Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Poštovana,
Problemi pražnjenja kod dece tog uzrasta mogu poticati od nekoliko uzroka, ali vašim pismom većina se može isključi i problem svesti na neadekvatnu obuku (učenje na higijenu) . Prvo, treba krenuti sa psihoedukacijom deteta, što podrazumeva nabavku prilagođene literature o problemu, a za njegov uzrast odgovarajuća bi bila knjižica "miško ukakanko". Drugo, trebate prestati sa pogrešnim metodama uslovljavanja (kod vas je prvo nagrada, pa onda uslov na ponašanje, što nije dobro jer mozak ne uči po tim principima, več po principu konsekvenci, tako da kada vi nagradite po principu: "evo mi smo tebi kupili ovo a sada ti za nas učini ovo" ne funkcioniše na tom uzrast, jer tehnički gledano, vi nagrađujete prethodno ponašanje. Dakle, ako on prkosi i odbija a vi ga tada podmićijete, to suštinski za mozak jeste učenje da posle protivljenja ide nagrada. Ako postavite prvo uslov na ponašanje a nakon ispunjenja uslova nagradite, onda takav redosled ima smisla. Vi možete pomoći tako što ćete 15-20 minuta nakon obroka stavljati dete na šolju (jer se tada podstiče gastrokolični refleks) , a da biste to što bezbolnije izveli potrebno je da steknete malo "kredita" ore toga provođenjem zajedničkog vremena u igri, poohvaljivanju drugih ponašanja koje dete ispoljava. Potrebno je malo upornosti i doslednosti, kako biste izbegli dva rizika. Prvi, problem regulacije pražnjenja, a instrumentalizacije vašeg ponašanja (da pražnjenje postane način na koji dete kontroliše ponašanje roditelja) za sada toliko.
Pozdrav

Poštovana,
Ukoliko je logopedski tretman indikovan onda ga i treba sprovoditi. Ukoliko je potrebno i savetovanje oko vaspitnog pristupa i to možete učiniti sa psihologom ili d. Psihijatrom. Ono što ste opisali je konflikt a ne terapija. Svi bismo voleli da u naše ordinacije dolaze lepo vaspitana i deca zahvalna za lećenje, ali se to najčešće ne događa, što ne menja stvari oko profesionalnog pristupa. Imate puno logopeda koji su veoma stručni i taktični i u sprovođenju direktivnih i strukturalnih intervencija bez izazivanja konflikta koji ometaju terapiju. Prisustvo roditelja je idealno kada dete i roditelj uče od logopeda šta treba raditi kod kuće. U svetu se radi sa jednosmernim ogledalom koje pomaže da roditelj ne bude u prostoriji (što je povoljnije) a da opet bude uključen u terapijski proces putem edukacije. Kod nas se radi kako se radi, sa velikim razlikama u doktrinama i pristupu u zavisnosti od nivoa stručne edukacije i doedukacije, a vi ćete pronaći nekoga ko će raditi svoj posao stručno, a vas pripremiti za neophodne izmene i u vašem prstupu prema detetu. Ukoliko to stručnjak izgubi iz vida, vi ga podsetite svojim pitanjima (šta planira da radi sa detetom, na koji način, kako vi najbolje možete da pomognete i budete od koristi, da li postoje još neki prostupi, koji se pokazao najboljim kod osetljive dece (i roditelja) i td.) odlazak kod stručnjaka ne podrazumeva pasivno i slepo slušanje, već interaktivni i saradnički odnos. Vaše pitanje savetujem da prosledite i logopedu sa ovog sajta gđi smilji majević.
Pozdrav

Poštovana,
Dakle ima tikove unazad 3 godine, što te tikove svrstava u hronične. Ali niste napisali kakvi su tikovi, jednostavni (jedna grupa mišića kontrahuje) ili kompleksni (više grupa mišića, cela regija, čini pokrete itd), da li su uopšte kontrakcije ili ima i nevoljne produkcije glasova, duvanja i sl. Dobar opis usmerava stručnjaka kojim putem da se vodi. Svuda ste je vodili ne govori mnogo osim da ste lutali bez jasne vodilje. Hajde pojasnite problem, pa ćete dobiti i jasniju vodilju.
Pozdrav.

