Psihoze - značenje, simptomi i podela

Šta je psihoza?

Psihoza je psihičko stanje u kome postoji izobličen, izvitoperen doživljaj realnosti. Taj izmenjeni doživljaj prati neki od ovih simptoma: sumnjičavost, osećaj da neko upravlja osobom, ili da joj se svi smeju, da pričaju o njoj, osećaj da povremeno postoji buka, ili glasovi u okolini, koje drugi ne čuju, i sl. Osoba sve te že može da razlikuje šta je realno, a šta nije.

Pored toga, kod osobe sa psihozom može da se pojavi neraspoloženje, napetost, poremećaj spavanja, povlačenje od ljudi, slabiji rezultati u učenju, na poslu i u mnogim životnim aspektima. Postoje i slučajevi u kojima se javlja povišena energija, razdražljivost, uverenje da osoba ima posebne moći, znanja, iznenadno interesovanje za neobične, obično okultne teme…

Psihotična epizoda obično izoluje osobu od okoline, remeti odnose. Lični razvoj će stati, ča  skliznuti unazad, biće upadljivije slabljenje u školi, na fakultetu, na poslu. Ove promene utiču i na porodicu osobe  - mogu  se pojaviti visoka napetost, česte svadje, prekor ili prekid odnosa...

Što se duže ove promene ne leče, ne zaustave, raste rizik da strada ne samo pogodjena osoba, već i osobe iz njenog bliskog okruženja.

Oko 1-3% populacije ima šansu da doživi psihotičnu epizodu u nekoj fazi svog života.

Kod 80% osoba kod kojih postoji psihotični poremećaj, prve promene su nastupile u uzrastu 16-30 godina.

Ko je ugrožen ?

Psihotični poremećaji nastaju zbog kombinovanih efekata gena i uticaja iz naše okoline, i to od začeća, pa na dalje.

Glavni faktori prijemčivosti (engl. susceptibility) za psihozu su:

• biološke prirode (osoba u svojoj konstituciji ima veliki broj rizičnih varijanti gena koji su važni za obradu informacija i za kontrolu ponašanja), ali je pojava simptoma u dobroj meri i pod
• uticajem sredine (osoba je u  detinjstvu ili ranoj adolescenciji prolazila kroz situacije koje uzemiravaju, ugrožavaju osećaj sigurnosti i pripadanja: psihološke traume u detinjstvu, vršnjačko zlostavljanje u školi, emigracija, život u urbanom okruženju) i
• zlaganja pojedinim supstancama koje su toskične za osetljiv mozak (npr. zloupotreba marihuane i ostalih psihoaktivnih supstanci).

Procena rizika vrši se kroz intervju, koji vodi obučeni lekar (psihijatar), a ponekad je dobro da se angažuje i tim stručnjaka (psihijatar, psiholog, socijalni radnik), da se obave testiranja psihološkim instrumentima, kao i odredjena laboratorijska, elektroencefalografska, tomografska i druga medicinska ispitivanja.

Danas još uvek ne postoji genetski test kojim bi se otkrilo koliki rizik za psihozu nosi svako od nas pojedinačno.

Koji su principi lečenja?

Lečenje se prilagođava individualno.

Metod se bira nakon pažljivog upoznavanja i ispitivanja. Psihoza nekad može da bude posledica drugih bolesti, koje se ne leče psihijatrijski već neurološki, internistički, hiruški ( sekundarna psihoza), pa je važno proveriti opšte stanje osobe i odabrati pravu terapiju.

Osnovni fokus lečenja su kontrola nemira, neprilagodjenog ponašanja, pozitivnih psihotičnih simptoma i sekundarnih simptoma, kao što su nesanica, uznemirenost i nedovoljna lična nega.

Primarni simptomi psihoza u užem smislu, efikasno se leče stabilizacijom dopamnina i ostalih monoamina u mozgu.   

Danas je u upotrebi velika paleta lekova koja deluju na monoamine u CNS, a njih isključivo proisuje specijalista psihijatar/neuropsihijatar, koji takodje prati dejstvo lekova i prilagodjava dozu. Lekar se takodje trudi da proceni koji način davanja leka najviše odgovara pojedincu (tablete koje se gutaju, tablete koje se rastvaraju u usnoj duplji, lek u kapima, injekcioni kratkotrajni ili injekcioni dugodelujući oblici leka).

Ako se neko javi na lečenje rano, ako ima blage simptome, vrlo male doze leka mogu uspešno da reše problem.

Sekundarni simptomi – postoji veliki broj dodatnih, nefarmakoloških metoda koje sprovode lekar, psiholog, radni terapeut ili drugi stručnjaci, koji uz lekove, kada se poremećaj delimično povuče, pružaju podršku na više načina:

• Pomoć osobi da prihvati poremećaj i savlada traumu povezanu sa poremećajem,
• Prihvatanje izvesnog zaostatka u postignućima na socijalnom, školskom i profesionalnom nivou,
• Suočavanje sa negativnim simptomima,
• Suočavanje sa sekundarnim morbiditetom (post-psihotična depresija ili anksioznost),
• Prevencija recidiva – kontrola faktora rizika i pojačavanje zaštitnih faktora.