Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Moj sincic puni tri godine i strasno je tvrdoglav sto se tice jela. Voli skoro sve da jede, ali je nastao veliki problem kada sam prestala da ga hranim i ostavila ga da sam jede. Da li bi trebalo da ga ostavimo da gladuje dok ne resi sam da jede ili imate neki predlog kako da drugacije resimo taj problem? Molim za odgovor, jer nista drugo sto smo probalinema efekta. Retki su obroci kada sedne da jede bez glupiranja, a ucenjivanje, ubedjivanje i objasnjavanje ga samo zabavlja ili se jos vise inati. Hvala puno, unapred sam vam zahvalna

Moj brat ima 14 godina, vec neko vreme ne ide u wc za veliku nuzdu vec u pantalonama. Na to kaze da nije stigao do wc, da je bio u drustvu i da ga je mrzelo. Pokusavala sam da mu objasnim situaciju, da nije lepo, da se to oseca ali on sve to negira, da niko mu nije zamerao. . . Ne znam sta vise da mu radim, pomozite!

Postovanje, imam sina od devetnaest meseci, zivim sama s njim, posto mi je suprug preminuo kada je dete imalo tri meseca. Kada je napunio godinu dana poslala sam ga u jaslice, da bi se druzio sa drugom decom, i razvijao se u normalnoj sredini. Ima bronhitis, i samim tim svremena na vreme izostaje iz jaslica. I dan danas se jako tesko adaptira, ostaje placuci. Jako mi je tesko, posto je on jedno veselo i inteligentno dete. Vaspitaci kazu da ne znaju sta da rade, njihov psiholog kaze da on ima tesku adaptaciju i da zele da razgovaraju samnom. Kada dodjemo kuci, on brblja, i smeje se, kao da nista nije biloi danas sam ga ostavila, ostao je zacenjen, dusa me je bolela. Ja sam uporna, odvodim ga u jaslice, izlazimo u drustvo, u park, kuda got da odemo raspolozen je, samo je u jaslicama katastrofa. Ne znam vise sta da radim. Napominjem, bez obzira sto smo sami, mom sinu ne nedostaje ama bas nista, ljubavi ima, toga najvise, pa ostalo. . . Stvarno je jedan veselko, i ne mogu da ga zamislim uplakanoga. A ko mozete dajte mi neki savet. Hvala

Poštovani doktore, moj sin ima 23 meseca, zdrav-prav dečak! Krenuo je u jaslice sa 14 meseci, privikavanje je u prvih nedelju dana bilo teško sa dosta plakanja ali se postepeno to sredilo. Onda je usledila zima pa njegovi česti bronhitisi, te zbog ustanovljene astme i čestih prehlada nije išao u vrtić od novembra do kraja februara. Onda počinje teže navikavanje nego ono prethodno, jere kako kažu vaspitačice napravljena je velika pauza a kako je stariji to je privikavanje teže. Sada redovno ide u jaslice, retko kad odsustvuje i to nije duže od pet dana. Medjutim iako je prošlo dosta vremena on se još nije navikao. Tamo uvek lepo spava i jede. Postoje dani, pa i nedelje, kako mirno udje unutra malo kenka ali bude generalno ok. Onda odjednom počinje da plače već kući, pa i tamo nastavi. Taj rastanak mu je gotovo uvek težak. Često kad udje traži odmah da ide u krevet i da spava, iako je ustao pre sta vremena. Zaključili smo da je to neki njegov odbranbeni mehanizam. Ali mene to brine? Da li je to normalo? Da li može zbog toga što ide u vrtić, a pri tom ne voli da ide tamo, da ima neke traume i sad i kasnije u životu? Sa druge strane, često spominje svoje vaspitačice u vrtiću (sa osmehom) , priča kako se igra sa njima, pokaže nam kad ga nauče nešto novo, spominje durgare i tome slično. . . I sad na kraju, mene zanima šta da mi roditelji činimo, da li to sve treba da me brine, obzirom da nikako da se navikne, ili je to neka faza u kojoj se on nalazi, pa će se to srediti vremenom? Da li to što se tako dugo nije navikao, znači da treba da taržimo neku stručnu pomoć u vidu terapija ili. . . . Puno hvala.

