Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Poštovani,

problem je ponašanje moje devojčice koja ima 4g. Odkako je krenula u vrtić (pre god dana) njeno ponašanje je sve gore i gore. Inače je i pre vrtića bila jako živahna i prkosna ali sada je jako bezobrazna. Počela je da se pljuje, tuče, psuje, vaspitačica nije htela da je vodi na ekskurziju zbog toga. Kući je još gora. Kad je pitam zašto to radi, kaže "zato što mi se smeju". Imam osećaj da se ona u vrtiću tako ponaša jer konstantno želi da bude u centru pažnje neshvatajući da to nije dobro. Ja sam već otupela od pričanja ali ona jednostavno ne sluša. Izbegavam da je tučem iako nekad stvarno dobije po guzi ali onda je sve još gore. Kad je kaznim ostajanjem u sobi u stanju je sat vremena da vrišti iako ne sme sama da izađe iz sobe, dok ja ne uđem i ne kažem joj da može da izađe. Onda joj pokušavam objasniti da to nije lepo i zašto nije lepo ali sve to traje 5min i opet po starom. Inače je jako inteligentna ali to pokazuje samo u momentima kada ona želi i koji jako kratko traju. Pažnja joj je kratkotrajna, ništa je ne zanima, ceo dan samo trči, ruši, svadja se. Često kad je pitam nešto ona odgovara nešto što nema veze s tim, tipa "jel znaš da nije lepo to i to" ona odgovara "vidi ptice napolju" i sl. Ona tačno isprobava moje granice a ja sam nemoćna u tome jer na kraju sve bude kako ona hoće jer izluđuje ukućane zbog tog vrištanja i histerisanja. U tim momentima ništa ne pomaže, ni razgovor ni dogovor ni batine. Kako da reagujem u tim situacijama koje su veoma česte tokom dana? Voli vodu jako, pa je pustim pola sata, sat dnevno da se igra s vodom ali to je jedino što nju smiruje i u čemu se ona nalazi. Ne želim da je druga deca ismevaju ili izbegavaju zbog tog ponašanja ili da ima problema danas, sutra u školi. Svesna sam da je to najveća moja greška jer nisam provodila dovoljno vremena uz nju jer sam studirala. Želim da joj se posvetim skroz sada ali ne znam kako da ispravim sve to. Molim vas da mi date konkretan savet kako se ponašati sa takvim detetom.

Hvala vam puno i veliki pozdrav.

Poštovani,

Imam dete u hraniteljstvu, koje sada pohađa drugi razred i još uvek ne može da se skoncetriše na određene zadatke, peva dok radi domaći, ne zna da sabira i oduzima a o tablici množenja, slabo, isto tako slabo čita, piše, ali pamti stvari koje njoj odgovaraju. Rukopis je strašan ništa ne sluša ili ne može da shvati šta se od nje traži. Inače mati je u Vršcu u duševnoj bolnici, dijagnoza mi nije poznata, ali je doživotno na posmatranju. Želim malenoj da pomognem ali neznam kako, da li se radi o disleksiji?

Hvala

Poštovani,

Kako raditi sa detetom koji ima sindrom disleksije? Šta radit ako ga ne prhvataju u školi iako znaju za njegov problem? Kako nastavnici trebaju sa njim da rade?

Hvala

Poštovani,
imam sina od skoro 13 godina, koji je veoma osetljiv i emotivan. Mnogo se sekira i za najmanje sitnice, i tada burno reaguje, plače, udara se po glavi i sl. Njegova baka je jako bolesna već nekoliko godina i iako on zna da je bolest neizlečiva ( alchajmer), nikako ne prihvata mogućnost da svakog dana može da se desi da ona umre. Pošto je ona trenutno u bolnici, on je opsednut brigom za nju i mi u porodici ne znamo kako da se ponašamo, da li i kako da ga pripremamo za njenu smrt ili da mu ulivamo lažnu nadu. Čim kažemo da ne znamo šta će dalje da bude, on počinje histerično da plače i nekontrolisano se ponaša? Molim vas da me posavetujete što hitnije, pošto je pitanje dana kada ćemo morati da ga suočimo sa istinom, kako i na koji način to da uradimo i šta da preduzmemo da bi on umerenije reagovao na probleme koje život donosi?
Unapred hvala

Poštovani,

Obraćam Vam se jer mi je hitno potreban savet, po mogućnosti ne javni nego na mail adresu. Imam sina od 5 godina koji je u zadnjih par meseci osetio nagon ka samozadovoljavanju. Znam da je to normalno za taj uzrast i nisam mu branila niti ga kritikovala kod njegovih 'igrica" svlačenja i dodirivanja. Zabrinula sam se kad sam primetila da on često dira svoju guzu i to kod njega izaziva erekciju. Npr. leži na stomaku i valjuska se a pri tom dira guzu ili stavlja neku igračku na nju, npr. pištolj. Neki dan smo se šokirali. Videli smo kroz ključaonicu da je sa još jednim drugom od 5 godina, igrao te igrice. Svukli su se i legli jedan na drugoga. Posle mi je rekao da su stavljali pišu u guzu. Strašno sam se uznemirila, jer ne znam ni odakle mu te ideje, nije imao pristupa ni takvim filmovima ni časopisima. Objasnila sam mu da je to sramota i da se tako ne igra sa dečacima. Ali i dalje ne znam zašto ga je to privuklo i zašto stalno dira guzu. Ne znam ni šta da radim ni kako da se postavim u ovakvoj situaciji. Možda je to prolazna faza ali jako sam zabrinuta.

Hvala unapred i nadam se skorom odgovoru.

Poštovani doktore,

Ljudi pametuju previše kada je u pitanju savetovanja pri vaspitanju dece. Interesuje me stručno mišljenje, da li deca od godinu dana, a i nešto ranije treba ili ne treba da prate televizijske sadržaje namenjene deci, kao i emisije o životinjama, muzičke emisije i emisije sličnog tipa.

Hvala

Poštovani,
Imam devojčicu od pet godina. Često se duri, neće da sluša, kad podviknem ili je pošaljem u sobu, počinje plač, vrištanje ali i tad tera po svome, tvrdoglava je i jednostavno mora da istera svoje, tako da ne znam kako da se ponašam?
Hvala i pozdrav.

Poštovani,

unapred htjela bih da vam se ispričam ako uradim neka gramatička greška, jer malo poznajem srpsko-hrvatski jezik. Moje pitanje nije iz neka oblast nego je opšto i ne primoravam vas da odgovorite. Ja sam učenica iz srednja medicinska skola treći razred. Do sad sam postigla odlicne rezultate iz svaka oblast ali imala sam i još imam probleme zbog koji sam posavetovala psihologa i psihijatra. Plašila sam se svega i profesore i neuspeha. Sad je došlo vreme da odaberem fakultet na koji bih išla za godinu dana. Volim medicinu al sam se razočarala iz onoga sta sam videla do sad u bolnici. I bojim se onoga što me zapravo očekuje na fakultetu. Shvatila sam da je medicina teška nauka i neću da opet tražim pomoć psihijatra i antidepresive. Da li ako produzem sa medicinom neću upropastiti svoj život? Kad bih mogli da ponovo odabirate svoju profesiju da li ćete ponovo izabrati lekarskoj?

Unapred vam se zahvaljujem. Pozdrav

Poštovani,

Nadam se da mi stvarno možete nekako pomoći ! Imam 19 god, maturant sam i vrlo sam zabrinuta, strah me i nemam kome da se obratim. Imam bulimiju, sve sto pjedem odmah ispovraćam, unervozim se i nikako ne mogu da se kontrolišem. Pokušala sam na razne načine, tačno isplaniram kad i šta da pojedem ali nikada to ne mogu da ispoštujem. Krijem hranu da sam manje izložena, ali jednostavno mali stres i ja odmah posrnem za hranom. Očajnički vas molim da mi odgovorite, date savjete, nemam kome da se obratim! Roditelji me ne bi shvatili, u mom gradu nema nikakvo savjetovaliste za adolescente pa zato tražim pomoć od vas. Planiram da studiram ali se plašim zbog ovog stanja, samo ću više zabasati u probleme.

Hvala

Poštovani,

Sin je 5. razred osnovne škole, nikako ne zna matematiku, kome i gde se mogu obratiti, ovde u Novom Sadu za pomoć?

Hvala

Poštovani dr,

majka sam dvoje dece, i starija ćerka će u junu imati 3 godine, a beba ima 5 meseci. Nakon dolaska bebe u našu kuću, starija je kao sto sam i očekivala odreagovala burno, nešto se smirilo nešto ne. Jos uvek je poprilicno razdražljiva, kenjkava, do te mere da me sad već zabrinjava. Uz sve to, vratili smo noćnu pelenu koju nije koristila 4-5 meseci pre dolaska bebe. Još uvek je koristi i ne pokazuje interesovanje da je skloni. Treba li da reagujem i kako ili samo da pustim da se sve vremenom sredi?

Hvala

Poštovani doktore!
 Ne znam da li sam na pravom mestu ali se nadam da ćete mi pomoći. Imam sestričinu koja ima 14 godina i ima jedan veliki problem. Od prošle godine je počela nešto slabije da jede nego obično. Sa njenih 14 god izgledala je super. Ali odjednom se nešto u njoj promenilo. Na početku je htela malo da smrša, iako smo joj svi govorili da to netreba da radi. Kako je vreme prolazilo ona se sve više opterećivala sa tim, smršala je negde oko 10kg. Prvo je počela da izbegava slatkiše, sokove, a kasnije je prestala i sa mlekom, mesom, masnom hranom, belim hlebom. Za doručak bi pojela supu, a za ručak parce hleba, od dva zalogaja i čaj ili nesto drugo. Između obroka ništa ne jede i tako sve do sledećeg doručka. Mislim da se radi o anoreksiji. Sada je premršava ali i dalje to isto radi. Izgubila je interesovanje za društvo, školu, porodicu. Mi smo iz unutrašnjosti tako da nemamo ovde nijedno stručno lice za taj problem. Ali postoji sada nešto još gore. Ona se sada kaje zbog svega sto je uradila, to otvoreno kaže. Tek sada je problem zato što ona non stop priča o tome i stidi se od ljudi koji su joj rekli da je mršava. Mi ćemo doći u Beograd njoj treba psiholog ali ne znam na kojoj adresi da se javimo i šta da radimo.
Molim vas da nam pomognete.

Poštovani doktore,
Imam ćerku staru 6, 5 godina, koja je jedno veselo i zdravo dete okružena ljubavlju i pažnjom. Imam problem koji je vezan za njeno spavanje i san. Naime, odvajala se od kuće i spavala je kod baka kao i to da je sa obdaništem bila na Zlatiboru 7 dana. Nismo imali nekih većih problema kada je u pitanju odvajanje od kuće, ali se desilo 2 puta kod kuće i 2 do 3 puta kod baka da je nesto sanjala i da je pri tom isto reagovala u smislu da počne da plače, drhti, srce joj ubrzano radi, ne može da se smiri, ruke i noge su joj hladne. Kome da se obratim, da li da je vodim kod dečijeg psihologa ili dečijeg psihijatra na razgovor?
Hvala unapred

Poštovani,
Molim vas za vaše stručno mišljenje i da mi što pre odgovorite. Nadam se da nećete  ignorisati moje pitanje. Šta bih trebala da preuzmem. Ja sam bez pomoći psihologa i psihijatra i ostalih. Imam 21 godinu pokušaću da objasnim moju situaciju. Kada sam u velikom društvu i kada mi neko postavi pitanje i ja treba da odgovorim, a svi obrate pažnju na mene izgubim se od straha. Kada neko pokuša da flertuje sa mnom a meni se on sviđa izgubim se od straha. Kada treba da imam neku prezentaciju pred svim kolegama na faksu, nije mi teško da postojeće gradivo savladam, ali danima se borim sa sobom i sebe hrabrim da neće niašta da se desi, ali ne vredi čim izađem da pričam ne mogu da se koncetrišem na gradivo već samo očekujem kada  ću početi da drhtim i naravno to se i dogodi. Ima perioda kada osećam divovsku snagu, i mislim sve je rešivo a ponekad skroz suprotno osećam da ako me ljudi bolje upoznaju da će da kažu da nisam normalna. Znam da je brak između mojih roditelja čist interes. Mama je pokušavala više puta da ostavi tatu, ali on je jasno stavio do znanja da ako ona ode od njega, ne želi da daje novac. Finasijski smo zavisni od njega. Znam da mu teško pada moje školovanje. Pokušavala sam da dobijem stipendiju, i dobijam 9 i 10 a onda kada nedostaje još malo i vidim da to mogu da ostvarim skočim se od straha, ne mogu uopšte da mislim, funkcioni šem glava hoće da eksplodira, osećam da će  sve kolege da me rastrgnu sa svojim učestalim pitanjima za pomoć, ako ih odbijem mislim da će da kažu da sam uobražena, bojim se da ne budem prihvaćena pokušavala sam da nađem posao i u kafiću, pekari, u knjižari nigde mi nisu primili, zbog toga se osećam malo nesposobno, i manje vrednom. Sada hoću opet da pokušam da nađem posao ali sam ukočena od straha. Ponekad se čudim kad neko uopšte priča sa mnom.
Molim vas za iskren odgovor šta fali meni, i kakav sam ja tip ličnosti?
Unapred hvala

