceni?!), policija neće da se meša - osim da zaštiti sirotog alkoholičara, centar za socijalni rad preporučuje da podnesem krivičnu prijavu, što sam i učinila ali su mi u tužilaštvu rekli da nisam jedina, a moja deca i ja tražimo izlaz iz lavirinta od rupa u zakonu i u međuvremenu nemamo od čega da živimo.
Pitanje broj: #36915
Ja sam upravo to i pitala: kako sinove poštedeti uvlačenja u situacije koje im nisu primerene. Npr. kako reagovati kada otac pozove starijeg sina na razgovor i onda mu, uz neizbežno nalivanje alkoholom, puna tri sata drži predavanje o tome kako sam ga pokrala. Ja sam sinu rekla da to nije trebao da sluša i da je trebalo da kaže ocu da se to njega i brata ne tiče a da otac pozove mene ako ima nešto da razjašnjava. Ali sam želela da me posavetujete kako da se postavim u takvim situacijama: ako im kažem da ne idu kod oca mogu da pomisle da im branim da se viđaju sa njim, a ovako ih on uvlači u blato u kojem se i sam valja. Dakle doktore, tražila sam savet a parole koje ste mi napisali znam napamet ali u stvarnom životu od njih slaba korist, verujte mi.
Hvala unapred.
Našu prepisku shvatam kao način da ipak napraite strategiju zaštite dece, a ne kao puku konfrontaciju jer Vam se nije svideo odgovor. Ja i ne odgovaram na način koji treba po svaku cenu nekome da se svidi. Pošto izražavate dileme i nezadovoljstvo prema svim društvenim resursima, uključujući i moj odgovor, to je idealna situacija da se otvori forumska debata, pa Vas molim da svoj prvi komentar upišete ispod Vašeg prvog pitanja, što ću i ja učiniti, kako bi mogo da se prati kontinuitet a drugi korisnici stranice mogu da upišu svoj komentar. A sada da dam svoj završni komentar. Kada biste znali da će Vaša deca (za koje ne znam koliko imaju godina) biti izložena fizičkom maltretiranju u kontaktu sa bilo kim ili da znate da im je život ugrožen, šta bi ste učinili da ih zaštitite? Verujem da biste bili odlučni i da ne biste odustajali. Kakva je onda razlika kada je u pitanju psihičkog maltretiranja ako znate da je ishod "blato"? Onda je logi; no da reagujete podjednako. Imate presudu, podnetu krivičnu prijavu, mogućnost da angažujete centar za socijalni rad ili da centar prijavite ministarstvu zbog nečinjenja obaveza iz njhove nadležnosti. Zatim, sud Vam je na raspolaganju ponovo u slučaju traženja zabrane pristupa deci, preinačenja odluke o vidjanju, veštačenje ličnosti roditelja i sl. Tu su i nevladine organizacije, zaštitnici ljudskih prava, pa i štampa. Međutim, kontradikcije iz Vaših pisama govore da ne koristite resurse koje imate, već se oslanjate na one (porodične) čija je cena basnoslovna u emocionalnoj šteti. Evo primera iz Vaših pisama: ". Sve to se razvlači već mesecima. Stariji sin je išao da pita oca kada će da plati ono što duguje a otac je pozvao policiju zbog uznemiravanja. Moram još da dodam da sam, dok sam još bila u braku, jednom prilikom zvala policiju zbog muževljevog pijanstva. Samo me je interesovalo kako da savetujem decu da se ponašaju prema takvom ocu ali za sad nemamo taj problem jer deci, zgroženoj njegovim postupcima, trenutno ne pada na pamet da idu kod njega." u čemu su kontradikcije? Sin je (ne znamo koliko ima godina) doveden u poziciju da pita oca kada će platiti alimentaciju koju je odredio sud na osnovu Vaše tužbe? Da li deca trebaju biti “uterivači dugova”, koje policija privodi, a da nisu odgovrna za bilo šta u šta su upletena? Zatim, zvali ste policiju jednom zbog maltretiranja, a onda stekli uverenje da je policija uvek neefikasna u pomoći. Mnogi zovu (i treba da zovu) policiju uvek kada se maltretiranje dešava i ne odustaju od prijave, što omogućava da se jasno postave granice u ponašanju osobe koja maltretira. I na kraju, dok ste vi jadikovali na institucije Vaš sin je doživeo loše iskustvo sa ocem koje uopšte nije bilo nužno. I sada im ne pada na pamet da idu kod oca koji ih maltretira. Otuda moja pitanja sa početka komentara. Da vas ne bi zbunio moj sadašnji odgovor sa pređašnjim u kome čak pominjem da vi pomognete ocu i deci da uspostave zdraviju relaciju, oni su povezani upravo jasnim granicama. Ako vi pomognete njihovom ocu (uz pomoć institucija) da nauči gde su jasne granice u ponašanju prema Vama i njima, onda će on možda biti jos više ljut na Vas, ali će najverovatnije naučiti kako da se civilizovanije ponaša prema Vama i njima. U suprotnom u tome će mu pomoći država, a to onda ni za koga nije prijatno. Na kraju, želim da Vas ohrabrim da budete uporni u nameri da postavite te nove granice. Kada sam napisao da niste prvi, to nisu fraze već svedočenja iz stvarnog života dece i roditelja koji su bili prinuđeni da preduzimaju korenite zahvate u interesu dece, a ja bio svedok toga (pa i savetodavac) moj ovakav i prethodni odgovori su sa istim ciljem, zaštite prava dece. Strah je normalan pratilac, pogotovo ako ste traumatizovani prethodnim lošim ličnim iskustvima. Ali morate biti hrabriji i više verovati u pomoć i ne odustajati pogotovo ne uz zaključke da je jedno loše iskustvo znak da nema nikave pomoći. Želim Vam puno odlučnosti, hrabrosti i sreće.
Pozdrav
Komentari na pitanje: #36915
Pregledajte odgovore po oblastima