Poštovana,
Gotovo sve zdrave bebe ispoljavaju neke simptome hiperaktivnosti. Studije iz azijskih država ukazuju da su roditelji zbog svog stanja (preteranog zamora dugotrajnim radom ili bavljem teških kućnih poslova u višečlanim domaćinstvima) bili skloni da precenjuju aktivnost svoje dece (procenjujući ih kao hiperaktivne). Dakle, napišite koje sve to simptome hiperaktivnosti ima Vaša sedmomesečna beba, ali istovremeno sagledajte kako se vi osećate i treba li Vama pomoć (pre svega fizička) od okoline (ne od psihijatra) u podizanju bebe (i ne oklevajte da je potražite). Sagledavanje deteta u svetlu nekog poremećaja predstavlja rizik da se roditelji i postave prema detetu kao da je "problematično" što ono u određenom broju slučajeva na kraju i postane. Srećom takva ponašanja se gube u drugačijem okruženju što stručnjacima pomaže da naprave razliku između naučenog i urođenog ponašanja.
Pozdrav.

Poštovani,
Napisali ste da ste imali savete od dečjeg psihijatra koji su pomogli, a potom napsiali da nemate dostupnog d. psihijatar, a da od saveta psihologa nije bilo pomoći. Ukoliko imate kontakt sa d. Psihijatrom koji Vam je dao uspešne savete, logično je da ga ponovo kontaktirate i ohrabrite se za funkcionalan pristup detetu sa kombinacijom problema kontrole emocija i ponašanja. Ovim putem predlažem dve intervencije koje će generisati sve ostale. Kao prvo, potražite na ovom sajtu tekstove o pozitivnom roditeljstvu i korišćenju tajm aut tehnika (oblast zdravlje dece). One su napisane generalno i treba ih prilagoditi njenom uzrastu (dakle ne zaboraviti da devojčica ima samo 2,5 godine). Druga, takođe brzo ostvarljiva intervencija je uticajna na uspostavljanje bolje kontrole emocija i ponašanja, a zavisi isključivo od Vašeg porodičnog drugačijeg organizovanja. Pošto imate troje dece (na čemu čestitam) potrebno imati i trostruko više snage za njihovo podizanje, što je logično potpuno iscrpljujuće na duže staze, predlažem da što pre obezbedite fizičku pomoć kako bi svako dete (a pogotovo srednja ćerka) imala samo svoje kvalitetno i pozitivno vreme sa Vama i tatom po principu "jedan na jedan". Time ćete vi kao roditelji prikupiti dovoljno "kredita" i da sprovedete tajm aut intervencije. Na kraju, vrtić je sasvim prihvatljiva opcija u Vašem slučaju jer Vama obezbeđuje " punjenje baterija" a ona dobija značajno drugačije strukturisano okruženje i pravila ponašanja koje mora da sledi da bi se prilagodila grupi.
Pozdrav

Poštovana,
Problem separacione anksioznosti (strah od odvajanja) ja veoma retko sagledavam kao problem isključivo deteta (što se može videti kod izuzetno introvertne i osetljive dece) čuvene "pod staklenim zvonom". Obično mnogo više pomaže sagledavanje sistema u kome se strah od odvajanja održava i šta dete čini toliko nesigurnim i zabrinutim (pogotovo za Vas koja želi da je učini sigurnom) kada je ono u relativno bezbednom okruženju (sa bakom, možda i ocem?) i kakvu funkciju njen strah može imati za sistem u kojem živi, dakle u okruženju Vas, tate i bake. I mislim da i vi naslućujete da nešto treba da se promeni komentarišući da Vam se čini da ne uspevate da joj "usadite" sigurnost. Verujem da to želite, ali to nije "igra jedan na jedan" već više hrabrosti moraju da pokažu svi oko nje. Događaj koji opisujete i "grubi" pokušaj odvajanja je samo pojačao bazičnu nesigurnost koja je postojala i pre toga. Iako smatram da se ne radi o ozbiljnom (individualnom) problemu devojčice (već o nosiocu problema), savetujem Vam da u ličnom kontaktu potražite pomoć i pružite više informacija stručnjaku za psihološke probleme dece i porodične odnose (porodičnim odlsakom).
Pozdrav.

Poštovani,
Žao mi je, ali Vam ne mogu odgovoriti na ovako postavljeno pitanje jer zahteva previše prostora. Budite određeniji u opisu ponašanja Vašeg deteta: kog je pola, kakav je u ostalim segmentima ponašanja i razvoja, da li ima samo emocionalni problem ili još neki problem, od kada se tako ponaša, gde se tako ponaša, kako se vi ponašate kada se takvo ponašanje pojavi, koliko traje, kako se smiruje, da li ga ometa u funkcionisanju, da li njemu ne smeta a Vama smeta i mnogo toga.
Pozdrav.