Poštovani,
Moje pitanje je u vezi moga sina. Gabriel je 3 godine i 8 mjeseci i jako slabo priča, prije par sedmica smo ga uključili u predškolsko i danas mu je već dvije sedmice od kada je krenuo u predškolsko. Gabriel je jako sposoban za razliku od njegovih vršnjaka, jako je visok a i mi smo sami visoki to naslijedio od mame i tate, on već izgleda kao da je 5 ali ipak se ponaša kao dijete od 3 godine. Sa 9.5 mjeseci je počeo da hoda, sa 1 godinu je već samostalno jeo i uvijek se trudi da sve sam radi, oblači se, čak je sada počeo i mlđega brata da hrani i oblači :), zna alpahbeth, brojeve i čak spelovanje, sada je počeo i da crta, i voli da čita samo što je to sve nerazumljivo ili ponekada kaže po koju rečenicu. A isto tako mi živimo u Americi svi s njim pričamo na hrvatskom jeziku, i sve što je naučio engleskoga to je preko televizije. Par sedmica prije upisa u školu ja sam ga vodila kod Speech Therapy jer sam bila zabrinuta za njegov govor, međutim u 15 minuta je ispalo da moj Gabriel ima psihičkih problema, prvi razlog je zato što nema dobar kontakt sa očima (o tome sam jako puno čitala i to je jedan od brojeva za koje se može reći da ima autizam). I isto tako ima običaj da ponavlja stvari naprimjer ako mu kažeš: "what is your name? " ili "moje ime je dijana" on će to samo ponoviti, on zna da je Gabriel ali ako ga pitamo kako se zove on to samo ponovi, imam osjećaj da je jako zbunjen između dva jezika i stvarno se bojim da ima nekih psihičkih problema, ali onda kada gledam sa druge tačke gledišta vidim da je sasvim normlano dijete. Možda ponekada malo tvrdoglav, jer u školi kažu da je super, da sluša, prati direkcije, igra se sa drugom djecom i to obožava, ali isto tako radi sve što i druga djeca, uvijek se igra sa različitim igrackama, jedini problem je što ponavlja kada mu nešto kažeš, ne znam da li je to zato što ne razumije ili je nešto drugo u pitanju? Čitala sam puno o autizmu i ne vidim puno sličnosti sa mojim sinom, moje pitanje je zašto se tako ponaša, zašto ponavlja rečenice umjesto da nam da odgovor? Ako je ovo previše komplikovano pitanje uredu je ako ne dobijem odgovor.
Unaprijed hvala... Zabrinuta mama Dijana

Poštovani,
Htela bih da pitam kako se i gde najbolje leči anoreksija u Beogradu u kom kliničkom centru imam 15 godina i hitno mi je potrebna pomoć.
Hvala unapred.

Imamo sina od 14 godina. Izuzetno je inteligentan i oduvek se na neki način izdvajao od dece svog uzrasta. Sada je sedmi razred i ide u gimnaziju (specijalno odeljenje za talente). Počeo je da pokazuje elemente agresivnosti i kod kuće i u školi, što verbalno što fizički. Prohtevi su mu sve veći, a mi ne znamo da li tim prohtevima treba uvek izaći u susret. Mnogo vremena provodi pored računara, a vrlo malo sa vršnjacima jer većinu njih smatra nedostojnim svog društva. Da li možete da nas uputite kako da se postavimo prema njemu i omogućimo mu da izgradi socijalnu kulturu i da shvati da smo svi različiti, a ipak na neki način posebni? Napominjem da imamo i mlađu devojčicu koja je prosečno dete ali srećno.

Unapred hvala

Imam ćerku koja sada puni godinu dana, pre dve nedelje krenula je u privatni vrtić (prva nedelje privikavanje sa majkom, a ove bez majke), mnogo je vezana za majku, ali zadnje nedelje kako se razdvajaju ta veza je postala jača (u tom smislu što više neće kod nikoga da bude kada se vrati iz vrtića). Moje pitanje je vezano za njen histeričan plač zadnjih dana (pošto je ne podnošljiv)? Kako da reagujemo?

