Poštovani,
imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna
Poštovana, za biološkog oca mu možete reći kada biološki otac bude spreman da se uključi i pomogne. Pre toga, a pogotovo pre navršenih 5 godina, ne vidim nikakavog razloga govoriti o nekakavom "fantomu" i narušavati odnos sa čovekom koga dete smatra ocem, a koji se možda upravo zbog činjenica što između njega i dečaka, uz vašu pomoć, stoji još jedan "nevidljiv" čovek (biološki otac), čime može biti ometen da se snađe i adekvatno preuzme ulogu oca, što u psihološkom smislu i zaista jeste. Deca na uzrastu od 3,5 god. izuzetno teško podnose emocionalnu nestabilnost i uznemirenost bliskih osoba, jer se vezuju za sigurne osobe, a ne za mesta. Najteže im pada kada se za njih sigurna osoba ponaša nesigurno. Ukoliko dete (svojim detinjim razumom, dakle gledajući prvenstveno u sigurne osobe od kojih zavisi) proceni da je sigurno, sledeći dečiji korak je da istražuje, vraćajući se sigurnoj bazi kada je ugroženo. Dakle, ukoliko ga sada odvedete u vrtić, sumnjam da će prihvatiti da se odvoji od vas jer može biti "nesiguran da ste vi sigurni". Ustvari, on je uznemiren i nesiguran jer ste vi uznemireni, a vi ste uznemireni jer niste sigurni. zbog čega je on još više uznemiren. I tako u krug. Vaš sadašnji suprug možda prepoznaje svoju izopštenost iz tog začaranog kruga i traži da bude uključen. Kod mene ste svakako dobrodošli, ali napominjem da u Beogradu takođe imate dečjih psihijatara i porodičnih terapeuta, Dr Olivera Aleksić-Hil, Dr Saveta Draganić koje rade u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. Srdačno
Pitanje broj: #17122
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna
Poštovana, za biološkog oca mu možete reći kada biološki otac bude spreman da se uključi i pomogne. Pre toga, a pogotovo pre navršenih 5 godina, ne vidim nikakavog razloga govoriti o nekakavom "fantomu" i narušavati odnos sa čovekom koga dete smatra ocem, a koji se možda upravo zbog činjenica što između njega i dečaka, uz vašu pomoć, stoji još jedan "nevidljiv" čovek (biološki otac), čime može biti ometen da se snađe i adekvatno preuzme ulogu oca, što u psihološkom smislu i zaista jeste. Deca na uzrastu od 3,5 god. izuzetno teško podnose emocionalnu nestabilnost i uznemirenost bliskih osoba, jer se vezuju za sigurne osobe, a ne za mesta. Najteže im pada kada se za njih sigurna osoba ponaša nesigurno. Ukoliko dete (svojim detinjim razumom, dakle gledajući prvenstveno u sigurne osobe od kojih zavisi) proceni da je sigurno, sledeći dečiji korak je da istražuje, vraćajući se sigurnoj bazi kada je ugroženo. Dakle, ukoliko ga sada odvedete u vrtić, sumnjam da će prihvatiti da se odvoji od vas jer može biti "nesiguran da ste vi sigurni". Ustvari, on je uznemiren i nesiguran jer ste vi uznemireni, a vi ste uznemireni jer niste sigurni. zbog čega je on još više uznemiren. I tako u krug. Vaš sadašnji suprug možda prepoznaje svoju izopštenost iz tog začaranog kruga i traži da bude uključen. Kod mene ste svakako dobrodošli, ali napominjem da u Beogradu takođe imate dečjih psihijatara i porodičnih terapeuta, Dr Olivera Aleksić-Hil, Dr Saveta Draganić koje rade u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima