Granični poremećaj ličnosti

Poremećaji ličnosti su dugotrajni i neadekvatni obrasci sopstvenog iskustva i ponašanja koji se značajno razlikuju od očekivanog u određenoj kulturi. Ovakvi obrasci dovode do pogrešnih zaključaka o sebi i drugima i do nekontrolisanog emocionalnog reagovanja. Poremećaji ličnosti se javljaju još u ranoj adolescenciji, nefleksibilni su, moguće ih je uočiti u širokom obimu različitih situacija i dovode do značajnog oštećenja socijalnog i radnog funkcionisanja.

Kako okolina doživljava osobe sa graničnim poremećajem ličnosti?

U svakodnevnom govoru, neretko čujemo opise ljudi koji imaju određe poremećaje ličnosti kao što su: emocionalni vampir, narcis i manipulator, težak čovek, čudak. To su u stvari sve opisi ljudi koji imaju poremećaj ličnosti.

Ono što je karakteristično za osobe sa graničnim poremećajem ličnosti jeste da imaju nefleksibilne i neadekvatne obrasce reagovanja u međuljudskim odnosima i u situacijama koje podrazumevaju izvesne adaptacije na neke stresogene događaje. Ove osobe imaju ozbiljne teškoće u radu i ljubavi zbog neadekvatnih emocionalnih doživljavanja. One imaju problem sa ego granicama koje su vrlo nestabilne i zbog toga ulaze u različite konflikte sa ljudima. To se ispoljava tako što te osobe doživljavaju da imaju problem sa drugim ljudima, dok drugi ljudi upravo imaju problem sa njima.

Kako se klasifikuje poremećaj ličnosti?

Za ljude koji imaju granični poremećaj ličnosti kao i za ostale poremećaje ličnosti osobeno je to da nisu dostigli adekvatu emocionalnu zrelost. Kada je granični poremećaj ličnosti u pitanju on je posebno karakterističan. U psihijatriji se kaže da su ove osobe stabilne u svojoj nestabilnosti. One često ističu da se u njima nalazi ogromna emocionalna praznina koja ih boli.

Postoji nekoliko karakterističnih pojmova koji se vezuju za granični poremećaj ličnosti. Najpre to je doživljaj praznine koji je hroničan i izuzetno bolan. Imaju vrlo burna emocionalna regovanja i oscilacije, često vrlo sniženu frustracionu toleranciju i vrlo impulsivno reaguju, a ne mogu da adekvatno odmere tu svoju reakciju. Dešava se da dolazi do različitih samopovređivanja. Neretko se radi i o takozvanim apel fenomenima, kada imaju potrebu da pošalju poruku ljudima oko sebe da obrate pažnju na njih. Često se osećaju nevoljeno jer imaju bazično veliki strah od ostavljanja i napuštanja. Stalno testiraju granice osobe koja je sa njima. Imaju strah od toga da im neko bude jako blizu i da oni sami možda neće izgledati dobro u očima te osobe, da će ta osoba onda otići i napustiti ih.

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti granični poremećaj ličnosti podrazmeva emocionalno nestabilni poremećaj ličnosti, pa se on zapravo deli na granični i na impulsivni tip i upravo se osobe, koje smo ovako opisali, tako i dijagnostikuju.

Razlika između graničnosti i graničnog poremećaja ličnosti

Graničnost je pojam koji je prvo uveo Oto Kemberg i on podrazumeva karakteristike kao što su difuzija identiteta i mehanizmi odbrane koji su centrirani oko splitinga. Dakle, primitivniji mehanizmi odbrane i očuvan test realiteta. Ovakvu graničnu organizaciju imaju i drugi poremećaji ličnosti. Tu dolazi i do preklapanja kada je u pitanju dijagnostika i veoma je važno to prepoznati i razumeti.

Dakle, kod ljudi koji imaju graničnu orgnaizaciju ličnosti, mehanizmi odbrane su centrirani oko splitinga i oni su u stvari primitivniji. To su mehanizmi odbrane koji normalno postoje kod dece na dosta ranom uzrastu i oni nam služe da prihvatimo život u periodu kada možda nemamo objašnjenje za neke stvari koje nam se u njemu dešavaju.

Kada dete primenjuje spliting ono ne može da napravi adekvatnu integraciju objekta. To znači da dete posmatra svet kao crn ili beo, dobar ili loš. Isti pogled na svet imaju i ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti. Ne mogu da vide sebe a ni druge ljude u kontinuitetu. Dakle, ne mogu da razumeju da su ljudi kontinuirani u vremenu i u tom smislu celoviti, tako da u jednom trenutku nekoga obožavaju a u drugom tu istu osobu mogu da mrze. Isti mehanizam primenjuju i na sebe tj. oni i sebe na isti način doživljavaju.