Već sam Vam pisala. Imam 19 godina. Rekli ste mi da treba da se suočim sa samostalnošću. Ali ja se stvarno čudno osećam, ne razmišljam o školi uopšte, već ne znam ni sama. Imam neki pritisak u glavi. Nemam volje ni za čim, samo mi se plače. Kao da mi na temenu glave trne nešto, ne umem da objasnim taj osećaj. I razmišljam kako ću se onesvestiti. Pomozite mi molim Vas

Hvala unapred!

Poštovani doktore

molila bih Vas da mi odgovorite što je moguće brže pošto je vikend pa ne mogu doći do svoje doktorke! Ja sam sestra devojčice koja posle neurotraume i teških povreda mozga nakon 4 godina razvila organski psihosyndrom! Pošto unazad već godinu dana imala je napade anksioznosti (da pojasnim kakve: počne da šeta po sobi brzo, da preti onima zbog kojih je pala, da baca stvari, udara roditelje) to traje sat vremena, njoj svi mišici podrhtavaju, al moram istaći da ne gubi vezu sa realnošću i povodi ekscitacije su opravdani, al sama reakcija je neprimerena! Nakon toga je obično boli glava i ni neseća se šta je radila, čak joj je i žao kada nas vidi izgrebane ili tako nešto! Kada su ovi napadi postali sve češći i nepodnošljivi roditelji odlučuju da je vode kod psihijatra (bez obzira što sam ja apsolvent medicine i uporno sam to sve vreme pokušavala da ih nateram)! Sa nalazom kliničkog psihologa i neuropsihologa odlazimo kod dečijeg psihijatra koja nam prepisuje sledeću terapiju: asentra 50mg 1+0+0 karbapin 200mg 1\2+0+1\2 ksalol 0.25mg 1+0+1 na ovakvu terapiju njeno ponasšanje se nije vidno poboljšalo čak je posle 3 nedelje postala još agresivnija da se tuče al opet je to drži sat-dva pa prestane! Nakon mesec dana odlazi na kontrolu kod svoje doktorke koja sada propisuje sledeću terapiju: asentra 50mg 1+1\2+0 karbapin 200mg 1+0+1 lorazepam2. 5mg 1\2+0+1\2 ovu terapiju uzima 2 dana - juče i danas i jako je umrtvila! Spava joj se stalno, ima ataksiju, slabost, glavobolju (al je nju imala i ranije) samo lezi čak ni po kući ne može da hoda samostalno - zanosi je! Kako smo mi sa sela a doktorka u Sremskoj Mitrovici i ne radi do ponedeljka, a dala nam je broj telefona u ambulanti nismo sigurni šta da radimo! Podsetiću Vas da joj je znači dozu asentre povećala za pola prethodne, dozu karbapina duplo, a umesto ksalola dala lorazepam2. 5mg\dan podeljeno u 2 doze ujutru i uveče! Ja sumnjam da su po sredi neželjena dejstva karbapina jer je on povećan duplo, ili lorazepam! Molila bih da mi predložite korekciju doza il šta da izbacimo! Moja je pretpostavka da je prva terapija bila slaba il smo imali neželjene efekte alprazolama pa je zato imala napade, a da je nova terapija očito prejaka, pa je treba smanjiti. Šta mislite o ovom: asentra 50mg+25mg+0 karbapin 100mg+0+200mg lorazepam 0.625+0+0.625mg? Molim Vas da mi odgovorite i date mi predlog o dozama za vikend i najposle možda i o naknadnoj promeni leka naravno u saglasnosti sa našom doktorkom! Zaboravila sam samo reći da ona ima 19 godina, a taj udes je imala sa 15 godina, i pre toga nije imala nikakve smetnje i bolesti - čak šta više bila je đak generacije i ambiciozna je jako tako da to još više je razočarava, danas ide vanredno drugu godinu pravnog tehničara i moglo bi se reći sa razlogom pati zbog svega ali opet ti napadi jasno govore da ne može sa tim da se bori bez pomoći! Poštovani kolega molim Vas da mi odgovorite u što kraćem vremenskom periodu! Ja sam već čula se ovim putem sa neurohirurgom tražeci način da se izborimo sa svim ovim što nas već 4 godine prati, ali jasno je da smo osuđeni na samostalnu borbu kao i sve porodice sa ovakvim bolesnicima kojih je zaista sve više!

Unapred hvala