Poštovani,
juče sam razgovarala sa svojom dobrom drugaricom (24 godine) o njenom problemu a to je opsednutost hranom. Kada smo se pre 6 godina upoznale ona je bila i zuzetno mršava, trčala je, bavila se sportom, pazila na ishranu. U međuvremenu se znatno ugojila što mi je bilo čudno znajući koliko voli da bude mršava. Pre nekoliko meseci je bila kod nutricionistkinje koja joj je dala plan ishrane koji joj je pomogao da uz vežbanje izgubi na težini. Međutim, juče mi je pričala kako ima strašne napade proždrljivosti koji traju danima kada unosi ogromne količine hrane. Posle prežderavanja naravno mrzi sebe a priznala mi je da ponekad čak izaziva povraćanje i uzima laksative. Kaže da je već išla kod psihologa koji joj je rekao da "mora sama da se izbori sa problemom. Ona inače ima specifičnu porodičnu situaciju pošto su joj roditelji razvedeni od njene druge godine, pripala je ocu pošto je majka, kako kaže, nije želela. Otac i tetka joj pružaju svu moguću ljubav i razumevanje ovog sveta, međutim kao da joj to nije dovoljno. Već nekoliko godina ona i majka ne komuniciraju zbog čega je i počela da ide kod psihologa. Razumem je jer imam sličan problem sa prekomernim uzimanjem hrane kao " kompenzacijom za emotivnu prazninu" kako mi to zovemo. Ja lično mislim za sebe da patim od manjka samopouzdanja a viška samokriticizma isto kao i moja drugarica. Moje pitanje je: ima li izlaza iz tog vrzinog kola i kako same da se izborimo sa problemom (koji nije mali) kako je njoj rekao psiholog. Svesne smo da je problem u glavi ali ne znamo odakle da počnemo u njegovim rešavanju.
Unapred zahvalna na odgovoru.

Da li kod deteta od dve godine koje je hiperaktivno može doći do razvijanja poremećaja ponašanja mislim da se zove i adha, ako može recite mi na šta da se obrati pažnja u toku razvoja deteta
Hvala

Poštovani,

imam jedan problem. Obično uveče, počinjem da osećam strahove tipa da ću se ugušiti, umreti, da imam neku najgoru bolest. Ne mogu da vam opišem kako se osećam. Imam 19 god i planiram da od oktobra upišem fakultet i da odem da živim u Bg. Ali opet se plašim odvojenosti od roditelja, i svih tih strahova. Da mi se npr nešto desi a da niko ne bude u blizini da mi pomogne. Ne znam šta mi se odjednom dešava, nekada sam bila baš pozitivna osoba, a sada kad sam sama (obično uveče) osećam taj pritisak u glavi i plače mi se. Ne znam ni da li želim da odem od svojih roditelja i iz svog grada, ali svesna sam da kad tad moram postati samostalna. Ipak, plašim se, najviše zbog ovih osećaja da sam bolesna, iako znam da su mi svi rezultati u redu, najgore od svega je to što mi je za nekoliko dana prijemni, a ja ne mogu da ucim. Molim vas pomožite.

Hvala unapred!

Poštovani,

imam 19 godina i problem koji se postepeno razvija već godinama, a koji preti da svojom kulminacijom potpuno poremeti moj psihički život. Naime, još od dečjeg doba imam veliku ljubav prema medicini i oduvek sam imao ogromnu želju da postanem lekar, govorio sam kako ću najpre završiti srednju medicinsku, zatim medicinski fakultet i tako dalje. Ta moja ljubav nije se odražavala samo kroz doživljaj lekara kao za društvo vrlo važnog delatnika, već kroz interesovanja i vanserijske rezultate postignute prvenstveno iz biologije i hemije.

Međutim, kada je došlo do izbora srednje škole, pod pritiskom okruženja, jer su oni, jelte, stariji, iskusniji, znaju šta je najbolje za mene i moju budućnost, upisao sam ekonomsku školu. Mislio sam da će se s vremenom, pod pritiskom uskostručnog gradiva koje se uči u ekonomskoj školi, moja interesovanja i stavovi izmeniti, ali stvari su postajale sve gore. Suvoparno i, blago rečeno, besmisleno gradivo koje nije odgovaralo mojim afinitetima podstaklo me je na neku vrstu odbrambene reakcije, pa sam počeo da čitam stručne medicinske publikacije na internetu, da se bavim prevodom medicinskih članaka i tekstova, da kupujem manje i više (Gajton) stručnu literaturu, što je dovelo do toga da, iako sam odličan učenik (većinu stručnog gradiva učio sam napamet) , moje znanje vezano za struku bude poražavajuće, pa nisam u stanju da odgovorim koji je predmet izučavanja poslovne ekonomije, a znam, recimo, delovanje cd8+t limfocita na tumorske antigene. Odabir fakulteta (prijemni polažem za 10-tak dana) dodatno je pogoršao situaciju, jer zbog strukture gradiva koje se uči u ekonomskoj školi, posle nje nije moguće upisati medicinu, pa sam primoran da studiram nešto što me ni najmanje ne zanima i ne podstiče na rad i stvaralaštvo. Prosto, ubeđen sam da samo kao lekar imam priliku da ispoljim svoj pun maksimum i da je to jedini posao koji mogu obavljati sa ljubavlju i interesovanjem. Kako se treba boriti sa ovim konfliktom?