Poštovana,
Savetujem da odvedete dečaka na pregled dečjem neurologu, koji će osim svog nalaza indikovati i eeg snimanje i druge preglede ukoliko proceni da su potrebni. Tek nakon toga treba sagledavati da li se radi o problemu spavanja, noćnih strahova ili drugih porblema koji se tiču dečjeg psihijatra.
Pozdrav

Poštovana kolegenice,
Svako može analizirati zašto baš pred kraj fakulteta odugovlačite dobijajući depresiju i čemu Vam sve to služi. Ja se time ne bih bavio (niti mogu ovako), ali mogu da se priupitam da li ste se ustvari ulenjili ili zaista imate depresivnu epizodu koju trebate prekinuti uz terapiju. U današnje vreme to nije pojava koja treba tako dugo da se održava jer se efikasno leči.
Pozdrav.

Poštovana,
Kao i kod odraslih, i kod dece trljanje sluzokože genitalne regije izaziva doživljaj zadovoljstva, ali nema seksualnu konotaciju, nema sekusalnih fantazija, a sa druge strane deca se ne kriju dok to rade sve dok ne nauče da se to ne radi pred drugima. Kako ste vi opisali, radi se o uobičajenoj pojavi najčešće prolaznog karaktera, kojoj ne treba pridavati značaj, a pogotovo ne zapitkivati dete šta radi iz više razloga. Ako već reagujete, moj savet je da isključivo reagujete blagim fizičkim sputavanjem i sprečavanjem i skretanjem pažnje i ponašanja ka drugoj aktivnosti (ako je neophodno uz kratak komentar da se to ne radi i pohvalu kada prihvati drugu aktivnost). Napominjem da ne treba biti grub i bezkompromisno insistirati.
Pozdrav

Poštovana,
Niste napisali koliko godina ima dete koje treba da odraste. Grubo sažeto, postoje dve grupe teorija koje se bave razvojem dece. Prema jednoj deca prolaze kroz različite psihološke faze razvoja (oralnu, analnu itd.) prema kojima su različita ponašanja objašnjiva prolascima kroz te faze. Druga velika grupa teorija sagledava dečje ponašanje kroz učenje ne negirajući fazičnost u razvoju ali ga posmatrajući kroz sazrevanje mozga i sticanje sposobnosti za učenje različitih ponašanja. Dakle, jedna grupa teorija ukazuje na predodređenost a druga na učenje. Kao pristalica ove druge grupe teorija, smatram da su sva ponašanja koja nisu odraz psihopatologije, naučena. A kako se neko ponašanje nauči, istim principima se može i odučiti. Ako ne želite da Vaše dete spava u Vašem krevetu, onda se tako i ponašajte. Burnim reakcijama deca instrumentalizuju roditelje (uslovljavaju ih) da roditelji čine ono što deca žele. Te reakcije su normalne za period kada dete nema moć govora ili kada roditelji i okolina nemaju moć uviđanja sopstvenog štetnog ponašanja na dete pa se dete time brani, buni i ukazuje na meru, ali vremenom deca uviđaju da je to moćno oružije i za vaspitavanje roditelja, umesto da se vaspitavanje dešava u suprotnom pravcu. Naravno, bez fizičkog i emocionalnog nasilja.
Pozdrav.

Poštovana,
Deca ne uče civilizovano ponašanje upornim objašnjavanjem već doslednom primenom konsekvenci za necivilizovano ponašanje. Polazak u vrtić će biti pravi test za dete i porodicu, jer ukoliko se u strukturisanim uslovima kakvi vladaju u vrtiću uporno zadržavaju opisni obrasci ponašanja, onda svakako treba potražiti pomoć dr psihijatra koji će razmotriti o kakvom se problemu radi (adhd, odd i drugi). Ukoliko se ponašanje deteta menja i selektivno primenjuje zavisno od konteksta onda se u ponašanju odraslih koji dete uče ponašanju mora nešto menjati.
Pozdrav.

Poštovana,
Šamaranje, ograničavanje kretanja i slična maltretiranja koja si opisala spadaju u zlostavljanje, odnosno ponašanje koje je kažnjivo. Savetujem ti da porazgovaraš otvoreno sa nekim iz familije o tome šta se u kući događa i kakvom si vaspitanju izložena, jer svaki drugi pokušaj i traženje magične rečenice su trenutna rešenja bez jasnog ishoda. Svakako su ti na rasoplaganju i druge mogućnosti kojima pribegavaju tvoji vršnjaci u sličnim situacijama kada se obraćaju centru za socijalni rad i prijavljuju svoje roditelje za nasilje u kući (fizičko i emocionalano). Smatram da je mnogo bolje "otvoriti" priču o nasilju u kući sa nekim u koga imaš poverenje, a može napraviti uticaj na majku, a ukoliko nema ni jednog drugog rešenja ne treba oklevati ni u traženju pomoći institucija koje su za to angažovane. A što se dečka tiče, ne znam koliko si srećna u vezi sa nekim koga si opisala slično kao majku. Ako jesi, bolje se usresredi na ono što on radi a ne na ono što ti obećava, jer ako krši obećanja, znači da njegova obećanja i ne vrede mnogo, a da su njegovi postupci ustvari ono što on i jeste. Srećno i hrabro
Pozdrav.