Faktori za nastanak graničnog poremećaja ličnosti?

Kada govorimo o uzrocima nastanka graničnog poremećaja ličnosti, govorimo o multifaktorijalnom poreklu.

• Genetsku predispozicija - svi se mi rađamo sa određenim temperamentom i on podrazumeva intenzitet naših reakcija, pa tako i osobe sa graničnim poremećajem ličnosti.
• Biološki činilac odnosno nivo seratonina.
• Socijalni faktori - utiču na to kako će se naš karakter oblikovati. Za socijalne faktore najznačajnije su poruke koje dete dobija tokom odrastanja - verbalne i neverbalne, zatim modelovanje od strane drugih ljudi, pre svega važnih drugih ljudi kao što su roditeljske figure ili onih koji su brinuli o detetu tokom odrastanja. To sve utiče ukupno na to kako će se formirati ličnost i da li će se ona formirati u pravcu poremećaja ličnosti.

Važno je napomenuti da kada se uoče neki obrasci, koji mogu da podsećaju u dečijem dobu, na obrasce koje imaju ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti, da se to prati i usmerava. Neki od obrazaca jesu da je dete hipersenzitivno, da naglašenije reaguje u nekim situacijama, da je impulsivnije. Ukoliko roditelji to prepoznaju na vreme ili ljudi koji su uključeni u obrazovanje tog deteta, to može da pomogne detetu i toj osobi da razvije neki svoj talenat i da se ponovo formira na jedan veoma adekvatan, zdrav način. Sa druge strane, ukoliko se to ne prepozna na vreme, ukoliko se neadekvatno postupa u tim situacijama, postoji rizik da će ta osoba razviti neki od poremećaja ličnosti.

Kada je u pitanju granični poremećaj ličnosti u periodu adolescencije se jasno izražavaju pomenuti simptomi i tada se jasno i postavlja dijagnoza. Međutim, uvek se uzima u obzir to, da je period sazrevanja kod različitih ljudi različit. Tako da treba biti obazriv i sve podobno analizirati.

Osećaj bolne praznine i strah od napuštanja kod osoba sa graničnim poremećajem ličnosti

Jedan od termina kako se ranije opisivao granični poremećaj ličnosti bilo je takozvana ambulantna shizofrenija. Reč je u tome da ove osobe imaju gotovo kontinuirani doživljaj  bolne praznine i ona dolazi od burnih emocionalnih doživljavanja koji oni imaju, nestabilnosti u afektu. Ove ličnosti imaju česte promene raspoloženja i velik strah da će biti ostavljeni. Taj strah od napuštanja je ogroman i upravo ima veze sa ranim detinjstvom. Kako dete doživljava intentenzivan strah od napuštanja?

Dete oseća strah, ne samo da bi ono moglo biti napušteno, nego na primer, dovoljno je samo to da se majka nije pojavila u određeno vreme negde, nije se vratila ili otišla je negde, da dete ima doživljaj da se majka neće nikada vratiti. Ono doživljava to kao da je zauvek napušteno i ono što je detetu najveći strah jeste u stvari da neće preživeti jer ne može da preživi bez majke.  To je doživljaj egzistencijalne ugroženosti.

Isti doživljaj ima i osoba sa graničnim poremećajem ličnosti. Ta osoba nije u stanju da izbalansira svoja emocionalna doživljavanja jer ona koristi primitivnije mehanizme odbrane i to je ono gde je u stvari problem. Zato postoji stalni strah od napuštanja a sa druge strane vrlo veliki strah od bliskosti, kao i neprihvatanje sebe. Pa onoga ko je u njenoj blizini, u jednom danu obožava a nakon toga ga mrzi i sve se to dešava izuzetno brzo. Sklonost ka samopovređivanju ima za cilj da ublaži unutrašnju teskobu i bol. Često se čuje od ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti, da ih samopovreda manje boli nego bol koji osećaju iznutra.

Značajno za granični poremećaj ličnosti jeste da su simptomi ego - simptoni, zapravo ljudi ne prepoznaju da imaju oni sami neki problem. Uglavnom navodi se da ljudi koji imaju granični poremećaj ličnosti najčešće dolaze na psihoterapiju jer im smetaju drugi ljudi. Ne vide da problem potiče od njih. Oni prepoznaju da imaju problema u komunikaciji ali ne vide uzrok tog problema i sa tim pitanjima dođu na psihoterapiju.

Odnos koji osobe sa graničnim poremećajem ličnosti razvijaju se psihoterapeutom je vrlo delikatan i kroz taj odnos se takođe, provlači sve ono isto što se provlači kroz druge odnose. Dakle, oni i sa psihoterapeutom često ulaze u nešto što se zove racio psihološka igra, šalju različite signale i testiraju granice psihoterapeuta kao što to rade i sa drugim ljudima. Zato je jako važno kada psihoterapeut radi psihoterapiju sa ovim ljudima, da mora da bude sertifikovani psihoterapeut, koji već ima nekog psihoterapijskog iskustva ili da je u procesu vrlo intenzivne supervizije. Psihoterapeut u radu sa graničnim poremećajem ličnosti mora vrlo delikatno da analizira sve vreme šta se dešava u psihoterapijskom procesu, da analizira transfer i kontratransfer odnosno odnos između terapeuta i klijenta. I zbog toga nekada ukoliko sobe sa graničnim poremećajem ličnosti otpočnu psihoterapijski rad sa psihoterapeutima koji nisu adekvatno edukovani, to može da bude povređujuće za njih.

Kako do dobre komunikacije sa osobom koja ima granični poremećaj ličnosti?

Osobe sa graničnim poremećajem ličnosti se osećaju kao da su na emocionionalnom rolerkosteru. Slično se osećaju i ljudi kojima je stalo do njih. Šta se u stvari dešava? Šta vide ljudi koji su članovi porodice? Vide brze ishitrene reakcije, nekad vrlo plahovito ponašanje. Često različite autodestruktivne obrasce, da osoba mimo toga da što se samopovređuje, radi to na različite načine. U situacijama kada kada dođe do konflikta, ne bira reči kako će povrediti drugu osobu. S druge strane, nekada može da ispolji heteroagresivno ponašanje spram druge osobe, zbog doživljaja nemoći.

Izuzetno je važno, da ljudi koji imaju osobu sa graničnim poremećajem ličnosti do koje im je stalo, da najpre samo pokušaju da razumeju kako se ta osoba oseća i da to što ispoljava ta osoba nema veze sa njima. Dakle, to kako se ponaša osoba sa graničnim poremećajem ličnosti ima veze samo sa njenim problemima koji su duboki, unutrašnji i čini je u stvari disfunkcionalnom u mnogo čemu. Ono što je potrebno osobi koja ima graniči poremećaj ličnosti je umirenje u stresnoj situaciji, kao što se svi mi i umirujemo. Prvo je važno da umirimo ego stanje dete - da se umirimo kao kada smo bili deca. Jako je važno da se postigne određena rutina. Kada imamo rutinu, mi zapravo imamo odrednice koje nas stabilizuju i čine da se osećamo bolje. Tako je i ljudima koji imaju granični poremećaj ličnosti, iako se to značajno teže kod njih postiže. Zato je potrebno da se ljudi koji su u okruženju, postave tako da postave vrlo jasne granice ali da te granice postavljaju na način koji poštuje biće druge osobe. Dakle da se u komunikaciji nikada ne koriste etikete za onu drugu osobu. Da se ne govori negativno o biću druge osobe, da se uspostavi takva komunikacija da čak i kada postoji sukob mišljenja, uslovno rečeno svađa, nema uvreda bića druge osobe.

Da li se granični poremećaj ličnosti javlja samostalno ili udruženo sa nekim drugim psihičkim poremećajima?

Osoba koja ima ograničini poremećaj ličnosti ima potrebu da nekako umiri svoja intenzivna unutrašnja doživljavanja, tako da neretko poteže za alkoholom i narkoticima. Takođe, često se dešava da se razvije stanje depresije ili se dešava nekada da se neko stanje prepoznaje kao graniči poremećaj ličnosti a da se onda u stvari kasnije vidi da se tu ipak razvija i bipolarni afektivni poremećaj.

Kod graničnog poremećaja ličnosti javljaju se različite epizode posebno u nekim vrlo stresnim životnim okolnostima. Postoje epizode depresije koje su prilično česte ili mogu da se jave i psihotične epizode. Dakle, epizode u kojima imamo i elemente otuđenja od realiteta. To su stanja kada je potrebno uključiti i farmakoterapiju. Što se samih lekova tiče, različiti lekovi se primjenjuju u zavisnosti od toga u kom smeru dolazi do pogoršanja stanja kod poremećaja ličnosti. U određenim fazama primenjuju se lekovi lekovi iz grupe antidepresiva i antipsihotika. Antipsihotici su posebno od pomoći kada postoji zloupotreba psihoaktivnih supstanci.

Kada se stabilizuju ovakva pogoršanja, sledi psihoterapija koja je i suština lečenja ovog poremećaja. Psihoterapija je proces koji je zaceljujući i isceljujući i to je nešto što je posebno dragoceno za ove ljude. Potrebno je da postoji kontinuitet u psihoterapiji i odnos između psihoterapeuta i klijenta treba da bude takav da se klijent oseća bezbedno, da ima mogućnosti da podeli sa psihoterapeutom sve to što doživljava, čak i situacije koje su vrlo delikatne. Praktično ono što se dešava u odnosu psihoterapeuta i osobe sa graničnim poremećajem ličnosti jeste da se ponovo gradi odnos roditelj - dete, da bi se kasnije to pretvorilo u pravi odnos dvoje odraslih ljudi.

Saveti psihijatra za samopomoć osobama sa graničnim poremećajem ličnosti

Ono što bi bio najviši mogući terapijski cilj za svakog čoveka, a posebno za granični poremećaj ličnosti jeste samoprihvatanje i samoljubav. Ovaj cilj jeste teško dostižan ali postoje koraci kako da se do njega dođe. Postoje različiti psihoterapijski pravci koji su tako osmišljeni, da se baš bave ljudima sa graničnim poremećajem ličnosti i oni imaju različite tehnike. Na primer da u situacijama kada je osoba stabilna, kada se oseća dobro, da napravi neku kutiju u kojoj će ubaciti predmete koje je podsećaju na neke trenutke u životu koji joj pružaju instant stabilnost. Ovo je bitan korak jer kada se oseti neka emocionalna nestabilnost, osoba može da uzme tu kutiju i pročita nešto što je sebi pisala u trenucima kada se osjećala dobro, pogleda možda dragu fotografiju... Takođe, postoji spisak koraka koje može osoba da uradi u situacijama kada se oseća loše. Na primer, okrene broj telefona osobe koja joj je podrška kako bi prebacila fokus na nešto drugo. Važno je da osoba upozna sebe i da prihvati, da to što joj se dešava nije nešto čega treba da se stidi. Bitno bi bilo upravo da nauči da o tome razgovara s ljudima iz okruženja, s druge strane bilo bi dobro da i ti ljudi iz okruženje da pruže osobi sa graničnim poremećajem ličnosti stabilizaciju i zaštitu - da zna da nije odbačena.

Obraćanje stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlje je nešto što je dragoceno u radu sa ljudima koji imaju granični poremećaj ličnosti i sami psihoterapeuti imaju specifične principe. Postoje dogovori u kojim situacijama osoba može da pozove psihoterapeuta, tako da nekada i on može da ukaže prvu pomoć. Postoji brojni SOS telefoni koji upravo mogu da posluže za to da osoba koja je u stanju krize pozove i umiri se. Takođe, važno je da ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti razumeju značaj farmakoterapije jer su lekovi ti koji mogu da izbalansiraju, da isplaniraju to što se hemijski dešava zapravo u njihovom mozgu.

Poruka pacijentima

Adaptacija ličnosti je nešto što svaka osoba ima. Dakle, svaka osoba se može definisati kroz kombinaciju adaptacija ličnosti a upravo se te adaptacije ličnosti zovu na sličan način kao i sami poremećaj ličnosti, pa imamo opsesivno kompulzivnu adaptaciju, antisocijalnu adaptaciju, šizoidnu ličnost... To samo govori u prilog tome da u svakom od nas postoje određene crte ličnosti koje nalikuju onim crtama koji imaju i ljudi sa graničnim poremećajima ličnosti. Ono što je jako važno naglasiti upravo jeste nivo funkcionalnosti, dakle osoba koja ima granični poremećaj ličnosti ima priličan problem sa funkcionisanjem na različitim poljima, u međuljudskim odnosima, u partnerskim relacijam, u poslovnom okruženju. Bitno je napomenuti te osobe mogu normalno da rade, mogu da zasnivaju porodice, da funkcionišu u svakodnevnom životu, s tim da oni imaju određenu disfunkcionalnost u svim ovim relacijama.

Naposletku važno je naglasti da dramatične reakcije koje imaju osobe sa graničnim poremećajem ličnosti nemaju veze sa članovima njihovih porodica, partnera ili prijatelja. Stoga, ako svet posmatramo iz njihove perspektive biće nam lakše da budemo sigurna baza za njih ukoliko je to neko do koga nam je stalo i sa kim želimo da nastavimo da živimo.