Hvala

Imam veliki problem sa učenjem! Imam motivaciju i želju ali već dugo vremena imam i veliki problem koji je ovih dana kulminirao! Imam 25 godina i još 3 ispita do kraja fakulteta (studiram novinarstvo) i shvatio sam da ja jednostavno ne znam učiti! Evo u čemu je problem. Radi se o samom procesu učenja. Mnoge ljude ovih dana pitam kako oni uče, a izgleda da svako ima neke svoje metode koje su totalno različite od čovjeka do čovjeka. Ja imam problem što previše ponavljam lekciju koju učim i to mi oduzima jako puno vremena i frustrira me!

Npr. Učim lekciju koja ima 3 stranice. Moj proces učenja je sljedeći! 1. Pročitam lekciju 3-4 puta da mi uđe u glavu 2. Ponovim lekciju dva puta 3. Ponovo pročitam lekciju 3 puta da vidim gdje sam zapinjao i u slučaju da sam nešto preskočio 4. Ponovo sve ponovim 3 puta da napravljene greške ispravim i finalno sve ponovim 5. Pročitam lekciju za kraj još 2 puta sve ovo mi oduzima jako puno vremena, energije i živaca! Za jednu lekciju mi trebaju u prosjeku dva sata! Pokušao sam sam sebe odgovoriti od ovoga ali jednostavno navikao sam na ovaj sistem učenja i stekao sigurnost u to ali mi to ipak oduzima mnogo vremena! Radi se o tome i da imam naviku i da sam nekako nesiguran u sebe ako smanjim broj ponavljanja!

S druge strane, kada pred ispit prelazim opet cijelu knjigu mnogo mi se lakše sjetiti svega jer sam prvi put ponovo više puta! Moj problem je očit, previše ponavljam i previše vremena mi treba da naučim jednu lekciju dok moji frendovi svi nekako brže nauče i spreme ispit i to me dodatno frustrira! Možete li mi pomoći? Zanima me kako treba učiti? Da li je dovoljno npr. pročitati lekciju 2/3 puta i ponoviti je dva puta i da ja tad smatram da je lekcija naučena. Jednostavno se bojim ako smanjim broj ponavljanja da ću slabije znati lekciju ili da ću je loše zapamtiti!

Hvala vam puno unaprijed!

Poštovani
Pre 2 mjeseca imao sam strašnu saobraćajnu nezgodu. Ta saobraćajna nezgoda uzrokovala mi je mnoge probleme u mom životu. Počeo sam svake noći da sanjam razne saobraćajne nesreće, svakodnevno razmišljam o tome i to mi donosi ogromnu nervozu. 10-ak dana posle te nesreće počelo je po koži glave da mi se pojavljuje nešto u vidu bubuljica. I neko veliko i izraženo crvenilo. To crvenilo je prvi put nestalo posle 3-4 dana. Ali se nakon 2 dana opet pojavilo. I ponovo nestalo nakon 3-4 dana. I tako se stalno vrti u krug. Nisam nikome govorio o tom crvenilu međutim, nedavno sam se sjetio da moj tata ima problema sa živcima i da se i njemu pojavljuje to crvenilo. Pa me zanima samo da li je to prouzrokovano na nervnoj bazi ili je to neki vid alergije? Biću vam zahvalan mnogo na odgovoru!

Juče sam imala ispite i nisam prethodne noći spavala. Nakon ispita (svi su prošli odlično) sam došla kuci jedva dišući. Srce mi je satima ubrzano kucalo a pri svakom udahu osećala samo izuzetno jak bol u predelu grudi i u paralelnom delu leđa. Nisam mogla da stojim koliko sam se loše osećala, i dobila sam temperaturu 37.5. Lekari su mi rekli da je to od stresa i prepisali Bromazepam. A ja još uvek osećam bol pri svakom udahu i malaksalost.
Možete mi reći o čemu se radi?

Imam problema sa mantanjem. Odjedanput mi se pocne mantati ne znam kako i onda me uhvati panika i strah gdje mi bude još mnogo gore. To je počelo od pre šest meseci. Ne znam zasšto. Imam 17 godina 183cm visok i 89 kilograma. Da li je u pitanju nesto u vezi psihe ili je u pitanju nešto drugo molim vas za odgovor. Pre šest meseci sam bio na pregledu na kardiologiji jer mi se nakon tog mantanja počne da ubrzano lupa srce. Svi nalazi uredu. Molim za vaše misljenje. Usto popijem Bosaurin kad mi je jako loše.

Poštovani,

moja kćerka ima 14 godina, visina 170 cm, a težina 69 kg, naš je problem noćno mokrenje. Da li možemo koristiti minirin tablete ili da koristimo sprej? Napominjem da je inače zdrava djevojčica. Do sada nije koristila nikakve lijekove za ovaj problem, sem čajeva, ali bez rezultata.

Unaprijed zahvalna Radmila.

Poštovani!

Moja djevojčica ima 7 godina i teška je 19kg. Inače unosi sve potrebne vitamine i minerale (voli jako voće i povrće) manje od druge djece voli slatkiše. Ima redovne obroke, ali ona nikako da krene da dobija na kilaži. Inače je zdravo dijete i radili smo i sve potrebne pretrage, ali sve je ok. U odnosu na djecu svog uzrasta ona je visinom kao i oni ali težinom sigurno 5 i više kg. Kaska. Uključivala sam joj i mnoge vitaminske sirupe, med i mlijeko unosi svakodnevno. Ima sve što joj je potrebno da napreduje. Rođena je kao fina beba od 3,550kg. I napredovala je odlično do neke svoje 2. god. Od tada je počelo da ide dalje sve sporije. Sve drugo je zanima osim hrane, ali tad mi kada je njoj mrsko nastojimo da joj izdajemo da nebi slučajno preskočila obrok. Znači nemože se reći da gladuje i da nejede, pa da zato ne napreduje. Sa njenim jelom mi se borimo (u pravom smislu riječi) 5god. I to nas više dovodi do ludila pa vas molim da mi date neki savjet kako da pokušam riješiti ovaj problem. Ona nije iskompleksirana i nosila bi od helankica-mini suknjica, ali se bojim da je djeca neće ubrzo početi izazivati s obzirom da je ona već prvi razred.

Hvala

Ja sam Tijana imam 15 godina, visoka sam oko 170cm teška sam 42kg. Da li bolujem od anoreksije?

Hvala

Poštovani,
Imam panično poremetuvanje, kažete mi kako i da li možam da si pomognam samata sebe si?
Hvala.

Poštovani,

imam sina starog 20 mjeseci. Ne znam je li za moj upit bitno, ali dijete je rođeno carskim rezom nakon dugotrajnog i mukotrpnog poroda tijekom kojeg je došlo do bradikardije i fetalne acidoze te se odlučilo dovršiti na taj način. Dijete se razvijalo motorički normalnim ritmom, jedino u govoru zasada zaostaje malo za vršnjacima, ali razumijevanje mu je na visokoj razini pa smo to pripisali "lijenosti" (rečeno nam je da do dvije godine nije zabrinjavajuće za muško dijete da ne govori ako inače pokazuje razumijevanje i ima razvijene druge oblike komunikacije - neverbalne). Problem uz koji je vezano pitanje je zapravo agresija koju dijete u zadnje vrijeme ispoljava prema sebi i prema nama kao roditeljima. Npr. ako mu se zabrani nešto što je on naumio, a mi smatramo neprikladnim, maleni se udara rukicama po glavi ili u ekstremnijim slučajevima, kada je već jako nervozan udari glavom u ormar ili zid. Isto tako, ako ga usred takve neke epizode pokušamo umiriti zagrljajem, on se odupire i grebe nas noktima ili udara rukama. Primijetili smo da kad se mi uspješno kontroliramo u ignoriranju takvih epizoda one se prorijede, ali ne možemo uvijek ne reagirati, ipak nam to izgleda kao krajnje neprimjereno ponašanje. Osim tih "epizoda" dijete je veselo, zaigrano, živahno i inače zdrav. Molila bih vas za objašnjenje je li to ponašanje normalan dio agtresije koju djeca u toj dobi uče svladavati ili da ipak uživo potražimo savjet kod nekog dostupnog dječjeg psihologa?