Poštovana,
Sva živa bića uče po principu nagrade negativnog potkrepljenja i kazne, tako da uzrast nije bitan, odnosno šta više što je dete mlađe ono prvenstveno uči po tim principima jer je u najranijem uzrastu prvenstveno motorno, a po najmanje kognitivno biće i shvatanje suštine predstavlja precenjenu ideju roditelja zbog koje se okleva sa vaspitavanjem jer se prventveno oslanjaju na razumevanje govora a zanemaruju neverbalno ponašanje koje je do razvoja govora dominantan put učenja dece. Međotim, primena tajm aut zahteva poznavanje druge dimenzije, mere i balansa. Mere u primeni (za uzrast od 2 godine ne duže od 2 minuta). Balans uvek mora biti pomeren u zadovoljenju primarnih potreba tako malog deteta (signali kao što su žeđ, glad, hladnoća, vlaga, emocionalna zanemarenost, nereaktivnost važne osobe koja se stara o detetu moraju biti zadovoljeni i oni nisu nikada razlog primene taj auta).
Pozdrav.

Poštovana,
Ne mora baš sve što izgleda neuobičajeno odmah biti i patološko. Obzirom da Vaša ćerkica ima svoj ritual od ranog detinjstva ja bih ga tako i posmatrao, a ne kao nekakvo prisilno ponašanje. Rituale i prisile treba razlikovati, pre svega u zadovoljstvu. Rituali se čine sa zadovoljstvom, a prisilne radnje su tu da ponište neku strašljivu i katastrofičnu misao i uglavnom njihovo izvođenje zamara osobu i prilikom izvođenja ne oseća nikakvu prijatnost. Religiozne osobe osećaju jaku potrebu za posete religijskim hramovima, čitanju ili izgovaranju molitivi ispovedanju i sl. I za to je svakako potrebna doza privatnosti, a ponašanje većine vernika ne predstavlja nikakvu patologiju. Činjenica da Vaša ćerka ima sličnu potrebu (za privatnošću) govori i o kritičnosti u sagledavanju sopstvenog ponašanja u odnosu na druge, ali se verovatno ne želi ni odreći zadovoljstva u navici koju toliko godina održava. Da ne biste imali strepnju zbog njenog ponašanja i sumnje da se radi o "naslednoj" bolesti, savetujem Vam da potražite dečjeg psihijatra sa kojim biste detaljnije razmotrili aktuelno ponašanje.
Pozdrav.

Poštovana,
Malo psihijatara se u svojoj karijeri može pohvaliti da je imalo iskustva sa stanjem kakvo je npr. dvostruka ličnost. Ja se (ne) mogu pohvaliti da sam do sada imao takvo iskustvom. Teorijski, mogu Vam reći da ozbiljnost poremećaja zavisi od učestalosti i ozbiljnosti učinjenih dela tokom izmene stanja svesti, ali u svakom slučaju je potrebno potražiti psihoterapeuta (nije baš najbitnije koje psihoterapijske orijentacije) ali koji je imao iskustva u radu sa ovim poremećajem i radom sa osobama koje su bile zlostavljane.
Pozdrav.

Poštovana,
KBC "Dragiša Mišović" adolescentno odeljenje.
Pozdrav

Poštovana,
O svim problemima koje ste naveli možete da čitate u meniju " zdravlje dece" ukoliko pogledate tekstove " kako izaći na kraj sa detetovom ljutnjom", "deca i disciplina", "kako koristiti tajm aut", "deca koja kradu" i slično.
Pozdrav.

Poštovana,
Više od mene će Vam pomoći lekar koji može da pregleda Vaše dete (specijalista dečje psihijatrije, ali ne i psihijatar za odrasle), jer bez obzira što ima 2,5 godine nikako nije rano da se taj pregled izvrši jer ste me nekako sa 3 rečenice ubedili da je to zaista potrebno. Prvenstveno treba razdvojiti nekoliko mogućih razloga (stanja) zbog kojih može doći do disharmonije razvoja i njih treba sagledati objektivnim pregledom.
Pozdrav

Poštovana,
U tom uzrastu, žmirkanje je prolazna pojava i roditelji mogu pomoći na dva načina: prvi, da postane stalna pojava (što čine češće svojim intervencijama i opomenama) i drugi, da pomognu da ostane prolazna pojava (konsultovanjem prvo sa očćnim lekarom i zapažanjem svih drugih stvari koje mogu da utiču na pojavu žmirkanja osim primećivanja samog žmirkanja). Dakle, oni lekar i bez komentara detetu.
Pozdrav.