Poštovani,
Moj sin ima 23 meseca, zdravo i napredno dete. Već par meseci posle rođenja počeo je da burno reaguje kada ga otac drži, nosi i plače, a smiri se čim ga ja uzmem u naručje. S početka sam mislila da je još mali i da je to zbog toga, ali se do dana današnjeg ništa bitno nije izmenilo. Kada je krenuo u vrtić pre par meseci stanje se pogoršalo jer ga je otac vodio u vrtić pa se i zbog toga ljutio na njega. On jednostavno veći deo dana uopšte neće da se igra sa njim, neće da ga tata presvlači, neće da ga on hrani, neće sa njim da se igra, samo mama. Pošto zna da priča često govori "beži tata", "neće tatu", i tome slično. Otac mora maltene da dubi na trepavicama da bi se on igrao sa njim. Ono što želim da naglasim je sledeće: kad ja nisam tu, kad odem na posao ili bilo gde, njih dvojica se super slažu, ali čim ja dodjem sve se vraća na staro. Mi smo inače u d obrom i normalnom braku, bez većih nesuglasica i moj muž je stvarno ok, tako da ne mogu reći da je on nešto loše uradio, osim što ga je on vodio na privikavanje u vrtić pa ga mali od tad dodatno ne goduje. Meni je sve to jako naporno, jer mali hoće samo sa mnom i celo to stanje mi već predugo traje. Nisam od onih majki koje su previše vezale sina za sebe, naprotiv otac od rodjenja učestvuje u svemu, ali je to maltene na silu jer kao što rekoh naš sin se buni. Ima nekih stvari koje zajedno rade kao što su na primer večernje kupanje, ili kad "vozi" tatin auto, ali i tu je često vuci potegni! Ja pokušavam da ga sa ocem ostavljam samim što češće, da bi se zbližili, ali nema nekih rezultata. Na primer, sa mojim bratom bi i na mesec otišao i sve hoće sa njim, ali sa tatom ne! Meni to baš nije normalno, i zato me zanima šta može da bude razlog tome i kako da se postavimo i suprug i ja.
Veliko hvala.

Poštovani,
Moj dečak ima 11 god. i Daunov sindrom. Problem je što je govor nerazvijen i što polako ulazi u pubertet. Zbunjena sam i nemam više stav. Vrlo burno reaguje, ništa mu ne odgovara. Kome se obratiti za pomoć? Poznato mi je da je Zavod u kralja mMlutina, dosta dobar ali čini mi se da više stavljaju akcenat na mlađi uzrast.
Hvala

Poštovani doktore,

moje pitanje je verovatno slično kao i velikog procenta roditelja kome dete ima 13 godina. Evo o čemu je reč. Sada je šesti razred i ove godine će položiti vrlo dobar. Do sada je njegov uspeh bio odličan. Nema u njegovom ponašanju ništa tragično, ali mi je skrenuta pažnja u školi da je po njihovoj proceni počeo da se druži sa lošim društvom, tj. sa decom koja imaju porodične probleme uglavnom, koja beže sa časova i puše. To je počeo da radi i on. Ja i suprug stalno razgovaramo sa njim, ukazujemo mu da to nije dobro, bilo je tu normalnog razgovora i nekad gubljenja strapljenja i vike ali ne fizičkog nasrtaja. Znamo da je vreme puberteta takvo, da oni hoće sve da probaju, da kopiraju starije itd, ali nas je strah da sve to ne ode u nekom zaista negativnom smeru. Inače što se tiče mene i mog supruga, smatramo da smo normalna porodica, živimo u vremenu u kom živi cela Srbija i izloženi svim stresovima kao i 99% ljudi na ovim prostorima, ali to ne umanjuje našu odgovornost ka svom detetu. Samo da napomenem da ja ne radim i da sam tu za njega, i da se takve stvari dešavaju najviše u školi gde je sve počelo, a sin trenira karate i uspešan je u tome. Molim vas pomozite mi na koji način da mu objasnim da se kloni lošeg društva.

Unapred zahvalna

porodica Lazarević.